O knjizi SLUGE HIROVITOG LUČONOŠE

 

Između komičnog i tragičnog/ Vladimir Jagličić. – [U] “Nezavisna svetlost”. – br. 3205 (06. jun 2006), str. 42.

Ojađeni / Vesna Trijić. – [U] “Blic”. – God. ? , br. 3387 (dan, 18. jun 2006), str. 16.

Tematska inovativnost / Slobodan Vladušić. – [U] “Politika”. – God. CIII, br. 33362 (subota, 23. septembar 2006, str. 12 (Kulturni dodatak)

Roman u nekoliko glasova / Aleksandar B. Laković. – [U] “Književni list”. – God. V, br. 52 (1. decembar, 2006), str. 8.

Fascinantna prozna priča / J. Sl.. – [U] “Pravi odgovor”. – br. 116 (27. novembar 2006), str. 29.

Jeretik ili mistifikator / Draško Ređep. – [U] “Zlatna greda”. – br. 63-64 (januar-februar 2007), str 69.

Koji je to Milovan P. Gandi hteo da popravlja svet? / Svetlana Božić. – [U] “Gradina”. – br. 20 (jesen, 2007), str. 281-284.

Satira o novinaru, imitatoru Gandija / Stevan Tontić. – [U] Književni magazin. – br. 77 (novembar 2007), str. 38-39.

Donosilac vesti mora da strada /Aleksandar B. Laković. – [U] Letopis Matice srpske, januar/februar 2008, str. 191-197.

Slobodan Vladušić

TEMATSKA INOVACIJA

Tematika najnovijeg romana Mirka Demića može se, u najkraćem, svesti na dve teme: to su odnos između kopije i originala, i novinarstvo, za koje nas moto romana obaveštava da je brza književnost.

Ako između filozofije i pesništva vlada neka stara kavga, onda je ono što postoji između književnosti i novinarstva parodija te prastare kavge. Demiću treba priznati da je u svom romanu o međuratnom kragujevačkom novinaru Milovanu R. Pantoviću, samozvanom Gandiju, osetio da je novinarstvo, uistinu neistraženo tlo. Izuzmemo li Hemingveja i ranog Crnjanskog, malo koji pisac je izrekao hvalu novinarstvu, a neki pronicljiviji esejisti, kao što je bio Valter Benjamin, pokazali su i zašto jaz između književnosti i novinarstva postoji.

Demićev romana kao da, međutim, nastaje pre tog jaza, jer lik i delo Milovana R. Pantovića pokazuju da je pisac romana Sluge hirovitog lučonoše, morao osetiti i izvesni „novinarski” impuls što znači: privlačnost onog bizarnog, neobičnog i lokalnog pre nego što se ta neobičnost pretvori u nešto univerzalno, pre nego što se u njoj pročita vlastita priča. Naime, Demić nije pohitao da novinarstvo „ocrni” onako kako se to u književnosti obično radi, koliko da pronane neke tačke gde se novinarstvo i književnost dodiruju: to je lik Milovanu R. Pantoviću, lik novinara koji u svojoj pravodljubivosti i idealizmu, nije samo samosvesna (i stoga neminovno parodična) kopija Gandija, već je u isto vreme blizak i Don Kihotu, ali i figure pisca koji su od renesanse na ovamo, uz izuzetke romantičarsko-modernističke pesničke provinijencije, obično na strani tzv. „humanizma” ma šta to značilo. Danas pogotovo. Vezu između novinarstva i književnosti, bolje reći humanističkih snova književnosti, potvrđuje i struktura pripovedanja kod Demića – priča o Milovanu R. Pantoviću, ispričana je kao roman u nastajanju jednog drugog novinara, Jovana Kanele. Sudbina Kanele, novinskoliterarnog ili literarno-novinskog kentaura, poklopiće se, u izvesnoj meri, sa sudbinom njegovog lika, ali i sudbinom „pra vog” Gandija da bi se u tom poklapanju nasilja, obznanila i gorko-ironična sudbina književnosti, ali i malih lokalnih sudbina.

Odista, u Demićevom romanu književnost je dovedena blizu novinarstva ne da bi mu se podsmehnula svojom dugovečnošću, već da bi se otkrilo da nije od žurnalizma trajnija. Pišući o kragujevačkom Gandiju, Kanela se tiho razotkriva, pa sve ono što se događa „Gandiju” događa se i Gandijevim idealima, koji su prećutno, i ideali Kanele. Međutim, oba lika i sve što oni simbolizuju, nestaju u pomračini provincije, daleko od smrti Mahatme Gandija čiji je životni angažman, za razliku od njihovih života, moguće čitati kao događaj na svetskoistorijskoj

pozornici: kao krah jedne velike imperije koja ostaje bez svog dragulja u kruni, i renesanse jedne velike zemlje.

