O knjizi APOKRIFI O FURTULI

 

Otpad edenskog vrta / Mila Stefanović. – [U] “Povelja” (Kraljevo). – God. ?, br. 3 (2003). str. 161-165.

Skarabejština kao planetarni trend / Nebojša Devetak. – [U] “Dnevnik” (Novi Sad). – (18. februara, 2004), str. 21.

Hristizirana biografija zla / Zoran M. Mandić(Beograd). – [U] “Književni magazin”. – God. IV, br. 34 (april, 2004), str. 42-43. (Danas)

Postmoderni roman s molitvenom poentom / Stojan Đorđić. – [U] “Zlatna greda” (Novi Sad). – God IV, br. 30 (april, 2004), str. 67-68.

Rok trajanja / Slobodan Vladušić. – [U] “Politika”. – God. 101, br. 32555 (subota, 26. jun, 2004), str. B5.

Mila Stefanović
OTPAD EDENSKOG VRTA

Izolovanost osetljivih tema, istrošenost jezika, ali ne i u prostoru prećutanog, potiskivanje zarad predrasuda, večno trajanje književnog licemerja i kolektivne cenzure, obnavlja se novom knjigom Apokrifi o Furtuli Mirka Demića.Prethodno objavljene knjige su koncetrati jedne pozamašne, ali savladane, lektire iz različitih književnih epoha. U stvaralačkoj hronologiji autorova pažnja se pomera sa imaginacije vatrom (zagonetka Napoleon) i fenomena izgubljenih knjiga (traganje za Šulcovim Mesijom) na provocirajući esejistički tekst o analnosti zla i estetici ružnog. Promeniti stereotipe i uspostaviti novi poredak u književnosti nije novina, ali je paradigma ovih resursa književnih preokupacija prilog retkim stvaralačkim postupcima koje nalazimo u kontroverznoj i neobičnoj knjizi Mirka Demića. Autor u ovoj knjizi liči na junaka moderne drame apsurda koga razjeda privid ljudske sreće i stvarnost počinjenih zala.

Kako razlike između horizonata izvornog teksta i tolkujućeg pisma čine nesvodivom razliku između autora i njegovog tumača, mogućnost približavanja središtu teksta ostvaruje se kao čitanje pisanja Knjige o odsutnom. Pre svega autor je napravio kolekciju nezauzetih mesta u registraturi književnih tema. Izborom rekvizita, nusproizvoda ljudskog duha i ljudskog tela esejistički je razvio fenomen zla, sveprisutnog i neizbežnog u minulim i savremenim civilizacijama. Nenapisano iz domena zla kompenzira se označavanjem preko fragmenata i citata značajnih dela svetske i naše književnosti. Sprega dokumentarnih elemenata i bujica citata je osnovna koncepcija ovog Demićevog dela. Skriveni etos je borba protiv maske, tj. konvencionalnosti i društvenog privida, u ime individualne istine; čemu toliko individualnih žrtava u ime opšteg spasenja, osnova je fokusiranja piščeve energije. Dominantnost citata je literarno pokriće i posredovanje između znakovnog sveta i materijalne zbilje.

Organizacija Furtuline priče pretvorena je u predmet igre, možemo reći i autora i čitaoca. Čas je to priča u žanru biblijskog jevanđelja, zatim kratke proze i, u finalnom svođenju stradanja, dramski predstavljena; posebno je intrigantna zaokupljenost didaskalijama. Intertekstualnost uspostavlja mrežu nad svim leksičko-enciklopedijskim odrednicama. Senke biblijskih tekstova preobražene su iz pozitiva u negativ. Edenski vrt nije uzgajalište ljudske vrline, ono je rodno mesto ljudske patnje i greha. Celokupna građa u asocijativnom nizu podseća na rendgenski snimak Šošinih tuberkuloznih pluća- kostura obavijenog vlažnim tkivom, koju umesto ulepšane fotografije ljupkih crta života, nosi njen obožavalac Hans Kastrop. Provociranje tekstom, koji korespondira sa mitskim senkama i mnogim tramsformacijama kulturološkog modela postojanja čoveka u prirodi i društvu, odvodi nas u nove avanture čitanja i književnih sloboda, ako tu slobodu shvatimo kao instancu čitaoca. Zarobljeni u determinantama između naše oralnosti i analnosti, zabašurujemo negativne produkte sopstvenog i kolektivnog postojanja. Književnost je prebukirana dokazima o genetici ljudskog zla i njenoj razmnoženosti. U Demićevoj verziji književnost je, između ostalog, deponija čovekovih gadosti i varvarstva.

Novi prebacivač pojavljuje se u knjizi o Furtuli, umesto kostura, oko koga deblja meso priče, sada se predmet pisanja konvertuje u izmet. Status upotrebljenih reči iz fekalne proizvodnje prevazilazi tretman značenja, indeks tih reči je metonimijskog karaktera, bez obzira na piščevo gađenje nad indoktiniranim čitaocima. Upozorenje, da se ne uvažava eufemizam svojstven ljubiteljima lepe književnosti, preti da smanji i onako malobrojne konzumente knjiga nad kojima se dodatno rasuđuje. Nužda zagađivanja iziskuje eliminaciju naših i tuđih govnjivih tragova, i ako nije reč o metafori onda zapadamo u nihilizam. Homo fekalius postaje čovek tek kada prorade sve mentalne funkcije. Povratak u idealizam ostvariće se onog dana kada se fiziologija suštine – razdvajanje na čisto i nečisto, umesto u unutrašnjosti stomaka bude odvijala na nivou duhovnosti sveta, pod uslovom da svi imaju isti prerađivački aparat. Ta estetika istovetnosti je neizvodljiva, ali je u gomili naglašenih različitosti poželjno ukidanje zla, ma koliko to pretilo ukidanju sveta.

