КЊИГА ЗАМКА

(НЕ)ПРЕПОРУЧИВАЊЕ ЧИТАЊА „ЛОЛИТЕ“ ВЛАДИМИРА НАБОКОВА

Иако већ дуго избегавам да препоручујем било шта за читање, поуздано знам да никад, ни под прислом, не бих препоручио читање „Лолите“ Владимира Набокова, јер би то била савршена клопка. 

Писана за сладостраснике (у животу и читању), књига је препуна замки, поигравања са меморијом свог читаоца, експлозивна, истовремено мудра и наивна, пуна опасног терета, подмукла и подла, генијална и аморална, неупоредива и апсолутна, књига о мањкавостима а сама без мане, језива и духовита, полетна и иронична, животна и самоубилачка…

Једном речју – Лолита!

Не бих је препоручио на читање јер мало ко није гледао неку од филмских верзија, свеједно да ли оне „скандалозне лоше“ (Данило Киш) из 1962. Стенлија Кјубрика, или оне новије, из 1997. Ејдријана Лајна, након које је ретко ко у стању да раздвоји Џереми Ајронса од Хамберта Хамберта (и обрнуто) и Долорес Хејз од Доминик Свејн (што је лако, јер одавно не личе). 

Отуда већина о књизи суди на основу претходног гледања филма, заокупљени искључиво тиме колико књига изневeрава филм (никад обрнуто). Већина људи је пословично лења радије ће одгледати филм него што ће неколико дана читати књигу, па неће наићи на маестров савет: „Ако желите да снимите филм по мојој књизи удесите да се док гледам једно од ових лица благо претопи у моје.“

Тешко књизи која није доживела милост филмске индустрије, а још теже оној која је имала ту (не)срећу.

Не, не бих је препоручивао за читање, пошто би они који би је прочитали са уживањем (и разумевањем) схватили сву беду и површност филма, сваког филма који за предложак има књигу.

Филм је тој књизи трајно одузео невиност (и наивност), јер нема тог филма који ће прожети све нијансе и слојеве које нуди и разлистава чак и просечно написана књига.

Не бих је препоручио за читање и тао што је Лолита једна од оних књига за коју пожелите да нема краја; да ли због сладострасног уживања или пуританског гађења, сасвим свеједно. Она на сличан начин изневерава очекивања и моралних чистунаца и настраних воајера.

Читајући је, присуствујемо неухватљивости наратора и његових ликова. Маестро Набоков се од странице до странице игра („Предпостављам да сам посебно подложан магији игара.“) са својим читаоцем и не прстаје да га подстиче, чика, уверава и разуверава, укратко – вуче за нос.

Успут се исмева општим местима комерцијлане порнографије и криминалитистичког романа. Отуда је разумљиво да је једна од његових „јунакиња“ неизлечиво отрована сапунским операма, психоанализом и јевтиним сентименталним романима.

Писац нам је даје ретку привилегију да кроз роман пратимо сазревање незајажљиве љубоморе Хамберта Хамберта и следимо невоље којима воде безнадна љубав окрутног меланхолика. При том нам открива и гнусну везу између номфомана и тениса, вешто уплићући своје надалеко познате опсесивне теме – шах и лептире.

Пажљиви дегустатори текстова лако ће препознати набоковљевске минијатуре: поигравање са Хамбертовим презименом, опис Лолите док игра тенис, шаховске партије, игре огледала и стаклених површина у хотелској соби, Хамбертово рвање са Квилтијем приликом коначног обрачуна, , као и безброј ингениозних синтагми и поетских блескова. 

Књига је у висину винуло управо оно што изругује, захваљујући којој је постала планетрано позната а њеном аутору даровала приходе од којих ће пристојно живети до краја живота и писати друге, такође изванредне књиге. 

Чему је препоручивати кад је Лолита једна од најзабавнијих књига светске књижевности. Дакле, књига која је извела salto mortale и, уркос свему, остала да живи своје тихо прису свести читалаца. (Набоков би је био усхићен на њено „стално бодреће присуство“.)

Не бих Лолиту препоручио за читање јер би у супортном већина помислила да сам нимфоман, дакле аморална сподоба која говори једно, пише друго а мисли на треће. Уколико уопште мисли. Као што ни због тога да неко не помисли како бих помињањем њених ниских порива додатно учинио видљивом своју моралну вертикалу, шта год то значило.

Не бих је, дакле, препоручио, јер сам свестан да она, иако непрочитана, својим постојањем у светској књижевности драшка људски поганлук и охрабрује нискост и болесно сладострашће. 

Луцидна, духовита, иронична, Лолита је књига која провоцира малограђански морал, једнако се поигравајући са предрасудама такозване средње класе. Она изругује „свемоћ“ психоанализе, лаж реклама, свеприсутност филма, кида окове канона књижевности и канона паракњижевности.

Лилита је једна од ретких књига за којој желим да се никад не заврши, никад не дочита. Чисто уживање у језичким бравурама, у овом случају – у преводу Бранка Вучићевића.

Писац се поиграва са свим што дотакне; својим јунаком, самом књигом, њеном рецепцијом и неспоразумима које ће индуковати, а које он ђаволски прижељкује. Свему се руга и све окреће на тумбе. Исмејава се заплетима крими-романа, па тако, на самом крају, док се његов јунак спрема да убије свог душманина, писац оклева и даје све од себе да читаоца забави, терајући га да се смеје чак и док главни јунак убија своју жртву. („Ја сам се превалио преко њега. Ми смо се превалили преко мене. Они су се правилили преко њега. Ми смо се превалили преко себе.“)

Не бих је препоручио за читање, јер ми у свест долази слутња у магловитост веза између порока и уметности, упркос Набоковљевог пословичног гађења спрам „бечког врача“ (Фројда), па ми у свест призива „светог“ краља Милутина, нашу верзију Хамберта Хамберта, а са њим све оне знане и незнане задужбине које је оставио иза себе.

Набоков нам је доказао и показао да се о свакој теми може писати без моралисања и дидактике, под условом да се то чини мајсторском руком. Отуда ову књигу не треба читати у друге сврхе, сем из чистог задовољства, јер се мајсторство из ње не може научити, док ће згражавање чистунаца неизбежно одвести на недогледна поља комичног.

Понајмање ће се потенцијални нимфомани нечему подучити из Лолите. (Познавао сам једног таквог, чак доброг песника, који Набокову никад није опростио што му је „украо“ тему, па је сам себи срочио епитаф: „Упознао сам свој пакао: девојчице“. Тај епитаф му је „пријатељ по перу“, не без злурадости, прочитао приликом сахране у порти средњовековне цркве, пред ћерком и супругом.) 

Не бих је препоручио за читање чак ни да на првој страници стоји дубоко Набоковљево вјерују: „Уметничко дело нема никаквог значаја за друштво… Оно што заклања дело од ларви и рђе није његово социјално значење, него, једино, његова уметничка ваљаност.“

Ко још, дођавола, вапије за „уметничком ваљаношћу“, коме је до тога још стало, ако у њој изостане макар површна интрига, назнака наравученија и бар кап политике.

Не бих Лолиту препоручивао за читање и зато што сам се, у сврху овог кратког и, надам се, успешног одвраћања, натерао да је два пута прочитам. Једном да се подсетим и сладострасно сеирим над мајсторством, а други пут да јој се дивим, са оловком у руци.

Ова књига нам не одговара на питање ко је Ема Бовари на начин како је то учинио Гистав Флобер: – Мадам Бовари – то сам ја!

Набоков као да нас опомиње: – Лилита – то је свако од нас, као што је и Хамберт Хамберт свако од вас, од нас!

Набоков је од свог јунака створио циника од формата, опскрбљеног „старосветском пристојношћу“, јунака који уме да буде духовит и злобан, што су, дабоме, ђаволски атрибути. Омађијаног јединственим стањем претварања детета у жену, попут личинке у лептира, трајно хипнотисан помамним радом хормона и жлезда. Неумољиво озбиљан у својој неозбиљности, хиперсензибилан и злурад, трајно затечен пред демонском тајном ероса и рањен „бол истинског уживања“.

И, на крају овог хировитог одвраћања, ред је да се помене и Поговор Владимира Набокова, који би студенти књижевности требали знати напамет, у којем, између осталог, стоји и ово: „… Лолита за собом не тегли никакво наравоученије. За мене прозно уметничко дело постоји само утолико уколико ми прибавља оно што ћу одсечно назвати естетским блаженством, то јест, осећање да сам некако, негде, повезан са другим стањима постојања где је уметност (радозналост, нежност, доброта, занос) правило.“

Како се државе наоружавају да би тиме одвраћале од рата, тако и ја не препоручујем књигу која нуди истинско читалачко уживање. Јер, уживати без одобрења неког концила, синода или трибунала – скандал је над скандалима.

Дакле, ни у сну не бих препоручивао читање Лолите Владимира Набокова, јер она спада у ред оних књига којој не треба никаква препорука!

„Просвјета“, Загреб, бр. 187 (јули 2025), стр. 39-40.