приредио Мирко Демић
ЗАБОРАВЉЕНА КЊИГА И БИОГРАФИЈА
Име Веселина М. Вукићевића, интелектуалца нарочите врсте, мало коме ће се учинити познатим. Тешко га је пронаћи у старим, а нема га ни у новим екциклопедијама или књижевним прегледима, иако је у периоду између два светска рата био прилично плодан и активан. Додуше, у публукацији „Ко је ко“ из 1928. године налазимо његово име и неколико штурих података; да је по занимању судија, члан Радног Кола „Нове Европе“, писац „Успомена ђака-наредника, са адресом у Јагодини. У сличним публикацијама после Другог светског рата о њему нема ни толико, упркос томе што је непуне две деценије с времена на време сарађивао у „Новој Европи“ (1920-1941), политичком и културном магазину из Загреба, којег је уређивао песник Милан Чурчин[1]. Његово име се налази међу десетину великих имена тадашње југословенске културе која чине Радно коло „Нове Европе“. Овај часопис је био јасно профилисано гласило. Његови оснивачи су били прозападно орјентисани интелектуалци, доследни заговорници интегралног југословенства, критички настројени према свему што је дезинтегративно и покрајинско.
У издању „Нове Европе“ објавио је и свој једини роман, Успомене ђака-наредника (1927). Појава романа није остала незапажена, пошто је већ по изласку, у сарајевском часопису „Преглед“, о њему веома похвално писао угледни критичар Бранко Лазаревић[2].
Готово у исто време, у загребачким „Новостима“, на роман се негативно осврнуо Ахмед Мурадбеговић[3], такође сарадник „Нове Европе“, нашта је реаговао Милан Ћурчин, главни уредник часописа, здушно бранећи писца и књигу (видети у прилозима), замерајући Мурадбеговићу, између осталог, и одсуство солидарности према колеги који сарађује у истом часопису.
Поред „Нове Европе“, Вукићевићеве текстове налозимо и у „Књижевном северу“ из Суботице, којег уређује један други Шумадинац – Миливоје В. Кнежевић (1899 – 1973), књижевник, историчар књижевности, библиотекар Правног факултета у Београду и научни сарадник за српскохрватски језик САНУ.
Листајући библиографију „Нове Европе“, коју је урадила Марија Циндори Шинковић, лако се запажа да је Веселин М. Вукићевић у том часопису био сарадник током читавог његовог трајања, објављујући двадесетак прилога различите провенијенције; од књижевних, преко верских и правних, па до дневнополитичких.
Вукићевићево име налазимо у познатој споменици Скопски Ђачки батаљон 1914: батаљон 1300 каплара, чији су уредници Станислав Винавер и Страхиња Дамњановић (Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1941). у њој, на списку Преосталих другова, Веселина Вукићевића налазимо на страни 640, где уз његово име стоји да је судија Трговачког суда у Београду.
У истој публикацији налази се и факсимил његовог писма оцу (Писмо каплара Весе), датирано у Лапову, 4. новембра 1914. (видети у прилозима), док се на страни 116-119. налази одломак из романа Успомене ђака-наредника, насловљен „Бекство из ропства“.
У публикацији Вукићевићи из Светлића: из породичне архиве, аутора Катарине Ђурић и Предрага Илића (Народни музеј Шумадије, Крагујевац, 2023), на страни 15. налазимо белешку о Веселину Вукићевићу. Она гласи:
„Треба поменути и Веселина (Милана) Вукићевића који је рођен је 30. новембра 1893. године у селу Светлић, 1913. Завршио је гимназију у Крагујевцу као ђак наредник, један од 1300 каплара, распоређен у Скопљу. Године 1915, заробљен у Колубарској бици и одведен у логор у Мађарску, одакле је побегао и вратио се у Светлић. Завршио је Правни факултет у Београду. У Краљевини СХС радио је као судија у више градова. Носилац је Ордена Св. Саве. Написао је две књиге од којих је једна штампана Успомене ђака–наредника. Други светски рат је дочекао у Суботици као судија. Одмах је отишао у Светлић где су га хапсили четници Драже Михајловића, тачније Калабића. Цео догађај је описао у свом писму које је послао из немачког затвора у Крагујевцу, где су га Немци стрељали марта 1943. године као таоца. Сахрањен је у масовној гробници у Шумарицама…“
У истој публикацији, на странама 156. и 157. налазимо Вукићевићеву фотографију „по изласку из четничког затвора 1942.“, као и факсимил писма, препуно црних слутњи, упућен извесној Ружи, 22. фебруара 1943., нешто више од месец дана[4] пред смрт (видети и Прилозима).
*
Успомене ђака-наредника Веселина М. Вукићевића штампане су у Загреби, 1927. године, у издању „Нове Европе“.
Предговор (Читаоцу) је потписао Лаза Поповић[5],осврћући се критички на тенденције „наше поратне такозване лепе књижевности“, где констатује да већи део продукције „открива знаке малога и нездравога срца и духа“. Замера на „скраћеној и површној романтици ратног збивања“. По њему, „необично је много у њима туђег и страног, немају ведрине, истинољубља, непосредности, и као лоши преводи туђих мисли дају смао шум и звукове, а без мелодије и песме…“
На једном место Поповић наводи: „У збиљи све то било још ружнији и лажније него што се данас пише. Сакрива нам се истина једног страховитог стања пораза и бегства, каквог нисмо никада видели ни чули.“
Лаза Поповић поратну литературу види као „пролазно, тешко, нити светло нити мрачно међувреме, испуњено фантазмагоријама и халуцинацијама, што ће све да прође, што ће морати да прође и да нестане без трага и без остатка, да се расплине пред временом које долази, које ће бити другачије, тотално другачије, лепше и боље, вредније…“
Прижељкује се долазак оптимизма којим ће наша књига „од ружне постати лепа, а од лажне истинита“. Овај предговор књизи, мутно је полемичан, из данашње пресективе са тешко разумљивом тенденциозношћу. Може се тумачити као део програмских полазишта часописа „Нова Европа“, који се, пре свега, супотстваља модернистима у нашој књижевности. То ће се нарочито показати у Ћурчиновој одбрани ове књиге( видети у Прилозима), где се препозанају алузије на суматраисту – Црњанског, и зенитисту – Мицића.
Пред крај предговора, Поповић се осврће на писца Успомена ђака-наредника, „који је нешто доживео, и који то уме да каже“. Нарочито му је важно што у њој „проговара један наш Шумадинац, онако и онакав какав је најчистији и најбољи“. После читања ове књиге, сматра Поповић, „ми опет почињемо веровати, да ни највећа, најбучнија, и најосијонија скупина злих људи не може ипак да спречи да не буде и не постоји и не роди се и добрих људи“.
Поповић на крају закључује да „ни ратна лаж ни поратни пад нису могли да душу човечју заробе засвагда“.
Поред Поповићевог предговоа О осталим квалитетима овог Вукићевићевог романа читалац има прилику да се увери у Прилозима, на крају ове књиге, читајући текстове Бранка Лазаревића и Милана Ћурчина.
Остаје нам да констатујемо како штампањем ове књиге у угледној едицији „Србија 1914-1918“ чинимо бар две ствари. Првом попуњавамо мањак литературе која сведочи о стању и животу војника у заробљеничким логорима и приликама у окупираној Србији, док другом отимамо од заборава животну и самосвојну списатљеску судбину једног истинског Шумадинца, истакнутог интелектуалца и писца ванредног литерарног дара.
Читаоцу којем је стало искључиво до литературе, наћи ће у овом роману снажну исповест о ратном злопаћењу, о људским манама и врлинама, о лепоти Шумадије, упркос свему, и коначно – једну љубавну причу – испирчану беспрекорним стилом и поетичним језиком.
Приређивач ове књиге нарочито се захваљује на пожртвованости и несебичној помоћи господину Ненаду Вукићевићу, унуку Веселина М. Вукићевића, захвајући којој је ова публикација обогаћена фотографијама и документима из породичне архиве.
У Крагујевцу, лета 2025.
[1] Милан Ћурчин (Панчево, 14. новембар 1880 – Загреб, 20. јануар 1960) југословенски је и српски песник, књижевни критичар, публициста и преводилац. У периоду од 1920. до 1941. у Загребу излази часопис ”за културна, политичка и друштвена питања” под називом „Нова Европа“, који уређује он издаје и уређује.
[2] Бранко Лазаревић (Видин, 25. новембар 1883 – Херцег Нови, 6. октобар 1968), српски је књижевник и дипломата. Послератна комунистичка власт га уклања са јавне сцене. Своје необјављене политичке расправе, дневнике, солилоквије, есеје и размишљања, Лазаревић пише у наметнутој изолацији, све док није био искључен из Савеза књижевника и док није допао затвора (1948—1951). Живео је у једној соби у Херцег Новом и у својим позним годинама дружио се са херцегновским уметницима и културним прегаоцима. Изгубљена оставштина Бранка Лазаревића нађена је случајно, 2004. године у Херцег Новом.
[3] Ахмед Мурадбеговић (Градачац, 3. марта 1898 – Дубровник, 15. марта 1972), босанскохерцеговачки књижевник, драматург, новелист, пјесник и писац позоришних дјела и приповједака са бошњачком тематиком. Школовао се у Тузли и Сарајеву. У Загребу је студирао на Филозофском факултету и Глумачкој школи. Као глумац је играо под именом А. М. Беговић. Године 1921. почиње да ради као наставник на Глумачкој школи и као професор у гимназији. Позоришни интедант у Сарајеву 1941. године, а 1945. бива осуђен за колаборацију. Послије одлежавања казне, ради као редитељ и управитељ у тузланском позоришту. Почетком педесетих година глуми и ради у дубровачком позоришту, док крајем педесетих постаје директор позоришта у Бањој Луци. Послије одласка у пензију, одлази у Дубровник у којем живи до смрти.
[4] 27. марта 1943. године
[5] Лаза Поповић (Сремски Карловци, 1877 – Београд, 1945), лекар, друштвени радник и писац. Из његове ваома занимљиве биографије издвајамо да је био управник рендгенске лабораторије Закладне болнице у Загребу, да је на Медицинском факултету у Загребу био у звању ванредног и редовног професора рендгенологије. Један је од оснивача сремскокарловачког „Сокола“, као и иницијатор Савеза српских соколских друштава и, коначно, Југословенског соколског савеза. Књижевне радове објављивао је у часописима „Зора“, „Босанка вили“, „Бранково коло“ и „Новој Европи“, чији је био један од активнијих покретача.
https://www.prometej.rs/prodavnica/srbija-1914-1918/xii-kolo/uspomene-djaka-narednika
Оставите одговор