ОДУМИРЊЕ ПУПЧАНИКА

Умирала си у мени, мајко, а била си жива.

Севао је бол, нисам знао одакле. Негде унутра, скривено и од мене и од света, болело је место за које нисам знао да постоји.

Умирала си у мени, а била жива, тамо, у завичају. И ја до данас то умирање, тај бол, нисам умео да испричам нити да га опишем.

Тих касних осамдесетих година прошлог века умирала си, мајко, у мени, у Београду, а живела, тамо у завичају и, знам, скривала се да би ме оплакала, како и ја не бих умирао у теби.

Умирала си док сам лежао, заклоњен високом травом у дворишту интерната, и ослушкивао писак локомотиве, одоздо, са железничке станице.

Осећао сам да у мојој утроби одумире заостали патрљак пупчаника којим смо били повезани у твојој утроби. Мислио сам да ће се та пупковина протезати до саме вечности, али тада је била прекратка да савлада удаљеност која дели Демића брдо од оног – Топчидерског.

*

Када сам једног од тих мучних мајских дана сео поред твог узглавља, рукама си обујмила обе моје шаке и шапатом ме упитала:

– Пишеш ли?

– Пишем, мајко – одговорио сам ти. Скретао сам поглед, као ухваћен у лажи. Мислио сам да је, у таквим околностима, лагање дозвољено.

Онда сам те погледао, јер сам знао да ме гледаш. Низ образе су ти текле сузе – две танке, прозирне пупчане нити.

Принела си моје надланице својим уснама и пољубила их.

– Лијепе моје руке – изустила си.

Одувек си била осетљива на туђу муку и бол, склона да сваком, живом или мртвом, подариш своје сузе као једино што имаш и можеш да пружиш. Знам, била је то твоја безрезервна спремност да прихватиш и оно што не разумеш.

Данас знам да је то био гест одобравања оног што радим.

*

Одкад те „нема“, твој лик непрестано лебди понад моје главе. И то онај који знам са црно-беле фотографије из времена када ме није било, када те није било. На њој си девојче са две дуге исплетене кике које падају по белој кошуљи, преко груди. Исплетене кике, попут две пупчане врпце пружају ти се преко руба фотографије, незнано докле… На ушним ресицама ти светле бисерне наушнице, а о врату виси утростручена бисерна огрлица.

Не знам да ли је тај накит био твој или си га од неког позајмила због фотографисања. Због те дилеме, на твом лицу су се удружили стид и одлучност.

На тој фотографији о мени не знаш ништа, док се за мене то не може рећи, јер се ничега не сећам а да истовремено не знам за тебе.

Не умем да замислим своје непостојање; једнако као ни твоје. Обоје смо у том незнању сирочићи, унезверени и тужни, усамљенији него иначе.

Није искључено да си, по угледу на своје старије другарице, помишљала на децу коју ћеш изродити, којој ни број не знаш. Чак не успеваш ни наша лица да замислиш.

Поготово не знаш да ћу међу нима бити и ја, баш овај, баш овакав.

Поглед ти је стидан пред фотоапаратом, сетан, неусредсређен, готово месечарски.  Хтео бих да напишем – лијепа моја мајко – али избегавам, јер не можеш да будеш лепа – без мене, као што ни ја данас то не могу – без тебе?

Зато ми је драже, уљуљкан у свом непостојању, се помало дурим, увређен твојом непомичном равнодушноћу.

Лакше ми је да верујем да ниси постојала пре мог рођења.

На тој фотографији ниси у стању да цениш моје заслуге. Ни не сањаш да ћеш постати мајка тек пошто се ја родим. Једно време бићу једини доказ твог мајчинства, све док на свет не дођу и сестре.

Никад нећу сазнати колико сам те рођењем наградио, колико казнио, да ли сам ти био више радост него оков, приморавши те да останеш да живиш са оцем.

Чим склопим очне капке, видим те како рукама пребацујеш те курјуке са прса преко рамена, настојећи да ти падају низ плећа. А курјуци непослушни, враћају се чим се погнеш, под теретом који те тек чека…

*

Седео сам на месту сувозача, још увек утучен твојом недавном смрћу.

Твој одлазак још је више учврстио моје везе са двема сестрама – сваки час смо се јављали једно другом.

Само неколико минута пре удеса на мобилни телефон ми је стигла порука од сестре из Беча.

У поруци је била искрзана фотографија на чије сам постојање скоро заборавио.

На њој си ти. У наручју држиш њу, сестру, која тада има две-три године, док левом руком придржаваш мене, док стојим испред вас. Тада ми је пет-шест година. Свакако нисам пошао у школу. Друга сестра се још није родила, али је, можда, већ била зачета. Волео бих да је тако, да на фотографији будемо све четворо заједно.

Док смо се једнолично возили аутопутем, загледао сам се у ту руку која заштитнички лежи на мом рамену. Нисам желео да мој сапутник, за воланом, примети да ми низ лице теку сузе.

 А та рука спуштена на моје раме готово да је сва у сенци; само један светлосни опиљак обасјава њен средњи и домали прст. Твоја рука је толико велика да сам се од њеног додира још више смањио, велика да ми покрива и раме и надноси се понад срца. Рука која расте све док ме потпуно не заклони од света, док длан у исто време не постане и гнездо и ров, док се не претвори у кров и у земуницу.

То погледавање у фотографију на дисплеју мобилног телефона прекинула је упадица мог сувозача да се у даљини, на путу, нешто дешава.

Доиста, назирала су се силна светла и трептање жмигаваца. Смањивали смо брзину све док нисмо стигли на место где је већ била формирана колона возила која су се ту зауставила.
Ту нисмо стајали ни пола минута, кад је уследио стравичан удар отпозади, ломљава, тресак и тумбање наших кола. Били смо залепљени за већ поломљена седишта и избезмљено гледали у кров наших кола, очекујући да нас згњечи непозната неман.

Пошто је завршни ударац изостао, а ми се донекле прибрали, јавили смо се један другом. Свако за себе је опипавао сопствено тело како би проверио да ли је читаво. Потом смо избауљали из кола, страхујући да тумбању није крај.   
Једна од мојих првих сувислих мисли односила се на твоју руку, мајко, руку која је на фотографији положена на моје раме. Помислио сам да ме је она спасила.

У то сам све убеђенији како ме време удаљава од тог догађаја.

Знам да та иста рука и сада бди на мом рамену. И тако ће да буде, док једном не посегне да са прса забаци један од она два курјука на леђа. Или док ти не утрне она друга, десна, којом држиш сестру, хотећи да је преручиш.  

Само тај трен ћу остати незаштићен.
И то ће бито довољно да ти се придружим.

*

Пред свој одлазак опет си ме питала да ли шта пишем.

Потврдно сам ти климнуо главом.

Тражила си да ти пружим руке. Узела си их у своје и шапатом прозборила:

– Миле моје руке.

Сад их гледам, док ово куцају, обземајчене, ружне у својој немоћи да узврате и напишу причу над причама, причу о родитељки.

– Не, мајко, оне нису заслужиле да их називаш милим. Миле руке су у стању да узврате, да заштите, а ове моје то не умеју. Такве руке имају само светице и чудотворке, попут тебе.

Моје руке никог не умеју да васкрсну.  Само се јалово сећају.

Откад те нема, нема приче, нема ни причања. Сколило ме је ћутање. А и кад испустим глас, налик је на брбљање без реда и смисла.  

Више не ћутим, већ – мучим. Ћутање је нема прича, са почетком и крајем, са унутрашњом напетошћу и стрепњом. Напустиле су ме речи, настао је мук.

Откад те нема, мајко, више не пишем. Уз тебе сам могао да брбљам и пишем без грча, а сада ме и ова тишина заглушује.

Твоје присуство надокнађивало је мањак смисла. Чинило ми се да је свака прича достојна причања и писања. И ако до мог писања нико други није држао, бар си ме ти слушала, читала, прихватала моју збрканост и пометеност.

*

Време се дели на оно док си била ту и оно у којем си сећање.

Девет месеци је било потребно да бих те призвао у сан, иако на трен, онолико колико треба трепавицама да се споје и поново одвоје. Тамо си била здрава и насмејана, посвећена послу око припреме хране. Неко тесто си држала у рукама, показујући ми како се справља.

Безгласне су твоје речи, јер су се одавно одвојиле од тебе. Све су краће твоје реченице које допиру до мене. Очајнички призивам боју твог гласа. Наслућујем тек по коју реч или две. Њима ме не прекореваш нити шта заповедаш. 

Видим те у полусенци, више твоју силуету но јасне обрисе. Тај призор називам Обрнутом Пијетом: мртва мајка држи свог, још живог, сина у крилу. Као да ме немо саветујеш, а ја ти исто тако немо одговарам.

– Волиш ли?

– Волео бих, да ниси отишла. Са собом си однела сву моју нежност. Посвуда видим упражњена места која си заузимала, чујем речи које ниси стигла да изговориш, идем у места која никад ниси успела да обиђеш.

– Верујеш ли?

– Толикима сам веровао да ме није преварио само онај који није хтео.

– Надаш ли се?

– Нанадао сам се, све су ме наде мимоишле. Једино се твојој смрти се нисам надао.

– Пишеш ли?

– Писао бих да верујем. Веровао бих када бих волео. Престао сам да се уздам у своје руке и плетиво које уз њихову помоћ исплићем на тастатури.

– Пиши.

– Ево, тебе пишем , мајко!

*

Откад си ти отишла они који су ме волели сад ме сажаљевају. Било им је лако да уз твоју помоћ воле моју насавршеност. Својим присуством подупирала си сваку љубав према мени.

Све до скоро ми ниси дала да остарим, јер сам те увек звао мајком, као и онда кад сам ту реч први пут изустио.  

Ако сам иког имао – имао сам тебе. Сад немамо ни ти мене ни ја тебе. Онолико имање уступило је место оволиком немању

Одалагала си расуло, за разлику од оца који би још увек да поправља свет и прилагођава га себи, чиме је отварао врата сваком злу, а са њим и неправди.

Постао сам свестан присуства невидљивих сила у кући и њихових моћи тек пошто су ишчезле. Твој одлазак ми је открио шта си све кротила и приљубљивала, са колико си напора одржавала целину и од каквог си нереда испредала склад.

Кад улазим у нашу кућу – преда мном се отвара велика празна утроба.

Више не долазим нити одлазим. Сада бежим и узмичем, јер нема места на којем могу да те сретнем. Нема места на којем бих био спокојан.

Умиреш, мајко, у овој причи, а почињеш да живиш свуда наоколо.

*

Када су ми јавили да си умрла, у мени је севнуо онај стари, прастари бол, који сам осећао док си, жива, умирала у мени, за првих гимназијских дана.

Исти онакав, продоран, раздирући, бол неупредив са било којим другим. 

То је био знак да кроз онај пупчаник, којим нас је спајао, а за који сам мислио да је прекинут оних давних дана, још увек струји твоја крв, јер са крвљу увек иде и бол.

*

Сећаш ли се дана када бисмо повредили непослухом и дечјим несташлуцима, подсећала си нас да си болесна и да можеш умрети, а да ће твоје место заузети – маћеха – која нас неће волети.

Ни не слутиш да је моје детињство обележила претећа авет те долазеће маћехе којој нисам успевао да дочарам лице, али сам се, насамо, од њега од страха гушио у сузама.

Тек сад се уверавам да си била у праву. Маћеха покушава да те замени. Њено присуство осећам посвуда. И даље нема ни имена ни лица, али нараста као квасац. Заузима простор који си ти попуњавала, хода твојим стазама, смеје се свему оном због чега би ти плакала. Руга ми се својом неухватљивошћу. Гради се да ме не види. Све је оно што ти ниси била.

Назирем јој сенку иза потиљка; маше зарђалим српом, претећи да заувек пресече онај наш пупчаник.

Али, залуд јој је што ми квари рукопис – јер ја те упорно пишем, мајко. И не намеравам да престанем.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *