Роман о границама – физичким и метафизичким, умним и заумним. У овој диванхани сећања размењују побочници, саветници, тумачи, секретари и слуге. Оборужани су привилегијом да надживе јунаке својих приповести. Отуда неутажива потреба да запажају небитно, домишљају неразумљиво, осмисле недогођено и разблаже сурово.
Прослов симпозијарха
Залудно је живом створу прстом указивати на Небескудиванхану јер се у звезданој трини тешко разабира, ајош залудније сричу слова која је оцртавају, чија свакареч може бити једна прича, тек пропламсај оне једне и једине, човекове.
Лакше је рећи да је ова Небеска налик многим већ виђеним диванханама, претеклим из минулих времена, о чијој сврси имамо мутне представе и површна сазнања.
За онога ко обема рукама држи уже ове реченице, отварају се двери небеског симпозијума. Ући ће у безграничан простор чисте светлости и тишине, лишен сенки и несавршенства звучних облика.
Ова диванхана је окићена гирландама прећутаних мисли и недоумица, нискама дилема и протусловља, обремењена украсима од окаснеле мудрости и ником непотребних наравоученија.
Небеска је диванхана извор и уток свих прича. Само у њој није тесно толиком броју беседника. Кадра је да окупи и у себе упије све приповедачке рукавце. Једино у њој свака прича дође на ред. У њу се, као у гандарску лауту, сливају звуци сваке приповедне струне, само у њој се прича углас а да нико ником не упада у реч.
Небеска диванхана наликује џиновском тамбуру у чијој су резонантној кутији похрањени сви дрхтаји приповедачких нити.
Свака се прича рађа из жеље да запоседне свемирска пространства која постоје мимо људског знања, вере и логике.
Мисаони ток сваке од њих уплиће се у небеску кануру, из које се испреда прича над причама.
Једино Творац зна да ли тевабија немих беседника ужива у диму из небеских наргила или са греје око Сунчевог огњишта, да ли сркуће шербет од цеђених звезданих опиљака или се и горе препушта земаљским ужицима: кафи, чају, медовини или неким другим афродизијацима…
Оставите одговор