Demićev traktat o zagađivanju ima svoj redosled, prvo je bila glad, potom se čovek najeo, pa zagadio i sebe i okolinu. Glad nije samo fiziološko stanje, to je najjača i vrlo izvesna pretnja čoveku. Manipulacija moćnih nad slabijima vezuje se za glad, primarnu za hranom i sekundarnu za duhovnim ispunjenjem. Ta manipulacija sa gladnima zauzela je prilično prostora u knjizi. Mnogo toga vezanog za ljudski organizam i njegov duh obrazloženo je u ključu fiziologije zla. Istina je da smo od Biblije svi na istom, ali nas razdvaja gustina duhovnosti ili prednost izabranih da na vreme spreči pošasti. Metaforičnost prosvetljenja je u naznakama, ni Bog nije čist čim se u njega sumnja, mi smo
još manje jer smo naslednici onih koji su ga razapeli.

Uslovljenost između literature i nužnika je po Demiću neraskidiva; mnoga dela završila su na đubrištu civilizacije, a mnoga će se naći tu neizostavno. Funkcija đubreta i kanalizacionih sadržaja kreira se na nov način. Tržište je pospešilo industriju koja briše trgove zagađivanja. Prvo smo imali čistače u karnevalskoj književnosti, u rableovskom, pa potom u kolabrenjonskom maniru. Sada nas opsedaju oni što oplođavaju svoj kapital na sadržajima fizioloških potreba. Ta civilizacijska novina je polazna tačka svim naknadnim čistuncima. Po nekoj slobodi nameće se preokupacija o rastućoj proizvodnji sredstava za higijenu i ulepšavanje. Čim stupite u prostor razvijenog sveta prvo što morate da naučite jeste kodeks o odlaganju đubreta. Svemu se zna red i ništa ne sme da smrdi, iako nas smetlišta zatrpavaju i truju. Nema pomena o tehnologiji prerade duhovnog otpada na kome insistira Demićev tekst. Ali intelektualci zapadnog sveta uveliko upozoravaju na predstojeće: Većina radi ono što se u sličnim situacijama uvek i radilo: čisti. Što više smrde oni alegorični leševi u ormanu, to više moraju da blješte pločice u kupatilu. Budućnost pripada reciklaži, a brojni šareni kontejneri za belo staklo, zeleno staklo, papir i plastiku značajno doprinose boljem izgledu gradova. (Henrik Broder Analnost zla, predgovor nemačkom izdanju eseja Hane Arent Posledice nacističke vladavine). Srećni logori su budućnost sveta, u njima će biti očišćeni svi smradni tragovi, samo će rajski vrtovi podsećati da je tu nekad bio zametak svih zala.

Sve biografije stradalnika od Hrista do današnjeg dana vonjaju na tragove ljudskih zala. Kazne, progonstva, zatočeništva svih vremena stale su u sadržaje mnogih kibli koje zatvorski čistači ne mogu da sklone, bez obzira koliko dugačke bile drške kojime se ta nečistoća iznosi iz bivših logora. Bodlerovo Cveće zla hrani se na gnojivu oronule civilizacije: Živi đavo drži niti što nas miču! / Mi ljubimo stvari sve gadnije i niže, / Svakog dana Paklu za korak smo bliži / I ne gade nam se smradovi što niču/. Putevi izbavljenja prohodni su samo prividno, uvek kratkotrajno. Svest o grehu po pravilu dođe kada nema snage za iskupljivanje. Bodler je uočio da je to za civilizaciju bilo kasno polovinom 19. veka.

U Demićevoj fragmentarnoj prozi nema citata ženskih autora, a upravo su one dodatno nečiste. One rađaju poklonike zla i otuda naknadna problematizacija kako zaustaviti to upravljanje imovinom zla. Skonost ka ublažavanju i poetizovanju čednih perspektiva iz ženskog ugla nalazimo na mestima gde grubosti jezika pristoje. Tako Margaret Jursenar u Hadrijanovim memoarima promišlja poslednje trenutke u bolesti velikog vladara koji se lišavao hrane. Njegova upitanost korespodira sa Demićevim menijem u Apokrifima o Furtuli. Hadrijan preispituje svoje zasluge i učinke: Nemoj me vređati smatrajući me za običnog poklonika lišavanja: obred koji odigrava dva ili tri puta na dan, a cilj mu je da održava život, svakako da zaslužuje našu punu pažnju. Pojesti voćku, znači uneti u sebe lepu, živu , stranu stvar koju je othranila i odnegovala zemlja, kao i nas; to znači prineti žrtvu, samo tu sebe više volimo no stvari.(…) Nikad nisam zagrizao ceo vojnički hleb, a da se ne zadivim što će ta teška i gruba masa umeti da se pretvori u krv, u toplotu, možda u hrabrost. Ah, zašto moj duh, i u svojim najboljim danima , ima samo jedan deo te moći. Hadrijan svodi bilans na izmaku, kada je teško u prisustvu lekara ostati car: Oko praktičara je u meni videlo samo tokove, smešu limfe i krvi. Margaret Jursenar izbegava da ukaže na tokove organa za varenje, dokazujući da je prećutkivanje bolje.

