(Ватра приче Мирка Демића)
У генерацији савремених крајишких писаца, или српских писаца из Хрватске, снагом своје приповједачке умјетности издвојио се Мирко Демић (Горњи Класнић, Глина, 1964. године) који се по основним крактеристикама до сада објављених дјела убраја у типичне представнике генерације посмодерниста, иако суд о томе никако није једноставан, и нимало једнозначан, увијек је на испиту, и међу отвореним непознаницама.
Окaрактерисан као аутор који по примјени иновативних идеја спада у најрадикалније крајишке књижевнике (Д. Иванић), Демић од глобалних до парцијалних модела „разара“ структуру „класичког“ прозног дискурса, тежећи да фантастиком и епизодношћу отвори нову могућност виђења свијета и дјела као самог по себи довољног.Рукописи Мирка Демића, како су то већ констатовали многи аутори/читаоци, обиљежени су значајем цитатности, као и есјистичким, поетским и аутобиографским елементима, при чему дјело, у извјесној мјери, постаје „необична“, ненаративна материја, у којој немогућност јасног одређења текста успоставља корелативни однос са вјечном полемиком, смрћу и онтолошким наслагама људског духа.
Сажетост у језику и испрекиданост говора, у неким јединицама мјестимично сведеног готово на замуцкивање, одсликава све антагонизме између оног што се жељело казати и коначно казаног, онај међупростор у који је смјештена осебујност приче, њена цјеловитост и пуноћа.
Само усмјерење које је роман добио још од епохе реализма, када је кренуо у обиљежавање што вјеродостојнијег обликовања свакидашњице, по законитостима вјечних промјена, неминовно је довело до све наглашеније документарности. Читаоцу се, дакле, готово и не оставља могућност да установи/успостави разлику између документарног и фикционалног, између историјских чињеница и пишчеве имагинације. Хомогеност ова два поступка нарушава се тек правилно одмјереним и равномјерним литерарним иступима који се користи за расправу о широком кругу тема, од егистенцијане суштине, до проблема текста и писања, односно приповиједања, чиме се дјело лишава хронолошке сувопарности.
Причање, односно приповиједање, означено ватром као суштинским симболом, и причалац/приповједалац, као медијум у чијим се психолошким слојевима таложи наративна маса, уведени су на мјесто централне подлоге са које се рефлектују све елементарне категорије свијета и човјека у њему.
Ево како Демић говори о томе: „Мора да је заредила каква болештина међу људима и стоком, међу речима и реченицама, кад наново треба живу вату приче вадити“. Или: „Да би се ватра приче разгорела, понекад је потребно дувати из пуних плућа. Треба ли подсећати како се некима десило да, при томе издувају властиту душу?“; даље: „Ако постоји ватра приче, она се свакако налази у близини фабуле, но никада није фабула сама“. Карактеристичан је, свакако, и сљедећи примјер: „Мале приче (…) тек су део свлака којег је Велика Прича одбацила у неком од својих честих пресвлачења“.
Отвореност комуникацијског канала на линији аутор – конзумент, у складу са модерном формом и исконском сврхом приповиједања, оставља могућност надградње дјела и проширују њихову интерактивну сарадњу. Писац у тајне рукописа и писања уводи читаоца као саучесника, препуштајући му дио терета и одговорности пред самим собом.
Цијело књижевно дјело Мирка Демића потврђује теорију отворене структуре романа/приче, његовог сталног трансформисања и трајне недовршености.
А ево шта сам аутор кроз сопствену поетику каже: „Нашли смо се у језику који је остао без приче. Креће се, а погледом блуди уназад. Својим изласком из језика, огромна телесина приче оставила је за собом изненађујуће велику пустош. (Преостало нам је једино о њој причати и писати.) Предстоји нам пажљиво истраживати наборе и улегнуће у језику, створена пристиском целулита умирућег свеждера. (Нема ништа изван ње – све је прогутала, остајући, тако, без хране)“.
Можда би се овдје ваљало сјетити херменеутичког колажа деконструкције као поступка различитих читања једног текста, без наде и претпоставке да постоји коначно значење које би након свега могли усвојити, и њему спокојно уснути. Или поструктуралистичког мишљења о језику који престаје да буде огледало стварности, и постаје прозор кроз чију модрину само протиче њена унутрашњост.
Оставите одговор