POBEDNICI, POBEDNICI

Završna scena iz drame POBEDNICI, POBEDNICI, pisane po motivima iz proze Stanislava Krakova

Bolnica. Staša leži u krevetu. Pored njega, na stolici, sedi uvek nasmešeni Vinaver. Na stolić, pored Stašinog uzglavlja, spušta nekoliko knjiga.

VINAVER: Zaboga, šta to uradiste sa sobom?

STAŠA: Pucao sam u vojnika u sebi.

VINAVER: Pa, ubiste li ga?

STAŠA: Ubio, nego šta! I nije mi prvina! Noćima sanjavam kako bajonetom ubadam bugarskog vojnika i u ruci osećam otpor kostiju u telu. Lepo ih čujem kako krckaju… Nažalost, tom vojniku u sebi srce tek okrznuh!

VINAVER: Zaboravili ste da time pucate i u budućeg pisca? Srce je svojina literature.

STAŠA: Dragi moj Vinavere, ovoj zemlji ne trebaju vojnici, poput mene. Sada su na ceni manipulatori, politikanti, udvorice i pridvorice. Još joj manje nedostaju pisci.

VINAVER: A bili ste na dobrom putu da postanete novi Laza Lazarević.

STAŠA: Zaboravljate da ja ne lečim, poput Laze, već razboljevam sve oko sebe.

VINAVER: Istina, razboljevate beogradske dame! Postoji opravdana bojazan da svojom lakomislenošću izazovete seriju samoubistava. Među njima se u čaršiji vodi tihi rat. Svaka misli da je upravo ona razlog vašeg šenlučenja.

STAŠA: Samo se vi šegačite. Nemate respekta prema mom ranjenom srcu.

VINAVER: Ah, nemate ni Vi prema njihovim srcima. Šta ćete kad izađete iz ove mrtvačnice? Da obilazite jednu po jednu i da se izvinjavate, uz dubok naklon i rukoljub? Evo i „Politika“ tvrdi da je reč o nesrećnoj ljubavi! (pruža mu novine)

STAŠA (ljutito): Ma kakva nesrećna ljubav! (pauza) Demobilisaću se. Moji nervi nisu podobni za mirnodopskog oficira. Uostalom, ima ih na kamare. Posebno ovih iz austrougarske vojske. Pljušte unapređenja i postavljenja.

VINAVER: Za to smo se, valjda, borili. Sad su u modi borci protiv takozvanog kajmakčalanskog mita.

STAŠA: Borili smo se protiv njih, tih istih boraca, a ne za njih, kako sad ispada. Po svoj prilici i to je mit.

VINAVER: Manite se njih! Mislite jednom i na sebe. Kuda dalje? Bili ste divan kuriozitet! Oficir, pa još i pisac! Mističan spoj! Daleko biste dogurali. Ovako, bićete samo jedan od nas, demobilisanih. Ukoliko i od toga ne odustanete. Nikad vam nije bilo ugodno u krdu.

STAŠA: Da, ja ili napadam ili odstupam. Nema trećeg! U meni se bore samoubilačka sila sa onom koja žarko želi da živi. Valjda su to ostaci degenerisanog plemstva po očevoj liniji.

VINAVER: Pa u odsustvu neprijatelja ili otmenih dama – dižete ruku na sebe?

STAŠA: Vinavere, vi ste spadalo! Od vaše sprdnje počeću opet da se smejem. A rana još nije zarasla!

VINAVER: Zaboravljate da smeh leči, kako bi rekao Frojd, a papa Bergson bi vas podučio kako je smeh – sam život.

STAŠA: Ne zasmejavajte me svojim teorijama o smehu. Ovde uspeva samo sprdačina. Eventualno – podsmeh.

