Судбина прозе Зорана Петровића личи на многе списатељске судбине које такозвана књижевна јавност доживљава шаблонски, дакле површно. Ма шта радио и писао, он код исте те јавности и даље слови као песник, само зато што се најпре као такав обзнанио.
Међутим, Зорану Петровићу као прозном писцу, поготово као романсијеру, и даље се ћути, упркос свему. А имало би се много тога рећи и написати, нарочито уколико се његова проза посматра у контексту целокупног опуса. И она је, баш као и његова зрела поезија – врцава и мудра, маштовита и зачудна, у живом дијалогу за целокупним културним наслеђем, гледана песимистичким погледом на свет у којем се затекао, заједно са нама.
Појава романа Камен близанац требало је да представља датум у српској књижевности. Роман се појавио ненадано, усхитио ретке љубитеље домаће прозе, и веома брзо пао у заборав. Томе је на парадоксалан начин допринела и награда „Милош Црњански“. Неки циник би констатовао да је ту награду добио како не би добио и друге, много важније и јавности познатије.
У то су уследили и пишчеви наредни романи који су, испоставиће се, заокружују замишљену трилогију, у којој Камен близанац представља њен завршни део. Тако, уместо да потоња дела скрену пажњу на овај књижевни бисер, додатно су замутили иоанко мутну воду у домаћој прозној продукцији и њеној прецепцији.
Генијално пронађен лајтмотив (не)постојећег селамског језика и његове тајне омогућио је да се на српску историју у време између Првог српског устанка, али и на читаво Отомнаско царство тог доба, не заборављајући на оно што му је претходило, баци ново светло.
У једном интервју, Петровић појашњава свој доживљај селама: „Селам је добра порука. Најчешће љубавна. То ја тајни језик којим се служе дворјани једног деспотског режима који, за разлику од свих осталих, забрањује чак и љубав међу њима. Ич оглами, дворски пажеви ‘обучавани да буду савршени’ живе под истим кровом са харемским лепотицама. Узаврела младалачка крв је смислила један симболички језик који се састојао у тумачењу предмета које су једни другима упућивали. То је апсолутно поетски језик, језик без гласова, са безброј симболичких могућности и само једном поруком која значи љубав. Љубав без остатка и без калкулација, љубав са главом у торби. Ухваћени селам значио је сигурну смрт. Ако постоји икаква метафора, она је у питању: да ли је данас један такав језик могућ?“
У наставку истог разговора, писац нам појашњава: „Роман је, заправо, апологија причи. И то оним базичним које смо рефлексно запамтили у детињству и памтимо их читавог живота и не знајући зашто, а онда се догоди да нам једном, у тешком часу, дођу у свест и понуде решења за тренутне проблеме. Помогну нам да преживимо, преведу нас преко понора. Као да нам је давно умрли приповедач дао да прогутамо некакву ‘кремаљску капсулу’, која ће почети да делује када се болест и опасност појави.“
Зоран Петровић се осврће и на феномен – душе, појашњавајући реч – близанац – из наслова романа: „Душа је, поред љубави, још један термин који је данас не само релативизован, него стављен на својеврсни индекс и скоро избачен из комуникације. Платонова идеја о тражењу сродне душе грубо је сведена само на односе полова. Близанци јесу и они који су сродни по темпераменту, идејама, принципима, карактеру и етици. Све ће бити јасније ако се само запитамо шта толики милиони људи неуморно траже на Фејсбуку.“
А онда то додатно појашњава, осврћући се успут тада на замишљену трилогију: „Ако се о трилогији може говорити на основу тога што Агон, главни лик, путује кроз време и чини једном пријатељу оно што за њега нико никада није могао ни хтео. Питао сам се да ли смо добро протумачили ону Платонову опаску о сродним, близаначким душама које се на свету траже. Зашто смо тај магнетизам ограничили телесним? Зашто смо ту драматичну потрагу, за коју је авантура око трагања за светим гралом дечја игра, свели само на однос између полова? Зашто се међусобно не би тражиле сродне душе пријатеља, кад је већ толико усамљених људи на свету, и сваким даном их је све више
Говорећи о свом роману, писац нам је, великодушно пружао неке од кључева за могућа читања: „Ово је прича о нашој генерацији, али и многим другим генерацијама које су припремане да буду савршене, а суочиле су се са сулудом историјском збиљом на коју су морали у потпуности или да пристану или да је игноришу. Резултат је у оба случаја био трагичан. Сви они који су васпитавани на великим хуманистичким и естетичким идејама морали су осетити како их историјска пракса из тих идеја избацује. И утолико је она потрага за сродном душом грозничавија и, изгледа, све безнадежнија.“
Истина, по појави романа било је и запажања које служе на част нашој критици. Тако Весна Тријић, између осталог, наводи: „Путовање његовог јунака ‘малог сарајског ич оглама’ Агона по устаничкој Србији може се пратити као развој односа између наше књижевности и историје, од епске песме и житија до Иве Андрића и Радослава Петковића; убризгавајући нови живот расходованим приповедачким обрасцима, аутор сведочи и о сјају и беди српског постмодернизма. ”
Својевремено конципирајући едицију „Златан гвозд“ имао сам на уму, између осталог и Камен близанац Зорана Петровића, сматрајући га – ако не бисером српске књижевности – онда свакако једним од најуспелијих књижевних дела насталих у нашем града, у овом веку.
Оставите одговор