(Поводом 50 година Крагујевачког универзитета)
Још у давна времена, извесни каноник Рејмонд из Ажила, као учесник Првог крсташког рата (1096 –1099), изнео је утиске са пута кроз наше крајеве, сећајући се да су ишли „пустом, непроходном и брдовитом земљом“, и да су том приликом „трпели тако густу маглу“, да су је „могли додиривати и рукама је донекле уклањати“.
Управо ова застрашујућа прича о густој магли идеална је уводна секвенца са којом почињемо једну од могућих приповести о вечној потреби овдашњег човека да изађе из магле и мрака, окренутог ка уздизању и сазнању сопственог места и улоге у свету.
Упркос јачим и моћнијим освајачима, упркос несклоним приликама и временима, блату, маглама и ветровима, бачена је клица из које је никло стабло која се гранало у ширину и висину, формирајући крошњу која стреми ка вишим и осунчанијим пределима.
Требало је дуго и предуго да та клица проклија и даде плода, али кад се једном дочепала сунца, не постоји сила која је могла поништити и умањити њен принос.
А почело је, као и овоземљски свет – случајно.
Изабран за престоницу крајем друге деценије деветанестог века, из жеље Милоша Обреновића да столује даље од границе и „царског друма“, почео је да се уздиже и временом постане магистрални пут читаве нације, привлачећи к себи, како наше сународнике из прека, тако и странце разних фела.
Кнежевом одлуком да Крагујевац именује за престоницу Кнежевине постављен је темељ будуће државе, утрта судбина града и његове околине, његових тадашњих и будућих житеља. Упркос пословичној неповерљивости спрам страног света, кнез је често примао, финасирао и препоручивао странцима да долазе и описују ондашњу Србију, видећи у томе корист, како личну, тако и општу.
Тако је и било. Из обиља утиска оних који су га походили, издвајамо најкарактеристичније.
Карл Браун Визбаден правио је занимљива и претерана поређења. Топчидер му је за Београд исто што и Шенбрун за Беч, док се Крагујевац према Београду, као и Густав Раш, који је са великим разумевањем и симпатијама описивао Крагујевац и Србију и њену мукотрпну борбу за ослобођење од јарма „азијатских варвара“, такође децидиран: „Крагујевац је Москва Србије.“ Истоветно поређење налазимо и код Константина Јиричека, који, између осталог, примећује и ово: „У дрвеном Крагујевцу су једино државне зграде, установе и школе од камена, па и оне не све.“ Између осталог, он своје читаоце подсећа да је Београд – Европа, па ако хоће да виде „право српско место“, саветује их да посете Крагујевац. Он „нема ни Кремља ни Вавела нити било каквог великолепног капитола који би се беласао над крововима зграда. Придошлицу овде не очекује ни шума звоника ни купола, нити шарена смеша разнобојних кровова и прочеља великих палата са многим прозорима“.
На трагу сличних претеривања био је и Ласло Хуњади кад је Крагујевац назвао „српским Дебрецином“.
Када је госпођа Мејбел Синклер Стобарт, у сећањима на 1915. годину и свој ангажаман у међународној хуманитарној мисији, Крагујевац описала као – „бели једноспратни град“, није ни слутила да је то тек једна од његових димензија. Била је лишена увида у његове дубоке и чврсте темеље на којима лежи, нити је могла да домисли докле у висину и даљину сежу стремљења његових житеља. Током епопеје Првог светског рата све се то није могло назрети, осим жилавости и истрајности да се превазиђу и најтежа искушења.
Тако су стајале ствари са читавом Шумадијом, а тако је и са оним делом Србије коју покрива данашњи Универзитет.
Оно што је никло у Крагујевцу, израсло је у Београду, па узвратило Крагујевцу тако што му је – након више од једног века – омогућило отварање факултетских одељења, да би, кад су ојачали – почели да расту самостално, да се шире и формирају разгранату крошњу садашњег Универзитета.
Као што је Крагујевац, због улоге престонице, био предмет љубопитљивости (како странаца, тако и ходоћасника из рубних области државе, тако је данас и Универзитет један од разлога због којих се долази у овај град.
Крагујевац се не без разлога дичи да су многе прве бразде баш у њему заоране. Тако су и прва зрна науке и образовања у њему бачена. И проклијала. Јесте да се престоница преселила, али не и престонички дух. Клице те амбиције су остале и онда кад је Лицеј пребачен у Београд. Никле и ижџикљале.
