(Beseda prilikom dodele nagrade „Dejan Medaković“)
Dozvolite mi da u ovom svečanom trenutku prizovem u sećanje Dejana Medakovića i podsetim na njegovo delo, dostojno kakvog renesansnog sveznadara, u čijoj je srži lako prepoznati kardiograme trajnih bežanja iz zavičaja i neprestanog vraćanja u njega.
U njegovom bogatom opusu nije lako nazreti mesto i trenutak u kome se bežanija pretvara u povratak, niti samouvereno ustvrditi kako je svaka bežanija istovremeno i povratak, a povratak – novo bežanje. Ispada da su neprolazni, a otuda i pouzdani, samo naši strahovi, strepnje i ljubavi koje se lako izrode u mržnje, te nas sustopice prate, trajno nagrizajući misao i trujući krv.
Pouzdano znam da ne pripadamo srećnom narodu, niti su srećni narodi sa kojima smo izmešani i sa kojima graničimo. Ali, možda ni jedan deo ovog naroda nije toliko izložen nerazumevanju (a time i mržnji) svojih komšija, ali i nepoznavanju sopstvenih moći i ograničenja, kao onaj koji je živeo i ponegde još živi u Hrvatskoj.
Otuda, valjda, najizrazitiji sinovi Srba iz Hrvatske, a Dejan Medaković je jedan od njih, uzaludno, ali zato ne i manje ustrajno, tragaju za odgonetkom tog nerešivog rebusa: pokušavaju umom da obuhvate bezumlje, da razumevanjem dešifruju i obuzdaju nerazumljivo.
Upravo takvim ljudima, znanim i neznanim, pokušao sam da ovim romanom podignem spomenik.
Akademik Medaković je opisao krug ne samo svojih, već i naših bežanja i proterivanja, zatiranja i odrođavanja, naših ubilačkih i samoubilačkih koraka. To je onaj krug koji kao narod i kao pojedinci opisujemo u nepresušnoj potrebi za tihom lukom i toplim utočištem.
Dovoljno je da ovlašno pogledamo njegovu bibliografiju, pa da ocrtamo kružnicu koja spaja Hilandar i Sentandreju, ide preko Zagreba i Beča, sve do Trsta i manastira Savine.
To je taj krug koji, umesto da se širi i nestaje u bezmerju i bezvremju, neprestano sužava svoj obim, nalik omči oko vrata obešenika.
Tome u prilog citirao bih nekoliko Medakovićevih stihova iz, meni sasvim razumljivo, važne pesme „Glina“, koja je, bezmalo, stara koliko i ja. Pesnik evocira uspomenu na one koji nisu uspeli da pobegnu, kako nekad, tako sad, ali i na begunce i bekstva u svim vremenima. Dakle, misao mu dopire do njih: „Nemoćnih / Da dostignu zbeg / Koji je krišom poneo sobom / Razloge / Za trajno nespokojstvo“
U ovim stihovima zbeg se uzdiže u trajan simbol naroda kojem pesnik rođenjem pripada, postajući rezultanta svih individualnih i kolektivnih napora, dokaz i potvrda ne – večnog vraćanja, već – večnog uzmicanja.
I ovde potvrđujemo nauk po kojem je trajno nespokojstvo jedina poputbina iz koje proishodi sve što činimo, loše i dobro; kako sebi, tako i drugima.
Možda literatura ne suspenduje bol i tugu, ne umanjuje medakovićevsko „trajno nespokojstvo“, pogotovo ga ne otklanja, ali nam se valja nadati kako našu prolaznost čini sadržajnijom i, dozvolićete – otmenijom, a time i za stepen podnošljivijom.
Od literature je dovoljno i to što pokušava da na bolna mesta stavlja meleme i privije obloge kako bi se bolovi lakše podneli, bez namere da garantuje ozdravljenje, pogotovo ne – večni život.
Dostatno je, valjda, što nam pruža mogućnost da, kako se kaže u našem zavičaju, „raspjevavamo svoje – jao“, da se umivamo vlastitim, makar i suvim suzama, i navede da skrušeno priznamo kako nas život nadilazi, ma koliko bili vešti da ga podražavamo i vidoviti da ga sagledamo.
U tom svetlu razumem i ovo priznanje. Tumačim ga kao Medakovićev klimoglav za napore koje ulažem prilikom ispijanja zavičajnih otrova. Ovo veliko prezime, danas i ovde, personifikuje zavičaj koji imam i nemam, koji mi se nudi i otima, zapomaže i proklinje, koji me krepi i istovremeno baca u očaj.
Duboko uveren da nam je sećanje jedina budućnost, još jednom vam se svima zahvaljujem na ukazanoj časti i pažnji.
U Novom Sadu, 10. januara 2011.