ИГРЕ БРОЈЕВА

21034718_10156530859524112_5895132307431472941_n

ИГРЕ БРОЈЕВА (одломак)

 

I

(На сцени стоји четворочлани оркестар који, док публика долази, читаво време свира. Свира и  пева.)

Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
моја кућа стоји на двије греде.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
моја дјеца ходају боса, гладна.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
с празним торбама враћамо се кући.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
Цигани гладни чергаре по свијету.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам.

 Јој, али Бог неће да нас гледа!
Јој, али Бог неће да нас гледа!

 

(Из оркестра иступа човек средњих година, држи виолину у руци и обраћа се публици.)

КАЛАЊОШ: Даме и господо, мој наклон, свијетао дан вам желим, иако се човјеку одавно смркло. Ја сам Ђорђе Калањош, шеф овог оркестра. Овдје сам да бих отклонио вашу недоумицу око доласка на овај час. Можда сте помислили како сте залутали и ушли у кабаре на отвореном? Не брините! У представи сте! Иако вам се чини да сте изузети! Али ни то није разлог да се забринете. Ми смо овдје, како су многи и наслутили, завјеса. Музичка завјеса. Плод смо вјере аутора овог комада по којој стварност са те, ваше стране, изгледа мање страшна од оне на овој отвореној позорници. (Придружује се оркестру и неко време свира. Поново иступа.)

Ђилабен ромален
ђилабен, чавален
ме тумендар џава
андо парно тхем.

 Пјевајте Цигани,
пјевајте, свирајте,
побјећи  ћу од вас
у бијели свијет.

 ЦВЕТА: Истина је да се зовем Цвêта, али је лаж да у мени било шта цвéта. Напротив, увело је све у мени и на мени. Удовица се не може звати Цвета. Моја улога је да венем и копним, али, ако може, да то буде – стојећи. И да чекам. Ни сама не знам шта то треба да дође, кад је поред мене све већ прошло или ме је мимоишло. Да чекам тугу да спласне? Или мужа да ми се врати? Деца да одрасту, па да и њих одведу од мене? Или да чекам разум да се међу људе врати и да овај рат не буде стварност, већ пусто сновиђење?

АDVOCATUS DIABOLI: Господо судије, цењена порото, даме и господо, на крају свих крајева, ја, у ствари, не знам чији сам овде бранилац. Убијенима није потребна (ничија) одбрана, док, с друге стране, оне који на овај свет гледају преко нишана нико не може да одбрани, и њихову кривицу умањи. Одбрана по службеној дужности служи формалним и процедуралним захтевима, а мени даје могућност да о читавом овом догађају дам лични суд. Прецизније речено, да себе покушам да одбраним од суђења. Дакле, многи ће (у) моје излагање доживети као пуко моралисање; али – оно увек долази накнадно, кад све прође и када је већ за све касно. Својом завршном речи ја надокнађујем неразуман изостанак истраге. Сматрам овај предмет давно и неповратно завршеним. Ако је сврха обнављања овог процеса била рехабилитација убијених, верујте, усмерена је у погрешном правцу. Ако је, пак, све ово организовано како би се сви ми, учесници ове суданије, рехабилитовали, бојим се да је и за то одвећ касно. Нема средства ни начина којим би се оправдала нечиста савест живих! Спрам нас, леже ОНИ, чисти и неокаљани, као и у време егзекуције.

СВЕТА: Можда сам за осуду… Јер сам Светислав, или краће – Света…. можда носим такво име јер ми је суђено да ми се свет сруши на главу… и што сам својим очима видео да човеку ништа није свето… Можда сам за осуду само зато што носим ово име, а највише зато – јер сам преживео, био међу прокобројнима, дакле у групи из које су надопуњавали оне групе које су водили на стрељање… Света јесам, али у мени ништа није свето, нити ми је, након проживљеног, било шта свето… Овај свет је за мене престао да постоји, испразнио се од кад су, на моје очи, онолике црне поворке отишле из њега… Ништа више не виде моје очи, сем мртвих пред чијим одсуством, ево, стојим и не умем нити да коракнем, нити реч да изговорим а да ми она у устима не запне… Не умем ни да ћутим… И ћутање су убили у мени…

МОША: Вероватно сам унапред крив… јер се презивам Ели и јер ми је име Моша, мада су ме сви у граду звали – доктором. Доктором за рађање, па сам се ваљда зато толико омилио смрти… Вероватно сам крив јер сам рођен у Нишу. А можда и због тога што сам председник јеверејске заједнице у Крагујевцу и што ме, откако је црнило умарширало у град, свако мало узима за таоца…. Уосталом, знам да свака чињеница из наших живота може постати разлог за бар једну кривицу…. Вероватно сам крив јер сам гимназију завршио у Крагујевцу, а медицину у Бечу… Да је нисам завршио, не бих знао на каквој крхкој сламци виси људски живот… Неизоставно сам крив јер сам ово што јесам. А понајвише сам крив што нисам неко други, нешто друго и што не живим на неком другом месту и у неко друго време… Вероватно сам крив, али кривицу не признајем…

ЂАК: Знате и сами, свако дете показује нестрпљење у погледу свог одрастања. Ни ја нисам био изузетак. Било је неподношљиво дуго чекање уласка у свет одраслих. Није ми било довољно што сам опонашао старије, већ ми је било криво што нисам рођен већ стасао. Детињство сам сматрао кулуком којим плаћам улазак у друштво одабраних. Тог октобарског дана, када су нас Немци извели из школе, чак и они ретки међу нама који нису марили за брзину одрастања – стасали су за непуна два дана. Нема тога који  није остарио. А бојим се, није мали број ни оних који су, у исти мах,  подетињили, одрасли и остарили пред стрељачким стројем. Било је прекасно за кајање јер се тескоба ушуњала под детињу кожу.

MИЛИЦА: Једино је истина да сам Милица. Да сам жена. И да сам стрељана. Поред мене су пале и Лидија и Адријана и Сузана и Сара… У исти мах и једнаком брзином као и толики мушкарци… Све друго су пуке претпостваке. Поготово је нагађање да је моја смрт плод забуне или тобожњег бркања идентитета. Наводно, моје име је била мета, а не ја, поготово не моје тело. Име за које сам мислила да ми је штит, претворило се у омчу. Однекуд је добијен налог да се уклони извесна Милица, ко год да стоји иза тог имена. Не зна се ни ко је издао налог да се то учини. Без обзира чија сам кћерка, сестра или жена. Неко је издао наређење, неко ко располаже брижљиво формираним картотекама и тајновитим списковима, неко ко класификује људе тако да једне треба лишити живота а друге поштедети. Бар до следеће прилике, до неке следеће одмазде. Неко је преузео божје прерогативе давања и одузимања живота. Неко ко верује да ће свет постати бољи, сигурнији, пространији, уколико се уклони бар једна Милица, ако се побије бар неколико хиљада људи.

АРХИСВЕДОК: Ево, након дугог и тегобног живљења, ја, једнак са вама и са њима, изјeдначен, дакле, и са живима и са мртвима, коначно добих прилику да из ове, небеске перспективе, изнесем непристрасан суд о свом земаљском указању. Пред свако биће отјелотворено на Земљи постављен је задатак који мора да изврши и, док то не учини – нема разријешења обавезе и изласка из улоге. Свако је дужан да добијени задатак беспоговорно изврши до краја, а евентуално опирање само отежава и одгађа његово спровођење. Приликом расподјеле улога мени је додијељено да будем  – Свједок. Ако питате – Свједок чега? – одговор знате и сами: – Свједочити се може само о Злу. Питате ли ме – Шта је Зло и чему оно служи? – објашњење нећете добити ни од мене, нити од било кога другог. Само мртви разумију језик Зла. Знамо да се Зло никад не може предвидјети; знамо да је ту тек пошто се све већ деси и прође. Не зна му се поријекло, јер стално измиче и поприма неограничен број појавних облика. Не наслућује му се ни сврха ни циљ: оно се наводно увијек чини ради – Добра. Слутим да је Зло вјечно, баш због непрестаног опирања прецизном дефинисању и јасном разумијевању. Зло је увијек тврд, претврд орах; тешко се домишља и још теже измишља. Има га толико да смо сви до једнога ослијепили од његовог интензивног бљештавила.

ГАНДИ: Ја сам Ганди, некад југословенски, па српски, а сада само – крагујевачки, „мученик од народа за народ“. Зову ме још оцем и мајком крагујевачке сиротиње. Читавог живота су ми се једнако и ругали и тапшали ме по раменима. Како градска господа, тако и последње битанге и нерадници, свеједно да ли сам био користан друштву или сам покушавао да га поправим. Нисам ваљао својим суграђанима, јер сам био – друкчији. Нисам могао ништа добро да очекујемо ни од ових који су незвани дошли међу нас. Нисам, дакле, био вољен ни од кога, иако сам волео читав свет. Тако би било и да ме нису убили. За живота су ме упоређивали са мачком, и њеним недостижним капиталом од девет живота. Поспрдно су ме називали новинарским њушкалом, који забада нос у туђе животе. Нема тог подругљивог имена које ми није пристајало. Како год да ме је „рука судбине“ бацала – дочекивао сам се на ону своју преосталу ногу, јер ми ова десна, дрвена, није могла бити ослонац. Једну ногу сам изгубио у Великом рату; за овај, још већи, остала ми је ова друга, заједно са тврдоглавом главом. Није ме деморалисала околност што не могу да штампам своје новине. По уласку окупатора у град, покушавао дам да нађем нов облик деловања. И није требало дуго да га тражим. Ако нема мира и милосрђа – има мене, Гандија, који све одмењује.

