Hej, Srbi, gde su vam deca?
Eno ih bulje u ekran.
Deca rođena bez šanse
Da jednog dana pronađu svoj put.
Goblini, „Pečenja i rakije“
Ništa ja ne znam.
Ali, znam neke koji sve znaju i u sve se razumeju. A u knjige i sve u vezi sa knjigama – naročito! Toliko da od njihovog silnog znanja i angažmana, iz naših života knjige naočigled iščezavaju.
Znam vlade, ministre i ministarstva, znam plaćene branitelje knjige koji svojim činjenjem i nečinjenjem rade na njenom unižavanju i iščezavanju.
Znam ponekog zakonodavca, pogotovo znam zakone koji destimulišu sve one koji bi ulagali u kulturu, naročito one zakone koji papreno oporezuju donacije u kulturu.
Znam političare koji se vatreno zalažu za modernizaciju društva, a kad tu istu modernizaciju treba sprovesti u ustanovama kulture – onda se pozivaju na dosege zapadne civilizacije u pogledu njihovog samofinansiranja, kao i na poslovični nedostatak novca.
Znam političare kojima su kulturne ustanove, pa otuda i biblioteke, puki potrošači. Sa njima se sreću isključivo pod rashodovnom stavkom budžeta.
Znam i one koji ne znaju da pišu knjige, ali nas uporno, sa skribomanskim zanosom ubeđuju da to znaju i umeju.
Znam i one koji, ne bez poleta, pišu i, uz to, tvrde kako to čine isključivo za svoju dušu i na radost svoje familije – na stranu što sve oko sebe svakodnevno/svakonoćno gnjave svojom ambicioznom neambicioznošću.
Znam naoko ozbiljne pisce koji se pozivaju na broj prodatih primeraka svojih knjiga i na osnovu toga sude o njihovim umetničkim dosezima, ali znam i one kojih nije briga za svoje čitaoce, jer pišu za izabrane i „daleka neka pokoljenja“.
Znam pisce koji veruju da život sam piše romane i priče, a da ih oni, tobože, samo „stavljaju na papir“. Otuda je isti taj „život“ isključivi krivac ukoliko je „stavljanje na papir“ neinventivno i nedarovito i što su svom snagom udarili u zid ravnodušnosti.
Znam pisce koji, pre nego što krenu u avanturu pisanja, pogledaju na kalendar kako bi videli ne pada li skoro godišnjica kakvog istorijskog događaja, odnosno nacionalne tragedije; usput, krajičkom oka zirnu ko sve sedi u žirijima za dodelu prestižnih nagrada. Ukoliko su u mogućnosti, poželjno je da iste te članove žirija pozivaju na saradnju, štampaju im pesme ili priče, kritike ili eseje, pozivaju ih u goste ili ih strastveno hvale i lajkuju.
Znam izdavače koji žive na grbači svojih pisaca, kao i one koji se bave piraterijom, koji krivotvore katalogizacije i tiraže, koji uzimaju novac – a da nikad ne odštampaju preuzeti rukopis.
Znam silesiju „umetnika“ koji za lažne recenzije strižu sujetne i slavoljubive ovčice, vršeći svojevrsnu inicijaciju priliko privođenja u okrilje književničkog stada.
Znam trgovce koji uspešnije prodaju knjige što ih manje čitaju i što ih više mrze. Pogotovo znam trgovce knjigama koji se lažno predstavljaju da su izdavači. Štaviše, znam sajmove na kojima se legije trgovaca prikazuju kao izdavači, svi odreda štampajući i prodajući Pelagićev Narodni učitelj, Vujaklijin rečnik ili Ćorovićevu Istoriju Srba.
Znam knjižare koji su toliko apatični da potencijalnog kupca radije lažu kako nemaju traženi naslov, nego da učine napor i prošeću se između rafova.
Znam biblioteke čija je godišnja nabavka knjiga ravna – nuli!
Takođe, znam i one biblioteke koje ne primaju književne časopise, sa obrazloženjem da ih niko ne čita, kao i da za njih nemaju smeštajnog prostora.
Znam i školske biblioteke u kojima godinama nije zanovljena ni jedna jedina knjiga. Otuda, znam i škole kojima je sve preče od svoje biblioteke.
Znam mrzovoljne bibliotekare koji baš i ne ljube knjigu, te za pridošlog člana biblioteke uvek imaju spremljen izgovor: – Knjiga je na čitanju!
Znam i članove biblioteka kojima je teško da plaćaju mizernu godišnju članarinu, te se švercuju sa besplatnim članskim karatama svojih ostarelih roditelja.
Znam knjige koje decenijama stoje po policama biblioteka a da im knjižni blokovi još nisu razrezani, dakle ni pročitani, ali ih revnosni bibliotekari tvrdoglavo smatraju raritetnom.
Znam po nekog učitelja i profesora koji svoju upućenost u savremenu književnost pokrivaju informacijama iz „lične biblioteke“. Oni, dabome, nisu članovi biblioteka (niti posećuju književne večeri) – jer sve što im treba, već su naučili na fakultetima.
Znam vatrene zagovornike elektronskih knjiga na uštrb štampanih – a jednako ne čitaju ni jedne ni druge.
Znam novine koji su iz svoje uređivačke koncepcije izbacile rubriku za kulturu. One koje ih još imaju, u njima su knjige i književnost ponajmanje zastupljeni.
Znam i novine koji sebe smatraju ozbiljnim glasilom, iako svojim čitaocima poklanjaju treš-naslove.
Znam novinare koji za bibliotekare imaju uvek isto pitanje: – Koji se naslovi najviše čitaju u biblioteci?
Dabome, znam i one novinare koji jednaku pažnju i minutažu posvećuju i preispoljnim skribomanima i ozbiljnim piscima, dodatno uvećavajući nesnalaženje potencijalnog čitaoca/gledaoca.
Znam novinare koji se izdaju za pisce – i još tvrde kako prodaja njihovih knjigolikih predmeta nije proporcionalna njihovom “pojavljivanju” u medijima.
Znam top-liste najprodavanijih naslova knjiga u kojima večno obitavaju naslovi upravo onih koji te iste top-liste sastavljaju i oglašavaju.
Znam i one koji sve znaju, poput mene, a zapravo ne znaju ništa – jer se, i posle svega, još uvek nadaju nečem boljem i lepšem, ne prestajući da se čude, uprkos sve učestalijem pomanjkanju čuda i čudesnog u našim životima.
Ali, znam i fanatike među piscima, urednicima, izdavačima, među knjižarima i bibliotekarima, među novinama i novinarima, među tumačima književnosti i čitaocima bez kojih i ovo što pišem ne bi imalo smisla, bez kojih ne bi bilo svrhe ni živeti ni umirati. Upravo su oni krivci odlaganju ove Gutenbergove sahrane koja traje poodavno i, hvala bogu, nikako se ne okončava. U njihovu slavu i čast napisana je i ova beleška.
Kragujevačke novine, 239 (26. decembar 2013), str. 18-19.