Сви смо ми крајишници или печалбари.
Дубравка Угрешић
Загреб је, најприје, био привиђење из прича, па је, као и сва привиђења, будио машту која нерестано врти чигру присјећања и загледања у калеидоскоп непредвидљивих домишљања.
Он је, изнад свега, град у којем су живјели и живе рођаци са очеве стране. У тој чињеници лежи добар комад разлога које ми не дозвољавају да спрам њега будем површан и равнодушан. Поготову да будем неправедан.
Тај град ме непрестано интригира, јер је прадоксалан и препун контрадикторности, као што је и мој однос према њему. Иду му на душу добар дио мојих немира, страхова, трајних преиспитивања, повременог чуђења и дјечије невјерице.
Сложени односи бројне фамилије савршено су се уклапали у расап и ишчезавање земље у којој смо живјели и завичаја из којег смо потекли. Наше узајамне релације, разимије се, не говоре само о бившој држави, већ и о народу из које смо изникли, као и о оном другом, у чијем смо окриљу живјели, од којег смо трпјели ударце и покушавали да узвратимо, народу у чије смо се мутне рукавце убрзано утапали.
Не зна се кога је било мање брига; фамилију за нацију или обје нације за фамилију. Та „безбрижност“ и боноволентност нас је и довела до загребачке филтрације, до тањења некадашњих веза и незаустављивог осипања.
Међутим, ни Загреб, попут сваког побједника, није без заслуга и кривице.
*
Први долазак у Загреб трајно ме је обиљежио. Довели су ме код брата. Стриц, братов отац, био је милиционер. Живјели су у насељу Дубрава, у једној од десетине истовјетних монтажних кућа. С годинама су слике сасвим изблиједиле, као и лица мојих рођака чије обрисе нисам видио двије и по деценије.
У памћењу ми је најдуже остао страх од људског мравињака. У сновима је још жива бојазан да ћу се у њему изгубити. Губљење је значило суочавање са непознатим лицима и просторима. Данас је та бојазан бесмислена, пошто сам се саживио са осјећањем трајних гостовања, ма гдје се затекао, што је, ваљда, дио генетски предодређеног осјећања. неприпадања и сувишка у свакој међуљудској и математичкој операцији.
Инцидент се збио једног љета у Максимиру. Не сјећам се да ли у Зоолошком врту или у Максимирској шуми. Памтим да су ме се, поред све оне чудесне менажерије, највише дојмили – лабудови. Они су ми, ваљда, личили на нешто већ познато – на гуске у мом селу.
Не сјећам се да се десио при доласку или у повратку са тог излета. Знам да је око нас све врвјело од свијета. Сјећам се да сам се са неким од рођака запричао и да ме је прича баш понијела. Неко од њих уз кога сам ходао у једном трену је због нечег застао, а ја сам наставио да ходам у истом ритму и чаврљам, периферним видом пратећи неког ко хода упоредо са мном или, просто, претпостваљајући да је у близини.
Препустио сам се причи да ме води са собом. А онда, кад ми се учинило да сам је допричао – услиједило је отрежњење. Окренуо само се мом пратиоцу и поред себе угледао непознато лице мушкарца који се био упиљио у мене, једва разумијевајући мој оскудни језик који се испомагао гестикулацијом читавог тијела.
Преплавио ме је такав страх да сам истог часа занијемио. Од тада па све до данас с напором проналазим приче и њихов облик., јер у мени и даље живи страх да ће ме прича одвести предалеко.
Не сјећам се када су рођаци постали свијесни да сам нестао ни како су успјели да ме пронађу.
Тако сам зарана спознао да се причајући могу погубити конци приче, а приповиједача повући са собом на неповратне путеве и у недогледне амбисе. Поготово уколико се не гледа у очи оном коме се приповиједа.
Док је слушалац и читалац са мном – нисам сам. Само уз њихову помоћ не могу се побркати нити приче.
*
У међувремену се којечега загребачког наталожило у мени: Загреб из Загоркиних и Шеноиних романа, одјеци Матошевих фељтона, она узнемирена атмосфера града у који се враћа Филип Латинович или, још више, оне звучне и искричаве слике из Дјетињства у Аграму, а потом град који „израња из сна“ и из пјесaма загребачког „новог вала“, почетком одамдесетих.
А кад већ поменух Шеноу, још живо памтим његову пјесму испјевану у славу Загреба, коју сам са необичним полетом рецитовао у школи. Свака китица/строфа се завршавала са – Слава, слава теби, Загреб-граде дивни мој!
Упоредо са тим утисцима и сликама почела је да ме „боде“ и она срча излога радњи загребачких Срба из 1903. године и позиви на линч, стигма Велеиздајничког процеса (1909), да ме „заглушује“ тишина и пустош жељезничког колодвора приликом уласка српске војске у град 1918, кога описује Станислав Краков у свом Животу човека на Балкану. Узнемирују ме и она хистерична гомила испред породичне куће Дејана Медаковића на Зрињевцу, као и егзалтирана добродошлица „ослободиоцима“ 1941. и 1945, све до ликвидација током посљедњег рата оличених на примјеру породице Зец…
Такође, о Загребу сам понешто новог сазнавао неколико година пред сам рат, живећи у Далмацији и посматрајући тај чудан и загонетан однос привлачења и одбијања главног града и остатка Хрватске. Ту сам се сусрео са мјешавином далмошке љубави и мржње, презира и гордости, провинцијалне зависти и престоничке охолости, која је посвуда иста..
*
Хрвати су, а њих је, хтио не хтио, персонификовао Загреб, били моја готово наслијеђена траума. Моји ближњи су је потхрањивали управо оним чиме су мислили да је отклањају; ћутали су о прошлости пуној крви, бјежанија и паљевина. О њима се само шапутало и кроз алузије крио смисао и вишезначност метафора. Једино су нам биле нашироко причене приче о ратним склањањима и бјежанијама пред разним војскама, а оне су се одреда кретале у правцу Босне. Зато су, ваљда, и моје сниване бјежаније текле искључиво тим смјером.
Од речене трауме сам се бранио покушајима разумијевања тог проблема. У тим настојањима успјевао сам да се уздржим од мржње, пошто је захтјевала непрестано храњење све новим и новим разлозима и оправдањима свог постојања. Најдаље што сам добацио била је резигнација над том темом и, у тренуцима слабости, опоро гађење.
Сваки пут кад дођем у Загреб имам потребу да трагам за извором и разлогом хрватске фрустрације спрам Срба. Дуго сам наивно вјеровао како постоји конкретан тренутак, мјесто, човјек из којег или од којег све потиче.
Прије ће, ипак, бити да сваки народ брижно и упорно ствара свог архинепријатеља, који постаје дио његовог идентитета.
Код сваке већине мора да постоји „реметилачки фактор“. Чак и онда кад га нема. У противном – идила и одсуство будности води ка слабљењу националне хомогености.
Дакле, моје одрастање није протекло у спознаји националног ексклузивитета. Напротив. То би се најприје требало назвати личном и колективном нелагодом. Изокола ми је сугерисано да припадам роду нетипичном, људским изузетком који је предодређен за потпрд и жртаву. Чини се да је то био једини преостали ластар вијековима пригушиваног националног идентитета. У то ме је додатно увјерио рат из деведесетих година двадесетог вијека. Својим очима сам посматрао рефлексе и логику пробуђене жртве, жељне наплате старих рачуна и исправљања староставних кривди.
Срећом па ни један народ нема лица, тако да га свака мржња промашује. Мржња живи само уколико погађа, а то може да изведе само на конкретном, појединачном примјеру и у посебној околности, кад је све дозвољено, попут колективног транса чији је најесктремнији облик – рат.
Опште је мјесто да Срби и Хрвати мисле како све знају једни о другима. Али кад дођу у позицију да упознају појединца и издвоје га из створеног клишеа припадника омраженог народа – изненаде се и збуне, јер се свака јединка покаже као нетипичан примјерак народа о коме је већ изграђено борнирано мишљење.
*
Помишљам како би ваљало покушати написати манифест и назвати га Нелагода. Нелагода овдје, у Хрватској, и тамо, у Србији. Кривица без дјела или, бар дјела за ког не знам кад је и коме учињена. Или је то осјећај нелагоде при помисли што смо све спремни једни другима да (у)радимо, а шта, опет, нисмо.
