Ћутања из Горе

Епилог који је на почетку

Крај ове приче сеже, ка ко је и ред, на сам извор памћења, гдје су ускрснућа обиљежавала вијекове, рођења и смрти – године, дани и ноћи – бјежани је, а сати и минути – ридање болесних и запомагање умирућих. Крај приче је неухватљив, а отуда и патетичан, као и њен почетак.

Све, дакле, почиње – ускрснућем, а не рођењем, како се увријежило, јер све што ускрсава заправо никад и није рођено, већ непрестано траје, мијењајући обличја и мјеста објаве, као и начине на који се указује смртницима. Тако ускрснуће остаје једини доказ незадвољства постојећим знањем, стањем и обликом.

Ја, Лешо Дијаковић, од народа прозван пророком, дакле – човјеком слијепим за садашњост а прозорљивим за све оно што нас чека – срећник или несрећник којем је указана част (пресуда) да буде свједоком и тумачем једног од највећих ускрснућа.

Са тим ускрснућем – ускрснуо сам и сâм, па да ту част или казну дијелим са свиме што ријечима поменем и мишљу дотакнем.

Нажалост, ни је ријеч о Христовом ускрснућу, јер би о њему свако свједочење било излишно. Ријеч је о – ускрснућу Књиге. У свом неопростиво дугом животу сретао сам мудраце који су вјеровали да је Књига друго име Христово, али и оне друге, који

су проповиједали да је Књига највећа препрека Христовог повратка. Давао сам за право и једнима и другима, у зависности од убједљивости изнесених доказа и сугестивности њихових ријечи, не знајући да ћу једног дана и сâм бити у сличној улози.

Узалудна ће бити повјерена част или удијељено проклетство да ми се укаже Књига, уколико не будем умио да ријечима смекшам сумњичаве а ћутањем придобијем равнодушне.

Са својим стадом сам годинама избивао из куће, заборављајући на вријеме у чијем загрљају живим и бусен земље који газим. Препустио сам се лутању недогледним пустарама Заумља, другујући и бесједећи са овцама и псима, покушавајући да разумијем језик животиња и биља, да ослушкујем уздахе земље и њихове одјеке у ушној шкољки небеса.

Испоставиће се да сам најприје морао да савладам вјештину надгледања и управљања бесловесним бићима, да бих тек потом постао духовни пастир, који брине народне бриге, који га опомиње и кори, једнако му пријетећи и улагујући му се, узалудно над њим точећи крепост и богобојажљивост. Спознао сам и то да кад човјек изабере начин на који ће живјети, не треба да се чуди кад живот изабере њега и додијели му улогу о којој није ни снивао….



Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *