СВЕ ДОК ОБАЛЕ РАЈНЕ НЕ ЗАПЛОВЕ УЗВОДНО

Претежак је то подухват да се један народ објасни,
поготово ако тај народ не постоји.
Шарл-Фердинанд Рами

Када би се претпутна вртоглавица оголила до краја, свела би се на банални страх од смрти, тог противника сваког облика живовања, односно кретања. Живот је, између осталог, одлагање умирања, али је и од тога мање ако се сведе на голи страх.

Већина путописаца се не бави оним што претходи путу и његовом опису. Као да сваки путопис није написан још пре него што се кренуло на путовање. Оно што се исписује по његовом окончању пуко је присећање оног већ исписаног, сада већ непостојећег пута, руком и непоузданим памћењем непостојећег путописца. Ове претходне белешке волим једнако као и оне које настају након путовања.

Не може се рећи да се делићем себе нисам радовао путу у Швајцарску − знатижељно дерле у мени још увек лудује. Али осетиo сам и снажно присуство малограђанштине која бодри кукавицу и калкуланта у мени, распирујући исконске страхове и лоше сценарије, и при том некретање уздиже до ранга светости. Ово друго осећање је потхрањивало духовну и сваку другу лењост, убијало глад за новим и непознатим, пригушивало истраживачки и пустоловни дух у мени. У прилог су му ишла и атавистичка уверења по којим је свака промена истовремено и опасност, свака новина угрожавање интегритета, могућност понижења, увећања осећања мање вредности и стида.

Пре овог излета узео сам у руке књигу Денија де Ружмона, „Швајцарска – земља срећних људи“, пристајући да ми учитељ и водич буде ова илузија и дезилузија испреплетена између истих корица. Почео сам да је читам с оловком у руци, не би ли био спремнији за поход у „земљу среће“. То ће ми, рачунао сам, помоћи да самерим степен властите, а посредно и колективне несреће из које крећем, али и посредовати у релативизовању општих места о Швајцарској и Швајцарцима. Потајно сам прижељкивао да отуда назрем пропламсаје преостале зрнцади овдашње среће која се да видети само издалека.

Већ на почетку се уверавам да Дени де Ружмон своју књигу пише баш за мене. Он је увод у њу завршио у мају 1964.године. Тих дана сам се и ја, ако је веровати хоризонталној хронологији, суочио са искушењем званим – живот. Тајни знаци су посејани посвуда; сад их само пописујем и класификујем.

И ту, у уводним реченицама своје књиге, Дени де Ружмон супротставља два појма, наговештавајући два могућа пута – хелветизација и балканизација. (Данас је читам као антиципацију краја наше федерације, која, нажалост, није успела да се прилагоди духу нових времена, да се избори са властитим мањкавостима, постајући разлог овдашњим народима да се међусобно закрве.) И он је у дилеми да ли је Швајцарска „остатак прошлог доба или путоказ“. Схватам, а то потврђујем и по окончању своје екскурзије – Швајцарска је реткост, као што је редак погодак стрелом у јабуку на нечијем темену.

(одломак)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *