ФУРТУЛИНО ЈЕВАНЂЕЉЕ
- Почињем причу за коју би боље било да је мук, завршавам мук који би био подношљивији као прича.
- Извијесне сличности оног што ће се десити са оним што је већ било – нису средство за
доказивање Вјечног Кружења, већ разлог и благослов причи која може почети. - И збиће се баш онако како је написано.
- Ова прича је први пут записана на језику који не познаје садашње вријеме, али ни такво обогаљење није обећавало ништа утјешно.
- У свим наредним препиричавањима поменути недостатак је умањиван и отклањан.
- Будући да многи почеше описивати догађаје који се испунише међу нама.
- Намислих и ја, честити читаоче, да пишем по реду, испитавши све од почетка па до свршетка времена.
- Највјероватније се наш јунак зачео у околини Сарајева, у мајке Марије, благословене међу женама, још док се није састала са његовим оцем Јосифом.
- А кад дође дан његовог рођења, мајка се затече у некој гостионици, гђе не бјеше мјеста, већ га породи у оближњој шупи.
- Родио се, дакле, недалеко од Сарајева, од мајке Марије, до тад зване нероткињом, која му даде име Фуртула.
- Тјешише муж жену своју да ће ђечак бити велик, јер је син Највишега, и да ће му Господ Бог додијелити пријесто на коме ће царевати на вијекове.
- А жена његова га питаше: – Како ће то бити кад он не зна за Оца Својега?
- А муж је, опет, тјешише – Он је син Божији, јер од Бога је све могуће.
- И тако он, Фуртула, растијаше и јачаше тијеломи духом, све док му се не напуни дванест година.
- Тада родитељи његови дођоше са њим у Сарајево, по обичају празника – и ту га нехотице изгубише.
- И нађоше га послије три дана у друштву мајстора пећара, како од глине прави до тад невиђене облике.
- Тамо је упознао мајстора Јована што глинукрштаваше водом, творећи земљане сасуде из којих не цури ни кад се препуне.
- И показа Фуртула пред свима нову моћ крштавања глине Светијем Духом и пећарским Огњем.
- И сви који га гледаше, дивљаху се његовом умијећу и вјештини.
- И отворише се, потом, Врата Небеска, и на његова рамена и дланове пуне хљеба слетје јато голубова, уз глас што долази из облака: – Ти си по мојој вољи!
- И дође ред да учини чудо над чудима: осамнаест пуних година не даваше ни најмањи знак свог постојања.
- Седамнаест пуних година Фуртулу искушаваше ђаво. Дође, коначно, ред да и он куша ђавола.
- Његова бесједа на гори се прометну у дуго и непоколебљиво ћутање.
- Сви који то примијетише, дивљаху му се и у чуду клањаху.
- Дође вријеме масовног усјековања. Земљом завладаше у црна одијела обучени Римљани, са самогласницима на кацигама.
- Бануше они једне вечери и одведоше Фуртулу, као и многе знане и незнане овце међу вуковима.
- Под будном пратњом увезоше га са једном групом у вагону треће класе, у Јасеновац.
- А Јасеновац бјеше смјештен на тромеђи трију царстава, на мјесту састајалишта двију ријека, на граници двају свијетова: земаљскога и небескога.
- Тамо дању и ноћу засиједа трибунал Синедријума који никога не ослобађа ни кривице, ни казне.
- И би Фуртула затворен заједно са дванаестсвојих сапатника, именом: Петар, Андрија, Јаков, Јован, Филип, Бартол, Тома, Матеј, Јанко, Тадија, Симо и Реља.
- И нема затвора на овом свијету који није тијесан, нити има заточеника који не сања о бијекству.
- Једне ноћи људи у црним одијелима и са самогласницима на кацигама ухватише Фуртулу у нужнику, с правом вјерујући да је покушао бјежати.
- Убацише га у бараку, међу Дванаесторицу његових сапатника, и наложише им да га морају уморити до сванућа.
- Уколико га не уморе, запријетише Дванаесторици, сви ће до једнога пострадати у мукама.
- И наста међу Дванаесторицом вишесатно вијећање о томе ко и како треба да убије Фуртулу, како би себе спасили.
- Нико не хтје сам да га убије, већ ријешише да у томе сви учествују, баш онако како је писано.
- Брже-боље, јер је јутро близу, привезаше Фуртулу за један стуб у близини посуде у коју су нужду вршили, а коју киблом називаше.
- И утврдише међу собом, да како који на нужду буде ишао, тако мора мотком и сјекиром да удари Фуртулу по глави.
- Мала Нужда налагала је ударац мотком, а Велика – ударац тупом страном сјекире.
- Крај посуде за вршење нужде, коју називаше киблом, поставише мотку и сјекиру, неопходне обредне предмете.
- Пошто јеђаху само водњикаву храну, потреба за нуждом бјеше учесталија, што не значи и обилнија.
- Дванаесторица се збише, један до другога, у једном крају бараке, док у другом стајаше Фуртула, сам крај кибле, привезан за стуб.
- И отпоче убилачко кружење од једног до другог угла, у неподношљивој акустици бараке гђе бијаху заточени.
- Најприје су се чули кораци оног који се упутио према кибли, а потом се тамна прилика сагла, како би узела једно од убилачких алатки.
- И услиједише један од два ударца: или звонак ударац мотке, или тупи ударац сјекире, или обадва ођедном – и сви пропраћени Фуртулиним јауцима.
- И кад бјеше извјесно да је Фуртула већ упола мртав – он подиже главу која до тад беживотно висјаше и обрати се Рељи, једном од Дванаесторице:
- – Реља, удри ме добро, да што прије свршим!
- – Прозвани Реља му приђе, узме сјекиру у руке и запита га:
- – Раде, ‘оћеш ли ми алалити?
- – Хоћу Реља, само ме удри добро, да што прије скончам – одговори му Фуртула, не подижући главу.
- На то Реља замахну и удари ушицом сјекире Радета по тјемену,
- Тада Фуртулина глава клону још ниже него што је висјела до тада.
- Дванаесторица помислише да су његове и њихове муке коначно завршене.
- И попусти напетост међу Дванаесторицом у бараци: људски гласови бијаху све чујнији, а покрети све жустрији и природнији.
- Кроз пукотине између дасака бараке назирали су се први знаци свитања.
- И није прошло ни пола сата од Фуртулиног скончања, а његова глава се поново подиже са груди.
- На запрепаштење Дванаесторице – још свјетлија и крвавија него што је до тад била.
- Његов слијепи поглед лагано пређе по унутрашњости бараке и задржа се, по трен, на сваком од Дванаесторице.
- И Фуртула поново позове Рељу: – Рељо, ‘оди ‘вамо и удри ме јаче!
- Бијаху то задње Фуртулине ријечи, а Рељини ударци бијаху прецизни и јаки, како би били посљедњи.
- Нема пера кадрог да опише мијешање Фуртулиног мозга са погани његовом и погани Дванаесторице његових сапатника.
- У том часу отворише се тешка врата бараке и на свијетлом правоугаонику указаше се људи у још црњим одијелима.
- На њиховим кацигама свјетлуцаху самогласници, лица им сијаху од задовољства, а црна одијела блисташе осљепљујуће, како црнило већ може да блиста.
- И би писано баш онако како се збило.
- Извјесне сличности оног што се десило са оним што ће тек бити – нису средство за потврду Вјечног Кружења, већ разлог и благослов причи која може скончати.
- Завршавам причу за коју би боље било да је мук, почињем мук који би био подношљивији као прича.
Амин.
Оставите одговор