Апокрифи о Фуртули

ФУРТУЛИНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

1. Почињем причу за коју би боље било да је мук, завршавам мук који би био подношљивији као прича.
2. Извијесне сличности оног што ће се десити са оним што је већ било – нису средство за
   доказивање Вјечног Кружења, већ разлог и благослов причи која може почети.
3. И збиће се баш онако како је написано.
4. Ова прича је први пут записана на језику који не познаје садашње вријеме, али ни такво обогаљење није обећавало ништа утјешно.
5. У свим наредним препиричавањима поменути недостатак је умањиван и отклањан.
6. Будући да многи почеше описивати догађаје који се испунише међу нама.
7. Намислих и ја, честити читаоче, да пишем по реду, испитавши све од почетка па до свршетка времена.
8. Највјероватније се наш јунак зачео у околини Сарајева, у мајке Марије, благословене међу женама, још док се није састала са његовим оцем Јосифом.
9. А кад дође дан његовог рођења, мајка се затече у некој гостионици, гђе не бјеше мјеста, већ га породи у оближњој шупи.
10. Родио се, дакле, недалеко од Сарајева, од мајке Марије, до тад зване нероткињом, која му даде име Фуртула.
11. Тјешише муж жену своју да ће ђечак бити велик, јер је син Највишега, и да ће му Господ Бог додијелити пријесто на коме ће царевати на вијекове.
12. А жена његова га питаше: – Како ће то бити кад он не зна за Оца Својега?
13. А муж је, опет, тјешише – Он је син Божији, јер од Бога је све могуће.
14. И тако он, Фуртула, растијаше и јачаше тијеломи духом, све док му се не напуни дванест година.
15. Тада родитељи његови дођоше са њим у Сарајево, по обичају празника – и ту га нехотице изгубише.
16. И нађоше га послије три дана у друштву мајстора пећара, како од глине прави до тад невиђене облике.
17. Тамо је упознао мајстора Јована што глинукрштаваше водом, творећи земљане сасуде из којих не цури ни кад се препуне.
18. И показа Фуртула пред свима нову моћ крштавања глине Светијем Духом и пећарским Огњем.
19. И сви који га гледаше, дивљаху се његовом умијећу и вјештини.
20. И отворише се, потом, Врата Небеска, и на његова рамена и дланове пуне хљеба слетје јато голубова, уз глас што долази из облака: – Ти си по мојој вољи!
21. И дође ред да учини чудо над чудима: осамнаест пуних година не даваше ни најмањи знак свог постојања.
22. Седамнаест пуних година Фуртулу искушаваше ђаво. Дође, коначно, ред да и он куша ђавола.
23. Његова бесједа на гори се прометну у дуго и непоколебљиво ћутање.
24. Сви који то примијетише, дивљаху му се и у чуду клањаху.
25. Дође вријеме масовног усјековања. Земљом завладаше у црна одијела обучени Римљани, са самогласницима на кацигама.
26. Бануше они једне вечери и одведоше Фуртулу, као и многе знане и незнане овце међу вуковима.
27. Под будном пратњом увезоше га са једном групом у вагону треће класе, у Јасеновац.
28. А Јасеновац бјеше смјештен на тромеђи трију царстава, на мјесту састајалишта двију ријека, на граници двају свијетова: земаљскога и небескога.
29. Тамо дању и ноћу засиједа трибунал Синедријума који никога не ослобађа ни кривице, ни казне.
30. И би Фуртула затворен заједно са дванаестсвојих сапатника, именом: Петар, Андрија, Јаков, Јован, Филип, Бартол, Тома, Матеј, Јанко, Тадија, Симо и Реља.
31. И нема затвора на овом свијету који није тијесан, нити има заточеника који не сања о бијекству.
32. Једне ноћи људи у црним одијелима и са самогласницима на кацигама ухватише Фуртулу у нужнику, с правом вјерујући да је покушао бјежати.
33. Убацише га у бараку, међу Дванаесторицу његових сапатника, и наложише им да га морају уморити до сванућа.
34. Уколико га не уморе, запријетише Дванаесторици, сви ће до једнога пострадати у мукама.
35. И наста међу Дванаесторицом вишесатно вијећање о томе ко и како треба да убије Фуртулу, како би себе спасили.
36. Нико не хтје сам да га убије, већ ријешише да у томе сви учествују, баш онако како је писано.
37. Брже-боље, јер је јутро близу, привезаше Фуртулу за један стуб у близини посуде у коју су нужду вршили, а коју киблом називаше.
38. И утврдише међу собом, да како који на нужду буде ишао, тако мора мотком и сјекиром да удари Фуртулу по глави.
39. Мала Нужда налагала је ударац мотком, а Велика – ударац тупом страном сјекире.
40. Крај посуде за вршење нужде, коју називаше киблом, поставише мотку и сјекиру, неопходне обредне предмете.
41. Пошто јеђаху само водњикаву храну, потреба за нуждом бјеше учесталија, што не значи и обилнија.
42. Дванаесторица се збише, један до другога, у једном крају бараке, док у другом стајаше Фуртула, сам крај кибле, привезан за стуб.
43. И отпоче убилачко кружење од једног до другог угла, у неподношљивој акустици бараке гђе бијаху заточени.
44. Најприје су се чули кораци оног који се упутио према кибли, а потом се тамна прилика сагла, како би узела једно од убилачких алатки.
45. И услиједише један од два ударца: или звонак ударац мотке, или тупи ударац сјекире, или обадва ођедном – и сви пропраћени Фуртулиним јауцима.
46. И кад бјеше извјесно да је Фуртула већ упола мртав – он подиже главу која до тад беживотно висјаше и обрати се Рељи, једном од Дванаесторице:
47. – Реља, удри ме добро, да што прије свршим!
48. – Прозвани Реља му приђе, узме сјекиру у руке и запита га:
49. – Раде, ‘оћеш ли ми алалити?
50. – Хоћу Реља, само ме удри добро, да што прије скончам – одговори му Фуртула, не подижући главу.
51. На то Реља замахну и удари ушицом сјекире Радета по тјемену,
52. Тада Фуртулина глава клону још ниже него што је висјела до тада.
53. Дванаесторица помислише да су његове и њихове муке коначно завршене.
54. И попусти напетост међу Дванаесторицом у бараци: људски гласови бијаху све чујнији, а покрети све жустрији и природнији.
55. Кроз пукотине између дасака бараке назирали су се први знаци свитања.
56. И није прошло ни пола сата од Фуртулиног скончања, а његова глава се поново подиже са груди.
57. На запрепаштење Дванаесторице – још свјетлија и крвавија него што је до тад била.
58. Његов слијепи поглед лагано пређе по унутрашњости бараке и задржа се, по трен, на сваком од Дванаесторице.
59. И Фуртула поново позове Рељу: – Рељо, ‘оди ‘вамо и удри ме јаче!
60. Бијаху то задње Фуртулине ријечи, а Рељини ударци бијаху прецизни и јаки, како би били посљедњи.
61. Нема пера кадрог да опише мијешање Фуртулиног мозга са погани његовом и погани Дванаесторице његових сапатника.
62. У том часу отворише се тешка врата бараке и на свијетлом правоугаонику указаше се људи у још црњим одијелима.
63. На њиховим кацигама свјетлуцаху самогласници, лица им сијаху од задовољства, а црна одијела блисташе осљепљујуће, како црнило већ може да блиста.
64. И би писано баш онако како се збило.
65. Извјесне сличности оног што се десило са оним што ће тек бити – нису средство за потврду Вјечног Кружења, већ разлог и благослов причи која може скончати.
66. Завршавам причу за коју би боље било да је мук, почињем мук који би био подношљивији као прича.

Амин.