Demićeva knjiga pati, međutim, i od izvesnih slabosti: naime, Demić nije autor koji je zainteresovan da pripoveda priču koliko da (postmoderno) uobličuje ono što je od priče preostalo. To, samo po sebi, nije problem, ali na različitoj građi daje različite razultate: prošli Demićev roman, Apokrifi o Furtuli, na primer, u neprekidnim formalnim odmicanjima uvek iznova priča istu priču koja tako funkcioniše kao večito vraćanje istog. Formalna napetost koja uvek iznova iznenanuje čitaoca, kompenzovala je uvek istu priču. U Slugama hirovitog lučonoše, Demić je pokušao da postmodernim kolažiranjem tekstova učini nešto slično, ali mi se čini da večito vraćanje priče o M. R. Pantoviću nema isti onaj egzistencijali potencijal kakav je imala priča o Furtuli.

Mirko Demić i pored ovih formalnih zamerki ipak ostaje autor veoma širokog tematskog spektra. U vreme kada je nekoć sjajna kišovska metafora „opsesivnih tema” poprilično nagrižena, upravo je niz tematskih „inovacija” ovog pisca ono što ga čini zanimljivim u kontekstu savremene srpske književnosti.

Vesna Trijić

OJAĐENI

Proučavajući rad kragujevačkog novinara, Jovana Kanele, na biografiji pola veka starijeg kolege, Milovana R. Pantovića, zvanog „jugoslovenski Gandi“, pripovedač uvlači junake (i samog sebe) u „igru ogledala“ kroz koju se njihove sudbine, u (uvek istom) „provincijalnom živom blatu“, međusobno osvetljavaju. Za Kanelu, ojanenog izbegličkim potucanjem, priča o utemeljivaču žute štampe, nije samo utočište od pritisaka lokalnih moćnika, već i poslednji pokušaj da nešto (donkihotovski) preduzme ili da, bar, svede „bilans grandioznog poraza“ i Pantovićevog i svog života. U jednonogom, neškolovanom siromahu, istrajnom u podražavanju Gandija, koji je tek u paru sa „dežurnim mudroslovom“ Kljunom, mogao da bude (ceo) urednik gradskih novina, Kanela vidi primer čoveka-klišea o kome ne postoji (jasna, potpuna) istina: ovaj fanatični pregalac, koga je nastojanje da se približi ljudima udaljavalo od njih, mogao je da bude licemerni čistunac i egzibicionista, isto koliko i plemeniti misionar, čije je neizlečivo čunenje zbog ljudskih postupaka znak nevinosti. Međutim, pošto su sve njegove dobre namere u praksi bile sarkastično izopačene, Gandijev karakter zadobija klovnovsku, pobunjeničku veličinu: karnevalizujući (umrtvljeni) život dramatičnim gestovima i skandalima, rizikujući da bude upamćen kao budala, on je uporno izražavao „izbezumljeni pogled na svet“, kojim na kreveljenje (zle sudbe) odgovara istom (očajnom i oholom) merom. Za Kanelu u smutnim devedesetim godinama, to je jedini recept za život.

Mirko Demić je redak među srpskim piscima čija gorčina potiče iz srca, a ne iz intelektualne mode; on je apokaliptičar koji ne veruje u Strašni sud i stvaralac koji misli da je stvaralaštvo nemoguće.

______________________________________________________

Snežana Božić

KOJI JE TO M. PANTOVIĆ GANDI HTEO DA POPRAVLJA SVET?

„Roman u nastajanju“ Sluge hirovitog lučonoše Mirka Demića zamišljen je i ostvaren kao metatekst, iniciran i nastao povodom i na osnovu raznovrsne tekstualne grane koju je, fiktivno, u nameri da napiše roman, prikupio Demićev glavni junak, kragujevački novinar Jovan Kanela, savremenik ratnih i traumatičnih društveno-političkih zbivanja devedesetih godina prošlog veka. Omiljena postmodernistička autorska pozicija prirenivača pronanenog rukopisa dopunjena je i varirana utoliko što se Demić u svom delu pojavljuje više kao komentator, tumač i vodič čitaocu u iščitavanju Kaneline prikupljene grane, propalog projekta upućenog nekoj inostranoj nevladinoj organizaciji i započetog romana. Uporedo s tim, autor će ispričati i priču o prelomnim trenucima u novinarskom životu Jovana Kanele, svedočeći o njegovoj nesrećnoj sudbini, kao što Kanela svedoči o sudbini svog junaka, Milovana R. Pantovića Gandija (1906-1941), međuratnog (samoukog) novinara i višegodišnjeg glavnog urednika jedinog kragujevačkog glasila toga doba, Odjeka Šumadije.

Канела
Пантовић
Кљуна
Махатма
Ганди

Demić ide korak dalje od poznate postmodernističke zaokupljenosti samim činom stvaranja. Ispod „skela“ i „prozirnih koprena“ pod koje je smestio svoju, navodno, nedovršenu granevinu, njegovo zdanje privlačno je ne toliko zbog samih konstruktivnih zahvata, na čemu se (prividno) insistira, koliko zbog tematike, odnosno sadržaja koje tretira i problematizuje. Koristeći (privilegovanu) poziciju sveznajućeg pripovedača, Demić razvija i sinhrono vodi priču uvek na najmanje dva nivoa, pri čemu su osnovne uporišne tačke, odnosno tačke dodira i preklapanja tih nivoa novinarska profesija (i sudbina) likova i grad Kragujevac. Smešteni na istom prostoru (u „provincijalno živo blato“) u različito istorijsko vreme, likovi se ogledaju jedan u drugom, međusobno se (svesno i nesvesno) poistovećuju, i ta identifikacija s drugim, oponašanje uzora, kao i ponavljanje istih ili sličnih ljudskih životnih situacija, predstavljaju idejnu i strukturnu okosnicu romana. Demićev junak Jovan Kanela odrenene momente svoje biografije prepoznaje u podacima o životu Pantovićevog jedinog saradnika Aleksandra Gajića Kljune, mada se često identifikuje i sa samim Pantovićem, Jugoslovenskim (kasnije Srpskim) Gandijem koji je, pak, svoj životni uzor svojevremeno pronašao u indijskom nacionalnom voni Mahatmi Gandiju. Iza svih stoji Demić, a iznad – sam Tvorac, Hiroviti lučonoša, Onaj „2koji sve naše sudbine osmišljava, vodi i nadgleda“: Iako u suštini jasan, ovakav strukturni model u toku recepcije romana od čitaoca zahteva (kao i hod po skelama) dobru koncentraciju, naročito u uvodnim poglavljima, gde je ponekad teško (ili suvišno?) odmah razgraničiti čije se reči, komentari i tekstovi primaju (Kanelini, Gandijevi, Kljunini ili samo Demićevi). Kao da pisac i time na odreneni način naglašava osnovni motiv imitacije i ponavljanja, odnosno ukazuje na teško razlučive „građice životnih originala i falsifikata“. Ispostaviće se, međutim, da je jedino Gandi neponovljiva kopija, jer je svojom „slepom doslednošću“ velikom uzoru Mahatmi „onemogućio da bilo ko oponaša njegovo oponašanje“. To je ono što ga, paradoksalno, čini originalnim i čime zavrenuje poziciju glavnog junaka Kaneline/Demićeve priče.

Tumačenje lika i sudbine Milovana Pantovića Gandija omogućava otkrivanje brojnih značenja skrivenih u podtekstu romana. Želeći da nekako definiše Gandija, Kanela ga, između ostalog, naziva i „melemom na ljutu ranu, dugoprugašem u milosrnu, poslednjim hrišćaninom , inkvizitorom zla, najdoslednijim oponentom svega postojećeg..“ On je deklarisani „humani radnik“, „organ javnog mišljenja“, pregalac za radnička prava, borac protiv svake zloupotrebe milosrna, „sirotinjska majka“, „mučenik od naroda za narod“, koji svoje novinarsko poslanje koristi da sugrađanima ukaže na primere zla i „nasrtaje nemorala“ koje treba iskoreniti.

Koncepcija i sadržina Gandijevih novina odražavala je njegovu „nameru uperenu ka raskrinkavanju nepodopština sugrađana“ i odlučnost „da menja svet i njegovu svest“. Svet se, međutim, takvim namerama opirao snagom srazmernom Gandijevoj posvećenosti postavljenom cilju. Gandi je bio „iritirajuća pojava“ koje se većina kloni i koju „niko ne uzima za ozbiljno“. U stalnom sukobu sa sugrađanima, on je, najčešće, bio ponižavan, ismevan, tučen, tretiran s bezobzirnošću i zluradošću. Ovde svakako treba pomeđuti i Gandijev fizički nedostatak – njegovu drvenu nogu, kojom su inspirisani mnogi podsmešljivi, zajedljivi ili sarkastični komentari na njegov račun. S druge strane, Pantovićev lični odnos prema svetu obeležen je besom, gorčinom i strahom od ljudi, koji je s godinama postajao sve veći: „Otuda valjda i potiče njegova sumanuta želja da pomaže drugima kako bi umanjio njihovu potrebu da ga se klone i izbegavaju.“ Pozitivne osobine koje su u karakterizaciji ovog lika hiperbolično karikirane, njegova „operisanost“ od ironije i samoironije, idealizam, vera u ispravnost postavljenih ciljeva i fanatična nepokolebljivost u borbi za njihovo ostvarivanje, kao i stalna „nedoumica između komičnog i tragičnog karaktera Gandijeve pojave“, čine ga duhovnim sabratom Don Kihota, što je u kritici već isticano. Pantović pomalo podseća i na Kišovog Eduarda Sama – po razmerama obuzetosti sopstvenim ludilom i osobenosti fizičke pojave, kao i po nerazumevanju okruženja, nesposobnog da prihvati ono što se na bilo koji način razlikuje i odvaja od proseka. Ukupna koncepcija Gandijevog lika, uz insistiranje na paralelizmu njegove, Kljunine i Kaneline novinarske i životne sudbine, omogućava stalno ali dobro odmereno, duhovito i inteligentno kretanje pisca prostorima ironije, parodije i satire, što čini poseban kvalitet romana.