ПРОФЕСОР МАТЕМАТИКЕ: Ја сам професор математике. Зато немам име и презиме. Довољно је што сам просвештеник науке која ће бити оптужена за колаборацију са убицама. Они су приносили жртве непознатом Броју. Кажу да сам познавалац диференцијалног рачуна људске беде која се ослања на силу и интегралног рачуна несреће коју човек наноси другом човеку. И, коначно, ја сам скуп професорских судбина, истераних на ливаде и покошених мецима. Саздан сам од одлучности колеге Николе, професора теологије, избеглице из Хрватске, којег су сапатници у бараци узалудно наговарали да изађе из строја и да слаже да је Хрват. Оног, дакле, који је тај предлог одбио, уз речи: „Не, ја сам Србин. Прогнан сам из завичаја због овога што јесам. А од своје судбине се не бјежи.“ Шта је тиме желео да поручи? – Да се пред смрт може изаћи људским ставом и принципом, јединим који нису могли да му одузму пре него што га убију!

ГРОБАР: И ја сам један од прекобројних. Ухапшен накнадно да будем међу таоцима и мртвозорницима. Један од оних из групе који су данима закопавали мртве. Видео сам свашта и од тога – обневидео. Чуо сам хук мртвачке ћутње и од тога – оглувео. Сада само неповезано причам, ни сам не знајући да ли сам овим слепилом сам видео или су ми други причали, а ја им читао са усана оно што још памте и мисле да знају. Уосталом, чији би вид остао непомућен од оноликих мртвих, унакажених и укочених од самртног грча. Овакве, попут мене, нису убили меци. Убио нас је страх, јер нисмо веровали у добре намере оних који су нас држали на нишану. Не убија само метак. Може то и неподношљива стрепња од скорог умирања. Довољно је видети шта су у стању меци да ураде људском телу, па да човека трајно напусти разум. И човечност. Они, који су убијени, нису знали на шта ће им тела личити после плотуна, док смо се ми, присилни и привремени гробари, сваким новим лешом подучавали на колико се различитих начина може бити мртав.

СЛИКАР: Док се овде убијало, налазио сам се у заробљеничком логору, у Немачкој. За стрељање сам сазнао тек у зиму наредне године. Годинама сам живео понижење и беду, тамо, а сазнао сам за још веће, овде. Већ тад, у мојој глави су се почеле мешати слике које сам свакодневно гледао и оне које сам замишљао на основу оног што сам чуо од сапатника, који су преносили штуре и замагљене вести добијене у писмима из завичаја. Оне камаре лешева које сам гледао тамо здружиле су се камарама за које сам чуо да су ницале овде. У мени је почео да сазрева „ликовни роман“…, мој крик и бес. Мој очај и никад преброђени страх, засео под кожу, уденут у коштану срж. То се дешавало и онда кад сам почео да скицирам ту слику, која је под мојим рукама почела да се распада, или, боље, почела да се умножава, или још прецизније – стала да се увећава у монументалну слику, способну да у себе увуче све мотиве који су ме прогањали. Множиле су се и моје дилеме, које су, одмах, постале и сликарске. Нисам умео, или ми се није дало да насликам лица. Поготово нисам умео да ухватим лица убица. Ако су их уопште имали. Нису хтела на платно. Или их платно није примало на себе. Не знам. Шлемови су им усисали лица, заменили их, а тела постала сенке… нема ту ни очију које би нас, и сада, нетремице гледале, као што су гледале људе док падају као снопље… Униформе си појеле тела, обезличиле идентитете, а сваки људски покрет убилачко оружје које су теглили. Сликао сам свој крик, на платно утискивао своје мало, очајничко – доста! Доста крви! Доста убијања! Доста смрти! – А премало живота! Урликао сам на платну, бојама и наговештајима, жустрим потезима и дискретним сенчењем, а све да бих осликао своје – Доста! Свако од нас, овде, има своје – доста! – и ред је да га свако искаже на свој, једни могући начин, како не бисмо постали робови већ створеног и знаног. Потенцијалне убице увек треба изненађивати неким новим – не! Увек новом и неочекиваном негацијом!

ĆUTANJA IZ GORE

Ћ

(Iz Epiloga, koji je na početku)

Kraj ove priče seže, kako je i red, na sam izvor pamćenja, gdje su uskrsnuća obilježavala vijekove, rođenja i smrti – godine, dani i noći – bježanije, a sati i minuti – ridanje bolesnih i zapomaganje umirućih. Kraj priče je neuhvatljiv, a otuda i patetičan, kao i njen početak.

Sve, dakle, počinje – uskrsnućem, a ne rođenjem, kako se uvriježilo, jer sve što uskrsava zapravo nikad i ni je rođeno, već neprestano traje, mijenjajući obličja i mjesta objave, kao i načine na koji se ukazuje smrtnicima. Tako uskrsnuće ostaje jedini dokaz nezadovoljstva postojećim znanjem, stanjem i oblikom.

Ja, Lešo Dijaković, od naroda prozvan prorokom, dakle – čovjekom slijepim za sadašnjost a prozorljivim za sve ono što nas čeka – srećnik ili nesrećnik kojem je ukazana čast (presuda) da bude svjedokom i tumačem jednog od najvećih uskrsnuća.

Sa tim uskrsnućem – uskrsnuo sam i sâm, pa da tu čast ili kaznu dijelim sa svime što riječima pomenem i mišlju dotaknem.

Nažalost, nije riječ o Hristovom uskrsnuću, jer bi o njemu svako svjedočenje bilo izlišno. Riječ je o – uskrsnuću Knjige. U svom neoprostivo dugom životu sretao sam mudrace koji su vjerovali da je Knjiga drugo ime Hristovo, ali i one druge, koji su propovijedali da je Knjiga najveća prepreka Hristovog povratka.

Davao sam za pravo i jednima i drugima, u zavisnosti od ubjedljivosti iznesenih dokaza i sugestivnosti njihovih riječi, ne znajući da ću jednog dana i sâm biti u sličnoj ulozi.

Uzaludna će biti povjerena čast ili udijeljeno prokletstvo da mi se ukaže Knjiga, ukoliko ne budem umio da riječima smekšam sumnjičave a ćutanjem pridobijem ravnodušne.

Na ničijoj zemlji

Korice_na nicijoj zemlji
Sadržaj

Branjenica

Slovo o jednom putopisu
     Šareno, kočoperno kosmopolitsko perje, nostalgija i ljubav naša

Eseji
     Jakov Ignjatović je došao isuviše rano
Milan Budisavljević – romanopisac, esejista i pripovedač
Plač bez suza nad selom i seljakom Milana Pribićevića
Niko (Bartulović) na ničijoj zemlji
Igre sa smrću Stanislava Krakova
Ispod osmatračnice svesti, tik do proplanka stvarnosti ili o Krležinim   Dnevnicima

Marginalije
     Okvir bez Srezojevićeve fotografije
Andrićeva mariborska anabaza
Nervoze oko Krleže
Dva Stanislava srpske književnosti – Vinaver i Krakov

Putopis
     ЖАЛЬ НА СЕРЦЕ ВПАВ: IZLET U UKRAJINU

 

 

BRANjENICA

U mom pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji, branjenica (suva ili netom usečena grana pobodena od strane vlasnika nasred ledine ili njive) označavala je zabranu ispaše, nedvosmislena poruka upućena svim pastirima koji u blizini napasaju stoku.

Zbirkom ovih tekstova usuđujem se, bar na nekoliko sati, dok ih čitalac bude prelistavao, da uzurpiram delić ničije zemlje, pobadanjem tekstulane branjenice, dajući za pravo i svima drugima koji, igrom sudbine ili ličnim izborom, polažu prava na svoje parče ničije zemlje, jer je ona, kako izgleda, jedini zavičaj iz kojeg niko neće da nas proteruje.

Koncipirajući ovu knjigu tekstova, posledicu mojih strasnih čitanja, promišljanja i zalaganja, shvatio sam da oni, ovako okupljeni, na čudan način počinju da korespondiraju, da se dopunjuju i nadovezuju, čineći još čvršću celinu, još glasniji vapaj.

Naslov ove knjige nametnuo se sam po sebi. Književnost jeste ničija, a onda i svačija zemlja, gde se i pisac i čitalac susreću pod nikad do kraja objašnjivim okolnostima, nošeni i vođeni unutrašnjom glađu i sluhom, željni avanture i ispitivanja tuđih i sopstvenih granica. Ta podjednako zanosna i zastrašujuća zemlja, prepuna je iznenađenja i opasnih zamki, oduvek magnet znatižljenim i nezadovoljnim duhovima, lek i bolest u jednom telu.

Nadam se da će u ovim zapisima pažljivom čitaocu biti vidljivo nastojanje onog ko ih ispisuje da odgovori na daleku jeku unutrašnjih borbi pisaca čija dela čita sa zanimanjem i ne bez zanosa. Istovremeno, to je i zauzimanje za čvrsto literarno tle (prelomljeno, kao štap u vodi, sa zavičajnim, nacionalnim i internacinalnim) – ali i snažan otpor da ni jednom od njih ne pripada u celosti i za svagda.

Pošto sam odabrao tekstove koji, po ličnom osećanju, prate istu ili sličnu priču o književnosti, kao strasti i kao sudbini, pred mojim očima počele su da se otkrivaju veze, „do tad nepoznate“, između pisaca čije su me knjige i sudbine zaokupljale poslednjih godina.

Tako je Kišov kosmopolitizam, „u trenucima slabosti“, vapio za svojom sigurnom lukom, iz koje može da se slobodno otiskuje na pučinu, dok je Jakov Ignjatović trajno zazivao onu Srbiju, iz snova, koja ne postoji, a obreo se u onoj koju nikad nije razumeo, niti je ona imala razumevanja za njega.