Produkcija jela, hrane za telo i duh su u ženskoj kompetenciji. Jesu li u Demićevoj kuhinji svi kuvari androgini? A koliko je stara kulinarska veština, dokazuju antički spisi, jedinstveni i usamljeni pisani spomenici kulture privatnog života. Pomeni o kulinarskoj literaturi su mnogobrojni: Enejev spis Poslastice, Katonova uputstva o jelima u delu O zemljoradnji, Varonovi i Kolumelovi spisi, kao i čuveni Apicijev kulinarski spis Rimski kuvar. Ova poslednja knjiga , čiji je autor, priređivač i prevodilac Slađana Milinković, pripremljena je za objavljivanje u izdavačkoj kući Stilos iz Novog Sada, koja je objavila i kontraverznu knjigu Mirka Demića Apokrifi o Furtuli. Da ne biste hranili zle misli jedite jabuke, zgotovljene još u biblijska vremena i u Demićevoj pesničkoj radionici. Recepti su privatna stvar baš kao i odlazak u toalet. Da li je, objavljujući ovu knjigu, Mirko Demić izlučio i svoju književnu hrabrost, videćemo u nastavku priče o prošlim i budućim počiniocima i žrtvama zla?

Knjiga pred nama je fragmentarna proza o razračunavanju između optimističke pozicije dobra u čoveku i nihilističkog nasleđa njegove uloge u zlu. Tekst relativizuje vrednosna merila lepog, dobrog i istinitog, ali i traži ukidanje metafizike zla, začetog u Edenskom vrtu.

Zoran M. Mandić
HRISTIZIRANA BIOGRAFIJA ZLA

Na sceni savremenog srpskog romana Mirko Demić je veliko, iznenađenje. Iznenađenje, koje je, samo, sebi preporuka za vaganje izvaganog, naročito, u poslovima imaginarnog redoslediranja dela čijim autorima su utvrđeni književni rejtinzi. Koji su svesni da nema ničeg nepoznatog danas u savremenom srpskom romanu bilo u kom smislu. Da je sve registrovano. Rubrucirano. I invetirano. Sa generskim dosijeima. Ali, vratimo se Demiću, njegovom romanu Apokrifi o Furtuli, koji o svemu tome na nesebičan način izveštava, ili skreće pažnju, uprkos, brojinim zamkama u koje ta pažnja može da upadne, ili bude gurnuta “bočnom silom” neke posrednosti. Naročito, one otvorene za davanje saveta, čak i naloga, kako se treba pisati roman. da bi se o njemu razvila recepcijska priča. Onih na čija su imena zavode takva savetovališta. I drugi distributivni centri.

Malo je reći da je Mirko Demić darovit pisac, ali dovoljno je, sasvim dovoljno, za ovakvu promociju njegove književne pojave, ili o jednog ovakvog starta, istaći da je lucidan, da razume, kako “život”, tako i “smrt” jezika, “koji je nastao kada je razumevanje prevršilo svaku meru, a čovek progovorio iz straha od smrti jezika”. A, takvi pisci imaju šansu za opstanak i kada pišu samo po inerciji, jer od inercije mogu da se brane svešću o statusima i mandatima “upadljivo dvodimenzionalnih reči”. U čije “ispisane sasude” je sve teže uliti nekakvo značenje, koje se u nedostatku “posuđa” reči razlilo po mnogobrojnim zemaljskim i nebeskim pukotinama. Među kojima je potrošenost reči” postala opšte mesto. I “problem velikog broja posuda koje treba ispuniti sa ono malo preostalog značenja”. Ono, što u izvesnom smislu počinje od Flobera, koji je izrekao da je “život kratak, a umetnost duga, čak nemoguća kada se piše jezikom do kraja pohabanim, trošnim, oslabljenim, koji puca pod rukama čim se zategne”. Demić je svoje Apokrife o Furtuli napisao na jeziku u koji više ne veruje, kao Pol Valeri, na jeziku u kome se, po Encensbergeru, dogodila “bezglasna katastrofa”, a po Hamvašu “koga je preraslo postojanje”. Pišući svoj esejizirani roman Demić je imao na umu i žaobu Rolana Barta za “dobrim srećnim vremenima govora”. I uverenje Šklovskog po kome su “sada reči mrtve a jezik nalikuje groblju”. U tom opredeljenju on se čak usudio da prutivreči jednom Borhesu obraćajući mu se rečima, “da na svetu ne postoje četiri priče, već jedna jedina – Hristova (Hristosova)”, te da je bilo potrebno da protekne mnogo vekova a bi se dospelo do tog saznanja.

Čitajući tako Demićeve Apokrife o Furtuli i nastojeći da ih u svesti svedemo na onu vrstu razumevanja, koja u svakoj “ličnoj ravni” čitanja ima sposobnost uočavanja njihove osnovne matrice, ili one “romaneskne niti”, koja poput silikona svojom lepljivošću vezuje tkivo teksta sa egzibicionizmom metafora i drugih figuralnih pomagala, uočićemo koliko ti “apokrifi” liče na “beskrajne mogućnosti variranja” i destabilizacije “eventualnog straha od jednoličnosti i praznine”, odnosno na čitanje, koje može biti po Borhesu, izvor svakog pisanja: poezije i filozofije. Legende i bajke. Onako kako književnost rađa književnost, čak i u rigidnom poslovanju sa intelektualnim operacija: metatekstualnosti i citatnosti.

Rečju Demićev roman o Furtuli mogao bi se označiti pričom koja naslućuje doživljeno čitalčko iskustvo sa prethodnom emocijom, koja nije samo intelektualna. Koja je “otkriće emocije”. Diktat “neke nepoznate sile”, pred kojom je “svaki živi stvor, bar na čas, svedok zla”. A, zlo se širi umnožavanjem svedoka, pri čemu je svedok poslednji čuvar zla. Svedok koji zlu daje verodostojnosti. Sa te tačke gledanja Demićev roman karakteriše stil koji se zasniva na ironiji pisan u ekstazi, sinhraziji, mimezisu, pobuni, razaranju, sarkazmu, koji u prenosnom kontekstu podržava “filozofiju” romana, kao “književnost objekta”, odnosno ideju po kojoj je poetika teksta važnija od stvarnosti. važnija od onog o čemu govori. S druge strane kod njega postoji naboj da se stvari saopšte sa velikom “žestinom i intezitetom”. To “saopštenje” imaginirano je u liku “rečnika” iz kog Demić komentariše enciklopedijske pojmove folozofije, literature i književnosti. Sveta i vremena. Apokrifa i citata. Zaborava i straha. Svedočenja i pristajanja na neredigovanu zbilju kolapsa. Beznađa. Kolotečina. A, sve to kroz prizmu biblijske biografije o Hristosu. O početku i (ob)računu sa zlom. Sa zločinstvima, koja su ljudi usvojili kao “red vožnje”, uz opasku “da čovek sve odlučnije hoda kroz svet i vreme, i što mu pogled bludi sve više i dalje, on sve manje gleda kuda hoda i gde staje”. Na izvestan način to gledište je prilično široko. Ima harizmu oslobođenog mišljenja. Od hipokrizije. Od “zidova crkve koju su (pre)ćutali svedočenja i srušili se”. Demić je shvatio opšte konture (žanr i formu) tog gledišta. Njihovo dospeće u telo romana. Sa reminiscencijama. Stavovima. Osećanjima. Digresijama. Navodima. Prepiričavanjima. Tim shvatanjem je na lucidan način otvorio zanimanje za pitanja o “pravima malog čoveka” usred potrošenog jezika. Učinio je je to sa mnogo strasti i ozbiljnosti hladnokrvno se držeći sa biblijski gelender istorije. Njene mnpogobrojne: slike, misli i vizije. Etike.

Stojan Đorđić
POSTMODERNISTIČKI ROMAN S MILITVENOM POENTOM

Svoj novi roman “Apokrifi o Furtuli” M. Demić je sastavio od sedam različito napisanih poglavlja, s molitvom na kraju “Hriste, bože”. Demić skora da i nije morao dopunjavati naslov pozivanjem na konvenciju o pronađenom rukopisu i označavati sebe tek kao priređivača, jer njegov roman i bez toga ne izgleda kao da ga je napisao neki romanopisac, već pre nekoliko anonimnih pisaca drugih i to mahom neumetničkih žanrova. Prvo poglavlje nosi naslov “Furtulino jevanđelje” i tako je i napisano, potpuno u biblijskom tonu i stilu, u šezdeset i šest numerisanih rečenica, kao kratka povest o životu i stradanju Radeta Furtule u logoru Jasenovac. Po optužbi u za navodni pokušaj bekstva, logorska vlast izvršava nad njim svoju paklenu egzekuciju naređujući dvanaestorici ostalih logoraša iz njegove barake “da ga moraju umoriti do svanuća”, pod pretnjom da će, ako to ne urade, “svi do jednoga u mukama postradati”. Monstruozno smaknuće nedužnog logoraša svezanog za stub pored kible završava se groznim prizorima mešanja “Furtulinog mozga sa pogani njegovom i i pogani Dvanestorice njegovih sapatnika”.

Slika kible i fekalija poslužiće kao tematska veza za sledeće poglavlje “Civilizacija skarabeja”, koje je većim delom napisano u formi esejističkih fragmenata o čovekovom odnosu prema izmetu, u raznim vremenima i raznim civilizacijama, a završeno parabolom o skarabeju, insektu koji polaže jaja u kuglice izmeta i u toj smradnoj posteljici leže potomstvo i održava vrstu. Pri kraju svog bizarnog spisa narator ovog poglavlja pomenuće i Furtulino stradanje i time priču vratiti njenoj pravoj temi posle tog neočekivanog i mučnog ekskursa u fekalomanske fenomene, u odvratno.

U trećem poglavlju logorsko smaknuće se evocira po drugi put i to u nešto razvijenijem i ekspresivnijem umetničkom obliku pozorišne inscenacije s ciganskom muzikom. Ali naslovom “Inetermeco” ovom poglavlju kao da se umanjuje njegovo mesto u celini romana, mesto kratkog prekida i umetničkog ekskursa pre nego što se pređe na ostale priloge, koji su napisani u formi opštijih razmatranja. Svako od tih razmatranja ima svoju posebnu temu, poseban oblik, nove protagoniste i drukčiju značenjsku dimenziju. Njihovi autori ostaju u svim poglavljima anonimni, ali im je pozicija posebno artikulisana, bilo u prvom licu, sa slabijom ili jačom merom prisustva, bilo na najposredniji način, u drugom licu množine, apostrofiranjem svih kojima se obraća. Pa tako, u formi enciklopedijskih odrednica Demićev narator uzima neutralni, učeni ton i govori o različitim fenomenima koji se mogu dovesti u vezu sa temom smrti i umiranja nižući jednu za drugom dvadesetak lapidarnih odrednica čije su teme smrt jezika, bolest, apokalipsa, zlo, zatvor, strah, ubistvo, ćutanje, apokrif, logorska muzika itd. Ipak, nije prva namera ovog anonimnog enciklopediste da predstavi razna poimanja i poznatije ideje o umiranju, već da ih propusti kroz vlastita saznanja, od kojih mu je najvažnije ono konačno saznanje smisla čovekovog postojanja, saznanje o tome da čoveka čeka samo jedna sudbina “ona Hristova, iz koje su izvedene sve ostale, nesavršene i kvarljive”, što na svoj način potvrđuje i Furtulin primer, na koga se poziva i ovaj Demićev autor” hvatajući priključak za početnu fabulativnu nit romana. Za tezu koju zastupa on ima jači argument – iskustvo vlastite sudbine, paradoksalno potkrepljen okolnošću koja se, nekako, razabire, naime, da on svoj spis piše na ovom svetu, dakle, posle iskustva sopstvenog umiranja.

Na Furtulin primer kao jedan među drugima neće se pozivati autor poglavlja “Traktat o svjedoku”, koji, “nakon dugog i tegobnog življenja”, takođe, iz “nebeske prespektive” iznosi “nepristrasan sud o svojoj nebeskoj obajvi”. Umesto na priču o Furtuli on se poziva na jednu drugu priču, na vlastitu sudbinu, po stradalništvu podudarnu Furtulinoj: sudbinu žrtve zločinačkog klanja u crkvi. Njegova pozicija, koju on zauzima pišući svoj mali traktat o svedoku nije, međutim, prevashodno etička, jer se on i ne bavi problemom svedoka o moralne i moralne odgovornosti očevica zločina, no govori upravo o
žrtvi zločina, koju eufemistički naziva svedokom. On to i ne doživljava kao eufemizam; to je njegov ključni obrt: da žrtva postane svedok i to onaj najpouzdaniji a smisao tog obrta je, naravno, u tome da sama žrtva dođe do reči i pored svog tragičnog stradanja i uprkos zločinu kojim je ubijena i reč žrtve. Kao očevidac vlastite pogibije, nesrećni svedok i dokaz neminovnosti Zla, koje mu je, kao svedoku, jdino što ga može snaći. Za razliku od žrtve, svedok-žrtva ima i druga iskustva iz zamršene fenomenologije mučeništva i stradanja, na primer, iskustvo stida pred xelatom, koje oseća intenzivnije od samosažaljenja, ili od osvetoljubivosti, pa čak i od želje za izbavljenjem. kao očevidac vlastite pogibije, on zapada u neku vrstu fatalizma izvodeći zaključak da je sudbina svedoka koja ga je zadesila bila jedini ishod koji ga je mogao snaći, da je to bilo neizbežno i da je, isto tako, i Zlo jedna
neminovnost, a kako sudbina nije pripalo njemu, već drugima.

Ako je prvo poglavlje bilo biblijska priča o mučeništvu, kao suva skica i narativna podloga za razvijenija tumačenja, ako je drugo, u stvari, u esej i parabolu zaogrnuta prva reakcija, reakcija gađenja i zgroženosti, kao autentična i nezamenjiva podloga tumačenja, ako su četvrto i peto analitička izvođenja prvih uopštavanja i objašnjenja, dotle je peto poglavlje, pod naslovom “Poslanica Dvanaestorici” saopštavanje glavnih ideja i poruka do kojih Demićev narator stiže. Tu više nema ni naracije, ni emotivne evokacije, ni dramske inscenacije, ni učene rasprave i tumačenja, već ima samo ideja, iskristalisanih istina koje se sipaju u lice kao koncentrisani oblik semantičkih potencijala svega što je prethodno rečeno. Tu se naracija, iako tek započeta, povlači pred bujucom aforizama, gnoma i kletvi.

Romaneskne naracije, zapravo, i nema u “Apokrifima o Furtuli”, priča se odmeće i skriva u kraća objašnjenja, zaključke i poruke, a romaneskno viđenje glavog događaja i junaka se sažima u nekoliko posebnih esejističkih elaboracija. A one se izvode u jednom sasvim izmenjenom, čini se u pravi mah, više paradoksalnom nego apokrifnom semantičkom ključu, s obzirom na okolnost a ipak ne živimo u doba srednjevekovnih kanonskih istina, već znatno slobodnijih i relatizovanih misaonih preokupacija.

A, u stvari, Demićeva literarna interpretacija logorskoh smaknuća crpe svoju snagu baš u apokrifičnosti, u totalnoj deziluziji, prema kojoj su i paradoks, makar razvijen do apsurda, ili krajnji pesimizam tek do pola ispijena čaša žuči. Ako je dve hiljade godina od poznatog žrtvovanja radi izbavljenja od zla. i danas, brutalno ubijanje, prosto, činjenica čovekove stvarnosti, onda se time poništava sama mogućnost izbavljenja podnošenjem žrtve, a žrtvovanje nije ništa drugo do iluzija, zapravo način da se izbavljenje odloži, a ubijanje nastavi. Ako pesimistički odgovor odiše gorčinom, onda doživljaj nemogućnosti izbavljenja žrtvovanjem, posle tolikih primera uzaludnih žrtvovanja, posle tolikih primera uzaludnih žrtvovanja, koji ne znače ništa drugo do najavu budućih žrtvovanja, a upravo je to doživljaj koji izbija iz Demićevog romana jdva da se može odvojiti od gađenja samo, ako nije gađenje samo. Reklo bi se, težak, pretežak doživljaj za bilo kakvu interpretaciju; a umetnička
obrada toga doživljaja nezahvalan zadatak, od kojih mnogi okreću glavu, ali poneki savremeni umetnik, evo kao Demić, srećom, ne.

Nebojša Devetak
SKARABEJŠTINA KAO PLANETARNI TREND

Već u samom naslovu knjige Mirka Demića Apokrifi o Furtuli naslućuje se nešto mistično i tajanstveno, našto, naravno, upućuje leksem apokrif čije značenje nas i vodi u tom pravcu. Dodatnu mistifikaciju, odnosno nedoumicu autor pobuđuje time što se čitaocu predstavlja kao puki priređivač tekstova o Furtuli. Da se radi o maštovitoj zamci proniknuće svaki lucidniji čitalac ako pročita moto na početku knjige preuzet od Rejmonda Federmana u kojem između kojeg stoji da je postmodernizam kao književni pojam izmišljen da bi se bavio holokaustom. Sad je već jasnije kojim će se postupkom i zbog čega Demić poslužiti u pisanjuove knjige. Knjige, velim, jer joj je kao i većini postmodernističke literature nezahvalno određivati žanrovsku pripadnost iako u CIP-u slovi kao roman.

Prvih nekoliko stranica naslovljenih Furtulino jevanđelje i pisano je u formi biblijskog spisa kroz koji nas autor upoznaje sa glavnim likom Furtulom, začetim negdje u okolini Sarajeva, u majke Marije blagoslovene među ženama, još dok se nije sastala sa njegovim ocem Josifom. Već ovim novozavjetno prepoznatljivim detaljem Demić “priprema” čitaoca za njegovu daljnju, mučeničku, odnosno hristoliku sudbinu, koja će ga jednog dana vagonom treće klase dopratiti u Jasenovac, gdje će ga zatvoriti sa dvanaestoricom (nikako nije slučajan broj) njegovih sapatnika, logoraša. Jedne noći ustaše, koje Demić ne imenuje već ih metaforički opisuje kao ljude sa samoglasnicima na kacigama hapse Furtulu u nužniku optuižujući ga da je namislio pobjeći iz logora. Vraćajući ga u baraku među dvanaestoricu osuđenika kojima narediše da ga moraju do jutra likvidirati ili će sami završiti u teškim mukama. Pošto ni jedan od ove dvanaestorice ne htjede da ga ubije, nakon višečasovnog dogovaranja odlučiše da ga vežu za stub blizu kible, pa kako koji bude išao da vrši nuždu da ga udari motkom ili sjekirom. Mala nužda – udarac motkom, a velika – ušicama sjekire. Ovo bi, uglavnom, bila okosnica priče o jezivom Furtulinom kraju.

Demić, međutim, ne ide narativnim, pravolinijskim i realističkim postupcima oblikovanja romana; klasično ispričan sadržaj priče stao bi na stranicu dvije, što bi jedva zadovoljilo formu kratke priče. Njemu je ova slika iz jasenovačkog pakla poslužila samo kao povod da progovori o opštem zlu, o zlu koje prati čovječanstvo korz istoriju, o zlu danas i ovdje, o zlu u mnogim oblicima i pojavnostima, o metafori zla od koje nema odbrane.

Tako će se u polavlju Civilizacija skrabeja pozabaviti fenomenom izmeta, odnosno sranja, kojim presonifikuje onu karakterlošku osobinu kod ljudi koje obično zovemo seronjama ili seratorima.Navodi tu Demić sijaset primjera iz književnosti: od Rablea,Vinavera, Flobera, Zupana, Bahtina, Pekića i mnogih drugih koji su se na bilo koji način barem “očešali” o ovu temu, konstatujući da je literatura o govnetu nepregledna, ono samo menja odore i manifestacije kroz koje se javlja. Ovo poglavlje je dobilo naslov po skarabeju koji se u narodu obično naziva balegar ili govnovalj, dakle po insektu koji čitav život provede bakćući se sa balegom, odnosno izmetom. Skarabejština je toliko uhvatila maha, tvrdi Demić, da je postala planetarni trend. Čitalac bi se mogao zapitati, pa dobro kakve ovo ima veze sa tragičnom sudbinom jednog logoraša. A ima, i te kako ima. Pisac se, naime, poslužio jednom
provjerenom formulom depatetizacije metafore koju je u svojim djelima provjerio i obilato koristio Danilo Kiš, posebno u romanu Bašta, pepeo. Apokalitičnom osjećanju svijeta Demić je, slično Kišu, dodao kao protivtežu maskirani humor iz kog proističe ironija i na taj način ublažio katastrofičnost i neizbježnu patetičnost teme. Ovo poglavlje obiluje citatima, ali koji su tako vješto ukomponovani da funkcionišu kao sjajno protkana esejistička cjelina, mada će se autor u drugom poglavlju koji čine odrednice njegove lične enciklopedije narugati citatima kao ortopedskim pomagalima koji nam umanjuju stepen invaliditeta i odmenjuju amputirane ekstremitete.

