Магновење над последњим писмом
Само су они живи, мртви наши пријатељи, којих још умемо да се сећамо, чијим досеткама још можемо да се насмешимо, благо, чија лица, у сну и на јави, измењена у великом пасијансу полузаборава, можемо да обновимо.
„Којих нема“, Драшко Ређеп
Постоје писма, као и књиге, које добију епитет последњих, па их подвргавамо нарочитој анализи, тражећи у њима тајне знакове, скривене поруке и коначне увиде. Преда мном је последње писмо Драшка Ређепа, писано 25. јуна 2018. године – и управо то радим.
Чини ми се да сам на ово писмо одговорио, лакомислено, како се то већ ради у порукама које сматрамо тек једном и низу. Потом смо се чули још неколико пута телефоном и – завеса је пала.
Праве драме никад немају епилог. Прекидају се на најнеочекиванијем месту.
Неке речи и мисли тек смрт уме да разбистри, подвуче и нагласи.
Десетак дана пре него што сам примио вест о Драшковој смрти пожелео сам да га чујем. Телефон је дуго звонио, али се са друге стране жице нико није оглашавао.
С годинама, све догођено и недогођено претвара се у злослутан знак, јер телефон је био једна од његових полуга помоћу којих је покретао магију.
Одговарам му зато накнадно, покушавајући да избегнем испразни тон некролога, „којих се аутор ужасава, као ни уњкавог надгробног слова“ и изнова откривам „севајуће оне немуште знаке споразумевања“ за којим је он очајнички трагао и изнова их тумачио.
Неке писце сам најпре упознао, а потом читао њихове књиге. Са Драшком сам се упознао преко једне књиге. Захваљујући, пре свих, Слободану Павићевићу, његовoм дугогодишњем пријатељу.
Слоба је Драшку послао мој роман Ћилибар, мед, оскоруша. Сумњао сам да ће се човек у озбиљним годинама и са оноликим читалачким стажом бактати са књигом једног жутокљунца.
Међутим, Драшко се Слоби јавио после неколико дана.
Питао га је:
– Где си га нашао?
– Донела га „Олуја“ – одговорио му је Слоба.
Слутио сам да га је привукла епистоларна форма мог романа, јер Драшко је, знамо то сви, у веку необавезног брбљања, један од последњих заговорника епистола. Знао је добро, уз неизбежно умеће, да оне захтевају усредсређеност и прецизност.
Та околност је само једна у низу оних због којих га поистовећујем са диносаурусом. И „са великим (под)разумевањем“, како је умео да исписује посвете на својим књигама.
Недуго после тога Драшко и Јелка су нас примили на командном броду у већ легендарној Ћирпановој 49, у Новом Саду. Након тога су настављена узајамна читања и дружења, што је била нарочита привилегија.
Но, да се вратим диносаурусима.
После изненадног одласка Петра Крдуа, Драшко је у КОВ-у почео да уређује престижну едицију „Несаница“ и часопис Ковине. Листам и остала писма и дочекује ме његова зачуђеност како већ нисам заступљен у чувеној едицији.
Потом су уследили наговори после којих је мало ко успео да се одбрани.
Послао сам два рукописа, дајући му слободу да сам одлучи који би био погоднији за едицију коју уређује. Одлучио се за рукопис есеја који сам насловио Оживљавање диносауруса. У њима су биле и моје Тезе о Драшку, које је „нарочито марио“.
Овим текстом покушавам да, заједно са читаоцем, оживим Драшка, једног од последњих наших диносауруса.
Јер, диносауруси су његова омиљена тема. То ми је признао у свом последњем писму. Писао га је у сенци смрти моје мајке. Изјављивао ми је саучешће, нимало ме не тешећи. Напротив, упозораво ме је: „Тек сад сте сами, без заштите, са кришком осећања да нисмо увек победници, већ обазриво склоњени губитници…“
Испоставило се да је на то писмо готово неприметно падало још нешто – сенка његовог одласка.
*
„Тема диносауруса ме опседа“, писао ми је. „Најпре сам песму Маријана Крамбергера, у преводу Јасне Мелвингер, унео у прву књигу о Коњовићу (Овај ужасни нови свемир, 1985). А онда ћете је прелиставањем лако пронаћи у књизи Уосталом. Наменио сам је Коњевићу. Кад оно, канда ће једина бити прочитана на мом коначном одласку… (подвукао М. Д.)
Не верујем да је прочитана, па је сад читам у тишини, у другом светлу и интонацији, у времену када је све и ништа није дефинитивно.
Још си ту: стару, усамљени диносаур
сећање на смог себе, ово, што је остало,
када су те одбацили, своју душу, као челик,
студен и тврд, неуништив до краја,
Из тог, испоставиће се, последњег писма, схватио сам колико је био сам. Не и осамљен. И колико је ту самоћу јуначки подносио, бранећи се од ње речима, изговореним и написаним, жеђајући за контактима са другим људима у чије постојање као да је све више сумњао.
већ дуго те нема, одавно си мртав
покопан, с ону страну сећања
у зачуђеној зеници, давна мора
ово, чега нема, не би смело постојати –
Сад ми се чини да је и његово надалеко познат громки смех био одбрана од самоће. И бројна интересовања, и толика познастава, лектире, утисци, одушевљења које је морао нештедимице да дели са другима, све је то било због самоће и од самоће.
а још си ту, и још постојиш, неосунчан,
као некад твој свет, који су ти одузели,
само ти не знаш шта би на свету,
А она је, самоћа, од оне феле, кад последњи, или један од последњих припадника већ архивиране врсте осећања и понашања замакне за видик.
На крају тог последњег писма стоји позив да дођем на разговор. По томе сам наслутио да је његова матићевска „соба која дозива посетиоце“ све празнија и суморнија.
и, заиста као стари, усамљени, диносаур
поклекнувши у трави тихо расту
беле раде, и ти се тихо смешиш.
„Недостаје ми понекад Ваша димензија (бес)коначности“, вајкао се.
Није био само диносаурус, већ и трансформатор – обнављао је свој животни елан у другима, такође у складу са оном Матићевом сентенцом коју је често понављао – да човек живи са другим људима.
Нажалост, нисам дошао. Као и обично, правдао сам то бесмисленостима свакидашњице. Нисмо разменили наше димензије (бес)коначности, сем неколико журајивих реченица преко телефона. И готово.
*
Сада, много тога што је изговорио и написао за друге важи и за њега, па и оно о „континуитету неисторијског времена, које је, заиста, у многобројнијим примерима актуелније и утицајније од фасадерског, помпезног, званичног проседеа националног памћења“. Такође, његова идеја о „вертикалној генерацији“ долази до изражаја још снажније пошто је утихнуо. Све су то идеје достојне једног диносауруса.
Он јесте био диносаурус у нашим „изгужаваним“ временима, залутао иако неизгубљен, насукан на спрудове нашег доба, преостао а остао, заборавивши пут којим је дошао међу нас а не марећи да га нађе. И као сви диносауруси затечени у туђем времену, понашао се у складу са својим навикама, премеравајући свет својим аршинима и гледајући га кроз своју диоптрију. Доносио је узусе неког другог доба и осећања. У први мах се чини – прошлог, али кад боље погледамо, ни у то, прошло, није се претерано уклапао. Напротив.
Упркос свему, није пристајао да ово време не буде и његово. Ослушкивао га је усредсређено и овлаш, како кад и како кога, често на основу случајног узорка.
Његове успутне опаске погађале су дубоко и остајале да звоне у уху као далека грмљавина. Једном ми је, такође, успут, нагласио да чињеница што ми је одузет завичај може бити делотворна за књижевност. И наставио са својим бутадама, које су се периодично враћале, као летњи пљускови.
Он је препотопно биће синтезе залутало у наш аналитично-цепидлачки микрокосмос, срећан укрштај у смислу који је тој речи давао Лаза Костић.
И љубав спрам литературе, код њега је прастара, зар не?
Из гомиле га је издвајао редак дар за синтезу, поткресивао крила свакој предвидљивости и клишеу. И то га је до сржи забављало. Играо се са свима и са сваким понаособ. Са својом докторском титулом, са пријатељима и ауторитетима из такозваних високих кругова, са именима естраде и подземља, са левима и деснима, са староседеоцима и дођошима, са европејцима и задртим поборницима Војводине старе.
Марио је за нова лица и појаве и страсно се интересовао за њих, а то је, зар не, одлика предуго живих, али и предуго стваралачки присутних. Живео је своју истину, неуклопиву и неподударну са било чијом, али истину са шармом, чудном логиком и необавезношћу која истовремено узнемирава и плени.
Био је и остао чуђење, гунђало у хунцут, чак су му и антипатије спрам неких појава и људи биле успутне, нипошто програмске. Прилазио је свему и свима „из контре“, никад лично, али зато гласно и распричано.
Био је свестан да ово време није и његово, па је проговарао нагонски, на моменте свевременски, из позиције неког ко једнако разуме и прошлост и будућност.
Своју диносаурску судбину није доживаљаво као хендикеп, већ као предност.
Диносауруси, као што се може претпоставити, имају другачију перспективу, необично виђење граница, нација, њихових победа и пораза, сећања и заборава. Још од Винавера нисмо имали већег свезнадара и ругалице. Све је код њега било изглобљено, све је радио упркос и уинат, а све је било у вези и са смислом.
Диносаурусовска синтагма је и – „вертикална генерација“. У њу је стала ниска његових симпатија и залагања, немирење са пролазношћу, непоколебљиво одбијање да буде на периферији струја и догађаја.
Наравно да нисмо остварили намеру да заједно објавимо ту моју књигу са диносаурусима у наслову. Рекао бих – сасвим предвидљиво. Неке ствари трају баш зато што су неиспуњене и неиспуњиве.
*
Нисмо се слагали у много чему. Да је било другачије – не бисмо разговарали, не бисмо спорадично размењивали епистоле. Приговарао сам му на несистематичности и лежерности. Тврдио сам, упркос његовом снебивању спрам писања властитих дневника, да је управо он преодређен да их пише.
Дуго и безуспешно сам га наговарао да пише мемоаре или дневнике. Одбијао је то са аргументацијом да је већ исписао Драшков рабош. И да он ту не би ништа дирао ни мењао.
А дневник га је својом формом узнемиравао деценијама. То видимо из његове књиге Уосталом, где у уводу дневничких записа разматра феномен дневничарења. Приложио је три сјајна есеја, настала различитим поводима и у различитим временима.
У првом по реду есеју (Није нам свеједно), а последњем по времену настанка, он синтетише своја дугогодишња разматрања тог жанра. Навешћу само један пасус: „Као жанр, али пре као пукотина у говору и збору, дневник нас још најтачније издаје, опомиње, никоме не прашта, најузбудљивији кад је цинично писан као Малапартеове књиге, а непрерушено истинит када нас открива до дна, одједном наге, у метафоричкој расвети, као у часу рађања или смрти.“
По њему, дневник је незамењив, јер га пише „наш лични Јуда“. И све може да буде дневник; филозофски спис код Кјрекегора, први роман Црњанског или Вукова преписка или Стеријини Родољупци. Баш све.
И онда, изнова се јавља нелагода самосвесног диносауруса, док наводи да дневнике „по правилу пишу они који себељубиво сматрају да су на погрешном месту и у погрешном часу, веку, геополитичком откуцају историјског сата“.
У тој последњој књизи он закључује да су дневници мреже у које се хватају њему нарочито важне – „рубне истине“.
Међутим, Драшко се ипак вратио дневницима. То сведоче његове позне књиге Земља равна, људи случајни и Уосталом.
По склапању прве наведене књиге, а после Јејиног одласка, он проналази богомдани угао, откривајући правог и јединог саговорника.
Да, то је Јеја која је отпутовала. Јер, одсутна је увек присутна, то знамо одавно.
Драшко се одлучује да после две трећине књиге својих успутних сећања отвори ново поглавље и назове га „Све дознајем за Јеју која је отпутовала“. У том часу пронашао је делотворну формулу, спојивши дневнике и писма.
Подсетимо се да је Драшкојош у есеју Дневници, истина живота, Матић, писаног 1983. године, на самом концу разматрања Жидових и Матићевих дневничких записа запитао – „А време дневника и писама?“
Јејиним одласком ово више није питање, већ – одговор.
Јеји се обраћа у наредних сто страница, извештавајући је о подробностима њеног недостајања и његовог остајања.
На крају те прве књиге, он спретно открива кључ својих обраћања доносећи ванредни цитат Душана Матића. „Остаје ми, као што видиш, још само да ти пишем писма, од сад па до краја света, сва она писма која ти нисам написао, а требало је да ти их напишем, на крају крајева, баш теби, и ником другом. Ти си ми се чинила увек најпостојанија од свих, од мене самог; ти си била, ето, и моја чула, и моји нагони, и моји тропизми, и моја веза са светом. И моја слобода. И мој разум. Мој сан. Међу белим аветима што, неме, лутају маргинама свих мојих хаотичних свезака, била си једино стварна и жива, и присутна, нетремице, већ толико година…“
Тешко се отети утиску да и у Матићевим сентенцама није реч о Јеји.
На сличан начин то наставља и у следећој књизи Уосталом, додуше не тако непосредно као у претходној, али увек у вези са њом и у односу на њу.
Њој Драшко пише никад написана и никад послата писма и слаже их у књиге.
Не заборавимо да је у трећем есеју те књиге (Налик дојавама), својеврсној увертири дневничке распомамљености, оставио и ову констатацију: „Дневници се пишу за сваки случај, остављени заувек у боцу бачену са брода који тоне.“
А Драшко не би био он а да се дуго не опрашта у својим књигама. Познато нам је да неке књиге имају дупло дно, а његове имају дупле епилоге или одјаве.
Наиме, књигу Земља равна, људи случајни затвара, поред Матићевог, и један цитат из мог романа Ћутања из Горе. Тачније, са неколиким стиховима из прилично непознате народне песме са Кордуна. У њој народни певач описује почетак стварања света језиком простог народа.
Тако се стварање света дешава на самом крају његове књиге. То је Драшко.
*
Претпостављам да у рукописима постоји хроника остатка 2017. и читаве 2018. године. Усуђујем се да тврдим да ће то бити (уз претходно поменуте књиге), кад се све смири и искристалише, најбоље његове странице.
Јер, оне су кичма на скелету тог динсауруса наше културе, које ће будуће генерације открити са чуђењем и наћи се у неверици да је у овом времену живела „врста“ која по свим логичним параметрима није могла да постоји.
Права је штета што овај диносаурус није поживео још коју годину. Верујем да бисмо имали серију дневничких књига којима бисмо се враћали докле год буде овог језика.
Метеорит је тек недавно ударио у Земљу. Таман облак прашине још увек наткриљује видик. Тек кад се прашина слегне а облаци разиђу – преживели ће почети да склапају мозаик о једном прохујалом времену тако што ће о њему судити по најређим врстама.
Драшко Ређеп је једна од њих.
2019.