Обележавајући овај јубилеј, не можемо а да се не сетимо неколико долазака Вука Стефановића Караџића у Крагујевац. Поготово оног његовог чувеног писма Милошу Обреновићу из 1832. године, мајсторски и аргументовано сроченом, у којем, између осталог вапи за школама, где пише:. „Ваљало би уредити школе. По моме мњенију Србија данас нема ни у чему већи недостатак, ни већу нужду и потребу, него у људма способним за народне службе. Ја не презирем ни Мићића, ни Вучића, ни Стојана Симића, ни Амиџе, ни Пере Цукића ни Милосава Лаповца; то су све људи, који би се могли с ползом употребити на послове пристојне њиовим способностима, и који, као и млога друга браћа, према њиовим заслугама заслужују чест и поштење; али се према данашњему веку с таким људма не може (као што се није могло ни с чиком Радомиром ни с кнезом Васом) ни најуређенија држава управљати, а камо ли неуређена уредити (а управљати онако, као што су Турци управљали, или у нечему мало и погоре, то нити је за народ какав добитак, ни за управитеље чест).“
Он у том писму не само да критикује, већ и предлаже: „Сад пак, према данашњему стању Србије, ваљало би уредити такове три школе, једну у Шумадији, другу доле преко Мораве, а трећу горе преко Колубаре; а осим тога и једну праву гимназију, а потом мало помало и ликеум и университет.“
При том, он књаза разуверава „да учени људи буне подижу против правитељства, тога се ни мало не треба бојати, ни за то школе презирати и њиову уредбу одлагати. Ја мислим, да се учени (који морају бити и добри) људи мудрој и праведној власти најрадије покоравају, јер они знаду, да друштво људско без власти бити не може, и да сви људи не могу бити ни цареви, ни краљеви, ни кнезови, ни чиновници, ни богати; а на неправедну власт устају и најпростији људи.“
Никад нећемо сазнати да ли због њега или због општих прилика, али је лако утврдити да није дуго прошло од тога писма – кренуло се са подизањем школа и почело са мучном и тегобном образовном револуцијом.
*
Када је Атанасије Николић именован за првог ректора крагујевачког Лицеја, 1839. године, ни слутио није на какве ће све невоље наићи, али се није поколебао. Кренуо је са породицом пут Крагујевца и већ се у сопотској механи сусрео са невољама и неугодностима. „Осим нечистоће и смрада биле су и артије на прозорима поцепане, а ноћи хладне, па како да се упустимо с малом децом ту ноћити? Шта сам могао друго чинити, но артијом прозоре залепити, собу дати почистити и окадити, па онда по креветима дати наше спаваће хаљине с кола донети и прострети. Мени не толико, али мојој жени оста ова ноћ значајна, јер мишљаше да ће јој ту последњи час бити.“
Али кад су сутрадан колима прешли Светињу и законачили у механи у Чумићу, све му је изгледало солидније. „У Чумићу беше механа мало побоља. Соба, где смо ноћили, не беше много утекла, али је била чистија и угледнија од Сопотске. За вечеру не могасмо ништа добити. С тежком муком механџија нађе неколико јајца, те нам обари, и то нам беше вечера. Вино беше много боље но у Сопоту. Или од неспавања прошле ноћи бијасмо уморни, или што соба беше мало угледнија од Сопотске, овде смо боље спавали и ноћ боље провели.“ Тако он пише у својим сећањима.
Упркос скромном квартиру у Крагујевцу и још скромнијем намештају који је повезао, упркос незадовољству супруге, ситне деце и слушкиња, није се дао поколебати. „Цео наш намештај састајаше се из три кревета, једнога жутог простог ормана, два жута астала и неколико сламњи столица, што смо у Београду на Сави купили. Оскудицу у намештају лако нам је било поднети, али на неудобност сниске куће и сниски прозора беше нам мучно навикнути се. Ја све оскудице морадо презирати и пред мојом женом забашуравати, како би и себи и њој стање олакшао, али поред свега мога напрезања, незгода и непријатности са оскудицама свакога рода беше одвише, да сам муке имао одржати се у достојанству да не клонем.“
Овде издвајамо „сниске куће и сниске прозоре“, које је скоро стотинак година касније помињала и госпођа Стобарт. Њих је, дакле, требало подизати, надзиђивати, отргнути из беде и немаштине.
Зато је он, као и многи други професори, дошао да удружи напоре са својим колегама из прека, и Крагујевац и Србију учине бољима, вишим и већим.
