Драшко Ређеп на живот гледа као на шведски сто: са њега узима шта хоће и колико може, облапорно и незасито, халапљиво и обешењачки.
§§§
Он је једна од последњих ренесансних појава у нас, једини преостали уживалац уметности. Стиче се утисак да би само он могао бити савременик Декамерона; чак и један од његових активних (са)учесника.
§§§
Један је од ретких наших духова који зна, макар инстинктивно, да је страст најпоузданији компас, који одмењује и надгорњава сваку ученост и компетенцију.
§§§
Ако данас неко себе може назвати – винаверијанцем, онда је међу одабранима и Ређеп: ширина интересовања, упућеност и несмањен интерес за нове људе и другачија струјања. Младалачки занос је оно што га издваја од његових исписника од којих је млађи за неколико живота.
§§§
Њега треба читати и слушати, чак и кад његово писање досегне до крајњих ивица смисла или кад га не разумемо. До убедљивости код својих слушалаца и читалаца он долази вербалном заводљивошћу која је без премца, па тек онда аргументима.
§§§
Он је налик оном геометру (можда баш Кафкином) који удара кочеве, разапиње канапе, чкиљи у теодолит – као да доиста намерава да гради нешто велико и епохално. А онда, када му поверујемо, он скупља своје опсенарске алатке и прелази на нову локацију и почиње нову грађевину.
§§§
Његов хедонизам није од оних који живи на рачун других; он њиме шири заразу свуд где прође и чега год се дотакне. Његов смех и његова реченица никада нису лишени запитаности и шарма.
§§§
Он је рођени мајстор церемонијала и зато воли да се игра полугама књижевне моћи. Када жирира – више воли да конфронтира своје ставове са осталим члановима жирија него да повлађује већини. И, уз то, авај, ретко се кад превари у процени.
§§§
Његова Војводина стара саздана је од безброј зачина и мирођија и простире се на читав Универзум; на њој му завиде и српски националисти и тврдокорни аутономаши.
§§§
Он је једини преостали Кореспондент Епохе. У времену када епистоле неповратно нестају, он их бесомучно исписује, истим начином и тоном, заводљиво и господски, као што их је некад писао Црњанском или Крлежи. Он нам је жива веза са Класиком.
§§§
Он до озбиљности долази на другачији начин од већине виртуоза речи. Његова озвиљност није лишена комике, мада је та комика препуна озбиљности и сложеног подтекста.
§§§
Он је „најкњижевнији“ кад не пише о књижевности, кад се поиграва жанровима, кад испитује њихове границе. Он је живи доказ да маргина може да буде краљевски престо и осматрачница са које пуца најбољи видик.
§§§
Наизглед незаинтересован и тром – он спада међу најбудније читаоце у нашој литератури. Његова читалачка кондиција је неупоредива. Уместо да искуство које има смањује знатижељу за живот око себе – он ту знатижељу вртоглаво увећава.
§§§
Његова залагања су безрезервна; свеједно да ли долазе из уверења, ината или обести. Његови аргументи су заводљиви, духовити, често парадоксални, неретко луцидни и смели.
§§§
Драшкова проза је по правилу шпикована. Пре свега – нашим именима и књигама, нашим анегдотама и вербалним бродоломима. Будимо искрени, добар део његових читалаца јури своја имена по тексту, док се тек неколико одабраних дубље загледа у малтер који те једноличне цигле наших имена и књига држи на окупу, а он је сачињен од невеселих истина и горких синтеза нашег живовања.
§§§
Драшкове прозе су посластице за оне који им безрезервно верују, али и за оне који у њима острашћено траже фалинку. Највећи губитници су они трећи – равнодушни и неосетљиви.
§§§
Ако је озбиљним људима неупутно да говоре о рају, онда за Драшка можемо рећи да је „тежак случај пакла“, како слови једна песма Николе Врањковића, али оног пакла у којем је претекла по која трунка духа, односно смисла.
§§§
Драшко је елементарна непогода, и то од оних којих се са носталгијом сећамо, пошто умину у својој јарости.
§§§
Драшко Ређеп је на добром путу да постане метафора.
2008.