Како данас, послије свега, почиње разговор између Срба и Хрвата? Углавном тако што свако прописно изружи своје. Умјесто извињења.
Коначно, не осјећати нелагоду у Загребу значило би непреузимање на себе туђих кривица. У противном бих (п)остао најприземнија шовинистичка свиња.
Исто тако, пада ми на памет како би ваљало написати још један текст под радним насловом – Они који нису извршили самоубиство. Међу њих бих ставио легионе узурпатора који су се поиграли толиким судбинама и наставили (усудили се) да живе међу нама. У крајишком случају постоји законитост по којој неуспјели (а углавном су сви такви) политичари нагло умудре и претворе се у брижне етнографе-аматере, лелек-пјеснике и историчаре-митомане.
*
На путу за хотел прелазим преко Трга бана Јелачића, пробијајући се кроз масу младих људи који доколичаре на њему. И, као по правилу, увијек (у)гледам оно што ће ме узнемирити до крајњих граница. На обнаженом врату једног балавца видим наопачке истетовирано слово U. У свом мазохизму идем дотле да помишљам шта све може да се мота у глави тог младића и думам о садржају поруке коју он тим словом одашиље. Једино што ми том приликом пада на ум јесте мисао Хајнриха Мана, по којој национална мржња не смије да сретне предмет своје мржње, јер би јој одузео нешто од незнања који јој је потребан.
Пада ми на памет и узгредна опаска једне загребачке списатељице, за коју се не може рећи да је острашћена – да је добро што је са тим проблемом кончно завршено, мислећи на Србе из Хрватске. У тој малој узгредици препознајем типичну загребачку шовенску госпоштију која не може да контролише своју ксенофобију ни у обичној конверзацији.
Покушавам да у својој глави разбистрим како функционише провинцијални и, у крајњој инстанци, шовинистички дух. Сјећам се репортаже о једном од двоје преживјелих чланова загребачке породице Зец. У коментарима испод текста једна квазиинтелектуалка се зачуђено пита: – Зашто се толико пажње придаје једној продици, а све друге потискује у страну?
Класична шовинистичка забринутост и потреба да се у свакој прилици успостави непостојећа равнотежа зла. Она захтијева да се одједном говори o свим породицама, о свим несрећама, иако је то технички немогуће? Јер, помињање једне породице и једне конкретне трагедије, без разлике које и чије, умије да дубоко потресе читаоца или слушаоца, а то депримира сваког будног шовинисту.
*
Загреб је, а да то не зна, дио моје differentia specifica. А она, дабоме, неке људе одбија, док неке, зачудо, привлачи. Има тренутака када ми та различитост изазива нелагоду, а некада ме, признајем, чини гордим.
Знам да се током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог вијека десила озбиљна контаминација крајишког башибозука по хрватским градовима, па и по Загребу. Можда је тај свијет додатно повећао већ постојећи анимозитет.
То вријеме је обиљежила општа бјежанија из села у градове. Ту масу ће рат протјерати, асимоловати и прориједити. Замјениће га један други, херцеговачки, кога Загреб са сличним ниподаштавањем презире, али ће му се тај свијет супроставити оним чиме Крајишници нису могли – ватреним домољубљем.
Слабу утјеху представља онај симпатични куриозитет, оличен у загребачком графиту из времена деведесетих: „Вратите нам наше Србе, ево вам ваши Херцеговци“. Дављеник се, као што се зна, хвата за куриозитете.
Још од раних дана у мени је сазријевало чуђење. Чудно ми је било сопствено рођење и постојање на мјесту где јесам, припадање једном које је различито од припрадања нечем другом. Упоред је расло и нешто налик стиду због припадања једном и неприпадања другом.
Мом чуђењу није било краја. Чудио сам се и у оној загребачкој монтажној бараци, ко јаје јајету налик многим другима у насељу. Био сам усхићен гуменом лоптом, телевизором, кликерима, рекетима за бадминтон, канаринцем у кавезу, купатилом, паштетом и хреновкама, бијелим крухом и кајзерицама, дјечијом собом…
Свијет је већи и чудеснији колико мање знам о законима његовог кретања и несагледивој сили која из њега извире. Али, мени није било до дивљења над чудесима. Кроз учење сам очајнички тражио везе између узорка и последица. У мени је та потреба горјела као буктиња.
Загреб је потхрањивао моје страхове, али их је и лијечио. Помогао ми је да осјетим магнетизам града. У загребачком насељу Дубраве сам на основу сумњичавог погледа стричевог комшије умислио да у он својој монтажној бараци чува њемачку или усташку униформу из претходног рата. Тако сам на стричевом комшији конкретизовао неке од својих мутних страхова. Тај умишљај само потврђује моћ партизанских филмова и ондашњих стрипова, способних да на свој начин трују од раних дана.
Од Загреба ништа нисам тражио, док сам имао утисак да он од мене јесте. И никад мноме није био задовољан. Стање притајене напетости је остало до данас.
*
С времена на вријеме походим шири завичај. У њега спада и Загреб. Ни његова врева ми не умањује утисак нелагоде услијед опустјелости мог родног села. Све су ријеђи наговјештаји наде, иако их посвуда тражим и свим срцем призивам. Мање је људи, али је зато више подјела међу њима. Води се огорчена борба ко ће попунити лимитирана мјеста професионалних Срба. Нигдје ту не видим себе, иако признајем да сам у појединим околностима био лош Србин, али сасвим сигурно да сам у свим другима – никакав Хрват.
Овдје, у Загребу, осјећам другачије звукове и мирисе. Ријечи су мекше и пјевљивије. Блиске су ми такве звучне кулисе, али далеко од тога да ух сматрам својима. Рођаци се чуде мојим честим запиткивањима. Највише се чуде мом чуђењу. И мојим меланхоличним асоцијацијама и дигресијама.
Одрастао сам у сјенци колективних мржњи. Саживио сам се са чињеницом да припадам колективитету који је предмет мржње другог колективитета. То убјеђење отваралао је простор да и моја, односно наша мржња има чиме да се храни у одбрани од стварних и имагинарних сила које се устремила на мене/нас.
Данас, послије свега, спремнији сам да отрпим мржњу јединке, свеједно да ли је интелектуална или малограђанска, него да поднесем мржњу анонимуса, злобног и духовно прљавог, каква већ може да буде свака безлична па отуда и неухватљива појава, која постоји из елементарне потребе да испини празнину анонимности свог бића и простора. Мржња је једино гориво на које се покрећу те креатуре и присподобе.
Народу којем рођењем припадам може се приписати много шта, али не и цинизам. Он припада овдашњем свијету. Ево примјера. По прогону становништа из српског села Бачуга неколицина досељених Хрвата зида малу неугледну црквицу у славу никог другог до – Светог Ивана Главосјека. Онима који су је подигили, а поготово онима против којих су је саградили, суштина је у ријечи – главосјек.
Ипак, еклатантан примјер цинизма у нашем заједничком језику представља ми ријеч – тобоже. Она не престаје да звони у мом унутрашњем уху, а забиљежена је у оном затајном Брионском транскрипту из 1995. године. Изговорена је на уста тадашњег хрватског предсједника –Ксаверија – како га је ономад у свом дневнику крстио Крлежа. У тој Титовој бившој љетњој резиденцији, између осталог, прижељкивани су „такви удараци послије којих ће Срби практично нестати“. У наставку се сугерисало да им треба отворити путеве за изгон, иако ће им се јавно „јамчити ТОБОЖЕ грађанаска права“.
Перфидност зла лежи у злосрећној ријечи – тоБоже – у чијем срцу је садржано име Господње, попут ружиног трна!
*
И овдје ми у сјећање долази један од тужних послијератних љетњих годишњица. Стајао сам међу неколико десетина људи испред Спомен дома у Глини, који је, сасвим у духу мајстора зле воље и цинизма, преименован у – Хрватски дом. На другој страни улице окупила се група људи са хрватским заставама у рукама. Траје опијело на мјесту ма којем је почетком Другог свијетског рата поклано на стотине Срба. (Међу њима је био и мој прадјед по мајци, Остоја, који није хтио бјежати, јер „ником није учинио нажао“.) У исто вријеме она група људи на другој страни улице пјева хрватску химну. Стојим ојађен и нама и њима, жалећи себе и нас, жалећи и њих. Јер, „свакоме треба вратити његову Смрт“, како пише један савремени хрватски писац, чије ћу се име навести у наставку.
Испада да наши међусобни ратови служе само зато да бисмо се утврдили у оном што јесмо (иако смо мислили да нисмо), да нас врате тамо гдје припадамао (иако смо сумњали да не припадамо) и подсјете како једни без других не можемо.
Смјењују се сјећања, али ми ни овдје та иста Глина не излази из памети. Овај пут то је телевизијски прилог. На граници су привели мог познаника, Глињанина, под оптужбом за ратни злочин. Новинарка Хрватске телевизије шета полупустим глинским улицама и пита пролазнике о првим утисцима поводом те вијести. Дојмио ме један крезуби несрећник у свом егзалтираном домољубљу. Осмјехује се у камеру, коначно доживјевши ту срећу да може нешто профрфљати за телевизију. Успјева да избљује из себе нешто као: – Добро је што је ухићен, хе-хе, мада бих више волио, хе-хе, да смо се срели на фронти, хе-хе, па до свега овог не би ни дошло, хе-хе…
– Бити срећан, значи немати сјећање – пише на једном мјесту Ле Клезио, али заборавља да дода како се не може бити срећан са свијешћу о својој пролазности, о пролазности свега око нас! И о непролазности глупости и мржње!
Може ли бити срећан онај, попут мене, који се на Калемегдану идентификује са оним рибаром Симеона Роксандића, док дави змију, а да се у Загребу, на Језуитском тргу, пред репликом исте те скулптуре поистовјећује са змијом коју дави рибар?
Зато ми се чини плитком свака чежња за завичајем која прижељкује повратак. Јер, горућу ватру за завичајем распирује немогућност стварног повратка у њега.
*
Претешко је сагледати Загреб, јер је то град са стотину образина, баш како га у свом ванредном роману Анђео нестајања описује Слободан Штајнер. Хватам себе како због таквих књига и даље навијам за Загреб који припада и мени.
И данас се пресабирам да ли ми је ишта остало од Загреба у сјећању. Има ли ишта његово да ме чини? Знам само да смо један другом дужници, а да се конкретних дугова ни један од нас не може сјетити.
Градови ме занимају само као симболи, нипошто као скупови њихових житеља. Већина људи готово да немају везе са мјестима у којима живе. Неспојиви су. Зато сам свјестан да не постоји објективни Загреб или било који други град. Постоји искључиво овај, у мојим очима, мислима и сјећањима. Стваран је онолико колико сам ја стваран у њему. Сваки други ме се не тиче.
Плашим ли се? Не. Плаше се само они који вјерују у могућност бјекства. Прије је то равнодушност натопљена меланхолијом човјека свјесног какве све свињарије кадри једни другима/један другом да приреди(имо).
Не плашим се људи, већ њихове мржње. Она не долази од народа или града, већ само од појединаца, а они су, кажу, тек капи у мору, па их та незнатност готово ослобађа кривице. Нико није крив; мржња као да је негдје заглављена изван и мимо нас.
Нажалост, успјело се. Осјећам нелагоду због наших и њихових, због својих и због његових гријехова.
Свега овог се присјећам не би ли обновио никад до краја испричану причу о „двије туђине а ниједној отаџбини“, како негдје написа бечки драмски писац Франц Грилпарцер, и, можда, како бих показао да сваки пут кад у њега дођем, Загреб ми се бар на трен учини мојим, увијек се сјећајући Црњанског, који га је, ономад, зазивао – нашим братом.
Но, не држите овдје написано здраво за готово. Слободан Шнајдер нас у поменутом роману подсејаћа да је Апокалипсу, ипак, писао прогнаник, а они „имају времена, дапаче, њима вријеме стоји“.
2021-2024.
https://biblioteka.skd-prosvjeta.hr/wp-content/uploads/2025/03/01_Prosvjeta-184-185-ZA-WEB.pdf
Стр. 46-49.
Оставите одговор