…
2.januar 2013.
Budim se sa utiskom da sam čitavu noć čistio fekalije. Partner u toj raboti je niko drugi do reditelj N. B. Ne znam otkud on u mojim snovima. Da smejurija bude veća, reč je o izvesnom pronalasku za čišćenje fekalije iz neke betonske bezadnice. Pronalazak se temelji na rešetki koja se uranja u prljavu tekućinu kako bi se hvatale plivajuće fekalije i vadile na površinu. U nekom trenutku u uhvaćenom talogu pronalazim mobilni telefon. Pokazujem ga B. On priznaje da je njegov, ali je izričit da se manuo njegovih usluga.
Pokušavam da sadržaj ovog sna povežem sa mojim čitanjima Krležinih “Dnevnika” i traženja njegovih snohvatica. Kao i pokušaja da i sam počnem sa beleškarenjem, sve u nadi da će od tog dnevno-noćnog taloga nešto preteći, odnosno ostati, kao što na onim rešetkama iz sna ostaju krupniji komadi fekalija.
Eto, već na početku, na samom praskozorju mog beleškarenja, ukazala se metafora svih dnevnika ovog sveta, da su oni, dnevnici/noćnici, zapravo, tek kabastiji produkti mozgovnog metabolizma, te otuda jednak balast kao i one suptilnije i ređe, koje nijedna rešetka budnog i snovidog oblika ne može da zadrži.
S druge strane, dnevničarenje je posledica vere u smisao pojedinih reči i misli, kao i kondicije da se sve to beleži, dok ja, dnevničarski ateista, poput asmatičara gubim dah već na početku.
„Prebija“ mi ruke vest o smrti dobrog literarnog poznanika iz rata, lirske duše, šarmantne i blage. Ispisujem banalno „počivaj u miru, dragi prijatelju“ ispod jedne njegove pesme na svom FB-profilu, a ne verujem ni u tu vrstu počivke ni u mir u koji se sa smrću dospeva. Uostalom, kako (o)pisati nepostojanje? A to je i centralno pitanje čitave književnosti, pa i ove dnevničarske ekspedicije bez cilja, pitanje na koje nema valjanog odgovora ni izgovora.
…
7. januar 2013.
Sedmi je dan beleženja a već ga doživljavam kao kuluk. Čini mi se da upravo taj osećaj ubija dnevnike u svom začetku, u njegovoj istinskoj nameri da iz dana u dan odvaja žito od kukolja. Ali, postaje mi jasno da ono što je žito za Dnevnik nije i žito za jedan dan života. Na to se nadovezuje i suprotna teza koja mi šapuće da nema uživanja bez jedne očovečene misli, jednog mozgovnog obasjanja, nasuprot sladosti blagoutrobija, radosti čula i pola. Druženje kao isprazan ritual nije uživanje, već gubljenje vremena i energije, uprkos obilnoj trpezi, rapsodiji ića i pića. Čavrljanje bez jedne misli koja zavređuje da zastanem, udahnem, zagrcnem se. Ali, nije svrha dnevnika da beleži kako sam bio van i mimo sveta, dakle nije namenjen samo meni; on priželjkuje nečije druge oči, drugačije iskustvo, različito poimanje sveta i čovekovog mesta u njemu.
…
15. januar 2013.
Nosi li Dnevnik koji vodim ikakve druge vrednosti osim puke upornosti? Ili u njemu ima i zračak nade da u svakom danu postoji dostojna misao da preživi trenutak u kojem je problesnula? I, konačno, može li iz ovih opiljaka preteći nešto trajnije, postojanije, istinitije?
Može li u njega stati svaki problesak požude, proplamsaj sanjarija, grešna i ružna misao, tajni naum; svaki sev ljubomore, munja zavisti, iskra sebičluka?
Može li se u njemu odvojiti pleva literature od trine svakodnevice? Može li se u njemu čistota misli razlučiti od prljavštine tela, iz koga niče i kome se vraća sa svog kratkotrajnog bluđenja po literarnim nebesima?
Znam da ne može, a svejedno nastavljam, rukovođen svetlošću svog beskrajnog mazohizma, od koge bar ovde želim da se odvojim, pomislivši za kratko da ne pripada samo meni.
…
24. januar 2013.
Razgovor sa Vidosavom. Godi mi njegov gorak humor i cinizam. Životno iskustvo mu daje za pravo da u svojim ocenama ostane nedorečen, ali uvek sa jasnom naznakom u kom bi pravcu njegova misao bila izložena. Protagonisti su manje važni; interesantnija je logika jedne pojave, načina razmišljanja i ponašanja. Nameće mi se uverenje da je svet podnošljiviji ukoliko ga posmatramo fenomenološki, jer dozvoljava da bar na čas imamo privid da smo izuzeti iz opšteg zverinjaka.
Spoznajem, takođe, svu besmislenost surevnjivosti među nama koji imamo ambiciju da se ozbiljno bavimo zaludnošću spisateljskog posla. Jer mi smo aveti, nevidljive i bezopasne, koje ozbiljno ne doživljavaju ni naša deca.
I snažna potreba za jakim afrodizijakom, navalom adrenalina, dubinskim buđenjem iz ove hipohondrije kojoj sam se prepustio.
…
28. januar 2013.
Umro je Sloba Pavićević. Čovek koji se čitav život rvao sa smrću, upućujući joj rafale ciničnih primedbi. Sve ove dane sam pokušavao da predstavim taj haos u njegovom organizmu, tu pomamu destrukcije, to ubijanje života, pa ako se hoće i – ubijanje poezije u čoveku. I sad osluškujem reakcije ljudi na njegovu smrt. Nedopustivo su mlake, iako ne znam kakve bi trebale da izgledaju pa da budem zadovoljan. Zameram i sebi i svojim mislima nastalim tim povodom.
Toliko posla koji je uradio, toliko onih koje nije stigao, a biće već prekosutra zaboravljeni… To je ono što je smrti neoprostivo – izjednačavanje, potiranje, unižavanje. I zar se do nje dolazi uvek preko bola, poniženja tela? Jer znam, njegova autoironija ga do kraja nije napuštala, a ona je odlika izuzetnih.
…
1. februar 2013.
Sahrana. Opelo. Sunčan dan. Toči se rakija za pokoj Slobine duše. Medovača. Oko ukipljenih ljudi zuje pčele. Da, pčele! Prvog februarskog dana! U desnoj ruci držim sveću a dlanom leve štitim plamen od vetrića koji hoće da ga ugasi. Jedna mi pčela sleće na nadlanicu leve ruke. Suze mi klize niz lice. Munjevita misao – da to, možda, nije pčela sa Slobinom dušom ili pčela od nje(ga) poslata?! I sledeća misao – da to, možda, nije dokaz o postojanju boga?! A onda slede i naredne misli. Najpre ona koja smatra da je probitačnije sumnjati u zagrobni život, pa se umiranjem uveriti da nisam bio u pravu od one koja će sumnju potvrditi. I tako dalje, sve jeretičkija od jeretičkije, dok ne dođem do one kako su veru raspirivali najveća sumnjala. I sve tako u krug, dok jektenije traje, a iskupljeni svet se blago sagiba i savija od napora stajanja. Pa opet jeretička misao o suptilnom maltretiranju pastve od strane sveštenstva… Smrt generiše jeretičku misao. On je samo tehnička izvedba ideje nestajanja.
…