Дилетант све разуме, управо зато што ништа не воли страствено тј. искључиво.
Андре Жид
За нама је (а све су прилике – и пред нама) век осредњости. Он се, додуше више тако не зове, јер своју простоту покушава да замаскира тобожњом ученошћу.
Још средином деветнаестог века Александар Херцен је резигнирано констатовао: „Да, пријатељу драги, крајње је време да се мирно и спокојно схвати да је малограђанштина коначни облик западне цивилизације.“
Неко ће, можда, имати примедбу да је Херцен мислио на капиталистичку малограђанштину. Јесте, али је наговестио да постоји више кандидата да то постану. Главне претенденте видео је у пролетаријату и сеоском становништву. Зато је, сав згрожен том чињеницом, са невероватном тачношћу пророковао како долази време са лицем простаклука који надире „одозго“: хулиганство, босјаштво (можда баш оно чији ће тумач тек постати Максим Горки) и црностотинарство.
Негде у исто време, у срцу Европе, Џон Стујарт Мил види нарастање гомиле „једнодушне осредњости“ или – conglomerated mediocrity – „монолитне осредњости“. Еру гомиле, крајем деветнаестог века слути и Гистав ле Бон. Глас индивидуе се претвара у глас гомиле.
Почетком двадесетог века јавља се још један тумач пошасти у нарастању – Димитриј Мерешковски. Он упозорава: „Плашите се само једног – ропства и најгорег од свих ропстава – малограђанштине и најгоре од свих малограђанштина – простаклука, јер роб који влада и јесте простак, а простак који ће завладати и јесте ђаво, не више стари, фантастични, већ нови, реални ђаво, заиста Кнез свега овога, Надирући простак.“
Он тврди да религија савремене Европе више није хришћанство, већ малограђанштина. Као плод те унутрашње малограђанштине, он види – спољно међународно зверство, милитаризам и шовинизам. Дошло је до замене обредних помагала: скиптар је замењен аршином, уместо Библије одлично служи књиговодствена књига, а тезга је постала олтар.
Средином двадесетог века Ратенау и Хамваш пишу о „вертикалној провали варварства“, односно о „унутрашњем потопу“ и експлозији бесловесности.
Сви су изгледи, дакле, да је неминовна победа „духовне Кине“ (Херцен) и „духовног панмонголизма“ (Соловјов).
Између многих, издвојићемо две данашње делатности, две опсене, које су најочитији примери како су поменути мислиоци имали права – политику и новинарство.
“Политика празни човека од његове осаме и одличног живота, па је отуда проповедање интегралне политизације техника за социјализацију”, тврди Ортега и Гасет и наставља: “Бити левичар, управо као и бити десничар, само је један од безброј начина које човек бира да испадне глуп: обојица су, међутим, облици моралних паралитичара”. Једна од најуочљивијих особина човека гомиле јесте одсуство сумње у себе и своје снаге. Простота пушта корење и расте у свим правцима. Ортега и Гасет то види овако: „Паметан човек се увек зауставља надомак глупости; али то заустављање је напор да се избегне вребајућа глупост и у том напору се и састоји интелигенција; глуп човек, напротив, у себе никад не сумња: себи делује разборито, и отуд му она завидна мирноћа којом се глупан гнезди у свом духовном сиромаштву.“
То „размажено дете људске цивилизације“ верује да има послање да ради све што му се прохте. Поред појединаца, постоје и читави народи који се слично понашају.
Ови стари-нови варвари окупирали су политику јер им је она неопходна полуга којом ће потопити она мала острва непокорене људске мисли. Њихов главни циљ је униформност у свему. Погубност њиховог бављења политком тек се назире, а крајње последице и не слуте.
Десна рука политике је одувек било (а све су прилике да ће тако и остати) – новинарство. Нигде толико учених аналфабета и неупућене упућености. Нигде толико бахатости и воље за моћ. Нигде више компетентне некомпентентности.
Нови варвари пишу за новине, а још чешће их читају. То им је једина лектира. Нико и не пита јесу ли или нису неко решење.
Њихово знање је енциклопедијско; поседују широк спектар површности. Ору плитко, како би обрадили што већу површину. Фридрих Ниче би их сигурно именовао као „затуцане приручнике и конкретна апстракта“.
У једном Кундерином роману индикативног назива – Бесмртност – писац једном новинару додељује диплому – тоталног магарца. Али, то се, нажалост, дешава само у литератури. Јер – ко би надао толико диплома?
Насиље је одавно сазрело као норма или, како би рекао Ортега и Гасет, „реторика времена”, а учени простак његов – софистицирани изданак.
Као и свака друга епохална тенденција, и осредњост има своју догматику, метафизику и мистику.
Она, такође, има своје лидере и гласноговорнике који јавно халуцинирају, мислећи како пуком чињеницом што тумаче масу успевају да се из ње и – издигну. Ништа даље нису одмакли ни они који су уобразили да ту исту масу просвећују.
Пошто је цркву малограђанштина већ одавно запосела, једину одбрану од надирућег простака Мерешковски види у Христу.
Ми бисмо се усудили да додамо како би, макар ради одгоде коначног доласка тог „варварина“, било препоручљиво да понекад бар покушамо његову сенку препознати – у себи.
2001.
Оставите одговор