VINAVER (ustaje sa stolice, gleda kroz prozor): Vidim ja da vam je već bolje. Uludo sam se brinuo. Povratio vam se stari dobri cinizam, a za njim će i sve ostalo. Ostajte mi dobro. Odoh, kroz prozor vidim da Vam u posetu dolazi Isidora! Bojim se da nas troje nemamo zajedničkih tema. Ne može da mi oprosti što sam joj zamerio nedostatak temperamenta i mašte. Ili, pre, zbog „Bibliotekara društva Svetog Živka“, iz „Pantologije“.

Vinaver užurbano odlazi. Staša uzima donete knjige. Lista a da se ne udubljuje u njih. Intermeco. Pa tiho kucanje na vratima. Ulazi Isidora Sekulić. Ima oko četrdeset godina.

ISIDORA (osmehuje se): Nećete mi zameriti. Došla sam da obiđem svog najmlađeg kolegu.

STAŠA (zaprepašten, zbunjen): Ne, ne. Zašto bih…

ISIDORA (iz kese vadi staklenu teglu): Nešto sam vam donela za okrepu. Nikad nećete da pogodite.

STAŠA (smeši se): Pekmez… ili med…

ISIDORA: Ništa od toga, već – kavijar…

STAŠA: Niste trebali. Ovde me dobro hrane, iako mi se ne jede.

ISIDORA: Nije ovo običan kavijar.

STAŠA: Niste, valjda, potegli u Rusiju po njega?

ISIDORA: Ne, ali sam ga naručila iz – Kladova!

STAŠA (potresen i ponovo zbunjen): Vi znate da sam deo detinjstva proveo u toj varoši?

ISIDORA (blago se smeška): Mene bije glas da se temeljno pripremam za svaki susret.

STAŠA (zbunjen): Ne znam čime sam to zaslužio.

ISIDORA: Treba vas dobro negovati da povratite izgubljenu snagu. Bićete vi opet pomamna bujica koju niko ne može da zaustavi.

STAŠA (rukom pokazuje na stolicu): Zaboga, zašto ne sednete? Potpuno ste me zbunili. Držim vas da stojite kao regrut, umesto da padnem na kolena pred najvećom našom književnicom.

ISIDORA (oprezno seda i odmahuje rukom): Manite se bontona! Navikla sam da me ljudi izbegavaju. Ili se bar trude da me ne primećuju.

STAŠA: Ljudi se uznemire u društvu pisca, pa i ja. I oni, pa evo i ja se pitam da li sam materijal za književnost ili tek ezgotičan primer.

ISIDORA: Ni jedno ni drugo. Samo se još jednom uveravam kako život najviše vole oni ljudi koji traže smrt. Doista, ja u vama vidim život u najlepšem obliku.

STAŠA: Nagonite me da pocrvenim.

ISIDORA: Nadam se da ste bar za trenutak osetili strah dok ste pucali u sebe.

STAŠA: Ne, u tom času sam bio pun želje da umrem. Nije bilo mesta za strah.

ISIDORA: Divim se ljudima koji nemaju straha, iako volim strah. Čini mi se da bih se dematerijalizovala bez straha. On me drži na okupu, a ne kosti i koža.

STAŠA: Možda se čini da sam dugo razmišljao o tom činu. U stvari, samo sam se prepustio samoubilačkom instinktu.

ISIDORA (pruža ruke prema njegovom čelu i blago ga dodiruje): Možda je to život pucao u Vas. Onaj – neproživljeni.

STAŠA (kao da je hipnotisan od njezinog dodira): Možda ste u pravu. Oduvek sam bio na svoju ruku… malo luckast…

ISIDORA: Vi ste junak, a junaci i elementarne sile ne znaju za smrt.

STAŠA: Ja sam smrt koja se maskirala u život.

ISIDORA: Sledeći put ću da vam donesem guščije džigerice i šampanj. Već sam naručila. Valjda doktor Petrović ne brani.

STAŠA (smeška se, dok ga ona miluje po kosi): Nemojte, Isidora! Za sad je dovoljna blagost i nežnost koju unosite u sobu ovog živog mrtvaca.

Zamračenje.

IGRE SA SMRