Ćilibar, med, oskoruša

SADRŽAJ
I Pismo autoru romana ili Predgovor beogradskom izdanju
II Ljubavna pisma Bruna Šulca
Pismo prvo ili Sonata za Tvoje oči
Pismo drugo ili Lilit mog života
Pismo treće ili Muva
Pismo četvrto ili Strategija ćutanja
Pismo peto ili Rasečene oskoruše
Pismo šesto ili Sada
Pismo sedmo ili Veliki nesporazum
Pismo osmo ili Lizeza
Pismo deveto ili Roman
Pismo deseto ili Ništa na plećima
Pismo jedanaesto ili Refren
Pismo dvanaesto ili Ćilibar
Pismo trinaesto ili Tajna
Pismo četrnaesto ili Muž
Pismo petnaesto ili Sveta ljubomora
Pismo šesnaesto ili Proza poezije
Pismo sedamnaesto ili Iluzija romana
Pismo osamnaesto ili Dugo rastajanje
Pismo devetnaesto ili Podizanje znamena
Pismo dvadeseto ili Potraga za pukotinom
Pismo dvadeset prvo ili Predaja
Pismo dvadeset drugo ili Varšavske biblioteke
Pismo dvadeset treće ili Te Volim
Pismo dvadeset četvrto ili Der Beitschasch
Pismo dvadeset peto ili Lelek simfonija
Pismo dvadeset šesto ili Presudno pismo
Pismo dvadeset sedmo ili Cvetna haljina
Pismo dvadeset osmo ili Gimnazija
Pismo dvadeset deveto ili Vodeni cvetovi
Pismo trideseto ili Srmena nit u crvenoj čoji
Pismo trideset prvo ili Dvojnici
Pismo trideset drugo ili Feler
Pismo trideset treće ili Čarobni štapić
Pismo trideset četvrto ili Podvodna hrid stvarnosti
Pismo trideset peto ili Trag
Pismo trideset šesto ili Kraljevstvo lososa
III Pismo uredniku ili Pogovor

2
Ekspoze o romanu Ćilibar, med, oskoruša
Beleška uz ovo izdanje
* * *

EKSPOZE ZA ROMAN ĆILIBAR, MED, OSKORUŠA

Autoru se čini da nije moguće dosegnuti najdublje dno
biografije, ni konačni oblik sudbine opisujući spoljašnji
tok života, ni psihološkom analizom, ma kako ona
duboko dopirala. Suštinske karakteristike ljudskog
života leže u potpuno drugačijoj dimenziji duha, ne u
kategoriji činjenica, već u njihovom duhovnom smislu.

Bruno Šulc

Reći da je ovo roman o Brunu Šulcu nije dovoljno. Delimično ima istine u tvrdnji da poznate ličnosti postaju literarni junaci kako bi pojačali intrigu. Međutim, uvek postoje dodatni (često presudni) razlozi zbog kojih pisci odlučuju da im junaci budu drugi pisci. Na tri primera savremenog evropskog romana to se lako može proveriti. Peter Esterhazi u KNJIZI O HRABALU kaže: „Pisac je s jedne strane osećao kako dobro razume Hrabala, a, u tome valjda još nije bilo taštine, utvrdio je da se međusobno prilično razlikuju. Konkretno: u svemu. Kao dva jajeta, tako su se razlikovali. Ali je upravo u tome reč, pisac se zagledao u sopstvenu drugost, sopstvenu stranost.“ Aleksandar Genis u romanu DOVLATOV I OKOLINA navodi: „Knjige o drugima se pišu kada nemaš šta da kažeš o sebi. U ovom slučaju to nije tako. Pišem je upravo stoga što nameravam da popričam o sebi. Ali da bih dosegao dalje, treba mi povisoko drvo.“ Narator u romanu FLOBEROV PAPAGAJ Xulijana Barnsa postavlja nekoliko pitanja: „Zašto nas književno delo nagoni da tragamo za piscem? Zašto ne možemo da ga ostavimo na miru? Zašto nam same knjige nisu dovoljne?“ Umesto odgovora stoji napisana knjiga.

„U samom faktu pojedinačnog postojanja sadržana je ironija, obmana, klovnovski jezik“, kaže na jednom mestu Šulc. Sve funkcioniše po „pravilu panmaskenbala“. Kakva li je tek maskarada, pomislio sam, kada se susretnu dva pojedinačna postojanja?

Zato u romanu ĆILIBAR, MED, OSKORUŠA Šulc piše pisma koleginici, profesoru književnosti, sa kojom radi u drohobičkoj gimnaziji i prema kojoj gaji „naročitu vrstu osećanja“. Ali, moj Šulc zna isto što i Hamvaš: „Zavođenje je neplodno i prazno, besciljno i besmisleno… Iz zavođenja ništa ne izlazi: sve je magična igra šarene, opojne i varljive spletke koja očarava i zasenjuje, ali kad se rasprši, i zavodnica i zavedeni ostaju sami, razočarani, jadni, gorki i prazni.“ Zna to i žena kojoj Šulc upućuje pisma i koja ta pisma prevodi na nemački, iz straha da joj ih muž ne otkrije. Oni, ipak, pristaju na igru. Igra je poslednje pravo kojeg bi hteli da se odreknu. Na razvalini te igre i đubrištu knjiških sentimenata, ipak, kao da se rađa nešto što bi se, uslovno, nazvalo ljubav ili voljenje.

Uz to, ovaj roman je vodena knjiga; ta voda teče između obala patetike i ironije, između oponašanja i spontanosti, između mudrosti i banalnosti. Šulcova ljubavna pisma protiču između dve nepristupačne i opasne obale: Scile autoriteta (Predgovor beogradskom izdanju) i Haribde anonimnosti (Pismo uredniku).

Neko će se, s pravom, zapitati: zašto baš Šulc?

Zato što je bio jedan od najusamljenijih ljudi za koje znam. Zato što je iz te usamljenosti tako očajnički zavapio. Čitava njegova spisateljska i likovna avantura jeste potraga za Drugim. Zavođenje najređe vrste. (A zavođenje je, zar ne, naročita vrsta mazohizma?) Zato, jer sam prilikom prvog susreta (koji je „često i presudan“) sa njegovim „likom i delom“, imao déjà vu iskustvo. Učinio mi se odnekud poznatim. ĆILIBAR, MED, OSKORUŠA je potraga za Šulcom u meni. Pokušaj privatnog istraživanja koliko u Šulcovoj mitologiji ima delova koji bi se mogli nazvati i mojim.

Ono što me sa Šulcom još veže, jeste život u provinciji i odrastanje na granici. Ovaj roman je pisan u srbijanskoj provinciji, posle progonstva iz zavičaja (Krajine), posle detinjstva na graničnom području gde se ukrštaju carstva, religije, narodi i pogledi na svet.

Pišući roman, pružio sam mogućnost Šulcu da ne liči na sebe i da njegova pisma ne budu puki pastiši njegovih pripovedaka. (U savremenoj literaturi ima toliko neuspelih i ispraznih pastiša.) Omogućio sam mu, dakle, da kroz formalne pogodnosti (pisma ženi do koje mu je, nesumnjivo, stalo i koja je, po njemu, njihov jedini svedok) bude iskreniji, ali iskreniji na drugačiji (možda istinitiji) način.

Smatrao sam besmislenim da ponavljam postupke slavnih prethodnika i da od krhotina Šulcovog života rekonstruišem njegove ljubavne preokupacije. Vreme rekonstrukcija je prošlo. Dozvolio sam sebi luksuz da konstruišem njegov ljubavni život od vlastitog mliva, sa svim specifičnostima mesta i vremena u kojima sam živeo i živim. Ako današnji pisci ne pišu bolje od svojih prethodnika, makar pokušavaju da budu iskreniji od njih. Iskreniji, pre svega, prema sebi.

Vlastitoj lektiri omogućio sam da „fermentira“ i tako osmišljava postojeće šavove, popunjava praznine i izbegava crne rupe. Moj Šulc često proviruje ispod Kafkinog šinjela. (Tako su u jednom trenutku one Kafkine poslednje napisane dve tačke u pismu roditeljima poistovećuju sa dvema rupama na Šulcovom potiljku kroz koje su prošli smrtonosni hici.) Ova knjiga je, između ostalog, i potraga za duhovnim očinstvom. Dakle, nije potraga za stvarnim ocem, kao, na primer, kod Kiša, nego za ocem koji me, kao “pisca”, neprestano stvara i regeneriše. Za ocem, kojem sam i sam otac.

Čitalac je mogao da zapazi ukrštanje sudbina trojice (Kafka, Šulc, Lukač) večnih zaručnika (srednjo)evropske literature. Njihovu neodlučnost i bojažljivost pokušao sam da razumem kroz ovu knjigu.

Ideju da u knjigu uvedem Anonima „dao“ mi je Singerov citat: – Tada sam shvatio nešto što sam oduvek znao – da su loši pisci često pronicljivi kritičari drugih pisaca. Njihova kritika je bila oštra i precizna. Neki su sa oštrom preciznošću otkrivali greške velikih pisaca. Ali to ih nije sprečavalo da pišu sa nespretnošću koja me je zapanjivala. Isto je važilo za način na koji su ocenjivali karakter drugih. Bezobzirni egoisti su sa prezirom govorili o bezobzirnim egoistima, budale su se rugale glupostima budala, grubijani su pokazivali prefinjenost u ukazivanju na grubost, izrabljivačke crte i taštinu drugih ljudi. Misteriozan bezdan zjapio je između njihovog mišljenja o drugima i ocene vlastite ličnosti…

Izborom epistolarne forme (verujući, pri tom, da i u nju unosim novine), želeo sam da se Šulc od nas (i od literature) oprosti putem pisama. Baš onako kako je u literaturu (i do nas) dospeo.

Ako sam u nečemu, čini mi se, uspeo – onda je to naslućivanje tragova Šulcovog pokretačkog impulsa i prepoznavanje samo njemu svojstvenog energetskog potencijala, jezičkog i pripovedačkog, koji dovodi do same granice zasićenja.

Ona Brunova sonda koja se spušta u bezimeno, u mom romanu tek povremeno izranja
na površinu njegove biografije i zahvata po koju opštepoznatu činjenicu, da bi se ponovo
spustila u dubinu, u potrazi za mogućim i verovatnim.

* * *
[Pismo drugo ili LILIT MOG ŽIVOTA]

Lilit! [uprkos hasidskim zabranama?! ]
Sama mi se otela ta strašna reč, u času kada si se pojavila na vratima zbornice. Kroz telo su mi prošli neki čudni srsi, satkani od prestravljenosti i ushita. [Pre će biti da je kod Tebe ta čudna reč dugo dozrevala u glavi, pa je tada, po mom ulasku u, kako bi Ti rekao – zbornicu sotoninu – otpala kao uvenuli list.] Odalo Te je oko, i to ono desno. (Ne brini – sa očima Ti je sve u redu – desno oko sam sâm izabrao; pričinilo se da mi je na neki neobjašnjiv način sklonije i da mu je pogled intenzivniji. Samo ravnodušni ne primećuju razliku između očiju u istoj glavi; njihova neosetljivost za nijanse je neoprostiva. [Sve je to nalik Solomonu koji peva Sulamki: otela si mi srce jednim okom svojim.] Uprkos fantaziji; nedovoljno mi je viđenje ukoliko u blizini nije makar još par očiju da viđeno potvrde.)

