O knjizi POD OTROVNIM PLAŠTOM

Milan R. Simić / Idealna knjiga je čudo pred kojim se samo može ćutati. – [U] Naš trag, Velika Plana, 1-2/2014, str. 300-303.

Jovana Glumac / Heraklov smoking. – [U] Književni list (Godina X, 1. jun i 1. jul 2012, str. 9) 

Demaskiranje odsustva vrednosti / Željko Milanović. – [U] Književni magazin (br. 126-127, decembar 2011 – januar 2012), str 56-58.

Heraklovi šmrkovi i Augijeve štale / Goran Dakić. – [U] EuroBlic (7. jun 2011), str. RS12.

_______________________________________________________

Milan R. Simić

IDEALNA KNjIGA JE ČUDO PRED KOJIM SE SAMO MOŽE ĆUTATI

Esej po esej, pogledi, marginalije i ekspoze na prethodni svoj roman („Ćilibar, med, oskoruša“), i Mirko Demić, čitalac – pisac, sačinio je zbirku „Pod otrovnim plaštom“ (Prometej, Novi sad, 2010) koju otvara tekst „Mit o izgubljenoj knjizi ili črezvičajni svrabež knjigopisanija“. Ovde je važno preneti citat koji preporučuje uvodni esej, ali i samu zbirku. Jer: „Jao onome ko Knjigu doslovno tumači i po stotinu puta jao onome ko je ne shvata doslovno!“ A u samom tekstu, Demić zapisuje: „Ne treba smetnuti sa uma da je idealna knjiga apsolutna u svojoj beskorisnosti; pošto u njoj niko ne može da se prepozna ni pouči. Ona nije Ideal, već Čudo pred kojim se samo može ćutati“.

Potom sledi esej „Polemičnost Vladana Desnice“ posle čijeg čitanja ostaje da potvrdimo da je „o delu Vladana Desnice pisano naširoko i nadugačko, ali o polemičnosti, osnovnoj pokretačkoj sili i jedinom pouzdanom kompasu u njegovoj umetničkoj odiseji, kao da se izbegava progovoriti na valjan i argumentovan način“. Naredni esej jeste „Metamorfoze čuda u delu Danila Kiša“, ispraćen zapažanjem Bele Hamvaša „Misterija je nešto bez čega ne možemo pribaviti nikakvo znanje o sebi samima“. Nimalo slučajno, odmah po ovom eseju sledi PREPLET, Desnica i Kiš! Na jednom mestu Kiš veli: „Da, smrt je jedna od mojih tema koje se vraćaju… Dakle, literatura apsolutno ne može da izbegne smrt. Sledi tekst „Selimovićevo rvanje sa nesigurnošću“, gde Demić zapisuje: „Tako se zaključuje da se uz delo Meše Selimovića kao dominirujuće može smatrati stanje trajne nesigurnosti.“ A onda, dolazi tekst koji nas „vraća na traganje“. Setio sam se ogleda Slavice Garonje „Praštanje čoveku, vlasti i ideologiji“ a koji je napisan povodom romana Milke Žicine „Sve, sve, sve“ (Naš trag, 1/2003, „Voždovi dani“, temat Pokajanje). Taj roman je priča o stradanju u ženskom logoru u Stocu. Poprilično zapostavljena u istoriji srpske književnosti (Deretić), skrajnuta kao spisateljica sa omaložavajućom konotacijom socijalnog pisca između dva svetska rata, Milka Žicina (1902, Prvča kod Nove Gradiške – 1984, Beograd) je sa svoja dva romana „Kajin put“ (1934) i „Devojka za sve“ (1940), koji i danas plene sugestivnom snagom, bila među najčitanijim i najprevođenijim piscima između dva rata. Garonja svoj poduži ogled zaključuje rečima: „Retki su primeri i u svetskoj književnosti, da je čovek, pogotovo žena, preradila najteže sadržaje ličnog (nevinog) stradanja u prvoklasnu literaturu. Čak i više od toga: Milka Žicina je ostvarila himnu oproštaja zlu čoveka čoveku u ime ideologije 20. veka…“ Dakle, i Demić ne zaboravlja stvaralaštvo Milke Žicine, i to može samo da nas čitalački isprovocira i natera na iščitavanje njenih romana. Potom, u zbirci „Pod otrovnim plaštom“ nanizani su eseji: „Beda zarobljene materije ili tužna sreća Bruna Šulca“; („Postoji svedočanstvo da je Bruno Šulc još kao šestogodišnjak prekršio strogu judaističku zabranu likovnog predstavljanja Boga, nacrtavši pogrbljenog starca sa veoma dugačkom bradom kako sedi pod drvetom, ispod koga je napisao: Gospod Bog“) i „Nad Gombrovičevom `Pornografijom`“.

Drugi deo zbirke čine tekstovi: „Pripadati svome nepripadanju“, „Učena prostota“, „Taština nad taštinama“, „Ostavština u fermentaciji“, „I Zupanov đavo nikad ne spava“, „Don Kihoti ozbiljnog lica“, „Fuš-note“, „Čiji je naš Vladan Desnica?“, „Ekspoze o romanu „Ćilibar, med, oskoruša“, i završni „Kalfensko slovo o granici“. To je zapravo Demićeva beseda izrečena u Zadužbini Ive Andrića, u Beogradu, 10.oktobra 2009. godine, prilikom dodele nagrade za knjigu pripovedaka „Molski akordi“…

Pođimo redom! Kako u ovim esejima Mirko Demić piše o pogledima trajaćim dilemama i nedoumicama, i svenadahnućima bez krajnjih granica, dakle o stvaralaštvu pisaca od velikog značaja za svetsku i našu književnost, onda nas nimalo ne čudi da u Demićevim esejima sve vri od citata! Pride, kako je i sam Demić potpuno ostvaren pisac, još manje nas čudi da nam ostavlja mnogo toga – od svojih zapažanja i tumačenja, a koji nam mogu poslužiti za citiranje! Zato, iz svih preostalih eseja, citiraćemo bar po jednu rečenicu, bilo da je Demićeva, ili pisaca o kojima piše, ili onih „trećih“ mudraca od kojih neprestano učimo! Jer, u navedenim tekstovima „rasute su reči kao voda po zemlji“. „Kada je reč o tradiciji samih pisaca, znamo to valjda od Nabokova i Borhesa, ona se razlikuje od jednog do drugog stvaraoca i nikad nije samo nacionalna“, zapisuje Demić u tekstu „Pripadati svome nepripadanju“. A u drugom eseju „Učena prostota“, može se reći i kao zaključak, Demić poručuje: „Pošto je crkvu malograđanština već odavno zaposela, jedinu odbranu od nadirućih prostaka Mereškovski vidi u Hristu“. Obratite pažnju i pročitajte više puta reči koje nas uvode u tekst: „Diletant sve razume, upravo zato što ništa ne voli strastveno tj. isključivo.“ U potpisu: Andre Žid! U eseju „Taština nad taštinama“ „teško je snaći se“: „Pred kraj života Dučić piše testament nekoliko puta. Poslednja volja se pretvorila u Zahtev: da ga mrtvog prenesu iz Amerike u Trebinje. I još – da ga sahrane samog; i još – u crkvi; i još – u crkvi koja liči na onu gračaničku… „ Uh, uh! Naredni esej je „Ostavština u fermentaciji“. Demić ističe: „Doista, Bruno Šulc, `monah bez Boga`, do samog kraja je verovao da se duhom može prozreti i razgraditi svaka materija. Podavao se umetnosti do vlastitog nestajanja; umetnost je za njega sonda spuštena u bezimeno, otuda je ona u njegovom životu bila – Sve.“ Sledi još jedno vredno Demićevo zapažanje, a tiče se junaka Zupanovog romana „Igra sa đavolim repom“. „Zupanov junak, kao uostalom i većina njegovih literarnih protagonista, nije od onih mudraca koji plove iznad stvarnosti, već u njoj učestvuje svom silinom i, isto tako, još žešće strada od te iste stvarnosti“. A šta izvući „za nauk“ iz teksta „Don Kihoti ozbiljnog lica“? Demić, pišući o posebnoj sorti ljudi, a ima ih u svakom provincijskom gradu, kaže: „Druge nazivaju diletantima, pozivajući se, valjda, na lično iskustvo“, i još: „Besni su jer se oni ništa ne pitaju, ne ukazuje im se dovoljno čast, ne ostavljaju im se upražnjene stolice u prvim redovima…“, i još: „Savršeno poznaju jezik, ali na njemu ništa suvislo ne umeju da kažu“, i još: „Jedino se oni vređaju kad im neko kaže da su glupani, jer najbolje znaju koliko u toj konstataciji ima istine“. Dovoljno, zar ne? A „Fuš-note“? Piščeva strahota, i teško breme: „Voleo bih da je i klanje mog pradede i svih ostalih `srpskih seljaka` – `najobičnija povjesna krivotvirina`, odnosno – radovao bih se da oni nisu zaklani, pa makar doživotno ostao žrtvom manipulacije.“ Dolazimo do pitanja: „Čiji je naš Vladan Desnica?“ i znalačkog Demićevog odgovora: „Preostalo mu je da bude ono što jeste – svetski pisac“! Na kraju, evo kojim rečima se Demić obratio poštovaocima proze i nagrade koja nosi ime našeg Nobelovca: „Andrićevo majstorstvo je dragoceno svedočanstvo o traganju za tom tajanstvenom razdelicom koju svaki pisac mora danonoćno prelaziti, ukoliko drži do sebe i do svojih čitalaca“. I, to je kraj ovog malog osvrta na Demićeve eseje, poglede i marginalije „na ni od koga zadatu temu Desnice i Kiša, Zupana i Šulca, Andrića i Gombroviča“, kako zapisa Draško Ređep na poleđini knjige.

_______________________________________________________

Jovana Glumac
HERAKLOV SMOKING

Demić počinje iz početka, pre Reči i za vreme Haosa. Uvodnom pričom (mitom) o izgubljenoj Knjizi egipatskog boga Tota, on obnavlja večitu temu smisla Reči.

Prvi deo knjige Demić je obuhvatio naslovom Heraklovi šmrkovi, drugi – Augijeve štale.

Gde se književnost pojavljuje u svom čistom obliku, neukaljana pragmatikom, utilitarizmom i konkretnom namerom da nešto objavi, nasilno nametne, poduči, , tu nam Demić okreće glave ka onim autorima koji su u književnost uneli meru i opisali stvarnost na način koji odgovara njihovom unutrašnjom biću. Jer, dve, najvažnije komponente koje čine delo savrememenim – originalnost i unutrašnja usklađenost pisca sa svojim delom, mera je koju su oni postigli.

A ti autori, neki slavniji od drugih, imaju pomalo neprimerenu moć da nam seciraju različita razdoblja koja su opisivali i kažu nam u lice: “Evo vam, tako je, vidite šta ćete sa tim. “

Kao kada Kiš, u podsvesti sluteći svoju bolest, pišući Encikolopediju mrtvih, predviđa sopstvenu smrt i od svog života sumira čitav niz neodgonetnutih čuda, tako od Desničinog Ivana Galeba čujemo da se u njegovoj nenapisanoj knjizi ne bi dešavalo – ama baš ništa.

I onda, kada bismo znali gde je Knjiga, verovatno bismo sazanali i šta je ovde starije, čudo ili čovek. Ili pak, ništa od navedenog.