Paralelizam dveju novinarskih sudbina dostiže vrhunac u činjenici da su životi obojice, Gandija i Kanele, prekinuti nasilno, ubistvima (a tako je i sam Mahatma, veliki Uzor, stradao). Gandi je, sa grupom sugrađana, streljan 1941. godine, a Kanela je ubijen vatrogasnom sekiricom, pred Uskrs 1999, ispred ulaza u svoju zgradu, kad se vraćao iz jutarnje kupovine – zato što je pisao „o svojim saznanjima vezanim za kriminal i korupciju u ratom zahvaćenom području“. Slika kojom se završava poglavlje „U lokvi jogurta i krvi“ kod iole informisanog savremenog čitaoca pobunuje snažnu asocijaciju na neka stvarna (i uglavnom nerazjašnjena) ubistva srpskih novinara, koji su profesionalizam ali i čisto ljudsko poštenje platili sopstvenim životom, jer su uporno i hrabro istraživali i pisali o onome što zbog nekog ili nečeg „nisu smeli“. Krug se, dakle, ne zatvara, jer se priča o sudbini novinara Kanele – van sopstvenih korica – ogleda u tragičnim stvarnim pričama o Milanu Pantiću, Slavku Ćuruviji, Dadi Vujasinović i drugima… A pouke tih priča samo ponavljaju poznato iskustvo da se svet ne može popraviti ili da je, po rečima francuskog pesnika citiranim u Demićevom romanu, „Dobro mrtvo“. Srećom, uvek ima onih koji se, iako svesni tih istina, nadaju „da možda nije mrtav napor da se do Dobra done.“ To su Demićeve sluge hirovitog lučonoše – Božje sluge, poslenici istine, poštenja, morala i milosrna, borci za socijalni boljitak, koji svoju glavu nose u torbi malo više od drugih, jer su prepušteni ne samo hirovima Tvorca, već i javnog mnjenja kome se obraćaju želeći da ga menjaju.

U skladu s brojnim paralelizmima koji funkcionišu u Demićevom romanu uspostavlja se i onaj najopštiji – paralelizam novinarstva i književnosti, s uporištem u njihovoj mogućnosti da posluže kao Arhimedova poluga za pokretanje društva ka pozitivnim vrednostima.

Stevan Tontić

SATIRA O NOVINARU, IMITATORU GANDIJA

Mirko Demić, autor pet knjiga proze, živio je prije rata u Hrvatskoj, a danas je stanovnik Kragujevca. Roman Sluge hirovitog lučonoše bavi se upravo Kragujevcem s kraja tridesetih i početkom četrdesetih godina prošlog vijeka, ili pobliže: jednim čudnim, na svoj način “angažovanim” novinarem iz tog vremena i prilikama društvenog i javnog života u kojem je taj svojeglavac revnosno sudjelovao. Riječ je o satiričkom romanu o novinaru Milovanu R. Pantoviću Gandiju – ime Gandi prigrlio je kao samoproklamovani borac za ljudska prava i istrebljivač poroka, “krivih Drina ispravljač” i “sirotinjska majka”, zaštitnik poniženih i uvrijenenih… S njim je i njegov najvažniji saradnik Aleksandar V. Gajić, zvani Kljuna, koji je zbog svog “internacionalnog “ angažmana etiketiran kao “izrod” i “tuna slugeranja”.

Demić svoj roman navodno gradi na nedovršenom romanu o Gandiju i Kljini iz pera Jovana Kanele, novinara koji je iz Hrvatske (kao i Demić) protjeran u Srbiju, a koga će za vrijeme bombardovanja od strane NATO-a ubiti na ulici tipovi kojima se Kanelino pisanje nije sviđalo.

Bio je, kao i mnogi u Miloševićevo vrijeme, etiketiran “petokolonašem” i “mundijalistom”. U romanu je, pored glavnog junaka Gandija i saradnika mu Kljune, sam Kanela od neuspješnog Gandijeva biografa pretvoren u treću tragikomičnu figuru, opisivača i “slugu” nekadašnjih, još targikomičnijih, junaka kragujevačke javnosti. Bizaran imitator Mahatme Gandija izdavao je dva lista u kojima je pribijao na “stub srama” svaku pojavu i ličnost koje mu nisu bile po volji. Imao je mnogo neprijatelja, dobijao batine, a pažnju privlačio već svojim fizičkom pojavom (sa jednom nogom od “čiste bukovine”). Taj čudak je naplaćivao svoje razgovore, kamčeći i na taj način pare za sirotinju. S nadolazećim raspadom ondašnje Jugoslavije, preobratio se iz “jugoslovenskog” u “srpskog Gandija”. Nesrećnik je i sam stradao u strašnom masakru građana Kragujevca.

