Предлог наслова за награду „Владан Десница“:
„Рекапитулација“ Светислав Басара
„Послије забаве“, Стево Грабовац
„И онда опет, из почетка“, Филип Грујић
„Вечерас падаш сам“, Владан Кречковић
„Пакрац“, Владан Матијевић
„Медузе живе заувек док их не ухвате“, Нађа Петровић
„Звезда над празнином“, Дејан Стојиљковић
1. Рекапитулација Светислава Басаре представља наставак његових „истраживања“ у језику, логици и законима „такозване стварности“. У том науму писац посеже за филозофијом, есхатологијом, теологијом, књижевношћу, као и постојећим и новоствореним митовима.
Рекапитулација је роман о такозваном свету и такозваним животима, тим промашеним инвестицијама. У њему је у исту раван постављено оно што је било са оним што се могло догодити и придодато им оно што ће се тек случити. Таквом микстуром добија се овако урнебесан роман.
Лековита је његова негација свега постојећег. Проницање у механизме и функционисање „дубоке чаршије“ више је од пуке забаве, а постапокалиптичке странпутице са којом се носи – отрежњујуће. Његово писање се храни на буњишту насталом пошто је „земља пропала у земљу“, свеједно да ли од тежине грозоморних наплавина или од стида.
Без Басариног бурлескног света, хипербола од којих трну зуби, српска књижевност била би мање занимљива и сиромашнија. Раблеовски замах и готовост на спрдњу са „светињама“ нема претке, а по свему судећи – ни потомке.
2. Послије забаве Стеве Грабовца је артикулација крика једне генерације, сазреле усред ратног окружења, препуна породичних ожиљака и поратног безнађа. У овом случају, приповедање се одвија у сенци готово заборављеног злочина, који, парадоксално, и остале рукавце ове сложене приче чини тешким за разумевање, а уз све то плени изузетношћу и исказом искреним до сржи.
Главног јунака прати сенка оца-писца, његове биографије и библиографије. Он осцилује између помирености и непристајања на понуђену стварност живота у провинцији. Ово је, између осталог, роман о идеалима и њиховом губљењу, кроз личне узлетеи падове. Уз све то, овај је роман драгоцен доказ да меланхолија неизоствано није увек и предаја, већ облик непристајања, када је већ изостала побуна.
Роман Послије забаве натопљен је младалачким сентиментима, одјецима оног што је генерација преживела, принуђена да бежи од стварности, почевши од опијата које конзумира и музике коју слуша. Бекства главног јунака неретко враћа ратним причама од којих се, у зноју, буди.
Он нам сведочи о крхости сваког мира у човеку и свету, о људској равнодушности, неосетљивости и неодговорности, али је истовремано и очајничка потрага за трачцима светлости и смисла.
3. И онда опет, из почетка Филипа Грујића је потврда изузетног талента. Улазак у тридесете године је стресан. У њима се осећа присутност умора од веселих двадесетих и стрепња од онога што доноси зрелост. Роман представља сложен, богат, неретко духовит и мајсторски вођен аутоиронијски обол генерацији.
Он је истовремено продични и љубавни роман. У једном од слојева присутан је страх од досаде. Главни јунак жели самоћу, мада је истовремено и избегава. У другом слоју је наглашена недефинисаност главног јунака, која је неретко и свестан избор.
Док читамо роман присуствујемо вивисекцији распада породице и емотивне везе. Ово дело успешно разрешава списатељску намеру да се пише заводљиво и духовито, уз неизбежну и спасоносну ауторионију која овој прози даје додатни шарм.
Филип Грујић са великом умешношћу руши неке од уврежених стереотипа, од којих су наприсутнији они – генерацијски. Овим романом показује како дедина и очева генерација нису ништа мање неснађене од оне којој и сам наратор припада.
Аутор демонстрира ретку вештину избегавања прозних клишеа, а да то прегнуће и само не постане клише.
4. Вечерас падаш сам Владана Кречковића је најпријатније изненађење прошлогодишње романескне продукције. Њиме аутор скреће читалачку пажњу на редак приповедачки дар, вешто вођење нарације и понирање у психологију својих јунака. Његови ликови су аутентични, брижно обликовани и дубоко проживљени. Владан Кречковић постаје драгоцен глас једне нове генерације.
5. Пакрац Владана Матијевића је дело које се по списатељској остварености издаваја у прошлогодишњој продукцији, можда, најдосленије исписано и занатски најпрецизније изведено његово дело. Добро замишљена и вешто вођена прича, психолошки утемељена и до краја спроведена. Већ су многи критичари и тумачи овог романа уочили везу са најбољим делима писаца стварносне прозе, што није новина, јер већи део опуса Владана Матијевић спада у креативну надопуну ове плодне гране наше књижевности.
Импресивна је и доследно спроведена унутрашња „архитектура“ романа, у којем се прати „зрење зла“, упозоравајући на раст демона у човеку.
Роман Пакрац показна је вежба каква се монструозна стварност може изродити од новинских опиљака зла, која је Матијевићевом јунаку свакодневна „храна“. Монструозност којом је запљуснута наша стварност потврђује колико овај роман не представља мрачну уметничку визију која се ставља у исту раван са претеривањем, већ живу илустрацију времена у којем живимо, доказ да зло није изван нас.
У рукама имамо психопатолошки налаз стварности у којој живимо, а располућеност свести главног протагонисте романа хипертофирана је слика раслојености читавог друштва.
Овде нису описани људи са маргине; она се, нажалост, одавно проширила и на „центар“, поставши тоталитет нашег живљења. Читаве новине и портали су претворени у црне хронике, а све у славу тиража и броја прегледа. Чини се да се Владан Матијевић у роману, не без зебње од коначног одговора, пита (заједно са нама?) да ли је зло храњиво и да ли се исплати.
6. Медузе живе завек док их не ухвате Нађе Петровић је право освежење. Храбро надношење над тинејџерску душу и загледање у њене таме и страхове. Оригинална, поетична, разиграна, а уз све то, непретенциозна осећајност у свој својој сложености и богатству.
У сваком сегменту романа постоје трагови екстаза и грчева одрастања, у којем је неизбежно сучавање са смртношћу, како људи око главне јунакиње, тако и других бића.
У мозаичности и испреплетености јаве и сновиђења видљиве су манифестације хипохондрије, несигурности и анксиозности.
Роман је препун музичких реминисценција. У њему откривамо Београд новог времена, његов живот по клубовима, на терасама и периферији.
Ауторка ненаметљиво руши стереотипе о површности младе генерације.
7. Звезда над празнином је без сумње најбољи и, можда, најличнији роман Дејана Стојиљковића. У њему је дошло до изражаја богато списатеско и сценаристичко искуство његовог творца, несумњив истраживачки напор, дубока посвећеност теми и упућеност у биографију Бранка Миљковића.
Додатни квалитет доноси околност познавања песниковог микросвета, као и функционална ефектна употреба локалног сленга.
Стојиљковић успева да проникне у дух времена, прикаже несумњив уплив полуга моћи и идеологије, злонамерних интерпретација, бранећи Миљковићеву бунтовничку песничку природу. У овом роману велики песник поново живи; осетљив и рањив, неукротив и тврдоглав, а изнад свега веран књижевности и њеној узвишеној мисији.
„Политика“, субота, 13. јул 2024, год LXVIII, број 13, стр. 5.
Оставите одговор