Nerijetko je Demićev tekst toliko zgusnut i značenjski stiješnjen da porima oblik aforizma, naravno u najboljem značenju te riječi: Ubijanje je jedini uspeo djalog između dva čiveka ili Jednima skidaju kape, drugima glave, a pokatkad to zvuči i vrlo poetično: Zlo se smije stisnutih zuba. Zlo plače razdragano ili humorno-filozofski: Nakon raspeća ništa više nije kao što je bilo: ni za raspetog ni za nas itd. itd…

Uz fiktivni biblijski tekst “odjeven” u formu jevanđelja, citate uobličene u esej, dramski intermeco, lične enciklopedijske odrednice, autor koristi i formu poslanice, te svjedočnastvo naslovljeno Traktat o svjedoku posvećeno senima Ljubana Jednaka (kojeg on ovdje ne imenuje, odnosno nagovešćuje samo inicijalima), ali onima koji su imali prilike da se upoznaju sa jednakovim publikovanim svjedočanstvima o pokolju u glinskoj crkvi neće biti teško prepoznati njegove izjave, iako su one u ovom slučaju Demićevom rukom stilizovane i briljantno inkorporirane u literarne svrhe. Ovaj autor je, dakle, od srče razbijenog svijeta opustošenog Zlom koje sve obesmišljava i potire, a bespomoćnog pojedinca ponajviše, stvorio novu stvarnost koja doduše više ukazuje na bivše užase i besmislene ljudske postupke, nego što ulijeva nadu u sabiranju i promišljeniju budućnost. Međutim, zadatak pisca i nije da pridikuje i prorokuje, već da razotkriva i to što je naumio da kaže, da kaže na samosvojan i ubjedljiv način. Mada bi se moglo reći da kroz ovo djelo struji latantni fluid vjere i božanskog naahnuća, posebno uPoslanici dvanaestorici, i na kraju knjige moitvenom obraćanju Hristu, Demić kao da je imao na umu i onu Sioranovu misao da je teško zamisliti veću ravnodušnost od one koja proishodi iz božanskog pristupa vulgarnom činu. Spoznati zlo, a ostati ravnodušan prema njemu ili ga prećutati za Demića je očigledno etički neprihvatljivo. Zato je ova knjiga i nepristajanje da se u ime Boga, vjere i viših idealističkih ciljeva proizvodi novo zlo oblikovano bolesnim maštom mistika, crnomantijaša, autokrata svih fela, kojima moralni kodeksi služe za podsmijeh, a životna filozofija im je onaj Njegošev stih bič sam božji ja spleten za tebe.

Zatvarajući korice ove nesvakidašnje i uzbudljive knjige, zasigurno jedne od najzanimljivijih u ovogodišnjoj domaćoj izdavačkoj produkciji dođe mi na um i jedna Sokratova dosjetka u kojoj Atinu upoređuje sa mlitavim konjem, a sebe obadom koji pokušava da ga probudi i održi u životu. Pogađate, nadam se, i zašto.

Slobodan Vladušić
PROTIV TAJMINGA

Kada se piše o knjizi koja u centar svog sveta stavlja logor – u slučaju Demićevih Apokrifa o Furtuli, onaj koji se nalazio na obalama Save – nužnost pre nego originalnost ili logičnost, nalaže da se tekst započne sa Kišovom odsečnom tvrdnjom o logorima. Evo, dakle, kako ona glasi : »Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime takozvane ‘istorijske nužnosti’, ‘klasne borbe’, ‘rasne čistote’, ‘novog čoveka’, i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca jednom zauvek i nemilosrdno«.

Beskompromisnost Kišovog stava ne odaje samo poetički karakter njegove misli o književnosti – spoj koji je ratko kada i gde zazvučao tako impozantno kao u ovom opusu – već istovremeno, ona Kiša umeće u onaj niz pisaca, čiji je rodonačelnik starozavetni Jov. U jednom trenutku kušanja Jov će poželeti da izveštaj o svojim mukama ucrta metalnom pisaljkom na sam kamen. On, naime, želi da priča o njegovom stradanju ostane zabeležena večno, bez obzira na božansko pamćenje, ili božansku volju, ili, najzad, božanski tajming. Ta reč tajming, vezana za Boga, gradi jedan oksimoronski spoj, kome malo treba pa da padne u potpuni nonsens, ali ona postaje sasvim smislena u kombinaciji sa imenicom politika. Cinizam politike cinizam je tajminga, koji nam govori da ništa (sem interesa) nije večno; lord Palmerston bi to rekao ovako: “England had no permanent friends and no permanent enemies, only permanent interests.” Drugim rečima: sve se osim nas samih (identifikove kroz naše interese) dešava u vremenu. Ako Kiš u Psalmu 44 i posebno Grobnici za Borisa Davidoviča opisuje ono večno, što se dešavalo uvek, ili što će, jednom dogođeno, ostati zauvek urezano u kamene ploče ljudskog sećanja, onda Mirko Demić u svojoj anti-knjizi, jer ovo je uistinu antiknjiga Kišove Grobnice, opisuje događaj koji se tek bori za svoju večnost, događaj koji se i u samoj knjizi, u nejadnakim razmacima, pojavljuje na površini, a potom nestaje uronjen u more – nazovimo stvar pravim imenom – more govana. O kakvom se to događaju radi? O činjenici da su u jednom od evropskih logora iz Drugog svetskog rata, logoraša po imenu Furtula, osumnjičili za pokušaj bekstva, te su ga za kaznu bacili među logoraše kojima su zapovedili da Furtulu do jutra likvidiraju, inače će ih sve zajedno umoriti. Posle izvesnog vremena logoraši odlučuju da zajedno ubiju nesrećnog Furtulu, kako bi krivica bila podjednako raspoređena.

Stvar se dešava ovako: logoraš koji u kibli vrši veliku nuždu udara Furtulu sekirom, a malu nuždu, motkom. A sam kraj priče ostavljamo radoznalosti čitaoca. Celu ovu priču, shodno dirljivoj i humanoj posveti Emanuala Levinasa ispisanoj na prvoj stranici njegove knjige Drukčije od bivstva, mogli bismo nazvati još jednim delom antisemitizma. Otuda bi glavni junak Demićeve knjige bio Furtula, što on to možda i jeste, ali ono što Demićevu knjigu čini dramatičnom, jezivo dramtičnom, jeste pojava još jednog junaka.. To je apokrif. Naime, časni ljudi i pouzdani svedoci koji ispisuju stranice Kišove povesti o Borisu Davidoviču Novskom i ostalim žrtvama Staljinovih čistki, ne pišu apokrife. Njihovu časnost simbolički potvrđuje autorska odluka da se priča pripoveda, pozivajući se na ove svedoke, a bez uloga fikcije: autor je samo onaj koji glas časnih i pouzdanih artikuliše, ili kišovski rečeno, uobličava. Kod Demića, međutim, tih časnih ljudi i pouzdanih svedoka nema: pomenuti događaj se čas pojavljuje, a čas gubi (u govnima), sledeći tako tajming čije će temelje čitalac uzaludno tražiti u samoj knjizi. Ne radi se tu u tome da je Demić svojevremeno snatrio nad knjigama Hejdena Vajta, ili nekog od njegovih apostenata koji će istinu profesora Vajta – da je istorija tekstualizovana, a otuda da je nužno po vlastitoj prirodi fikcija – raširiti po obrazovanome svetu kao neko teorijsko vjeruju kome se prigovoriti ne sme.

Raspadanje tzv. »istorije« u Demićevim Apokrifima o Furtuli, nije unutrašnja činjenica istorije, ona se naime ne raspada iznutra, sama od sebe zato što kao istorija ne može da postoji, već je istorija ovde raspadnuta spolja, pa ako baš treba da se pozovemo na nekog teoretičara kako nam se ne bi prigovorilo da govorimo iz stomaka, neka taj teoretiča onda bude Mišel Fuko.

Pisci Demićevih apokrifa o Furtuli, nisu, dakle časni ljudi i pouzdani svedoci, već kako sam autor beleži »nepriznati, poniženi osporavani«; oni koji za razliku od Jova, neće pristupiti večnosti kroz kamen. Ako se Kišova Grobnica okreće oko pitanje šta se zaista dogodilo – otuda, dakle, ona nadvlačenja između Feđukinja i Novskog – Demićevi Apokrifi se pitaju da li se išta, zaparavo, i dogodilo. Jer u vremenu kada tajming igra veoma značajnu ulogu nema više ni časnih ljudi i pouzdanih svedoka, koji mogu da, večnosti u amanet, ostave pouzdana svedočanstva: Kiš i Pekić, naime, više nisu među živima.

Žanrovsko raslojavanje Demićeve knjige znak je dakle, da događaj, sam po sebi, ne može da govori. Njegovo provlačenje kroz različite žanrove simbolički predstavlja ne brojnost glasova zianteresovanih strana koji se bore oko (svoje) istine, nego rat diskursa oko toga da li jedan događaj treba da postoji ili ne mora da postoji. Pri tome treba istaći da Demić primenjuje različite taktike kako bi uvećao rok trajanja priče koju pripoveda, jer kao što vidimo, autor poseduje svest o njenoj trošnosti. Kada se esejističkim pasažima Apokrifa bude raspravljalo o terminima kao što su apokrif, bekstvo, jedenje, govna, onda se u tom razlučivanju termina – ponegde vrlo pronicljivom, ali istini za volju, ponegde i nategnutom – oseća želja da se pomenuti termini rasporede slično hemijskim elementima, dakle, da se ostavi tačno određeno mesto za ono što je ne-prisutno, ali zato ne i nepostojeće. Sa druge strane, Demićeva potreba da u slučaju Furtule uoči analogiju sa Hristom, može biti tumačena sa aspekta njene estetske relevantosti, pa bi nekom čitaocu možda zasmetalo njeno neprekidno nametanje. Ali, u tom nametanju, možemo prepoznati i svest autora o krhkosti apokrifa o Furtuli, i stoga njegovu grozničavu želju da ih poveže sa Hristovom žrtvom, možda poslednjim temeljom dugovečnosti u ljudskoj civilizaciji. U tom slučaju već sam osećaj »nametanja« bio bi pouzdan znak dijagnosticirane krhkosti Demićeva priče, drugim rečima njena neuklopljenjosti, njene trošnosti te nepodnošljive lakoće njenog zaboravljanja.

Onaj ko Demićevu knjigu bude čitao dakle, sa znanjem o premoći istoriografije u odnosu i na istoriju, čitaće jednu dosadnu knjigu. Dosadnu, jer će mu žanrovski kolaž Demićeve knjige ličiti na tipičnu postmodernu akrobatiku koju ova primenjuje u svom protvrečnom dodiru sa istorijom, dakle tamo gde je u isto vreme dovodi u pitanje i afirmiše. Ako u jednom trenutku nauka bude rešila problem života tako da čovek u istovremeno može da bude i živ i mrtav, onda se više verovatno niko neće grejati na vatri mrtvih što po Benjaminu predstavlja temelj svakog pripovedanja. Možda jedino na smrti pojmova (»istorija«) ali nešto sumnjam u kaloričnu vrednost apstrakcija. Na žalost, kako je istorija bogata i mrtvim telima žrtvi, buktinja književnosti goreće još dugo vremena. Osim ako tajming svemogućih ne odredi suprotno. Što je valjda uslov, da sve počne spočetka, ili da se ponovi na nekom drugom
mestu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *