Рођен сам на Банији, у Хрватској, десетак километара ваздушне линије од границе са Босном и Херцеговином.
Као некоме ко је рођен на граници и ко је потомак крајишких граничара, запитаност о границама је тема од које нисам могао побећи. Годинама сам успутно скупљао грађу о тој теми, све док нисам схватио да ме почиње оптерећивати, па сам одлучио да се коначно њоме позабавим.
Упркос забораву, у породици је претекло сећање на чување страже на граници између Аустријске и Отоманске царевине, на упаде једне и друге стране у противничку територију. Чак су два чардака названа Демића гроб и Демића долина, што наводи на закључак да су чувани од стране мојих предака.
Интересовало ме је какво је било време када је та граница утврђена, ко ју је и како обележавао? Успут сам помишљао какве су се згоде и незгоде могле дешавати приликом тако обимног посла. А чим сам почео са домишљањем – већ сам закорачио у предворје литературе.
Такође, пишући о догађајима удаљеним од нас више од два века, трагао сам за коренима катастрофе која се нама, потомцима граничара, збила пре три деценије.
Једино што сам на почетку писања знао јесте да се о граници не може сведочити уколико се не уваже погледи на њу са обе стране. Што више различитих сведочанстава, тим је лакше разумети.
Користећи разноврсну литературу дошао сам до имена неких од учесника, како потписивања самог мира у Сремским Карловцима, тако и до појединих чланова комисије која је утврђивала границу на самом терену. Испоставило се да је једно договарати границе у форми мировног уговара – а сасвим друго ту одлуку спроводити на терену, међу живим људима. Упркос наређењу да се посао обави за два месеца, њихова авантура се одужила на више од две године.
Одлучио сам да на „Небеској диванхани“ окупим шест лица која ће сведочити о граници из личне перспективе. Неке од њихових прича се преплићу, а неке иду упоредо.
Први је Немац, секретар грофа Луиђија Фердинада Марсиљија, пустолова, војника и научника, рођеног у Болоњи, предводника аустријске комисије за утврђивање граница. Другу причу приповеда жена која је, као крајишка девојка, чудним околностима завршила у приватном борделу аустријског команданта града Карловца. Трећи сведок је писар Рами Мехмед-паше, другог човека Отоманске империје и великог песника свог времена, који је имао несрећу да потпише Карловачки мир и на ког се сручио сав гнев поражених. Четврти сведок је мој неименовани предак, стражар на једном од граничних чардака, који из своје „издигнуте перспективе“ на особен начин гледа на границу и граничарску судбину. Пети је тајновити преводилац који своје услуге пружа и једној и другој страни и има много тога да каже из своје неутралне позиције, док је шести, верни пратилац чувеног крајишког бунтовника а неретко и – одметника, Хасан-аге Пећког, човека који је задавао муке, како травничким везирима, тако и аустријским конзулима и граничарима.
Одлучио сам да кроз тих шест прича, које се наизменично одмотавају, пратим утврђивање новодоговорене границе, имајући у виду чињеницу да је то било прво „модерно“ разграничење између два царства, јер су пре тога државе раздвајале такозване „ничије земље“, које су се знале простирати од неколико до десетине километара.
Многе згоде и незгоде током тог посла морао сам да домишљам, а карактере учесника креирам на основу штурих података. Тај посао је, признајем, био забаван, али и опасан, попут сваког домишљања.
Ван главних токова ове приче наметале су се и друге теме: прича о остацима римског наслеђа на простору Балкана; о шпијунажи и пљачкању културног наслеђа; о танкој граници која дели науку од шарлатанства; о сиромаштву и хедонизму; о опсесији Дунавом; о почецима географије и картографије на овим просторима; о доласку кафе у Европу и њеном конзумирању, као и бројна сведочанства о тегобном животу обичних људи са обе стране границе.
Током истраживања био сам зачуђен колико су сукобљене стране новоуспостављену границу сматрале привременом, свака из својих освајачких разлога, а испало је да је већи део ње остао до данашњих дана, претећи да не раздваја само царства или државе, већ, тобоже, и цивилизације, менталитете, религије и погледе на свет.
Признајем да током писања нисам могао а да не помишљам на ововремене картографе и граничаре, на свеопшту опсесију данашњих подела, неутаживу жеђ за освајањем и новим разграничењима.
Користећи чудесну моћ литературе у којој је могуће и оно „што бити не може“, дрзнуо сам се да између двеју корица спојим неспојиво и окупим неокупиво.
Блиц (додатак Поп&Култура)
О учесницима симпозијума на „Небеској диванхани“ ; аутопоетички запис
Бр. 98873 (уторак, 3. септембар 2024), стр. 4.
Оставите одговор