Ukoliko je istinita priča o vodi kao prapostojbini života, onda je sigurno da se samo jedan organ na našem telu nikad nije privikao na bezvodnost staništa – naše oči. Između očiju i sveta isprečila se suzna emulzija sa svim balastom svojih metafora. Tvoje desno oko, na primer, na nepojaman način starije je od tela. Ono više zna od onog levog; sposobno je da prodre i u ono unutra, sa naročitom obdarenošću za čaranje. Nema zenicu, ni centra iz kojeg se toči, pa zbunjuje i prikiva za zemlju. U sebi poseduje nešto nesaznajno, van domašaja razuma i logike, lišeno definicije i smisla. Oko [da nije, možda, ono – Nedremano?] koje pokreće na šetnju potencijalne mesečare i istovremeno ih čuva da se u svojim vratolomnim ekskurzijama ne strmoglave. Kao nečim zastrašeno, ono ostaje razrogačeno i onda kad kapak, za tren, pokuša da ga prekrije. Kada bih se usudio da crtam Tvoje telo, glavu bi odmenjivalo to neodoljivo desno oko. [Između prethodne rečenice i one koja sledi stoji crtež žene koja umesto glave ima oko.]

Ovo pismo bi moglo biti i gatka o jednom osobitom uvojku, izraslom ponad Tvoje desne slepoočnice, uvojku u kome se svetlost lomi trajno, ma koji ugao on zauzimao u odnosu na svetlosni izvor. Onom ko o tome ne zna ništa, moglo bi se učiniti da je reč o zalutalom paperju, što jednako belasa, bio dan ili noć. Ili je to neko treće, svevideće oko, davno ugasla zvezda, okamenjeni plamen. [Ja bih pre to nazvala „darom“ da sama sebi kopam oči i da ih stavljam na meni pogodna mesta.]

Lilit! [Čitala sam da se tako zvala Malarmeova mačka.]
Izgovorio sam tu reč u grču, kao da njome progovaram, kao da mi je poslednja, oproštajna. Bojažljivo, mucavo, na samoj granici čujnosti i razumljivosti. Tvoje smeškanje (ili, pak, čuđenje?), od mene je zahtevalo objašnjenje [Neko je sličnu situaciju krstio kao – „delirijum objašnjavanja“]. Boljeg načina od ovog, u formi pisma, nisam uspeo da smislim. Verujem u Tvoje iskustvo ili mudrost [to skoro nikad nije isto] da ćeš ovo pismo, pročitano ili ne – uništiti, jer poseduje dovoljno dvosmislenosti i nedorečenosti koje bi Ti mogle, u slučaju da dopru do nepoželjnih očiju (a nepoželjne su svake osim Tvojih) doneti niz neprijatnosti.

Da bi razumela približno značenje napisanih reči, prinuđen sam da Te vratim u 1892. godinu, na dan (bolje reći – noć) mog rođenja. Tadašnje novine opširno, na dve stranice, opisuju tu noć, viđenu očima njihovih novinara, obogaćenu svedočenjima brojnih očevidaca. Događaj je bio najavljen, sada se zna, jasnim „najavama“ još predhodnog dana. Predskazanjem se može nazvati i reklama za Zolinu Poplavu koja je objavljivana u novinama tokom te zime i proleća. Istovremeno je padala kiša i sijalo sunce – što je bio, kako kažu, preduslov za rađanje neobičnih bića. Procurele su sve nebeske slavine. Nad grad i okolinu nadnelo se dotad nezapamćeno nevreme.

Široko i duboko korito Tismjenjice [Ima nečeg mučnog u nesrazmeri između te rečice i veličine grada pored kojeg protiče, raspolućujući ga, kao i između količine vode i dubine i širine njenog korita], za nepuna dva sata se prepunila i izlila, odnevši sa sobom oba postojeća mosta.

Lilit! [To ime je doprinelo da triput sumnja padne na tebe.]
Tog proleća, te olujne noći, rodio sam se ja; izbljuvan iz usta velike ribe, kao Jona. Rodio sam se, dakle, i time je za mnogo toga već bilo kasno. U tri časa i petnaest minuta, precizno je zapisao moj otac na unutrašnjoj strani korica Talmuda. [Rodio si se usred uragana, poput jednog Balzakovog junaka.]
Pljuštalo je. Nebo su parale munje, dok se gromovi valjahu po gradskim krovovima. [Čini mi se kako se lična sudbina poklapa sa sudbinom sredine. Drohobič je za nekoliko desetina godina doživeo pravu ekspanziju u razvoju; od obične palanke postao je središte naftne industrije. Privukao je mnoge stanovnike iz okolinih regiona i, kako tvrde oni što sebe nazivaju starosedeocima, izgubio svoj duh. Dovoljno je bilo da se na tako obezdušeno tle baci seme podozrivosti, pa da nikne mržnja u bokorima. To sam mnogo puta osetila na svojoj koži.] Bilo je baš onako kako sam oduvek zamišljao Potop. [Čudno je to što svoje rođenje izjednačavaš sa Potopom, dolazak na svet sa odlaskom.] Nije postojao instrument koji bi simulirao nemerljivu vodenu huku, pomešanu sa sirenama fabrika i mlinova [ne asociraš li na onu pesmu sirena iz Odiseje?], sa kricima prestravljenih ljudi i životinja. Vazduh je bio prezasićen vlagom, mirisom sumpora i ribe.

Čudovište koja će se za koji trenutak roditi u ovom pismu, izroniće iz dubokog dna naprasno nadošlog slatkovodnog mora. [Sa istog onog dna što ga Gilgameš dotače, jedini među ljudima, kad uzbra onu čudotvornu travku što u sebi sadržavaše tajnu besmrtnosti.]

Lilit!? [Ne kaješ li se to što si me nazvao imenom čudovišta?! ]
Osobe sa kojima je novinar došao u dodir saglasne su u jednom – iz vode je izronila neman, mračnija nego nebo preko koga je prelazio olujni oblak. Čuli su kako ispušta žalosne i turobne krike. Čuli su i lepet crnih krila, videli na njenim ramenima glavu kraguja, ptice za koju se pronosi verovanje kako jedina među živim stvorovima začinje putem vetra. Pamtili su svetlucanje zastrašujućeg tela, prekrivenog krljuštima i glavu prekrivenu dugom crnom tamnom kosom.
Tokom noćnog bdenja mnogi učeni ljudi našeg grada činili su ogromne napore da molitvama i pobožnim čitanjem spreče pojavu nemani na nebu, ali sve beše uzalud.

Lilit! [Da li si se ikad zapitao zašto se ta neman rađa baš u noći kad i Ti?]
Odrasli su, u panici, budili decu po kolevkama; posebno onu koja su se, u snu, smešila. Probuđeni su, takođe, iz poznatih razloga i svi muškarci-samci. [Skrećem Ti pažnju na postojanje Lilua, naslednika sumerskog Lila, koji se okumio sa Ardat Lili. I on predstavlja duha raskalašnosti i bluda dok zavodi žene na spavanju.]
Zamisli sliku: – Kroz grad plove delovi porušenih mostova, leševi uginule stoke, drvena građa, snopovi kukuruzovine, ostaci nameštaja, burad, posuđe, iščupano drveće nalik džinovskim polipima i meduzama… Kroz grad je tako prošao i stog sena na čijem se vrhu jedan seljak pridržavao za stožinu, grozno urlajući i zapomažući – kao kakav ovovremeni Noje.
Nekom trgovcu bujica je odnela bure sa pet hiljada litara vina. Kada se voda povukla, bure su našli nekoliko kilometara nizvodno. Novine beleže i spektakularan povratak istog bureta u grad; vukla su ga četiri para volova.
Po okolnim selima bio se proneo glas kako su te noći konji po štalama uznemireno njištali. Jutrom su ih vlasnici zaticali sa upletenim grivama, što je pomenutim glasinama samo davalo za pravo. Stariji stanovnici su bili ubeđeni kako je to delo žene koja se, nekoć, zbog nesrećne ljubavi bacila u reku, pa se sad nemilice sveti i plaši narod. [Nešto slično pamtim iz detinjstva. Svake godine, s početka proleća, seljani su od iznošene odeće i slame pravili žensku lutku – Mažanu – i uz svečanu pesmu kojom se ispraćala zima potapali je u vodu. Nakon toga sam mnogo plakala.]