Одмах се прегао да „дух младежи поправи“, нудећи им „озбиљност и крепост“, чинећи све да их „луча просвете и изображења озари“.
Истина, за младе никад није било довољно разумевања; како данас, тако и раније. Илустративан пример је Вилхелм Рихтер, немачки инжењер, писац књиге Прилике у Србији под кнезом Милошем до 1839. године. Он није гајио симпатије спрам несташлука младежи по Крагујевцу, па, не без пословичне ироније надменог странца, тадашње лицејце називао „синовима мудрости“.
Но, да се вратимо Атанасију Николићу. Довољно је прочитати његову Биографију верно својом руком писану, да се види са чим се почињало; од призивања Светог Духа у цркви, преко осмишљавања и изливања печата Лицеја, установљавања светковине Светог Саве као школског патрона, да за обележавање почетка наставе, уместо свечане сале или амфитетра послужи пространи ходник – све до набавке материјала за цртање и „земљомерских оруђа“ из Пеште и израде столова и клупа за „школу цртања“, писања драмских комада, глумећи у њима и режирајући их.
Све наизглед ситни гестови, а заправо су представљали кораке од седам миља..
Овај пионир нашег високог образовања паралелно је предавао, и у томе није био једини, како слушаоцима Лицеја тако и гимназијалној младежи, што је, неминовно, доводило до притужби његових колега. Он свему томе није придавао превише на важности, закључујући: „Но као што у свету бива да пријатност без непријатности не може да буде, и где год се отличије и похвала указује, ту се злоба и завист рађа, тако и мене није могла мимоићи злоба и завист, али на срећу није могла да ме се прилепи.“
Стара мудрост нам налаже да треба имати мере и кад кудимо и кад хвалимо, али како да и овом свечарском приликом не поменемо чињеницу да је у успону Лицеја и устројству ондашњег школства немерљиву улогу имао један од највећих писаца деветнаестог века – Јован Стерија Поповић. Како да га не замислимо док хода улицама некадашњег Крагујевца и, можда, „скупља грађу“ за своја „весела и жалостна позорија“.
Зато се с времена на време ваља подсетити оних неколико реченица из Стеријиног кратког списа Неколико речи за наше учитеље, који је, несумњиво написан и на основу његовог предавачког искуства у крагујевачком Лицеју. Он у том спису, између осталог, наводи: „Љубовју и благости најбоље се до цјели долази. Коњ, псето, и уопште животиња обучава се, детету пак воспитаније приличи; воспитаније не бива ропски, нити на силу, нити се иком наметнути може; воспитанијем се добродјетељ укорењава, човечество облагорођава, отечество диже.“ При крају овог текста он подсећа на могуће бенефите: „Како је слатко за учитеља видети негдашњег свог питомца примерна грађанина, полезна отечеству сина, и знатног у свету човека.“
Исто тако, покушајмо да у својој уобразиљи замислимо разговор између Атанасија Николића и Јована Стерије Поповића, који је у крагујевачком Лицеју предавао „право природно“.
Атанасије Николић се присећа дилема пред којима су њих двојица стајали: „Ми смо имали да предајемо науке на србском језику и уједно да стварамо сами техничке речи. И при најбољој вољи и при најузвишенијој способности даје се мислити да нећемо све погодити како да одговара и својству језика и техничном определењу, на би штетно било да се увуку неки изрази, који не би одговарали своме значају. О овој околности често размишљавајући и договарајући се дођосмо на те мисли, да би од преке нужде било, да се сви професори састају, па и други способни да се позову на скуп, и у овоме да се обштим сагласијем сачињава Технички Лексикон.“
Летописци помно бележе какав је одјек имало уношење и инсталирање првог школског звона у заједничку зграду Гимназије и Лицеја, у фебруару, 1840. године. И ту је свој допринос дао Атанасије Николић. Тај наизглед технички чин претворен је у културну манифеастацију, па је читав град „узео учешћа“ у њој, што само говори са коликом пажњом је праћен сваки помак у школству и колика су била очекивања грађанства од учених.
Зато данас, у спомен на „круто непоколебљиво држање у дужности“ – испред ректората нашег Универзитета, као светионик, стоји биста Атанасија Николића.
*
Не треба заборавити да је Крагујевачки универзитет једно време носио име Светозара Марковића, који је, између осталог, био и крагујевачки ђак. У свом кратком животу имао је и врло горких речи спрам образовног система кроз који је пролазио. У тексту Како су нас васпитавали осврнуо се на тадашњу моду „класицизма у науци и литератури“, а поготово о стању и „васпитним методама“ у тадашњим полугимназијама.
Он, између осталог, пише: „Наши професори нису савршено разумевали свога посла. Место тога да се старају да развију наш ум, да нас побуде да мислимо и тиме да пробуде у нама љубопитство за знањем, они су нас терали да учимо гомилу речи, којима смисла нисмо разумевали. Ствар је била немогућа и по томе уопште узевши ђаци су одговарали траљаво. Професори, место да увиде шта је у ствари, сматрали су то као инат и терали су нас батинама да се учимо.“
Опасност на коју је својевремено указивао Светозар Марковић важи и за наше доба. У противном, добије се следеће: „Тако се развијало непријатељство и рила провала између професора и ђака. Ђаци су се свуда старали да преваре професоре, а ови да их ухвате па казне. Овај род војне суштаствовао је у свима гимназијама и свим класама (а већином суштаствује и сада); услед тога место љубави развијало се у ђацима подличење, а у професорима тиранство. Мрзост на професора дете није могло да разликује од мрзости на науку коју је он предавао, него је мрзило и на њу.“
*
Прошло је, дакле, наше образовање дуг пут од батине до савременог приступа настави, преживело бројне реформе, опстало захваљујући својим најагилнијим и најкреативнијим људима, да би данас не без гордости стало пред будућим изазовима.
Чини се да је систематско неговање креативности драгоцено наслеђе овог универзитета, а бити креативан значило је и заувек значи – бити критичан спрам свега постојећег и достигнутог. И не само критичан, већ и спреман да се криво исправи и лоше поправи.
Тешко је измерити и побројати шта је све Универзитет подстакао и посредно покренуо и какве је све потенцијале побудио. Студентска штампа је у бившој земљи била расадник нових идеја у чијим су редакцијама избијали младари слободне мисли. Тако је било у на нашем универзитету. Поменимо оне најважније, почевиши од Младог машинца (први број изашао у марту 1967), листа студената Машинског факултета у Крагујевца, који је прерастао у ФАКК (први број изашао новембра 1969), лист студената Крагујевца, па све до Погледа (први број изашао 1982), листа студената Крагујевачког универзиетета. Кроз редакције су продефиловали многи студенти, касније професори, књижевници, публицисти, новинари – који и данас делују и дају немерљив допринос граду, а који су, сви до једнога, свој занат почели да пеку у омладинској штампи.
Такође, све до наших дана проноси се изузетност трибинског програма Студентског културног центра као места слободног и критичног мишљења током последњих деценија прошлог века. Не треба заборавити знатан допринос ни осталих студентских установа, организација и фондова који су у служби несметаног и динамичног живота Универзитета.
Ни Дом омладине не би стекао стастус култног места у граду без студената Крагујевачког универзитета који, не само што су учествовали у креирању његових музичких, позоришних и других садржаја, већ су у великој мери били његови посетиоци и конзументи.
*
Треба бити искрен па признати да Крагујевачки универзитет у данашњем облику није био израз давно зацртаног плана и јасне стратегије, већ представља плод упорности и домишљатости стотина ентузијаста, знаних и незнаних, који су у његово постојање уградили свој ентутијазам и енергију. Децентрализација високог школства, као и све децентрализације овог света, увек је ишла споро, а њено спровођење текло је мукотрпно. Ваљало је „отимати“ од моћнијих и већих центара, убеђивати их да ширење и гранање научно-просвтених центара не значи осиромашивање – већ богаћење и унапређивање. Међу тим прегаоцима били су и они који су дошли из далека, као и они одавде, који су видели света и из њега понели драгоцене идеје и искуства, вољни да их уграде у нешто ново, да их поделе са генерацијама које ступају на животну сцену.
Образовање је давно престало да буде луксуз и хир имућних, већ насушна потреба и један од кључних начина опстанка читавог друштва кроз укључивање у светке токове. Без разумевања изазова савременог човека, глобалних трендова и опасности које они могу да изнедре – будућност нашег народа могла би да буде осуђена на вечну маргину и нестајање.
Без квалитетног образовања нећемо бити у стању да препознамо најбоље међу собом, како поједнице тако и појаве. Остаћемо слепи код очију за оне који наше битисање могу набоље и најбрже учинити садржајнијим и лепшим. Без укључивања у светску утакмицу знања и умешности – прети нам животарење на рубовима и враћање у давна времена, на голу ледину, на којој су наши славни преци отпочињали ову научно-просветну авантуру чије полувековно битисање обележавмо.