Demić je vrlo inteligentno uobličio, sredstvima fine ironije i satire, portret ovog čudaka, sredine i vremena u kojima je živio. Napisao je aktuelan i gorko šaljiv roman, čije vrline daleko pretežu nad nekim manama (svaka glava se šablonski završava saopštenjem “Sa Gandijevog teleksa”, a piščevi česti ironični komentari ponešto ometaju glavni tok naracije).

________________________________________________________

Aleksandar B. Laković

DONOSILAC VESTI MORA DA STRADA

Pisanje knjige je mogućnost knjige,
a čitanje knjige je moć knjige da jeste.
Jovica Aćin

Mi ne pišemo po onome što jesmo,
nego, da mi jesmo po onome što pišemo.
Moris Blanšo

Opravdanje za ponunene citate nije puko oponašanje autora, već je, pre svega, korespondencija koju izdvojene posvete uspostavljaju sa akterima i sadržajem romana Sluge hirovitog lučonoše pisca Mirka Demića (r. 1964), što je očigledno i iz prve rečenice u njemu, koja glasi: “Najbolje i najuzbudljivije priče o sebi ispričali su oni koji su svedočili o drugima”.

Sem toga, posvete-mota su, sve skupa, kako pravila nalažu, zamišljene kao svod čitanja romana. I još jedna rečenica iz romana ide u prilog takvoj međuznačenjskoj vrednosti mota (“Ova povest pokušava da prati novinara Jovana Kanelu u neuspelom pokušaju da sastavi delove priče o drugom novinaru – Milovanu R. Pantoviću Gandiju – koji se svojevremeno upinjao da svedoči o Kragujevcu i Kragujevčanima, a kroz to svedočanstvo – kao u nekoj igri ogledala – ispričao vlastitu priču”), koja otkriva čitaocima, još na samom početku romana, neobičnu i osetljivu strukturu romana, pogodnu za bliskosti i neočekivane i nepredvidljive preobražaje. Naime, novinar i izbeglica (odnosno povratnik iz Zagreba u svoje rodno selo) Jovan Kanela ispisuje, ali ne i okončava, životopis predratnog kragujevačkog novinara Milovana R. Pantovića Gandija (1906-1941) koji je u Kragujevac došao 1926, a poreklom je iz “sela Dubrave, opštine Prilike, srez Moravički”. Dakle, novinar prebira iz požutelih novinskih isečaka po životu novinara i preispituje se istovremeno; zatim, povratnik tumači (ne)snalaženje došljaka u novoj sredini. Čitalac ima pravo dijahronijski produžiti sled uvonenjem romanopisca Demića, novopridošlog Kragujevčanina. Osim toga, postoji, pored žurnalistike i izbeglištva, još jedna zajedničkost za Kanelu i Gandija, kao i za sve nas žitelje ovih prostora. To je rat i smrt i tragika koje rat donosi. I Gandi kao i Kanela tragično završavaju, prvi četrdeset prve, a drugi devedestih godina prošlog veka, i to na ulici, ispred trafike, u jutarnjim satima, udarcima vatrogasne sekirice od strane nepoznatog napadača.

Dakle, Gandija, Kanelu i Demića možemo ucrtati na mapi Šumadije pod svodom naslova – hirovitog Lučonoše, dakle Božjeg prisustva (uočila je književna kritika – S. Tomić), što svedoči i sam Demić u svom uvodnom tekstu Strah od konačnog oblika (“Onaj koji sve naše sudbine osmišljava, vodi i nadgleda”). I jedna od tri Demićeva mota (koji su postali njegov književni običaj), preuzet od Evdokimova, čini sponu između jugoslovenskog Gandija i ≪lučonoše≫ po zaključku Kanele (“Kao i svaka kopija koju privlači original, čovek-slika teži da prevazine sebe, da bi se bacio u Boga i u njemu našao smirenje svoje  težnje”). U tom kontekstu je i priznanje Jovana Kanele o preobražaju u drugom ≪horizontalnom≫ pravcu. Naime, “Kanela uvina kako sve češće počinje da ne razlučuje činjenice vezane za sudbine svojih junaka” (misli na Gandija i Kljunu) “i situacija iz sopstvene biografije”. Tokom tumačenja Demićevog romana ova se kompozicija i potencijalna preobraćanja likova, moraju imati u vidu, jer opominju Demić i/ili Kanela: ≪kad ovo ne bi bilo pozorište (a jeste), u njemu bi se, od početka do kraja, komedija i tragedija (ta dva janusovska obraza) … odražavale u istom događaju; kako u njegovim protagonistima, tako i u tebi, dragi čitaoče≫. Moraju se, dakle, piščeve premise dovoditi u kontekst sa strukturom naznačenih likova.