Ovaj izbor nudi i zapitanost nad nekoliko tragičnih književnih i ljudskih sudbina. Pre svih, pesnika Dušana Srezojevića, pisca Nike Bartulovića, „zatočnika jugoslavenske ideje“, urednika Književnog juga, ali i jednog od prvih kritičara koji je sa oduševljenjem i bezrezervno pozdravio izlazak Andrićevog Ex Ponta. Zatim Stanislava Krakova, velike i nedovoljno čitane „hodajuće tragedije“, kako je sebe video iz zagrnanične perspektive. Kod prvog, Ničija Zemlja se pojavljuje u obliku ludnice; kod drugog je to ideja vodilja, a kod trećeg krst koji obrazuju etikete junaka i izdajnika, čija posledica je bežanje u Ničiju Zemlju zvanu – emigracija.

Među njima su i dva teksta o zaboravljenim piscima: Milanu Budisavljeviću  i Milanu Pribićeviću, takođe stanovnicima Ničije Zemlje, koja može biti i ekvivalent zaboravu u istorijama književnosti, dok krajiško poreklo taj isti zaborav dodatno utvrđuje. Obojici je bio preči angažman (vojnički, politički, pedagoški i urednički) od neizvesne književne slave. O istom Milanu Pribićeviću, tada pukovniku u Zagrebu, iz godine 1918, nadahnuto i sa zahvalnošću u svojim memoarima piše njegov tadašnji ađutant – Stanislav Krakov, poručnik.

A da Ničija Zemlja može biti i bezobalnost ljudskog sna, jedinog prostora slobode usred predratne, ratne i poratne ludnice, usred srezojevićevske ludnice svakodnevlja, svedoči i tekst nastao na marginama Krležinih Dnevnika.

Izlet u Ukrajinu iz 2010. godine – izlet, dakle, u nepoznatu, a time i u bajkovitu zemlju, terao me je, kao i svakog neurasteničnog putnika, da se od nepoznatog branim očajničkim traženjem i nalaženjem sličnosti i podudarnosti (imajući u rukama Krležin Izlet u Rusiju, kao zastareli bedeker ili pokvaren kompas i zatajno sećanje na Vinaverove beskompromisne Ruske povorke); ni slutio nisam da će, nekoliko godina potom, ta ista nepoznata i nepregledna Ničija Zemlja Ukrajina, postati istovremeno i ničija i svačija i da će tu svoju ničijost i svačijost overavati ljudskom krvlju.

Ako već ne možemo da biramo mesto i zemlju u kojoj ćemo se roditi, možemo bar da stvaramo Ničiju zemlju (makar ona bila vinaverijansko „zemljište za tugu“), po sopstvenom osećanju i potrebi, rukovođeni glađu i znatiželjom, a često i sledom slučajnih asocijacija, makar ta zemlja bila jezovitija i od ove, kušane i znane. Da nas bar, na čas, uteši  aktivno učestvovanje u njenom stvaranju, koje je istovremeno i rušenje stvarnosti koja nam nije sklona. Kao i da novouspostavljena stvarnost stvara nas.

U svom Splinu Pariza Vidosav Stevanović je već konstatovao otužnu činjenicu koje bi trebalo da su svesni svi umetnici, ispisujući, pri tom, ciničnu i bolnu pohvalu srednjoj klasi koja nestaje: „…Oni gore i oni dole nisu naši čitaoci, gledaoci, slušaoci, kupci, niti ih je briga za nas, osim kad nas treba za nešto iskoristiti, poslužiti se nama u okviru šire i dublje propagande ili pokazati kako ne treba živeti i misliti. Sirotinji nismo potrebni, bogataši jedva i da znaju da postojimo. Trenutno smo na ničijoj zemlji – i verujem da će to biti trajno stanje, do uspostavljanja nekog društva budućnosti…“

U svakom slučaju, gde god da se zaputimo, u ničiju zemlju sigurno stižemo.

Knjige

Mirko Demic - Ataka na Itaku.cdr

Sadržaj

KAD ONOMAD IZRONI MANASTIR…
Ataka na Itaku
(B)rat naš nasušni; poluroman
Presretnute depeše Ambrozija Hapsanž-Birsa
1.KRATKA ISTORIJA SEPARATISTIČKIH TEŽNjI KOMŠILIJE I SUSJEDSTANA, A U OKVIRU NjIH I ONIH – ZAUMLjANSKIH
2. KO JE KO U OVOM RATU?
3. STVARANjE DRŽAVE
4. ŠUPLjI BATALjON
5. REDAKCIJA “URLIKA ZAUMLjA”
6. MIT O PRVOM POLUVREMENU
7 SUNOVRAT (POST)MODERNE
8. PORTRET MASKOTE ZAUMLjA
9. ZAUMLjANSKO TAJNO ORUŽJE
10. CHEAK POINT
11. MOŽDA BOG I LjUBI TROJICU, ALI K SEBI UZIMA JEDNOG PO JEDNOG
12. ČASOVI KONVERZACIJE
Švejk na odsustvu
Susjedstansko-Komšilijski gambit
KAD MANASTIR I MANASTIRSKA ČELjAD ZARONIŠE


Ataka na Itaku

Niko meni je ime, a Niko zovu me otac i mati,
tako sva me i ostala naziva družba.

Homer

I

Ja, istinoljubivi i svevideći Femije, samouki pevač i prodavac lotosovog cveta, ispričaću priču čiji će se mnogi delovi učiniti znanim, ali ću nastojati da bude bar za stepen istinitija, ako već ne može biti lepša i ljudskom uhu prijemčivija. Poznata lica i slične okolnosti biće tek zvoncad na čiji će se zvuk obazreti nepoverljivi slušalac. U nastojanju da bude saslušana, svaka priča koja drži do sebe, pa i ova, u svoje temelje namerno ugrađuje već korišćen materijal, ne strahujući da će dovesti u pitanje njen tok i moguća značenja.
Iako se s vremena na vreme sve ponavlja, što zbog posustajanja mašte moćnika sa Olimpa a što zbog dekoncentracije pripovedača, ova priča će jednim svojim delom da potkopava dosadašnja saznanja i vitoperi oveštale istine, dok će onim drugim unositi više svetla na tamna mesta i prisenke dosadašnjih znanja i vjerovanja.
Pored toga što ću tokom pričanja izreći ponečeg nepoznatog, drugačijom rečju i načinom, tešim se da je uvek dragocenije i istinitije ono što prećutkujem. Jer, ono što
izlanem u trenucima verbalne ponesenosti nije ni prineti onom neizrecivom, što pripada samo meni, a koje, i kad bih hteo, i kad bih smeo, ne umem da iskažem rečima.
Pripovedaću vam ono što ne pevam. Ono, dakle, što mi mimo volje ne meću u usta, niti mi pripisuju nepouzdani svedoci i opadači. Pripovedaću ono što me tišti, što ne umeju da prate strune na mojoj formingi, a što ne godi uhu slušalaca moje pesme. Vešam o klin moju drýgu, hranioca i spasioca, njene strune prepuštajući slatkom dremežu, jer mi je bez nje teže lagati i ukivati ukrase u mučne događaje.
Kao što znate, umetnost pripovedanja nije ništa drugo do vešto omeđivanje nepregledne praznine glagoljanja i domišljato izbegavanje ponornog ćutanja koje sažiže svaki nespokojan um. Moja potreba za pričanjem potiče iz opsene da je ono što se stvarno dogodilo, a krivo opevano u pesmama koje ispevah svojim gospodarima, moguće smestiti u korablje reči i u njima otploviti do nečijeg uha na drugoj obali nepreglednog i nedoglednog mora. Tamo, dakle, gde će se naći neko dovoljno strpljiv da sasluša reči pokajnika i večitog kandidata za pokojnika, dovoljno velikodušan da mi oprosti dotadašnja krivotvorenja iz računa i prosipanja pevačke magije.
Zastao sam kod vaše vesele družine koja planduje u hladovini maslina, tek toliko da sustalim magarcima spustim ove korpe sa leđa, da okrepim klonulu dušu vašom radoznalošću, pomalo strepeći od srebroljublja koje gajite prema svakom neznancu, pogotovo trgovcu. Ako ste široke ruke prema strancu, pokvasio bih osušeno grlo vašim slatkim vinom.
U priči koju kanim da vam pripovedam sve je ispreturano i naopako postavljeno. Ona govori o Odisejinoj Ilijadi, dakle tek jednoj od epizoda u beskrajnom nizu priča iz starine, u kojima sam tek neznatni epizodista, nevoljko služeći kako svoje gospodare tako i one kojima pripoveda. U ovoj priči se najpre desila Odiseja a tek onda Ilijada, ako je bila moguća bilo kakva Ilijada posle ovakve Odiseje.
U ljudskim životima se te dve nepogode smenjuju kao noć i dan. Oduvek su mi bila bliža govorkanja kako Ilijade nije ni bilo, da je smišljena kao neuverljiv izgovor za Odisejevo lutanje, a potom i za onaj pokolj u zavičaju, o kojem želim da vam pripovedam.
Za razliku od priče koju su vam vaši stari pripovedali, u ovoj mojoj – Odiseja je bila nagrada i srećna zamena za odlazak u rat, dok je svaka Ilijada, pa i ova – kazna. Jer, ko je nagrađen Ilijadom, morao je da bude kažnjen bar Odisejom. A Odisejom se ne daruju pobednici ni poraženi, već dezerteri i oni koji su rat preživeli.
Ovaj moj Odisej, sasvim predvidljivo, živi svoju Odiseju, iako ne prestaje da priča o Ilijadi i svojoj nezaobilaznoj ulozi u njoj, pa što više veruje u ono što priča, sve je manje usredsređen na svoj život, svoju otužnu Odiseju. Tako da je manje živi, a sve više krivotvori.
Dosad sam, uglavnom, pevao po volji drugih, jačih i podatnijih. Za onoga ko više plati u hrani, piću, odeći ili krovom nad glavom. A kad je više naručilaca, pevam za onog ko plaća izdašnije i sa manje udaraca po leđima. Zato pripovedam kome hoću, kad mi se otvore jezičke ustave, svejedno da li imao ili nemao onoga ko će da me sluša. Ja sam poput one rupe u koju se izgovaraju najstrože čuvane tajne, deponija onog što je zabranjeno i neizrecivo, a što jednom mora da provali svom svojom snagom, ne birajući čas.
Ovo je priča o ludosti koja se predstavlja kao razum. Ovo je dokaz više da je laž prilježnija za prepričavanje, dok istina ostaje nedohvatna i nikad dopričana i dorečena.


image

SADRŽAJ

Pričao bih ti o svemu, osim o otmenosti bola
Povratak u Babaniju
Dmitrov Babilend
(Sv)ratište „Kod Vasilije“
(P)ob(j)ede na penale
Profesionalni Sr(e)b(r)oljub
Mrtva duša Todorova
Ilija-trans ili Ko to tamo plače?
emiL i milE(ta)
Babanijski Don Bloger
Zulumi (u)čit(at)elja Simeona
Čeprkalo
Spitznamen, namet na vilajet
Turbo-pop
Poštar uvek svraća (dvaput)
MALI radojica
Ivo od Poslavine
Pilipendina siročad
Andrija
Dobra kob u lovištima Babanije
Etnomenije
Tuđe sunce na našem nebu
Simeonijada nad Babanijom

PRIČAO BIH TI O SVEMU, OSIM O OTMENOSTI BOLA

Da ne bih pričao priču o tebi i tvom vremenu, poslužiću se starom veštinom romanopisaca, pa ću ti ispričati priču o sebi i svom dobu, tek sličnom tebi i tvom veku. Razume se, onoliko koliko sličan može biti svako osuđen na ulogu čoveka. Uz rizik da u svom čovekolikom obličju ponekad čovek i ne bude.

Pišem o sebi, a da ne znam čiju istoriju izlažem, koliko je mešam sa tvojom, koliko je ogoljavam u nastojanju da prikrijem svoju i učinim je nevažnom i manje tragičnom od tvoje.

Preživeo sam rat, što ne znači da je u meni sve živo. Štaviše, svakodnevno zapažam kako je mnogo toga u meni iščilelo i presahlo. Jedan ja je otišao u rat, drugi se otuda vratio. Treći je izbegao a četvrti se vratio u zavičaj. Sadašnje ja se jedva seća svojih pređašnjih mitarenja. Ono što je ostalo od sećanja najčešće liči na tuđe, prepričano snoviđenje.

Ne znam ni to koliko je precizno napisati – vratio sam se… Može li čovek da se vrati u prostor a da isto to ne učini i u vremenu?

Dakle – odavno ne živim. Umesto toga posmatram svet oko sebe. Zagledam se u ostatke jednog pokolenja i u odsustvo nekog novog, koji se pregao da ga zameni. Ili sam samo sentimentalan spram onog čega nema, slep za sve što je novo i drugačije, što može da postoji bez mene i mimo mog vidokruga? Svesno upadam u staru grešku onih koji svedoče, te ono što me ne dotiče „ovenčavam“ oreolom nedogođenog ili nepostojećeg.

Odavno ne tražim da me iko voli. Bio bih počastvovan kad me niko ne bi mrzeo. Obradovalo bi me kada bih video nestajanje ove ravnodušnosti koja niče iz zemlje i sipi sa neba. Ona je samo drugo ime za prezir.

Već u prvim znacima umanjivanja mržnje video bih mladare ljubavi, prve laste nadanja. No, mom pokolenju ne pomaže ni takva uteha. Nikakva uteha. Nevoljeno pokoljenje ne treba sprečavati u nameri da nestane. Problem je samo u tome što o svom nestajanju želi da ostavi traga.

Moje se uho nadnelo nad ponorom ove rezonantne kutije u kojoj se ugnezdio muk, i leže jaja iz kojih će se izleći male utvare paperjaste tišine i jednog dana neosetno odleteti daleko odavde. Za razliku od nas – bez sažaljenja prema gnezdu iz kojeg su se ispilile. Namerno zaboravljam da pustoline ne prenose nikakav zvuk, već ga zaglušuju, zatamnjuju, utuljuju, umanjuju, sužavaju…

A bića koja sam izgubio, koja sam sahranio ili su me živa pokopala, jednako truju moj život svojim odsustvom, još vidnije nego što su to činila svojom prisustvom.

Osluškujem kako se ponaša svaki artikulisan zvuk u obezljuđenom prostoru. On ih nemilice guta čim zazvrndaju oko njegovog tankoćutnog uha. Takav zabasali zvuk nalik je na onog poslovičnog slona među staklom. Slon ne veruje da je ono što vidi na staklenoj polituri baš on, pa navaljuje na suparnika kao osupnut. Čak sam ubeđen da je i sam zvuk ispunjen sumnjom kako nema uha koje bi ga moglo čuti, pa u toj neverici falšira, sve manje liči na sebe, nesvesno koketirajući sa nemuštim jezikom u čije je područje greškom zabasao. Zato pokušava da bude glasniji nego obično, ne sluteći da tako pojačava svoju nerazumljivost.

Čitanje proročanstva

admin-ajax

UTVARE ČETVRTOG PROROŠTVA

I ovo znаjte nаjprije dа nijedno proroštvo
književno ne bivа po svom kаzivаnju.
Jer nikаd proroštvo ne bi od čovječije volje,
nego nаučeni od Svetog Duhа govorаše sveti
Božiji ljudi.
   Drugа poslаnicа Petrovа, 1, 20 Настави са читањем Čitanje proročanstva

Pod otrovnim plaštom

pod otrovnim plastom

SADRŽAJ

Mit o izgubljenoj knjizi ili
črezvičajni svrabež knjigopisanija

HERAKLOVI ŠMRKOVI 
Polemičnost Vladana Desnice
Metamorfoze čuda kod Danila Kiša
Desnica i Kiš (preplet)
Selimovićevo rvanje s nesigurnošću
Milka Žicina – paradigma spisateljice XX veka
Beda zarobljene materije ili tužna sreća Bruna Šulca
Nad Gombrovičevom „Pornografijom“
(O)smeh čoveka koji zna previše: o melanholiji u delu Vitomila Zupana

AUGIJEVE ŠTALE
Pripadati svome nepripadanju
Bestidnost i nadmenost uma
Učena prostota
Taština nad taštinama
Ostavština u fermentaciji
I Zupanov đavo nikad ne spava
Don Kihoti ozbiljnog lica
Fuš-note
Čiji je naš Desnica?
Eksopoze o romanu „Ćilibar, med, oskoruša“
Kalfensko slovo o granicama
Vade mecum

VADE MECUM

Legenda o Heraklu mi se učinila naročito podesnom za poređenje sa književnim zanatom.

Da bi postao najveći grčki heroj, Herakle je morao, najpre, da ubije svog učitelja, kuša ludilo u kome će usmrtiti svoju i bratovljevu decu, da izvrši svih dvanaest podviga, osvoji Troju, da boluje i robuje, zadaje smrt prijateljima, peva u kući umrloga, da bi ga, konačno, na samrtnu lomaču odvela ženina ljubomora.

Plašt, koji mu je poslala supruga, u strahu da će joj muža preoteti druga žena, bio je natopljen krvlju kentaura Nesa, jedne od Heraklovih brojnih žrtava, krvlju zatrovanom žuči lernejske hidre, koja se nalazila u svakoj od njegovih strela.

Taj otrovani Heraklov plašt, čini se, ogrću svi koji se late „pera“ ili tastature, ne znajući da će se pod njim(a) zlopatiti, uz male izglede da budu nagrađeni odvođenjem na svet(l)i Olimp.

Mnogi će hteti da odustanu i sa sebe skinu plašt, ali će biti kasno, jer se on već sljubio sa telom, pa bi sa njim morali skidati vlastitu kožu i čupati meso.

Uz sve to, živeće u strepnji hoće li ga u poslednjem času, pre nego što se lomača razbukti, nečija svemoćna ruka podići i odneti u društvo „besmrtnih“, na klackalici između entuzijastičkih uzleta i zgađenosti nad književnošću i njenim okolišem.
Knjiga počinje, kako je i red, Mitom o izgubljenoj knjizi ili črezvičajnim svrabežom knjigopisanija, koji je u prvom izdanju (2001) bio sastavni deo romana Ćilibar, med, oskoruša, ali sam ga u drugom (2005), zbog njegovih „esejističkih pretenzija”, izostavio, uveren da bolje „pristaje” ostalim tekstovima iz ove knjige, jer načinje večno zagonetnu/neodgonetnu temu (be)smisla knjige i njenog (ne)pisanja.

Slede ga tekstovi iz Heraklovih šmrkova kako bi podgrejavali nadu da se, makar privremeno, i ne bez strasti, bar može usporiti neizbežno propadanje literature u septičku jamu vremena.

Očekivano je da iz Augijevih štala ne „miriše“ najugodnije, ali bih bio spokojniji ukoliko bi čitaocu bila vidljiva iskazana autorova grčevitost i upornost da se u takvom okruženju, „u moru gada“,  ostvare bar separatne pobede, pošto se, između ostalog, bave i produktima „književne probave“ i lešinama takozvanog književnog života. Neki tekstovi iz drugog dela knjige liče na zaludne pokušaje spasavanja olupina onih lađa koje su nedovoljno uočljive oficijelnim radarima ili su razbijene udarima o podvodne hridi ravnodušnosti.

Trezvenjaci na pijanoj lađi

trezvenjaci

(Odlomak)

…Iz ponoćne mrkline sam se ušunjao u voz poput slepog putnika. Za tih nekoliko koraka između staničnog prisenka i najbližeg vagona kao da sam, na trenutak, ustuknuo od trepćućeg neona i pucketavog glasa spikerke koja je iz napuklih zvučnika oglašavala polazak voza za Zagreb. Настави са читањем Trezvenjaci na pijanoj lađi