Jedan sveštenik je, u ludačkom zanosu, za sve krivio i proklinjao socijaliste. Oni su, po njemu, bili glavni uzročnici Božjeg gneva, oličenog u nezapamćenom povodnju i poplavi. Jer  hule na Njega i šire sablazan.
Te noći sam, kao što vidiš, izbačen na ovu obalu kao kakav utopljenik ili panj. Od te
vode, žute kao oranje, u zalog mi je ostalo ovo bledo i ispijeno lice.

Lilit! [Ne zoveš li sebe tim imenom?]
Nehotice izgovarajući to zanosno ime, pridružio sam se onima koji veruju da zver jedino tako gubi svoje ubilačke moći. [U jednoj knjizi literate de Vinjija, Lilit progovara, povlačeći jasnu distinkciju između sebe i žene-anđela. Ona kaže: – Ti si, Eloa, rođena iz suze koju je Bog pustio na ovaj nesrećni svet; a ja, ja sam rođena iz jedne misli ljubavi koju je moj otac gajio prema čoveku…]

Eh, Lilit, Lilit [Još uvek sam ove uzdahe pripisivala nekom „narcisu bez lica“, pošto
nisam sa sigurnošću znala ko je njihov autor.],
zanosno i strašno lice Ti prizivam i ljubim.

[Pismo šesto ili SADA]

Svaki naš susret ubrzava Spasiteljev korak, kaže Knjiga. [Ovo pismo je napisano kao posledica prve žučne svađe čijeg razloga se više i ne sećam.] Za nas se može reći – srele su se dve lutalice kroz večnost. Međutim, svaki susret u svetu je neizbežan. Niko i Ništa nisu u stanju da onemoguće sretanja, niti imaju sposobnost razumevanja razloga njihovog dešavanja. [Za razloge najčešće ne znaju ni sami učesnici susreta.] Jedno drugom smo bili besmisleni, sve do trena u kojem smo se jedno u drugom prepoznali.

Čitava istorija, znana i neznana, morala je da se izdogađa kako bi omogućila naš susret. Bezbrojni pokolji, mučne egzekucije, veliki umovi, pesnici i prosjaci. Milioni uzdaha, poljubaca i suza – udarali su temelje Trenutka u kojem će se naše oči ogledati jedne u drugima. [Na ovom mestu se ljubav i literatura sreću kao stari znanci – na zajedničkom poslu osmišljavanja vasionske jeze u koju smo oboje bili brutalno bačeni.]

Dogodila se još jedna u nizu misterija. Njeni se koreni pružaju sve do Edema, u kojem smo bili snabdeveni svekolikim znanjem. Potom je došlo ono famozno kušanje oskoruše, zbog čega nas je Gospod kaznio [prokleo] – zaboravom. Zato se u našim životima dešavaju tek po nekoliko obasjanja, mutnih prisećanja, maglovitih potvrda o posedovanju negdašnjeg Znanja.

Upoznavajući Te, kao da sam pronicao u esencijalnost reči – sada. Počinjao sam da shvatam koliko je mukotrpno da se sa razapete niti zvane – život – sastruže tanki sloj oksida [nisi li govorio kako smo u gvozdenom veku?], nahvatanog usled pogubnog uticaja prošlog i budućeg. Tako bi se sada svelo na komplikovani postupak deoksidacije, brisanja nečistih naslaga, uklanjanja porozne prljavštine.
Najčešće nas fascinira tuđa ravnodušnost i nehaj. [Odviše volimo sebe a da bi tolerisali nečiju ignoranciju. Pred takvima se, po pravilu, strovaljujemo u jeftino glumatanje, u skakanje iz uloge u ulogu radi održavanja privida igre.]

Kažiprst sudbine podučava nas da jedino što imamo jeste – sada. Prošlo i buduće su se uhvatili pod ruku, bezočno nas isključujući iz svojih kalkulacija. Doduše, mi i dalje za sobom vučemo prošlo, kao zatočenici gvozdenu kuglu, a istovremeno, poput Sizifa, ispred sebe guramo glomazni teret budućega [sa godinama sve lakšim i lakšim].