Захваљајући Универзитету данас на улицама Крагујевца и других градова није необично срести младе људе који говоре другим језицима, долазе са других меридијана, имају различиту боју коже, другачији стил облачења и навика. Сви нас они уверавајући да смо део света са којим делимо садашњост и заједно стојимо пред будућношћу. Они су дошли на наш универзитет да од наших професора стекну неопходна знања, да савладају потребне вештине на нашим катедрама и у кабинетима и, коначно, да се упознају са нашим народом, његовим обичајима, са лепотома наше земље и своје успомене подели са ближњима.
Мучно и дуготрајно успостављање школског система у Србији има занимљиву историју. Ометен бројним ратовима, унутрашњим и спољним (не)приликама, променама династија и државног устројства, а уз све то потпомогнут нашим лутањима и несналажењима – он ипак добија заокружен облик, мада још увек далеко од савршеног и коначног.
Данас застаје дах кад се присећамо имена људи које су прошли и пролазе кроз катедре, испуњавају амфитеатре и воде службе овог универзитета, кад се осврнемо на бивше студенте који су остварили каријере и утрли дубок траг у своје професије и трајно задужили академску заједницу и друштво у целини.
Знамо, дакле, за многе тегобе и препреке које су стајале испред оних који су почињали враћати достојанство вековима поробљеном народу, али ни мало мања искушења не стоје пред данашњим нараштајем професора и студената. Ту мисију дугују свима онима који су уградили себе у темље Универзитета.
Данашњим генерацијама су пред изазовом да наставе већ уходаним путем, јер се не суочавају са искушњењима да по неколико пута почињу испочетка, као њихови преходници у деветнаестом и двадесетом веку. Али не да стриктно корачају уходаним стазама, већ и да ризикују и зађу у до сад недоходне и запарложене честаре незнања и на многа питања понуде одговоре који су претходним генерацијама били ускраћени.
И они свакодневно полажу или падају пред изазовима данашњег времена.
Из године у годину Универзитет сведочи о расту и ширењу. Многи од нас бисмо хтели да то буде и брже и боље, јер је Крагујевац незамислив без свог Универзитета, као што су и други градови, чији су факултети део овог универзитета, незаобилазне тачке из којих зрачи живот и избија нада.
Универзитет са својим факултетима и пратећим установама представља вулкан који сваке године изнедри преко стотину монографских публикација, на десетине стручних часописа, организује бројне програме, конференције, стручне скупове и други догађаје на којима се срећу креативни и радознали људи, током којих размењују искуства, стичу нова знања и предочавају нове идеје.
Он је, дакле, велика раскрсница кроз коју пролазе многи умни и креативни људи чији интелектуални кредибилитет може служити на част свакој образовној установи, свакој култури и народу. Нигде другде се не може створити боља слика стања и тежњи једне нације него кроз његове универзитете, кроз хтења његових професора и студената.
Универзитет је слику Крагујевца и других градова трајно учинио младом. Чак и у мрачним временима, када се чинило да смо запали у вечни понор – знао је да заискри и разгали својом живошћу и енергијом. Факултети су од својих градова учинили велики обрт; престали су да буду градови из којих се пословично одлази, већ се у њих долази.
Штавише, због својих факултета многи дојучерашњи студенти постају професори који трајно остају у градовима у којима су студирали и предавали!
Без својих студената – Крагујевац, Краљево, Чачак, Ужице, Врњачка Бања и Јагодина остали би у сваком времену без осмеха! И без будућности!
Градови се одавно не ограђују зидинама како би своје житеље сачували од непознатог; они су данас извори знања; места где се чувају и размењују искуства; баште из којих цветају најразноврснији цветови. А све у циљу оплемењивања живота сви грађана и изградње хуманијег и сензитивнијег друшта.
Због свега реченог, остаје нада да на Шумадију и Србију више неће пасти онако густа магла, која би се морала, ако је веровати канонику са почетка наше приче, уклањати голим рукама.
Остаје нада да ће и данашње магле ишчилети, да ће се Универзитет додатно изграђивати, ширити, унапређивати и проносити видело. Тиме ће нам показати да су од магли око нас далеко опасније оне у нама.
децембар, 2025.
(ТРАДИЦИЈА, БУДУЋНОСТ, ОБРАЗОВАЊЕ, НАУКА, СВЕТ, МИ : 50 година Универзитета у Крагујевцу, Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац, 2026, стр. 8-19)
Оставите одговор