Загреб ми је, најприје, био привиђење из прича, па је, као и сва привиђења, будио машту која нерестано врти чигру присјећања и загледања у калеидоскоп непредвидљивих домишљања.
Он је, изнад свега, град у којем су живјели и живе моја родбина. У тој чињеници лежи добар број разлога које ми не дозвољавају да спрам њега будем површан и равнодушан. Поготову у покушајима да не будем неправедан.
Сви смо ми крајишници или печалбари.
Дубравка Угрешић
Тај град ме непрестано интригира, јер је прадоксалан и препун контрадикторности, као што је и мој однос према њему. Иду му на душу добар дио мојих дјечачких усхићења, немира, страхова, честих чуђења, невјерица и преиспитивања, попут овога.
Сложени односи унутар наше фамилије савршено су се уклапали у деценијски расап и ишчезавање земље у којој смо живјели и ишчезавања завичаја из којег смо потекли. Наше узајамне релације, разимије се, не говоре само о бившој држави, већ и о народу из које смо изникли, као и о оном другом, у чијем смо окриљу живјели, од којег смо трпјели ударце и покушавали да узвратимо, народу из чијих канџи смо се кобељали или смо се убрзано утапали у његовим мутним рукавцима.
Не зна се кога је било мање брига; фамилију за нацију или обје нације за фамилију. Та „безбрижност“ и боноволентност нас је и довела до загребачке филтрације, до тањења некадашњих породичних веза и незаустављивог туђења и осипања.
Међутим, ни Загреб, попут сваког побједника, није без заслуга и кривица.
*
Први долазак у Загреб трајно ме је обиљежио. Довели су ме код брата. Стриц, братов отац, био је милиционер. Живјели су у насељу Дубрава, у једној од десетине истовјетних монтажних кућа. С годинама су слике из тих посјета сасвим изблиједиле, као и лица већине мојих рођака чије обрисе нисам видио двије и по деценије.
У памћењу ми је најдуже остао страх од људског мравињака. У сновима је још жива бојазан да ћу се у њему изгубити. Губљење је одувијек значило суочавање са непознатим лицима и просторима. Данас је та бојазан бесмислена, пошто сам се саживио са осјећањем трајних гостовања, ма гдје се затицао, што је, ваљда, дио генетски предодређеног осјећања неприпадања и сувишка у свакој међуљудској и математичкој операцији.
Инцидент се збио једног љета у Максимиру. Не сјећам се да ли у Зоолошком врту или у Максимирској шуми. Памтим да су ме се, поред све оне чудесне менажерије, највише дојмили – лабудови. Они су ми, ваљда, личили на нешто већ познато – на гуске у мом селу.
Не сјећам се да ли се легенадарно губљење десило при доласку или у повратку са тог излета. Знам да је око нас све врвјело од свијета. Сјећам се да сам се са неким од рођака запричао и да ме је прича баш понијела. Мора да је неко од рођака уз кога сам ходао због нечег застао, док сам ја наставио да гегам у истом ритму и чаврљам, периферним видом пратећи тог који хода упоредо са мном.
Препустио сам да ме води прича. А онда, кад ми се учинило да сам је допричао – услиједило је отријежњење. Окренуо само се ка мом пратиоцу и поред себе угледао лице непознатог мушкарца који се био упиљио у мене, једва разумијевајући мој оскудни језик који се испомагао жустром гестикулацијом.
Преплавио ме је такав страх да сам истог часа занијемио. А онда се расплакао. Од тада па све до данас с напором проналазим приче и њихов облик, јер у мени још живи страх да би ме прича могла одвести предалеко.
Не сјећам се када су рођаци постали свијесни да сам нестао ни како су успјели да ме пронађу у оној гужви.
Тако сам зарана спознао да се причајући може одвести на странпутицу и приповиједача повући са собом у недогледне амбисе. Поготово уколико се не гледа у очи оном коме се приповиједа.
Док је слушалац и читалац са мном – нисам сам. Уз њихову присутност теже се бркају нити приче.
*
У међувремену се којечега загребачког наталожило у мени: Загреб из Загоркиних и Шеноиних романа, одјеци Матошевих фељтона, она узнемирена атмосфера града у који се враћа Филип Латинович или, још више, оне звучне и искричаве слике из Дјетињства у Аграму, а потом град који „израња из сна“ и из једне Азрине пјесме, са почетка одамдесетих.
А кад већ поменух Шеноу, још живо памтим његову пјесму испјевану у славу Загреба, коју сам са необичним полетом рецитовао у школи. Свака китица/строфа се завршавала са – Слава, слава теби, Загреб-граде дивни мој!
Упоредо са тим утисцима и сликама почела је да ме „боде“ и она срча излога радњи загребачких Срба из 1903. године и позиви на линч, стигма Велеиздајничког процеса (1909), да ме „заглушује“ тишина и пустош жељезничког колодвора приликом уласка српске војске у град 1918, кога описује Станислав Краков у свом Животу човека на Балкану. Узнемирују ме и она хистерична гомила испред породичне куће Дејана Медаковића на Зрињевцу, као и егзалтиране добродошлице „ослободиоцима“ 1941. и 1945, све до тихе бјежаније из града и ликвидација током посљедњег рата…
Такође, о Загребу сам понешто новог сазнавао неколико година пред сам рат, живећи у Далмацији и посматрајући тај чудан и загонетан однос привлачења и одбијања главног града и остатка Хрватске. Ту сам се сусрео са мјешавином далмошке љубави и мржње, презира и гордости, традиционалне провинцијалне зависти и престоничке охолости, која је посвуда иста.
*
Хрвати су, а њих је, хтио не хтио, персонификовао Загреб, били су моја готово наслијеђена траума. Моји ближњи су је потхрањивали управо оним чиме су мислили да је отклањају; ћутали су о прошлости пуној крви, бјежанија и паљевина. О томе се само шапутало и кроз алузије крио смисао. Једино су нам биле нашироко причане приче о ратним склањањима пред разним војскама и узмицањима која су се одреда кретала у правцу Босне. Зато су, ваљда, и све моје сниване бјежаније текле искључиво тим смјером.
Од речене трауме сам се бранио покушајима тумачења и разумијевања тог проблема. У тим настојањима успјевао сам да се уздржим од мржње, пошто је захтјевала да се непрестано храни новим примјерима и новим оправдањима. Најдаље што сам добацио била је резигнација над том неухватљивом темом, а у тренуцима слабости и -опорим гађењем.
Сваки пут кад дођем у Загреб имам потребу да трагам за извором и разлогом хрватске фрустрације спрам Срба и моје спрам Хрвата. Дуго сам наивно вјеровао како постоји конкретан догажај, мјесто или човјек од којег је или због којег је све почело.
Све је извијесније да сваки народ брижно и упорно ствара свог архинепријатеља или кривца за све недаће свијета, који постаје дио његовог идентитета.
Свака већина призива свој „реметилачки фактор“. Чак и онда кад га нема. У противном – идила и одсуство будности води ка слабљењу националне хомогености.
Упркос томе, моје одрастање није протекло у спознаји националног ексклузивитета. Напротив. То би се најприје требало назвати личном и колективном нелагодом. Изокола ми је сугерисано да припадам роду нетипичном, људским изузетком који је предодређен за трпњу и потпрд. Чини се да су то били једини преостали ластари вијековима пригушиваног националног идентитета. У то ме је додатно увјерио рат из деведесетих година двадесетог вијека. Својим очима сам посматрао рефлексе и логику пробуђене жртве, жељне наплате старих рачуна и исправљања староставних кривди.
Срећом па ни један народ нема лица, тако да га свака мржња промашује. Мржња живи само уколико погађа, а то може да изведе само на конкретном, појединачном примјеру и у посебним околностима, кад је све дозвољено, попут колективног транса чији је најесктремнији облик – рат.
Опште је мјесто да Срби и Хрвати мисле како једни о другима све знају. Али кад дођу у позицију да упознају појединца и издвоје га из клишеа припадника омраженог народа – изненаде се и збуне, јер се свака јединка покаже као нетипичан примјерак народа о коме је већ изграђено борнирано мишљење.