Zato, pojašnjavanje ili približavanje neobične biografije jugoslovenskog Gandija i strukture romana pred nama, treba prepustiti, kome drugo, do samom romanopiscu, koji u Prologu posle prologa – Jeste (a nije) pretpostavlja: ≪Tvorac Svega, Reditelj nad Rediteljima, onaj hiroviti Lučonoša (što desnom rukom stvara, a nedugo zatim, rukavom leve to stvoreno – otire i poništava) izgurao je na pozornicu čoveka od krvi i mesa (ukleštenog između rođenja i smrti kao između dva mlinska kamena) i dao mu da ispriča svoju priču, najpre ispisanu na njegovoj koži, a otuda prepisanu u Svesku sa koje je u obliku novina umnožavana u štampariji, nastavljajući da živi još neko vreme na novinskoj hartiji i u očima retkih čitalaca (kratko, koliko traje život vodenog cveta)≫.

Po Kanelinim saznanjima o Gandijevom životopisu, kolažno i retrospektivno sastavljenog iz novinskih tekstova i retkih svedočenja, Milovan R. Pantović, ponavljam, sredinom tridesetih godina dolazi u Kragujevac i ≪kao invalid je namešten u Vojnotehnički zavod na mesto sedlarskog pomoćnika≫. Hendikep se sastojao u nedostatku desne noge, po njegovim rečima, kao posledica “uboja neprijatelja u vremeđu okupacije” (Prvi svetski rat). Ubrzo se (tačnije, 1933. godine u 18. broju Javnog mnjenja), iako “nema nijednog položenog razreda osnovne škole”, “objavljuje u javnosti” u lokalnim novinama kao dopisnik i saradnik, a kasnije, zajedno sa svojim saradnikom i prijateljem Aleksandrom V. Gajićem zvanim Kljuna objavljuju i ispisuju njihovu nedeljnu novinu Odjek Šumadije, kao i Odjekov satirični dodatak Zavrzlama. Ali, kada ≪zamire Glas (po jednima – Javnosti, a po drugima – Šumadije), preostao je, kažu≫ jedino ≪Odjek Šumadije≫, čiji je vlasnik i glavni urednik Milovan R. Pantović, tada već Gandi jugoslovenski (kasnije srpski), a njen ≪prvi i poslednji saradnik” – Aleksandar V. Gajić zvani Kljuna. Dakle, jedini hroničar Kragujevca i Šumadije u predratnom periodu (1935- 1941) bili su Gandijevi i Kljunini novinski tekstovi i komentari. I jedino čitajući njih možemo otkriti životne prilike u Kragujevcu i Šumadiji.

“Pantoviću je novinarstvo bilo nalik onoj Arhimedovoj poluzi sa kojom bi se imalo pokrenuti … Društvo … podići ga – kako on kaže – tek za stepen-dva naviše”. (I sebe, pretpostavljam). “Želeo je da bude antena” (mada je češće bivao gromobran) “koja će hvatati one teško razumljive signale što dolaze iz običnom svetu nerazumnih sfera” i da ih dešifrovane više koristi u polzu siromašnijih slojeva društva, nego li za sebe. Iz imena koje je uglavnom sam ili uz pomoć Kljune izmislio: ≪jugoslovenski Gandi≫ (kasnije srpski), ≪mučenik naroda za narod≫, kragujevački milosrdni anneo≫ (kasnije srpski), ≪sirotinjska majka≫, ≪humanista≫, ≪borac za radenička prava≫, a neosporno da je bio prosvetitelj, animator, utopista i sanjar, može se naslutiti lik kragujevačkog Gandija, kao i sadržaj Odjeka Šumadije, jer je između njih znak jednakosti. Aktivnosti u korist humanitarnog fonda su bile impresivne i sadržavale su se od javnog pozivanja na milosrne i kritikovanja onih koji nisu to redovno činili, preko Gandijevog društveno korisnog fizičkog rada kao što je testerisanje drva, do ličnog traženja pomoći za sirotinju. Često je doživeo ili je mogao doživeti neprijatnosti tom prilikom, kao što je oduzimanje ulovljenog zeca od lovaca za najsiromašnije.Njegovim žrtvama kada je humanitarni rad u pitanju, zaista nema građica. Očigledna je i u želji da se besplatno distribuira svim siromašnima novo pronaneni “Anticefalin – lek za svaku boljeticu”, iskreno se nadajući i verujući da će pomoći nemoćnima, a on ispuniti zadatak ≪sluge hirovitog Lučonoše≫.

Zatim, Gandi se zalaže za ≪otvaranje knjižnice i čitaonice≫, bori se protiv ugnjetavanja mlade radne snage, buni se protiv poroka, loših navika, neznanja, nekulture, nehigijene, bahatosti i uopšte svake učinjene napravde. Naročito se “Gandi s neskrivenim gnevom obarao na svaki oblik zloupotrebe milosrna”. Sve je to Gandi duboko preživljavao i glasno i bučno negodovao. Zato je nekoliko puta bio i grubo fizički napadan (“pretučen a ne milovan”). Čak je i štrajkovao glanu. Prkosio je svima, čak i nošenjem boce (čička) na svom reveru. Naime, retroaktivno čitati komplete Odjeke Šumadije znači jedini mogući način upoznati se sa likom novinara i ≪slugom hirovitog lučonoše≫ Milovanom R. Pantovićem i njegovom neustrašivom i upornom borbom za bolji i pravedniji život, koja je bila njegova strast, imperativ, aluzija, zavisnost….

Nakon ovako sagledanog životopisa Milovana R. Pantovića očigledne su namerno izazvane sličnosti odnosno nagon da se oponaša Mahatma Gandi. Kanela uporno tokom romana komentariše te sličnosti, pa i one iz oktobra 1941. godine kada novinara srpskog Gandija ubijaju Nemci nakon neargumentovane optužbe da saranuje sa komunistima (≪za utehu≫ – zajedno sa vinenim Kragujevčanima). Zatim, i Mahatma je kao i Milovan R. Pantović bio osnivač nekoliko novina, trezvenjak i bez poroka, borio se za prava naroda, poznat je po štrajku glani i uzdržavanju od seksa. Sve ove Mahatmine odlike možemo prepoznati i u liku idealiste, samotnjaka i osobenjaka Milovana R. Pantovića, čak i u analogiji da je Mahatma bio bolničar u ratu, a novinar Pantović je na kući početkom Drugog svetskog rata podigao belu zastavu sa Crvenim krstom. Demić je tu sličnost posebno uobličio u tekstu, pri kraju romana, Uzor kopije i kopija uzora, ističući smrt Pantovića u kojoj je “Pandan – u umiranju – preduhitrio svog Uzora. Niko nije mogao da mu prigovori kako i prilikom umiranja ne može a da ne oponaša Veliku Dušu” (Mahatmu). “Pre se može reći obrnuto – oponašani je oponašao oponašatelja”, zbog vremenske razlike tragične smrti obojice (Kopije – Milovana i Uzora – Mahatme). Svakako da je bilo i razlika, na koje nas Kanela opominje i ne skriva ih od čitalaca.

Na primer, ksenofobija (napad na Jevreje i strance uopšte), ali kao uzrok lične prirode (tučen je i klevetan od nekih od njihovih predstavnika), a ne kao plod predrasude ili nekog ranije formiranog stava. Zatim, sve je činio bučno, donkihotovski neustrašivo je uživao u oluji koju je stvarao. Posebno je zanimljiv rad na sopstvenom kultu (izmišljeni, zloupotrebljeni i predimenzionirani brojni telegrami podrške i zahvalnosti od strane uvaženih političara, naučnika i crkvenih velikodostojnika; prijemi i posete kod istih, kao i njihova uzvratna poseta; zatim, potpisi hiljade građana za njegov izbor za gradonačelnika), što nas navodi da se složimo sa stavom kaligrafa Jovana Kanele da je život srpskog Gandija bio život nesporazuma i apsurda: “S pravom se može reći kako je čitav njegov život – Veliki Nesporazum. On nije razumeo (ili nije želeo da razume) svet u kome se obreo. Ali ni svet njemu nije ostajao dužan”. Gandijev “hod po rubovima i ivicama” smisla i života uticao je da Kanela zaključi “da ga je trajno opsedala nedoumica između komičnog i tragičnog karaktera Gandijeve pojave. Zato je u Kanelinim očima on ostao trajno nedovršen i nedorečen lik” iako prevashodno “autentičan”. Ali, “sumnje” su stalno izvirale i prekrivale Pantovićevu izvornost. Osim sličnosti na relaciji Mahatma Gandi – srpski Gandi (Milovan R. Pantović) – Kanela – pisac – čitaoci romana Sluge hirovitog lučonoše, neobično je važna još jedna analogija, i to vremenska. Naime, ambijent i uslovi u kojima Kanela opisuje (na osnovu novinskih dokumenata i svedočenja) Kljunu, Gandija i njihove savremenike, životne probleme i okvire u kojima opstaju, kao i njihove načine promišljanja, današnji čitaoci osećaju i prepoznaju ih kao svoje i još uvek prisutne i aktuelne. Imamo pravo otići dalje, pa i pojedina društvena i staleška pitanja dovesti u poredbeno-prihvatljiv dijalog. Na primer, status novinara i novinarstva, što možemo uočiti u aluziji na sličnost imena i sudbine između Milovana Pantovića i nedavno ubijenog novinara iz Jagodine Milana Pantića; moralni lik Kragujevčana i odnosi među njima; navike; poimanje politike; odnos prema vlasti i bahatost vlasti prema narodu; večni doživljaj kontrasta tune-domaće, što polemičkim intencama samog Gandija (naročito u sarkastičnom kontekstu) asocira na današnju “NVO estetiku” (prisutnu u medijima, ali i u književnosti), po kojoj je važnije ono što je poželjno čuti (o nama i našem pamćenju), nezavisno što nije istinito i nije logično, ni u stvarnom ni u romanesknom svetu. Zapravo, kao da se ništa (bitno) nije promenilo za više od pola veka. Pa se živahne i analogne asocijacije nastavljaju sa pojedinaca na vremena i prostore, koji su nam dodeljeni (Gandiju, Pantoviću, Kaneli, Demiću, čitaocima), na prvi pogled vrlo različiti, ali suštinski slični, tačnije već doživljeni. Zato se aktuelizuje pitanje da li mi danas možemo prepoznati našeg Gandija, ukoliko on postoji, ili da li nam je Gandi danas neophodan ili potreban.

Posebna odlika Demićevog romana jeste u zavidnoj međutekstovnosti, koju je on i ranije ostvarivao (na primer, u romanima Slamka u nosu i Ćilibar, med, oskoruša, pa i u Apokrifu o Furtuli), ali je ovde još slojevitija, iz više glasova, iz više vremena, iz vise prostora. Dakle, pored tla Šumadije, kao paralela i sadržajna podloga dramskog toka romana jeste biografija Mahatme Gandija. A sa druge strane, roman piše novinar Jovan Kanela i komentariše tačnije uporenuje se i iznenanuje rezultatima komparacije. Ali, pored glasa Jovana Kanele (citira ga Demić u više od četrdeset kraćih ali, za roman, temeljnih i stožernih tekstova-zapažanja) koji se sastoji od dva – jedan čine i odrenuje dokumentarni glas, a drugi preispitivalački (italicom označen), javljaju se Kljunini nalazi, njih trideset i osam ukupno, i oni su Kljunini satirični i ironični komentari neke od društvenih pojava uglavnom okarakterisane kao bolesne i po društvo opasne. Zatim, tu su i tekstovi iz Odjeka Šumadije, svakako doraneni, preraneni, domišljeni ili pak izmišljeni, pod naslovom Sa Gandijevog teleksa, i oni su iste brojnosti koliko i Kljunini nalazi. Demić odnosno Kanela dozvolili su i samom Gandiju da se obrati čitaocima u prvom licu i to u dvadeset navrata u rubrici Iz delovodnika M. R. P, koja se ciklično javlja. I sam Demić je sročio esejistički početni, već prozivani Strah od konačnih oblika i završni tekst Ako vas put nanese. Sem toga Kanelin odnosno Demićev istraživački duh otkriva nam činjenicu da je ≪Pantovića u literaturu uveo Ljubiša Manojlović, romanopisac, njegov poznanik i novinarski sabrat≫. Gandijev identitet u Manojlovićevom romanu se krije pod aliteričnim pseudonimom Žika Živ Zakopan, dobijen, navodno nakon komičnog ≪neuspešnog samosmaknuća≫ pomeđuti Žika je zahtevao od ≪Gradskog poglavarstva odobrenje da se živ zakopa≫. Inače, Jovan Kanela svedoči o pokušaju Gandijevog samoubistva, i to kroz ironičnu i nadrealnu sliku davanja trogodišnjeg pomena“neuspešnom samosmaknuću”.

Ovakva mreža podataka i sadržajnih preseka po brojnim semantičkim ravnima ubedljivo govori o dometu metatekstualnosti Demićevog ≪romana u nastajanju≫, kao i o njegovom višepoteznom načinu gradnje romana. Ova polifoničnost značajno utiče na dostupnost i prijemčivost značenjskih silnica, jer brojne događaje koje nije bilo moguće ispitati, a imaju nekoliko varijanti, jedino su se ovako mogle dočarati, proveravati i suprostavljati ih međusobno, uz nenaglašenu sugestiju, bez imperativa, koja je od njih prihvatljivija i moguća, pošto smo, kao narod odrastao na bajkama i junačkim pesma, u stanju da pretpostavimo, domislimo i izmislimo, obično onako kako bi mi hteli da je bilo.

Važno je reći, da naspram nesavršenosti i različitosti izvora i sećanja, kao i međutekstovnog višeglasja, struktura romana ima jasan ritam i potrebnu čvrstinu, a uvodni i završni tekst su korice odnosno zidine, unutar kojih se neprozirno i nesaznajno, prošlo i brutalno današnje skladno uvezuje u celinu.

I na kraju o kraju, ironično ali tačno, u epiloškom tekstu Nije (a jeste): “Ovo je još jedan od dokaza da se smrt ne prevazilazi životom, već samim umiranjem. Jedino je ona u stanju da ustvrdi kako nikad i nigde nije postojao grad Kragujevac, ni Milovan R. Pantović Gandi, ni Jovan Kanela, a ni onaj što je sve ovo krojio i prekrajao. Pantovićeva smrt je van našeg domašaja; ona se dešava izvan korica Kanelinog rukopisa, u trenu kada ih sklopimo”.

Nije li Demićev roman stara priča o donosiocu vesti (istine) koji mora da nastrada, kao i, ovom prigodom, Milovan R. Pantović Gandi – sluga hirovitog lučonoše.