Među nama se, eto, rodilo veliko Sada; sve svetlije kako oko njega pada gušći mrak. Evo, tek Sada, na pragu starosti, urodila su plodom moja prizivanja Velikog Voljenja, kao kruna svih mojih odricanja i sanjarenja. [Istoriju književnosti vidim kao istoriju jednog čoveka, od najranijeg detinjstva do početka staračke senilije; ovom poslednjem upravo prisustvujemo.]

Kad god sklopim očne kapke, na svom licu s lakoćom prizovem vrh tvog uvek hladnog nosa i njegove sinusoide gordih uspravljanja i snuždenih posrtanja. Svi su izgledi da se u našim godinama obnavlja ona rana mladalačka potreba za platonskom ljubavlju. [Mnogi vole romantiku, ali su retki oni koji tako hoće da po njenim uzusima i žive. ] Jednima je za takve ljubavi neophodan bračni odušak, dok su drugima beg iz pakla opsesivnih žudnji i razdirućih snatrenja. One su tihi zatoni u koje se sklanjamo od iskušenja pučine.

Izgrevamo u nenadanom obasjanju snopa svetlosti [kao kad se refelektori u pozorištu greškom usmere na nekog zbunjenog epizodistu], kao da smo osuđenici na smrt, pa su nam na neko vreme odgodili egzekuciju.

Osećam Te u sebi u različitim okolnostima [Ne osećaš mene – to je samo neko Drugi u Tebi, daleko moćniji, možda čak i mnogo bolji od Tebe. Njegovo buđenje opravdavaš mojim postojanjem. Bilo bi bolje da njega ne vezuješ za mene; biće isuviše kratkog veka. A to što ćeš za neuspeh okriviti mene, neće izbrisati Tvoje sećanje na Probuđenog.]: usred gradske vreve, na času dok deci nešto objašnjavam, dok ovo pišem, kad crtam. Ovo je – kao što vidiš – do sada jedino pismo pošteđeno mojih somnambulnih risarija. Zato Sada ne umem da se nacrtam. Ono je lišeno memorije i anticipacijskih prosvetljenja. Sada ne poseduje likovnost, do njega se ne dopire majstorstvom – Sada je majstorija bez senke. Svaki spoljašnji pokret mi odvlači pažnju, nastojeći da razvrgne naš tajni savez.

Voljenje je jedini preostali dokaz postojanja Sada. Intenzivno proživljavanje svakog trena to jasno potvrđuje. [Sada veličaju samo oni koji ga nisu – dok je trajao – dovoljno poštovali i cenili. Uviđaju koliko je vredelo tek pošto prođe.] Voljenje je izazovno i zbog svog zahteva za neprestanom improvizacijom. Najviše nam je stalo da izneveri naša očekivanja. Lovimo mu alogične poteze, hvatamo u greškama i omaškama.

To je jedina tema o kojoj može da se mozga, a da se ništa novo ne otkrije i ne dokuči. Razum, dakle, nadima, a ljubav popravlja – kaže se u jednoj od Poslanica.
Nikad nisam posedovao sklonost ka dramatičnim gestovima. Izbegavao sam ih u širokom luku. Romansa u koju verujem i koju preživljavam ne obiluje naglim obrtima i menjanjem registra. Samo nastojim da joj osiguram dramatičan kraj – za objekat svog voljenja izabrao sam udatu ženu. [Pre bih rekla kako je kraj takve romanse melodramatičan.] Ne, nije mi stalo da budem voljen; to je Tvoja muka, Tvoj problem. Ono za čime tragam jeste Prostor i Objekat mog voljenja.

Ko može da mi otme čuđenje kojim neprestano pitam: jesam li to ja? jesi li to Ti? [A ja se pitam: jesmo li to mi?I šta me to sprečava da ovom ludiranju stanem na kraj?!] Mi smo mehurići od sapunice koji su, vasionskim vremenom mereći, nekoliko trenutaka sobom zarobili delić Univerzuma. Naše Sada ne liči na Sada avanturista; u njemu nema hitnje i uspaničenosti. Naše Sada je pogled na svet, vrhovna mudrost i nenaučiva veština. [Niko od muškaraca koje sam u životu sretala nije toliko govorio o mekoći mojih jagodica na prstima, o menama u očima, lukovima oko usana. Svi su se upinjali da do mene dođu prečicom. Svi, osim Tebe, bili su obesebljeni.] Sada – to je list papira, ovo pismo, istrgnuto iz Nebeske knjige, pošteđeno terora paginacije i zapta korica.

