ИЗВЕШТАЈИ О ВИЂЕНОМ
Мирко Демић: „Кругозорја“ Улазећи у већ врло лепи низ добитника награде „Љубомир Ненадовић“, низ који чине пробрана имена савремених српских путописаца, Мирко Демић је стекао и једну привилегију у односу на своје претходнике, ма колико да су међу њима и они са дугим стажом и високим резултатима, и у случају Милисава Савића, са статусом класика националне књижевности. Он се, наиме, у тај низ укључује у месецу у коме се навршава двеста година од рођења путописца који је већ одавно постао симбол књижевне врсте за коју се ова награда, с разлогом, додељује. А ову награду данас прима писац који је, сасвим оправдано, стекао високо место у српској књижевности, превасходно као аутор приповедних и романескних остварења, а уз то је и драгоцени посленик на пространим пољима афирмације књижевног наслеђа. А кад год потврђени писац закорачује у једну нову област књижевног стваралаштва, неизбежно се одмерава колико је тај нови корак уметнички сврсисходан и колико је писац показао да уме и може оно што нови вид књижевног деловања поставља као обавезни услов за добар резултат. И чим у руке узме књигу „Кругозорја“ Мирка Демића, читалац види да је та књига врло промишљено компонована и сачињена од текстова који се пружају у различитим тематским правцима, али да је аутор увек настојао да се, као средишња нит, у књизи појављује мотив путовања и да је на неки начин готово свеједно да ли Демић описује неко своје путовање или се пак бави путописима тако значајних путописаца као што су у историји књижевности, после различитих меандрирања, одавно потврђени: Станислав Винавер, Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Краков, Григорије Божовић, или је реч о нашем савременику Данилу Кишу, чији се одблесак на савремену српску књижевности непрекидно увећава, у више смерова. А то значи да књига Мирка Демића има најмање две важне димензије: она садржи ауторове путописе, али се у њој, једном сасвим специфичном техником уношења у туђи књижевни свет, читаоцу дочаравају специфичности путописних дела највећих српских путописаца модерног доба, путописаца који су, прошавши кроз Први светски рат, стекавши драматично искуство које њихови претходници нису могли имати, почели да мењају сам књижевни израз да би га припремили да у себе прими један потпуно нови доживљај света и живота. Ове писце, ван сваке сумње, Мирко Демић доживљава и као своје личне учитеље и као светионике на српском књижевном океану. И не либи се да се на њих позове у свим подесним приликама. Да је Мирко Демић писац који се оглашава из поетичког амбијента нашег времена, времена у коме писац има двоструку обавезу (он, наиме, треба и да нешто створи и да нам каже зашто баш тако ствара) показује и потреба да се укаже на онај тренутак у коме се у њему, током боравка у војној гимназији у Београду, под притиском нагло искрсле егзистенцијалне тегобе, објављује писац, али и сама композиција књиге, односно околност да су текстови у њој, уз деловање оног вида књижевне свести за коју се може рећи да је аутоинтерпретативна, да је заснована на знању, разврстани у три целине, а да, опет, тим целинама претходи текст под насловом „Тамо и Овде – прелудијум“, текст за који је мало рећи да, упркос доминацији просторних деикси, има превасходно програмски карактер. Наиме, описујући тренутке болесничког затварања у кућни простор, због потребе да се савлада једна невоља, тренутке у којима младо људско биће остаје некако изван света, Демић нам дочарава утисак да и у тим тренуцима то младо људско биће осећа „да напољу је лек“, да све га је звало да устане, да пође у свет и „пронађе(м) срчику здравља“. А чим се устане из оног „Овде“, ступа се у сферу оног што је „Тамо“ и зато је сасвим логично што „Прижељкивао сам и да досегнем то Тамо и читавом свету поднесем извештај о виђеном“. Тако нам је, у ствари, Мирко Демић показао како треба да посматрамо његову књигу – као извештај о виђеном у свету и животу. А Мирко Демић у књизи „Кругозорја“ путује на два начина. Он уистину одлази у Украјину, Немачку, Француску, Аустрију, посећује Загреб, Београд, Косово и Метохију, Македонију, иде и на завичајну Банију, двоструко пострадалу, али, у исто време,он, преузимајући глас и перспективу великих српских путописаца Винавера, Растка Петровића, Црњанског и Станислава Кракова, настоји да нам покаже како су Африку и такве европске земље, као што је Италија, и такве културне центре, као што је Париз, видели они који су кроз Први светски рат прошли као кроз неку врсту апокалипсе, судбинске кризе свега што се везује за човека, и који су и у своје путописе унели све оно што је обележило српску верзију експресионистичке књижевности, која је, подједнако, тежила да изрази један доживљај света и живота, доживљај формиран на пепелу великих хуманистичких идеала, на једној страни, и која је схватила да се мора стварати у новом духу, у складу са чињеницом о којој говори Црњански: „Али су дошле нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали“, на другој страни. И као што врло сугестивно описује све што се у његовом унутарњем свету покреће и резорнира са оним што види у постојбини великог Бруна Шулца, исто тако Мирко Демић нас доводи у прилику и да видимо шта струји у његовој души при сусрету са завичајном Банијом и шта све образује подлогу за онај завршни а потресни тон, израстао на парафрази познатог епилога у роману М. Црњанског: „Јер смрти нема тамо гдје нема ко да умре“. Као што је у причи и роману тежио да буде неко ко доводи у питање књижевне конвенције, тако је Мирко Демић и у путопису желео да отвори простор за истраживање унутар овог књижевног облика. Отуда толико есејистичког градива у његовом казивању, једнако као што отуда долази и потреба да се у приказивању београдских „послова и дана“ отвори простор за елементе карактеристичне за роман о одрастању, пошто је, описујући свој боравак у војној гимназији, Демић у средиште свог интересовања поставио све оно што младом људском бићу омогућује да артикулише нешто што добија судбински значај, а што је, у конкретном случају, везано за откривање писца у себи, откривање потребе да се душевни трептаји оваплоте у речи, у казивање о једном књижевно артикулисаном доживљају света. И само ова појединост је довољна да нам покаже зашто се код Демића јавила тако велика опсесија путописима српских ескпресиониста, пошто су и они свој књижевни свет артикулисали на подлози једне велике историјске трауме која је постала део њиховог личног искуства. И тако нам је Мирко Демић показао да једна књижевна врста најаутентичније живи онда кад изнутра помера своје границе. А нема сумње да баш писци таквих дела заслужују и јавну пажњу и онај вид подршке који у себи носи свака награда, па и награда „Љубомир Ненадовић“, коју, ево, данас прима Мирко Демић.
У Бранковини, 25. О9. 2026. г.
Радивоје МИКИЋ
Оставите одговор