Kako je čovekova želja uporna da sazna gde je pisac u njegovom delu, tako lebdi i pokušaj da se otkrije Demić i njegova namera kojom je pristupio ovoj neobičnoj knjizi, zbirci sopstvenih utisaka o onima sa kojima pije iz istog izvora. Možda je najpametnije, a i najdenostavnije reći da je to puka potreba za samim sobom.

Demić nam prikazuje polemičnog Desnicu u duhovnom dosluhu sa Kišom; on je neminovan, , takav, vidi se golim okom, a zlatna nit one nesaznajuće Knjige provukla se kroz obojicu autora. I ide dalje, od Selimovića. Milke Žicine, kroz Bruna Šulca i Gombroviča do Vitomila Zupana.

Njihovi putevi do istine su različiti, shodno gvozdenom veku koji, prema autoru, još uvek traje, a s obzirom na tugu koja caruje, “onu od najgore vrste, tugu koja je zaboravila na razlog svog postojanja”. Njihov zadatak bio je da svojom racionalnošću prodru u iracionalno, , ali ne samo zadatak već i nužda. Taj prelaz se uvek dešava pred pojmom smrti, jer, oivičen njome, jedino što preostaje piscu je da slovom napiše komentar o životu.

Ako petpostavimo da je tačno, kako autor tvrdi, da “negacija nastaje uvek pre negiranog”, pa ovu tvrdnju premestimo u drugi kontekst, u pokretački princip velikog Meše Selimovića, dobićemo tezu po kojoj je svaki pokretač na akciju bilo koje vrste zapravo – njena negacija. Demić se zadržava na delu karaktera ovog pisca koji je osnova njegovog doživljaja života i sveta, a to je njegovo trajno osećanje nesigurnosti. Ali ima nečeg velikog u ovoj činjenici; Demićeva upitanost o smislu pisanja, o smislu literature koja je preterano umnožena može da bude smirena ovom mišlju: “A svima nam je znano da samo izabrani iz suve drenovine mogu da istisnu po koju životodajnu kap.” Ta kap je stvorila Ahmeta Nurudina, tamo gde se nesigurnost najmanje očekuje, u dervišu. (Idući još dalje, klica nesigurnosti postoji u sanoj čuvarki hrišćanske vere, u Crkvi, čiji je zemaljski otac pokolebljivi apostol Petar.)

Kakos u reč, misao i izraz osnovno sredstvo jednog pisca, , ono što ovo jedinstvo učini književnim delom koje živi u svakom vremenu, jeste odnos čoveka-pisca prema svim njegovim elementima. Pa tako je Demić videoi iščupao iz vremenajednog ženskog-čoveka-pisca koji je to zaslužio svojim nesvakidašnjim životom. Biografija Milke Žicine (uostalom, kao i Desničina i Kišova) dobila je i svoj metafizički odraz, pa čak i estetski. Ova spisateljica, živeći na robiji četiri godine, “ne traži razlog zbog čega se to desilo, niti optužuje, već nesrećni udes rekonstruiše književnim sredstvima, jedinim sredstvima koje je posedovala”.

Kada započinje svoje poglavlje o Brunu Šulcu (tom “monahu bez Boga”), Demić nam daje simboličnu sličicu iz njegovog detinjstva kada je Bruno, kao šestogodišnjak, prekršio judaističku zabranu likovnog predstavljanja Boga nacrtavši ga kao pogrbljenog starca sa dugačkom bradom. Ova slika dobija svoju književnu dimenziju u piščevoj večitoj igri između crteža i reči, gde stvarnost ima različite oblike.

Redefinisano značenje pojma pronografije u delu Gombroviča (Pornografija) Demić u svojoj zamisli širi na sve aspekte čovekovog života i odnosa prema svetu. Pre nego što nam očekivanja budu izneverena, a privučeni samim naslovom knjige, Demić nas upozorava na njenu misaonu i idejnu nepristojnost, ali nas privlači njenim provokatorskim i neukalupljenim duhom.

Ona živototvorna kap koja stvara, kod Zupana je pojam melanholije. Međutim, ovde “ta saturnovska boljka” nije tako očigledna. Iza naglašenog aktivizma njegovih junaka kriju se “strahovi kojima nema leka, ponori iz kojih nema uzlaza, noći bez svanuća”. Sa stanovništa pojedinačnog i individualnog, demić pitanje Zupanovog pogleda na stvarnost podiže na nivo njegovog opšteg sukoba sa čovekom u sebi is a društvom koje proizvodi iz sebe.

Drugim delom knjige (Augijeve štale) Demić je oblikovao svoju misao o simptomima koji su integralni deo našpe svakodnevice. To je onaj Zupanov bračni par (Igre sa đavoljim repom) koji ispod uglađene površine dnevne rutine krije sve svoje suprotnosti, bes, mržnju, netrpeljivost, moralnu pustoš.

Tu svakodnevicu začinjava nam podmukla malograđanština, politika, otuđenost, koje Demić provlači kroz nekoliko poglavlja, malo o Dučiću, još malo o Zupanu, , ponovo o Desnici i Šulcu, o sebi.

Svi oni koji nisu okupani Heraklovim šmrkom, stali su u jednu od Eugijevih štala. A Demić je u ovom junaku video naš književni zanat. To neobično poređenje je tako očigledno onom ko oseća teret Heraklovog kobnog plašta, a ko ga ne razume, zaista – blago njemu.

I posle svih misaonih ogleda i iskustava, ostaje da ne postoji ništa drugo do individualna savest i sopstveni moral, a sve ono društveno i kolektivno samo je odraz tog jedinstva. A pitanje njegovog kvaliteta je muka koja ostaje da bude opisana u delima onih koji ne mogu da je ignorišu.

Čini se da je Demić oslonjen, a možda i ispunjen svojom, kako sam kaže, “separatnom pobedom u Opštem porazu”.

_______________________________________________________

Željko Milanović
DEMASKIRANJE ODSUSTVA VREDNOSTI

U prozi Mirka Demića neretko smo sretali pisce ali i književnost na mestu junaka (Bruno Šulc u romanu Ćilibar, med, oskoruša ili čitav niz pisaca u zbirci pripovedaka Molski akordi). Sa knjigom fluidnog žanrovskog samoodređenja Demić čini, samo na prvi pogled, neočekivani obrt – Desnica, Kiš, Šulc, Gombrovič i Zupan, Selimović, Milka Žicina, Ujević, Dučić i Krleža, podjednako sa svojim razmišljanjima o književnosti i svojim sudbinama, postaju junaci eseja, (p)ogleda i marginalija svedočeći o kobnom susretanju književnosti oslobođene vanumetničkih imperativa i nitkovluka ideologije – one malograđanske ili bilo koje druge, svejedno.

Kao i do sada, Demićeva književnost nastavlja da oblicima u kojima se ostvaruje propituje žanrovske uslovljenosti i da istovremeno obogaćuje žanrovske potencijale dajući im nove sadržaje i uspostavljajući nove odnose između raznorodne građe. Šta su u Demićevoj knjizi Pod otrovnim plaštom eseji, (p)ogledi i marginalije – koji od raznolikih tekstova ove knjige pripadaju ovim vrstama? Hibridni oblik kojem teže njegovi tekstovi se ne zaustavlja u svojoj pojedinačnoj zaokruženosti već svoje potpuno značenje dobija tek u okvirima knjige kao celine kojoj autopoetičko postaje primarno u krajnjim ishodima razumevanja. Žanrovsko samoodređenje nema za svrhu da omeđi pretpostavljena značenja već da zamagli značenje ove knjige kao iskrene i u dugom vremenskom periodu samoposmatrane, građene i ostvarivane poetike (knjiga sadrži tekstove nastajale u periodu 2000-2010). Ako su Trezvenjaci na pijanoj lađi iz perspektive autora smatrani „srpsko-hrvatskim romanom“, knjiga Pod otrovnim plaštom se može čitati kao roman svetske književnosti u kome su junaci Desnica, Kiš, Šulc, Gombrovič, kao glavni akteri, novootkriveni i promišljeni ključni pojmovi njihovih poetika, dakle i sama književnost koju zagovara autor.

Pod otrovnim plaštom se nalazimo od samog početka knjige, od trenutka kad Herakle upućuje Zevsu svoje pitanje: „O, veliki Zevse, u kojoj li sam zemlji?“ Ovo pitanje nije izraz očaja već protesta koji se tiče i naše sadašnjosti. Mnogima je poznata česta promena načina na koji se imenovanjem Balkana i njegovih država osmišljava i preusmerava sudbina njihovih stanovnika, ali Heraklovo pitanje beleži i iskustvo lutanja iz koga se piše, kao što je to bio slučaj i u prethodnim Demićevim knjigama. Demić iznova problematizuje iskustvo granice da bi sebe i nas odvratio od pomisli da je smirenje moguće – mir koji mitski Herakle dostiže je ograničenog trajanja, a književnost ostaje da traje ispod Heraklove kože.

U završnom poglavlju knjige („Vade mecum“) Demić kaže da mu se legenda o Heraklu učinila posebno podesnom za poređenje sa književnim zanatom. Zaista, Herakle u svađi sa bogovima i vladarima, pred zadacima koji izgledaju nemogući, ali sa maslinovom batinom i mudrošću uspeva da zadobije milost i onih bogova koji mu nisu naklonjeni. Analogija između književnosti i Heraklove sudbine je sprovedena dosledno u Demićevoj knjizi ali nam ostavlja prostor da je i sami razvijamo nakon čitanja ove, nadasve, poetički hrabre, uzbudljive i ubedljive knjige. Mit o Heraklu, u svojim mnogobrojnim varijacijama, beleži da su zajednice širom Mediterana želele ovog junaka da prisvoje za sebe – pisci o kojima piše Demić dele sličnu sudbinu (naročito Desnica) ali ima i onih koji bi da se dodvore svima (videti tekst „Ogledanje kovač(nice) u zrcalu“); Heraklu je bilo teško da sluša svog učitelja – možda baš u otporu svakom gotovom receptu i počinje trajni sukob pisca sa svetom; kralj Euristej, kao šesti od dvanaest zadataka, od Herakla traži da počisti Augijeve štale a kad vidi da je ovaj i to učinio uz pomoć iskopanog kanala, to delo i ne računa kao poduhvat – da li svaki ispunjeni zadatak književnosti neizbežno vodi ka novim zahtevima, da li se izvršavanjem zadataka neizbežno uništava i sopstveno delo?; na svom putu Herakle se obračunava sa divom Ajantom koji crpe svoju snagu iz dodira sa zemljom – kakvu poetiku Ajant zagovara?; kralj Euristej (u Demićevoj knjizi nije zaslužio da bude pomenut možda i zato što se skriva iza bezbrojnih imena koje se pišu velikim početnim slovom i označavaju zamišljene pojmove) smišlja sve teže zadatke a kad ih Herakle ispuni i dođe na dvor sa trofejima, nesrećni kralj beži u svoje podzemno skrovište – možda je upravo pitanje ko igra ulogu onog ko postavlja zadatke pred književnost, iako ne eksplicitno predstavljeno, ključno pitanje knjige. Heraklova apoteoza jedino ima smisla ako postane preduslov detronizacije – nije li svaki književni obred smislen ako je praćen ironijom? I, da ne zaboravimo, Herakla uništava ženina ljubomora uz sadejstvo otrova koji mu je koristio da se domogne slave – taština spisateljska je neizmerna jer se višestruko umnožava i parazitira na svakom delu vrednom pažnje.

Na početku i kraju otrovnog plašta nalaze se tekstovi izbeglice iz romana Ćilibar, med, oskoruša. Demić sam kaže da je prvi od njih izostavio iz romana zbog njegovih „esejističkih pretenzija“. Proterani iz romana, ovi tekstovi kao da imaju nameru da sakriju kako se u knjizi otvorenih esejističkih pretenzija razvija pripovedna nit oko Demićevog iskustva čitanja života i poetike drugih pisaca, kako on kaže, njegovih duhovnih očeva kojima je i on otac. „Heraklovi šmrkovi“ i „Augijeve štale“, dve celine knjige, okupljaju tekstove kojima nije dovoljno da se uzaludno istroše u istoriji književnosti već da otkrivanjem do sada neuočenih veza i poetičkih dominanti Demićevih pisaca, govore i o aktuelnoj književnoj sceni i samom autorovom shvatanju književnosti. Ako „šmrkovi“ predstavljaju sredstva, „štale“ su prostor koji se neprekidno mora održavati čistim, čistim i od insistiranja na moralnom čistunstvu širom zatvorenih očiju. Ako su „šmrkovi“, taj modernizovani segment mita, pružili uvid u književnost koja tokom 20. veka neguje osporavalački i buntovnički žar i duboko neslaganje sa postojećom estetikom (Desnica), interes za čudo i dokument da bi se potvrdila vrednost i autentičnost (Kiš), nesigurnost koja rađa poetiku udružena sa pobunom protiv autoriteta (Selimović), anticipirane odgovore „narudžbinarskoj književnosti“ (M. Žicina), umetnost koja operiše u premoralnim dubinama (Šulc), idejnu nepristojnost koja je umetnički plodotvorna i neobuhvatljiva (Gombrovič), požudu, bes, bunt i mahnitost iza kojih se nalazi očajanje (Zupan), onda „štale“ svedoče o uzaludnosti njihovih napora (setimo se da Euristej Heraklu čišćenje i ne priznaje kao herojsko delo). Drugi deo Demićeve knjige iskoračuje iz istorije književnosti jer zna da bi ostajanjem u njoj mogao svoj govor da petrificira – zato govori o sada i ovde. Kroz čitavu knjigu su rasuti tragovi sadašnjice. U „Heraklovim šmrkovima“ je diskretnije prisutno (zagovornici „lepo ispričane priče“ i danas uznemireni Desnicom; slava, privilegije i Akademija kao motiv koji nema M. Žicina; Gombrovič koji i danas čara…), ali u „Augijevim štalama“ Demić vrlo precizno anatomizira svoju poziciju u književnosti danas kao i poziciju sadašnjih književnih napetosti u svojoj književnosti (estetsko i etičko se povlače pred ideološkim ili nacionalnim, individualna zasluga se pripisuje nacionalnoj; književnu pripadnost bi morali da diktiraju srodnost i senzibilitet; provala osrednjosti kao modernog oblika varvarstva; književnost kao zadovoljenje nekrofilske gladi; stvarnost koja priziva demonizam malog čoveka; glupost trajno određuje književne megalomane…).

Demić uvek pruža drugačije i plodotvornije uvide u književna dela 20. veka koja nam se lako mogu zgaditi nadobudnim tumačenjima. U čudesnom dijalogu o književnosti u kome učestvuju Desnica i Kiš svojim iskazima o poetici, uloga osobe koja intervjuiše pripada jedino Mirku Demiću. Prateći Desnicu i Kiša od njihovog rođenja, od „ambigviteta porekla“ i „uznemirujućih različitosti“, preko ratničkog porekla, interesovanja za muziku u mladosti i uticaja muzike na njihovu književnost, odnosa prema fantaziji, formi, načinu na koji se stvara, stilu, poetici, lenjosti, banalnosti, sumnji, pušenju… razotkriva se veliki broj tačaka podudarnosti između ove dvojice autora. Da li je preterano tvrditi da Demić koji sve to otkriva i sam deli njihovu usamljenost u književnosti?

Demićevom proznom stvaralaštvu je bila neophodna ovakva knjiga koja na ubedljiv način predstavlja koordinate među kojima se ostvaruje njegova poetika podjednako koliko je bila potrebna našoj književnosti da bi nam ukazala da bez izmene entuzijazma i zgađenosti nad književnošću i svemu onom što se nalazi u njenoj blizini ne može da nastane atmosfera u kojoj nastaju trajno vredna dela – rat vođen u ideološkim rovovima sa zastavama bilo koje boje je loše sakrivena želja da se očuva postojeće stanje u kome, kako kaže sam Mirko Demić, zakleto (ne)pripadanje predstavlja masku nedostatka vrednosti.

_______________________________________________________

Goran Dakić
HERAKLOVI ŠMRKOVI I AUGIJEVE ŠTALE

Legenda o Heraklu predstavlja „tačku oslonca“ eseja, (p)ogleda i marginalija Mirka Demića koji su objedinjeni u knjizi „Pod otrovnim plaštom“ i koja predstavlja jedan od retkih, ali preko potrebnih pokušaja „spasavanja olupina onih lađa koje su nedovoljno uočljive oficijelnim radarima ili su razbijene udarima o podvodne hridi ravnodušnosti“.

Reč je, naime, o knjizi koja je u neprekidnom dijalogu sa Desničinom poetikom polemičnog u umetnosti i koja predstavlja paradigmu onoga što bismo mogli nazvati obdukcijom „lešina takozvanog književnog života“. Stoga je više nego neophodno ukazati na eseje „Polemičnost Vladana Desnice“, „Pripadati svom nepripadanju“ i „Fuš-note“. U prvom od njih, „Polemičnost Vladana Desnice“, Demić ukazuje na ideološku presu komunističkog sistema koja decenijama nije dozvoljavala štampanje Desničinih „Progutanih polemika“ u kojima autor odgovara na mnogobrojne, u većini slučajeva neliterarne diskvalifikacije najgore vrste. Ta vrsta subverzivnog delovanja trajala je sve do prvih godina 21. veka, kada su „Progutane polemike“ konačno i objavljene, iako se čini da je Desničino polemično delo i dalje predmet nerazumne nezainteresovanosti.

U eseju „Pripadati svom nepripadanju“ Demić govori o sve aktuelnijem problemu identiteta, koji, manje ili više, postaje i jedno od osnovnih težišta postmoderne književnosti. Dijagnoza prema kojoj živimo „u okruženju u kojem estetska i etička funkcija umetnosti sistematski ustupa mesto onoj ideološkoj ili nacionalnoj“ nije tek opšte mesto, već potreba da se preispita mesto u sistemu umetnosti koja je, setimo li se Getea, anacionalna. Primeri Gombroviča, Nabokova, Borhesa ili, pak, Eliota, najbolje dokazuju da svaka pripadnost podrazumeva tradiciju, koja, sa druge strane, ne mora nužno biti (i) nacionalna.

Naposletku – marginalije „Fuš-note“. I „u njima“, između ostalog, Krleža, Lasić i Kovač sa šovinističkim izjavama i neliterarnim tvrdnjama, koje Demić podvrgava sudu zdravog razuma, uz neophodnu dozu ironije i sarkazma. I vredno svedočanstvo u kojem nas Demić podseća da je jedan žiri jednom zapisao da je knjiga „Igra anđela mnogostruko korespodentna sa Kočićevim delom u celini, u sferi odnosa prema srpskoj istoriji, te u sferi brige o lepoti kazivanja i dubini promišljanja onoga o čemu se pripoveda“… Lepota je, kažu, u oku posmatrača. Kod nas i ćoravi traže takvo „pravo“. U tome je, naime, problem.


Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *