Како би сликар и песник могли исказати нешто
друго до свој сусрет са светом.
Мерло Понти
Сажетак: Текст указује на један недовољно познат сегмент уметничког рада Слободана Павићевића, чију десетогодишњицу од смрти обележавамо, и тиче се његовог живог учешћа у авангардним стремљењима аутора његове генерације седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Основ за ова разматрања чини одавно припремљена књига за штампу (2011) која је носила назив Поштар без адресе. Разматрање ове необјављене књиге доноси констатацију да
је авангардним праксама Слободан Павићевић постигао висок уметнички домет и дао веома инспиративан допринос српској књижевној и ликовној авангарди.
Кључне речи: Слободан Павићевић, неоавангарда, сигнализам, Поштар без адресе/Postman Оut of Аddress, поезија, колажи, дописнице, вербово-
ковизуел, мејл-арт, скен-арт.
Увод
Имао сам част и привилегију да са Слободаном Павићевићем проведем доста времена у разговору о књижевности и уметности, крагујевачком културном наслеђу, да размењујемо информације од текућој књижевној продукцији, о новим плановима и пројектима – а имао их је у изобиљу. Поред већ овештале крилатице по којој је, у најлепшем смислу, био (бар што се тиче културе) један од највећих локалпатриота којег је Крагујевац икада имао – постоји, међутим, и други сегмент његовог богатог ангажмана: бројни сусрети и комуникација са писцима више генерација, сасвих меридијана, али и добра упућеност у уметничка струјања свог и прошлих времена.
У овом раду ће бити речи о делу из овог потоњег аспекта његовог уметничког деловања. Осим што се позивам на увек крхку и варљиву меморију, материјални доказ је скоро довршени прелом књиге Поштар без адресе / Postman Оut of Аddress.
Након што сам 2011. године именован на дужност директора Народне библиотеке „Вук Караџић“, већ наредне године смо почели да правимо планове шта би све требало да се објави у годинама које предстоје. Договорили смо се да почнемо са штампањем његове већ скоро припремљене књиге „експеримената“ са ликовном поезијом, колажима,
вербовоковизуелом, мејл-артом и скен-артом.
Пошто је Слободан Павићевић био дубоко свестан вредности ове књиге, замисило ју је тако да свака илустрација, поред назива на српском, има
и превод на енглески. Исто тако, планирао је да, поред текста Слободана Лазаревића, књига има предговор Добрице Камперелића (1947–2020), као и мој поговор. Текст који је предвиђен за поговор написао сам одмах, понесен утиском оног што ми је послао, водећи рачуна да буде кратак, како и доликује неавангардној концизности читаве књиге, а који следи, у наставку. У личној архиви стоји да је настао у новембру 2012.
Текст предговора се дуго чекао…. али, Слоба нас је убрзо напустио.
АПОЛОГИЈА ЗНАТИЖЕЉНОГ УМА И НЕСМИРЕНОГ ДУХА
Мало је стваралаца у нашој култури који су имали слуха и дара да креативно реагују на многе уметничке тенденције свог времена. Још је мање оних који су се успешно огледали у већини књижевних жанрова, а понајмање је било оних који су устрајно радили на синтези слике и текста. Слободан Павићевић је био један од таквих.
Чак ће и многим познаваоцима његовог целокупног књижевног приноса ова књига представљати прворазредно изненађење, или пре – откровење. И овде, као и у великом делу његовог хетерогеног опуса, долазе до изражаја изненађујући просеви луцидности, игра несмиреног духа, ванреданцрнохуморни тон и циничан коментар, оштра критичка жаока, али и, што ће за многе бити неочекивано, и ванредна ликовна инвентивност и необичан спој написане или штампане речи са сликом, цртежом или колажом.
Такође, ова књига потврђује Павићевићеву изванредну обавештеност о резултатима које нам је подарила светска и наша авангарда током двадесетог века. Своја сазнања имплементирао је кроз поезију, свеједно да ли је намењена одраслима или деци. Управо ова (још необјављена) књига најубедљивије показује колико је он са истом том нео)аванградном праксом био у непрестаном и креативном, на моменте заумном дијалогу. Он са њом разговара, натпевава се, натписује и надцртава. Надограђује је и иновира, потврђујући њену живост и животност. Авангарда је за њега
била жива и никад до краја истражена традиција и поље деловања.
Био је увек будан коментатор свог времена, бескомпромисан и тврдоглав, једак, циничан и истрајан. С времена на време је своје посланице „слао“ у прошло, у наше и у будуће време. Није то чинио из хира или обести. Слао је свој глас – боље, пуштао свој крик – у све три непрегледне временске равни, остављајући га да одјекује и буди успаване духове из њихове недосањаности.
Коначно, немогуће је давати било какву оцену о вредности укупног Павићевићевог стваралачког напора – а да се изостави овај сегмент његовог уметничког ангажмана. Управо у њему налазе се неки од поузданијих кључева за одгонетање његове уметничке инвентивности и остварености у целини.
КОНЦЕПЦИЈА КЊИГЕ
Књигу Поштар без адресе / Postman Оut of Аddress Слободан Павићевић је поделио на четири целине. Прву је назвао – Затурен потпис, другу – ПТТ Југославије (1980–1990), трећу – Прималац непознат и четврту – Подрум на спрату.
Затурен потпис садржи четрдесет два прилога и има поднаслов „werbo-woko-wizuel“. Састоји се од колажа и ликовне поезије. На самом почетку стоји рад са дописницом и фотографијом Владана Радовановића (1932–2023), творца појма и праксе „воковизуела“, у значењу „вишемедијски
род уметности који уз звучно и визуелно може укључити и просторно, кинетичко и тактилно, уз обавезно значење“. Тиме је Павићевић желео да
наговести како је одредница „вербовоковизуел“ настала у креативном дијалогу са овим мултимедијалним уметником, са којим га је везивало дугогодишње пријатељство. У овој целини се налази и текст И кључ и калауз Слободана Лазаревића (1949–2023), крагујевачког универзитетског професора и доброг познаваоца аванградних токова у нашој култури.
У поднаслову друге целине – ПТТ Југославија (1980–1990) назначено је да је реч о mail-art-у. Уз празну (неадресовану) дописницу и марку
на њој, садржи четрнаест разгледница, од којих већина за примаоца има песника Мирољуба Тодоровића, духовног оца нашег највиталнијег
авангардног покрета – сигнализма1. Поред њега – дописнице су адресиране на Драгишу Витошевића, Живана Живковића и др.
Трећа целина – Прималац непознат – садржи колаже на разгледницама, „упућене“ многим познатим и мање познатим личностима из историје и културе Крагујевца и Србије (Милош Обреновић, Вук Стефановић Караџић, Јосиф Шлезингер, Димитрије Исаиловић, Адолф Берман, Димитрије Давидовић, Јоаким Вујић, Атанасије Николић, Ђура Јакшић, Светозар Марковић, Јован Ристић, Радомир Путник и други). Међу њима су и његови пријатељи са којима се годинама познавао и дружио (Душан Матић, Драшко Ређеп, Данко Поповић и Танасије Катанић).
Подрум на спрату обухвата двадесет осам scan-art-ова и представља најдуховитији, ликовно најамбициознији и најлуциднији део књиге. Радови су комбинација колажа, дечјих играчака, прибора за писање, приручног алата и др. Сваки од радова има веома занимљиве и домишљате називе. Коначно, књигу затвара колаж у облику коверта насловљеног несуђеном уреднику те књиге, аутору овог текста.
НАДРЕАЛИСТИЧКО И СИГНАЛИСТИЧКО НАСЛЕЂЕ
Очигледно да је вишегодишње дружење и књижевна сарадња са песником Душаном Матићем, једним од наших надреалиста, као и вишедеценијско вођење Корака, часописа за уметност, културу и друштвена питања2, код Слободана Павићевића пробудило интересовање за нове уметничке праксе, а потом га навело да се и сâм
упусти у стваралачке процесе.
У том тематском броју, у тексту Појава и развој сигнализма, Мирољуб Тодоровић се, између осталог, осврће и на Павићевићев неоавангардни ангажман3. „Слободан Павићевић (Силикати цвета, 1973) и Слободан Вукановић (Звездано перје, 1975) својим књигама окренути су планетарним и космичким искуствима сигнализма. У овоме посебно предњачи Слободан Павићевић који у песмама, кроз слојеве егзактног језика физике, хемије, математике и архаичног говорног идиома, успоставља, гради и испитује фантастичне, ванземаљске светове. То је поезија нове ере истраживача и освајача свемира у којој се поред
маште и разуђене имагинативности, користе још и најновија сазнања и открића наука и технолигије.“
Тај тематски број садржи и уметничке радове настале на трагу сигналистичких начела, тако да је међу десетак аутора заступљен и Слободан Павићевић са три прилога: једном песмом (Венеријанска раја) и два4 ликовна рада (Проветравање неба и Прамен ветра).
ЗАКЉУЧАК
Скоро већ припремљену књигу, нажалост, нисмо успели да штампамо. Одужило се чекање текста предговора, потом превода текстова и легенди на енглески језик, а потом онда се испречила Слобина болест и његов одлазак са животне сцене.
Да ствар буде гора – ово није једино дело које је Слободан Павићевић готово довршио, односно припремио за штампу. Међу њих спада и избор
путописних записа5 у којима је Крагујевац тематска одредница. По његовом сведочењу, систематски их је прикупљао више од две деценије!
На крају, и даље сам уверен да би објављивање монографије Поштар без адресе / Postman Оut of Аddress умногоме обогатило слику о ширини интересовања и уметничке остварености Слободана Павићевића. Била би то необична књига, уникатна за време у којем је настала, али и за времена која долазе. Књига представља доказ да у другој половини XX века у Крагујевцу идеја уметничког модернитета није само била присутна – већ да се врло креативно спроводила и у пракси.
2023.
1 „Сигнализам је авангардни стваралачки покрет с тежњом да захвати и револуционише све гране уметности од поезије (литературе) преко позоришта, ликовних уметности, музике – до филма, уносећи егзактан начин мишљења и oтварајући нове процесе у култури радикалним експериментима и методама у оквиру једне перманентне стваралачке раволуције на коју су нарочито утицале технолошка цивилизација, цивилизација знака, све већа примена наука и научних метода,
посебно математике у разним областима људског живота, и појава компјутера као нових стваралачких инструмената, инспиратора и реализатора уметничких идеја… („Сигнализам“, Кораци, часопис за књижевност, уметност и културу, Крагујевац, год. XI, књ. XI, св. 1–2, јануар–фебруар, 1976, стр. 10)
2 Не треба сметнути са ума чињеницу да је Слободан Павићевић, као главни уредник, читав број Корака посветио сигналистичкој теорији и пракси: Кораци, часопис за књижевност, уметност и културу, Крагујевац, год. XI, књ. XI, св. 1–2 (јануар–фебруар) 1976.
3 Кораци, часопис за књижевност, уметност и културу, Крагујевац, год. XI, књ. XI, св. 1–2 (јануар–фебруар 1976), стр. 9.
4 Оба заступљена у планираној књизи.
5 Аутор овог рада поседује списак путописаца и њихових дела из којих је издвојио опсервације о Крагујевцу, добијен мејлом од приређивача, а потом предат у Завичајно одељење Народне библиотеке „Вук Караџић“.
Оставите одговор