„Akademiziranje” kvazipisaca

Po našim milim provincijama postoje kvazi-pisci koji žive svoj, naizgled zagrobni život posve samosvojno, van svakog sistema i običaja, drznuvši se da sami uspostavljaju sistem vrednosti i uvode nove običaje.

To što su elementarno nepismeni i neupućeni u književnost, ne dosegnuvši ni nivo prosečnog srednjoškolca, prekriva njihova krajnje romantičarska (čitaj– bolesna) ambicija da budu pisci, jer (zaboga!) oni svetu imaju šta da kažu.

Ne uzbuđuje ih problem što ne znaju kako da mu to saopšte.

Naravno, to nije svojstveno samo našem dobu, ali ono, naše doba, širokogrudo nudi i svoje specifičnosti.

Jer na scenu stupaju dragi nam i nadasve poznati junaci sa naših vaskolikih katedri.

To su naši akademski umovi, profesori književnosti sa (bez)brojnih fakulteta, autori važnih i nezaobilaznih knjiga, teoretičari i (ne)potkupljivi tumači literature.

Oni su se pregli da pišu recenzije ovim istim kvazipiscima, što iz samilosti (odnosno – sujete) a što za novac, dozvoljavajući da se njihove recenzije (treba li reći – bogate frazama i opštim mestima) štampaju na zadnjim koricama kvaziromana.

Ni ne slute da će doći trenutak kada će brojna kumčad, novokršteni kvazipisci, potaknuta takvim recenzijama, takvih recenzenata, poverovati u ispisanu laž i pokucati na vrata instutucija (ili okrenuti njihove telefonske brojeve) i predstaviti se (bez trunke sumnje i, ne daj bože, ironije) kao PISCI, tražeći da se njihovo ačenje smatra ozbiljnim.

Jedini argument koji će ponuditi biće upravo titule i zvanja pomenutih profesionalnih recenzenata.

Kvazipisci će se na sav glas razmetati kako su njihova dela aminovana i, kako slavodobitno kažu – AKADEMIZIRANA, te da se sa njima više ne sme šaliti.

 

O velikom i malom K/k u književnosti, deo prvi

VELIKO I MALO

Kod mnogih pisaca je veliko i malo K/k u reči – književnost – pitanje percepcije. Različito gledaju na stvari, iz različitih uglova i rakursa ih posmatraju, pa se jednima čini da je malo k dovoljno veliko, dok drugima veliko K u svojoj velični izgleda jedva raspoznatljivo. Gotovo nepostojeće.

Uvrežilo se mišljenje da veličina tog slova stoji u tesnoj vezi sa količinom krvi (neki tu materiju nazivaju i – mozgom) u pojedinim organima kod onih koji tu književnost stvaraju i tumače. Ako je njihova književna potencija natprosečna, onda je zasigurno količina krvi u mozgu (mozga u krvi) stvaraoca ispod uobičajnog niovoa, te veliko K, logično, preuzima funkciju mozga (krvi).

S druge strane, malo k svoj hendikep pravda brigom za nesmetano funkcionisanje sivih ćelija, od kojih sve počinje i u kojima se sve završava.

Malo k ne igra samo na večnost, ono vodi računa i o ovozemaljskim zadovoljstvima. Na prvi pogled, sa malim k užici su nespojivi; iako mnogima izgleda da oni, po pravilu, podrazumevaju upravo veliko K.

Kod većine pisaca odlučujuću ulogu za njihovo samopouzdanje ima veličina toga k/K, mada ima i onih koji pitanje velikog i malog K/ k ne smatraju naročito važnim, pošto su u stanju da jednako raspevaju i malo i veliko slovo.

Piscima imponuje veliko K (jer je to jedna od mačističkih predrasuda), čak i onda kad Gа ne koriste. Drugi (oni sa malim k), opet, veruju (misleći da je vera presudna) kako će malo k s vremenom prerasti u ono veliko.

Jedni se povlađuju načelima sablje, a drugi zakonitostima – kanije. Jer, poznato je, jedno bez drugog ne može.

Ima trudbenika u književnom vrtu koji za K ne mare. Ni do kakvog im k nije. Oni ne dozvoljavaju da po(d)legnu toj lažnoj sofistici. Njima je bilo kakvo k nepotrebno, kao ni ono što ide posle njega.

Oni mogu da pišu i bez njih. Ili im lako nađu odmenu.

Od k do K.

I nazad.

Do k.