*
Помишљам како би требало написати манифест и назвати га Нелагода. Нелагода овдје, у Хрватској, и тамо, у Србији. Кривица без дјела или, бар дјела за ког не знам кад је и коме учињена. Или је то осјећај нелагоде при помисли што смо све једни другима спремни да (у)радимо, а шта, опет, нисмо.
Како данас, послије свега, почиње разговор између Срба и Хрвата? Углавном тако што свако прописно изружи своје. Закулисни облик извињења.
Схватам да уколико не бих осјећао нелагоду у Загребу – то би значило да не преузимам туђе кривице. У противном бих (п)остао најприземнија шовинистичка свиња.
Међу нама се није родио онај који је био близу разријешења хрватско-српског чвора. Он је, као и сваки сличан чвор, ријешен – мачем.
У нашем случају постоји законитост по којој неуспјели политичари, по силаску са позорнице, нагло умудре и претворе се у брижне етнографе-аматере, лелек-пјеснике и приучене историчаре-митомане.
*
На путу за хотел прелазим преко Трга бана Јелачића, пробијајући се кроз масу младих људи који на њему доколичаре. И, као по правилу, увијек (у)гледам оно што ће ме узнемирити до крајњих граница. На обнаженом врату једног балавца видим наопачке истетовирано слово U. У свом мазохизму идем дотле да помишљам које би се мисли могле мотати у глави тог младића и думишљам садржај поруке коју он тим словом одашиље. Једино што ми том приликом пада на ум јесте мисао Хајнриха Мана, по којој национална мржња не смије да сретне предмет своје мржње, јер би јој одузео нешто од незнања који јој је потребан.
Пада ми на памет и узгредна опаска једне загребачке интелектуалке, за коју се не може рећи да је острашћена – да је добро што је са тим проблемом кончно завршено, мислећи на Србе из Хрватске. У тој малој узгредици препознао сам типичну загребачку шовенску госпоштију која не може да контролише своју ксенофобију ни у обичној конверзацији.
Покушавам да у својој глави разбистрим како функционише провинцијални и, у крајњој инстанци, шовинистички дух. Сјећам се репортаже о једном од двоје преживјелих чланова загребачке породице Зец. У коментарима испод текста, том сенгрупу дигиталне ере, једна „коментаторка“ се зачуђено пита: – Зашто се толико пажње придаје једној продици, а све друге потискује у страну?
Класична шовинистичка забринутост и потреба да се у свакој прилици успостави непостојећа равнотежа зла. Њоме се захтијева говор o свим породицама, о свим несрећама, што је технички немогуће? Помињање једне породице и конкретне трагедије, без разлике које и чије, умије да дубоко потресе читаоца или слушаоца, а то депримира сваког будног шовинисту.
*
Загреб је, а да то не зна, дио моје differentia specifica. Она, дабоме, неке људе одбија, док неке, зачудо, привлачи. Има тренутака када ми та различитост изазива нелагоду, а некада ме, признајем, чини гордим.
Знам да се током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог вијека десила озбиљна контаминација крајишког башибозука по хрватским градовима, па и по Загребу. Несумњиво да је тај свијет додатно повећао већ постојећи анимозитет.
То вријеме је обиљежила општа миграција из села у градове. Велику већину рат је протјерао, а остатак асимоловао. Замјениће га један другимиграциони талас, херцеговачки, кога Загреб са сличним ниподаштавањем презире, али ће му се тај свијет супроставити оним чиме Крајишници нису могли – ватреним домољубљем.
Слабу утјеху представља онај симпатични куриозитет, оличен у загребачком графиту из времена деведесетих: „Вратите нам наше Србе, ево вам ваши Херцеговци“.
Дављеници се, као што се зна, хватају за куриозитете.
Још од раних дана у мени је сазријевало чуђење. Чудно ми је било сопствено рођење и постојање на мјесту где јесам, припадање нечему које је различито од припрадања нечег другог. Упоред са тим расло је и нешто налик стиду због припадања овима и неприпадања онима.
Мом чуђењу није било краја. Чудио сам се и у оној загребачкој монтажној бараци, ко јаје јајету налик многим другима у насељу. Био сам усхићен гуменом лоптом, телевизором, кликерима, рекетима за бадминтон, канаринцем у кавезу, купатилом, паштетом и хреновкама, бијелим крухом и кајзерицама, дјечијом собом…
Свијет је већи и чудеснији колико мање знам о законима његовог кретања и несагледивој сили која из њега извире. Али, мени није било до дивљења над чудесима. Кроз учење сам очајнички тражио везе између узорка и посљедица. У мени је та потреба горјела као буктиња.
Загреб је потхрањивао моје страхове, али их је и лијечио. Помогао ми је да наслутим магнетизам града. У загребачком насељу Дубраве сам на основу сумњичавог погледа стричевог комшије умислио да у он својој монтажној бараци чува њемачку или усташку униформу из претходног рата. На тај начин сам на стричевом комшији конкретизовао неке од својих мутних страхова. Тај умишљај потврђивао је моћ партизанских филмова и ондашњих стрипова, способних да трују на свој начин.
Од Загреба ништа нисам тражио, док сам имао утисак да он од мене јесте. И као да никад мноме није био задовољан. Стање притајене напетости је остало до данас.
*
С времена на вријеме походим шири завичај. У њега спада и Загреб. Ни његова врева ми не умањује утисак нелагоде због опустјелости мог родног села. Све су ријеђи наговјештаји наде, иако их посвуда тражим и свим срцем призивам. Мање је људи, али је зато више подјела међу њима. Води се огорчена борба ко ће попунити лимитирана мјеста професионалних Срба. Нигдје ту не видим себе, иако признајем да сам у појединим околностима био лош Србин, али сасвим сигуран да сам у свим другима – никакав Хрват.
Овдје, у Загребу, осјећам другачије звукове и мирисе. Ријечи су мекше и пјевљивије. Блиске су ми такве звучне кулисе, али далеко од тога да ух сматрам својима. Рођаци се чуде мојим честим запиткивањима. Највише се чуде мом чуђењу. И мојим меланхоличним асоцијацијама и дигресијама.
Проживио сам вијек у сјенци колективних мржњи и поприлично се уморио од њих. Саживљен са чињеницом да су већина бунара затрована, па сумњам у постојање оних који то нису.
Данас, послије свега, спремнији сам да отрпим мржњу јединке, свеједно да ли је интелектуална или малограђанска, него да поднесем мржњу анонимуса, злобног и духовно прљавог, која вегетира са елементарном потребом да испини празнину анонимности свог бића и простора.
Народу којем рођењем припадам може се приписати много шта, али не и цинизам. Он припада побједницима. Ево примјера. По прогону становништа из банијског села Бачуга неколицина досељених Хрвата зида малу неугледну црквицу у славу никог другог до – Светог Ивана Главосјека. Онима који су је подигили, а поготово онима против којих су је сазидали, суштина је у ријечи – главосјек.
Ипак, драстичан примјер цинизма у нашем заједничком језику и заједничким међусобицама представља ријеч – тобоже. Она не престаје да звони у мом унутрашњем уху, а одзвања из оног затајног Брионског транскрипта из 1995. године. Изговорена је на уста тадашњег хрватског предсједника Ксаверија – како га је ономад у свом дневнику крстио Крлежа. У тој бившој Титовој резиденцији, између осталог, прижељкивани су „такви удараци послије којих ће Срби практично нестати“. У наставку је сугерисано да им треба отворити путеве за изгон, иако ће им се јавно „јамчити ТОБОЖЕ грађанаска права“.
Перфидност зла лежи у злосрећној ријечи – тоБоже – у којој је садржано име Господње!
*
И овдје ми у сјећање долази један од тужних послијератних љетњих годишњица. Стајао сам међу неколико десетина људи испред Спомен дома у Глини, који је, сасвим у духу мајстора зле воље и цинизма, преименован у – Хрватски дом. На другој страни улице окупила се група људи са хрватским заставама у рукама. Траје опијело на мјесту на којем је почетком Другог свијетског рата поклано на стотине Срба. (Међу њима је био и мој прадјед по мајци, Остоја, који није хтио бјежати, јер „ником ништа нажао није учинио“.) На једној страни улице траје опјело стардалима, на другој се пјева хрватска химна.
Стојим ојађен и нама и њима, жалећи себе и нас, жалећи и њих. Јер, „свакоме треба вратити његову Смрт“, како пише један савремени хрватски писац, чије ћу име навести у наставку.
Испада да наши међусобни ратови служе само зато да бисмо се утврдили у оном што јесмо (иако смо мислили да нисмо), да нас врате тамо гдје припадамао (иако смо сумњали да не припадамо) и подсјете како једни без других не можемо.
Смјењују се сјећања, али ми ни овдје иста та Глина не излази из памети. Овај пут то је телевизијски прилог. На граници су привели мог познаника, Глињанина, под оптужбом за ратни злочин. Новинарка Хрватске телевизије шета полупустим глинским улицама и пита пролазнике о првим утисцима поводом те вијести. Дојмио ме један крезуби несрећник у свом егзалтираном домољубљу. Осмјехује се у камеру, коначно доживјевши ту срећу да може нешто профрфљати за телевизију. Успјева да избљује из себе нешто као:
– Добро је што је ухићен, хе-хе, мада бих више волио, хе-хе, да смо се срели на фронти, хе-хе, па до свега овог не би ни дошло, хе-хе…
– Бити срећан, значи немати сјећање – пише на једном мјесту Ле Клезио, али заборавља да дода како се не може бити срећан са свијешћу о својој пролазности, о пролазности свега око нас! И о непролазности глупости и мржње!
Може ли бити срећан онај, попут мене, који се на Калемегдану идентификује са оним рибаром Симеона Роксандића, док дави змију, а да се у Загребу, на Језуитском тргу, пред репликом исте те скулптуре поистовјећује са змијом коју дави рибар?
Зато ми се чини плитком свака чежња за завичајем која прижељкује повратак. Јер, горућу ватру за завичајем распирује немогућност стварног повратка у њега.
*
Претешко је сагледати Загреб, јер је то град са стотину образина, баш како га у свом ванредном роману Анђео нестајања описује Слободан Штајнер. Хватам себе како због таквих књига и даље навијам за Загреб који припада и мени.
И данас се пресабирам да ли ми је ишта остало од Загреба у сјећању. Има ли ишта његово да ме твори? Знам само да смо један другом дужници, а да се конкретних дугова ни један од нас не може сјетити.
Градови ме занимају само као симболи, нипошто као скупови њихових житеља. Већина људи готово да немају везе са мјестима у којима живе. Неспојиви су. Зато сам свјестан да не постоји објективни Загреб или било који други град. Постоји искључиво овај, у мојим очима, мислима и сјећањима. Стваран је онолико колико сам ја стваран у њему. Сваки други ме се не тиче.
Плашим ли се? Не. Плаше се само они који вјерују у могућност бјекства. Прије је то равнодушност натопљена меланхолијом човјека свјесног какве смо све свињарије кадри једни другима/један другом да приреди(имо).
Не плашим се људи, већ њихове мржње. Она не долази од народа или града, већ од појединаца, а они су, кажу, тек капи у мору, па их та незнатност готово ослобађа кривице и казне. Нико није крив; мржња као да је негдје заглављена изван и мимо нас.
Нажалост, успјело се. Осјећам нелагоду због наших и њихових, због својих и због његових гријехова.
Свега овог се присјећам не би ли обновио никад до краја испричану причу о „двије туђине а ниједној отаџбини“, како негдје написа бечки драмски писац Франц Грилпарцер, и, можда, како бих показао да сваки пут кад у њега дођем, Загреб ми се бар на трен учини мојим, увијек се сјећајући Црњанског, који га је, ономад, зазивао – нашим братом.
Но, не држите овдје написано здраво за готово. Слободан Шнајдер нас у поменутом роману подсејаћа да је Апокалипсу, ипак, писао прогнаник, а они „имају времена, дапаче, њима вријеме стоји“.
2021-2024.
Оставите одговор