Nije li svako voljenje nanovo učenje neučtivosti? Ti si me tome naučila [ne ja, već Tvoja delikatna priroda], ne znajući od kojih se sve niti ispreda Sada, kao kakvu prelju [pauka] koja od tankih vlakanaca bivšeg i budućeg [moja je samo pljuvačka, ova ironijska oštrica koja se s godinama tupi, kao vezivna materija] ispreda nit sa kojom namotavam klupko u čijem je središtu anima tog bravuroznog Sada. [Klupko kao zamena za Aladinovu lampu; ne sme da se razmota do kraja jer bi u tom slučaju izletelo iz zatočeništva i postalo stalna pretnja.]

Kada napišem ili kažem – Sada – pomislim na jorgovan. Za ono kratkotrajno, ali zato opojno cvetanje vredi čitav vek da se vegetira i bude jalov. Poslušajmo zato maestra Gotjea i našim životima tvorimo praskav poljubac. Dok traje Sada – nema nesporazuma. Čim pokušamo da ga uteramo u kontinuitet sa fantomima prošlosti ili budućnosti – sve dovodimo u pitanje.

Ovde ekskluzivno otkrivam neke od ključnih postavki lične metafizike poljupca. Potvrdilo se da pesnici nisu preterivali [kao što Ti preteruješ, kako bi se posle u nedogled pravdao] dovodeći poljubac u vezu sa glađu. Nema velike razlike između našeg poljupca (on visi iznad naših vratova poput giljotine) i prvog zalogaja bogomoljke koja počinje da se sladi svojim mužjakom. [Ne slutiš da se sa Tobom već godinama hranim. To mi je u samotnim gladovanjima jedina hrana. ] Negde jedenje stoji na početku [kao u Edenskom vrtu], a negde na kraju [čega?]. Poljubac je odgađanje jedenja, davanje vremena za buđenje svih instinkta, pojačavanje dramatskog, razvijanje zapleta, napajanje Iščekivanja [koje uvek preteruje i domišljaĆ. Kroz poljubac se predočava kompletna biografija. Njime se napada, ali i brani. Najveći poljubac je onaj kojeg odlažemo, koji tek treba da usledi. [Pre će biti da je to onaj koji se nikad nije dogodio niti će se ikad zbiti.] U neželjene poljupce spadaju oni koji se do tančina ponavljaju. Poljupci pečatnjaci, poljupci prakljače, kužni poljupci, Judini poljupci, beli i crni, vlažni i suvi, prednji i stražnji, poljupci sa dlana i poljupci sa đona, poljupci, poljupci, poljupci…

Bacila si kamen u baruštinu, izazvavši konsternaciju u barskom svetu. Za tren je ućutkan beslovesni žablji orkestar. Kamen je napravio prolaz kroz žabokrečinu, uzmutio već ionako zamućenu vodu, naterao svu barsku civilizaciju da spas potraži još dublje u mulju i blatu.

Nervozu uzrokuje ono što dolazi posle. Sumnja se ispilila iz gnezda Sada. Sumnja ne može da se odnosi na Sada, ona dovodi u pitanje ono pre i ono posle njega.

Sanjam, bar to umem i smem, da ovaj govor što Ti ga nemo upućujem, bude u nekoj vrsti sazvučja sa tekstom ispisanim Tvojim očima. Zajedno isprepleteni, oni čine deo Nedostupne knjige. One koja svakodnevno beleži dijaloge svih bića, sublimišući sve škrabotine njihovih misli i tela u čitljiv tekst.

Kad mi ponestane reči, znam da sam na pravom putu.


Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *