Кад пишете, ви ништа друго не чините него фотографишете своје мисли. Не морају све фотографије бити лепе.
Љ. Н.
Учинили сте ми част да се, заједно са мојим колегиницама и колегама, претходним добитницима, као и свима вама, примим у коло које је чика Љуба наложио да се игра око његовог гроба. Дакле, да се радујемо животу и свету, а не тугујемо за његовим одласком.
А имало се и има радовати ономе што нам је намро већ средином деветнаестог века, чинећи нашу књижевност живљом, раскошнијом и модернијом. Учинио је то како језиком, тако и поступцима које је примењивао у својим делима, пре свих у својим чувеним Писмима, чије трагове следимо и данас.
Средином деветнаестог века Љубомир Ненадовић је увео ферије у нашу књижевност, не само као тему, већ као разумевање књижевности, у којој ће се, како на једном месту наводи – „пространо писати”. То пространо писање подразумевало је бављење малим, наоко неважним стварима, описивањем ситних људских задовољстава и онога чега понајмање има у нашој књижевности – уживања у животу. Уз такав приступ овладао је и способностима да се свему и свима може и сме осмехнути и подсмехнути, са свима поиграти и на све иронично одмахнути руком, а свет око себе заразити незлобивом веселошћу која, морамо да верујемо, допире и до данашњих дана.
Зато не треба превиђати једну, наизглед успутну, чика Љубину реченицу: „Ко не жали за овим животом, тај не зна шта је то живот; а ко жали за њим, ни тај такође не зна шта је живот.”
Тако се он већ у својим Писмима из Грајфсвалда намерио на „боље познавање наличја немачке цивилизације”, па се није либио да прави поређења тадашње Немачке и свог ширег завичаја: „Шта је овај хлеб према белој нашој проји? Шта је ова женска нагрда према једној веселој Шумадинки? Шта је прости овдашњи сељак према једном мачванском кмету?” Неко ће рећи да је то романтичарско претеривање и узношење, али ми се пре чини да је то почетак дубљег понирања у дух немачког народа, кога у исто време и хвали и куди, што ће се потврдити уколико пажљиво читамо његова Писма из Немачке.
У једном од писама из Грајфсвалда Ненадовић јасно формулише свој став према путовању: „Ја само о путовању радо пишем и све маленкости спомињем. На путу сваки дан и сваки час излазе нови предмети преда ме. Свакога корака отвара се поље новом разговору, новим мислима. При сваком најмањем догађају пријављују се нова осећања. Кад не путујем, ја ћутим; ни вода не жубори кад на једном месту стоји. Путовање: то је најлепша и највећа школа…”
Отуда је Његош онако жив у његовим Писмима из Италије, живљи од већине сведочанстава које су оставили савременици великог песника. У њима је Његош осмехнут, суморан, зачуђен, знатижељан, замишљен, осамљен, на моменте еуфоричан, па опет болешћу опхрван и утучен, кад каже: „Ала се ми Словени наробовасмо!”; узносит кад устврди: „Али ми, Црногорци, богами нијесмо! Сваком слободном човјеку можемо слободно у очи погледати. Ни пред ким се не морамо стидјети.” Његош, немаран према својим рукописима, поносан и достојанствен у опхођењу са страним суверенима, онај који зна за ред, али и онај који не мари за протокол, човек са својим дневним ритуалима и рутинама, постаје у очима читалаца још већи и ближи.
Његош, дакле, од крви и меса, онај који машицама џара ватру у камину, узима кришку поморанџе из Љубине руке, тешком муком се пење на Везув, обилази Рим и Помпеју, посећује музеје, док затрављен стоји испред Рафаелове слике Преображење, игра шах или сатима седи у својој столици и ћути. Али и Његош, добро упућен, кад пита чика Љубу: „Зашто забранише Ваше новине Шумадинку?”, па кад добије одговор да је то зато „што распростире одвећ велику слободу”, зачуди се: „Шта се Србија има бојати слободе? Србија, коју је слобода родила, која само са слободом може у напријед поћи…”
И то није све од чика Љубе. Врхунац његове путописне прозе видим у Писмима из Немачке, у којима његов „стерновски хумор и хајнеовски сарказам” долазе до пуног изражаја. На почетку тих писама признаје да није лакомислен, већ – „тешкомислен”, па наставља своју упућеносту величину макрокозма: „Но кажите ми једну једину стварчицу о којој није тешко мислити. Мала трунка, коју сваки ветрић покреће. Може дуго да занима наше мисли, то је један комадић овог големог света. Из таквих делића састављена је наша земља и све што је на њој.”
Ненадовић у тим писмима све доводи у питање – смисао човековог живота, науке, учености, медицине, писања и читања, па каже: „Најлакше је писати кад човек не мисли шта пише. То се најрадије и чита, јер већина не мисли шта чита.”
Никоме се тако слатко није ругао као својим садрузима у лутању – туристима.
Његов цинизам свој врхунац достиже када пише о Енглезима и Французима, а понајвише о Немцима, чије срце никако не може да се „загреје према Словенима”, којима отимају територије и које асимилују, и Немачкој, земљи „филозофије, религије и поштења”. Ево једног карактеристичног места: „Чудновато! У једно исто време појављују се у Немачкој топови, штампарија и куга. И Шварц, и Гутемберг, и куга рођени су у једном истом столећу и у једном истом месту, у Мајнцу. Још чудноватије! Шварц, скромни калуђер, измислио је барут за пушке; Гутемберг, ратник и поборник једне партије, измислио је печатњу и почео је Библију и молитве штампати; папа послао је кугу да каштигује безбожнике Јевреје, а она поморила побожне Немце!” Љубомир Ненадовић ни слутио није шта ће Немци тек урадити Словенима, а поготово његовом народу у столећу које је долазило. Свакако се не би зачудио.
Непретенциозност је Ненадовићева мера ствари. „Идем насумице кроз ове алеје, идем насумице кроз овај живот”, пише. Нема илузија о моћи писане речи. Свестан је да су сви занати кориснији од заната књижевниковог, па помирен, наводи: „Много је лакши и кориснији посао иглом крпити хаљине него пером крпити људе. Рђаве хаљине можете поправити за један дан, а рђаве људе никада.”
И, коначно, Љуба Ненадовић је творац једне од најзагонетнијих, а чини ми се и најлепших иновација у нашој књижевности, а то је увођење у прозу – „познаника кога не познајем”. Тај загонетни лик се придружио нашем писцу у Визбадену и прави му друштво током лутања по Немачкој. Све су прилике да је то предак „оног иза каце”, гласа из Кочићевих приповедака о Симеону Ђаку.
Љубин „познаник којег не познајем” остаје један од најзагонетнијих двојника у нашој књижевности.
Познаник кога не познајемо свако је место на Земљином шару, али и сваки писац и читалац под капом небеском. Наш одраз у води, слика у огледалу, селфи на мобилном телефону, наше друго ја са којим се даноноћно надгорњавамо.
Тако је и Љубомир Ненадовић, ево већ пуних двеста година, познаник којег недовољно познајемо, иако његово ведро приповедање о свету о којем је сведочио још живо пулсира у нашем времену.
У Бранковини, 25. септембра 2026.
Оставите одговор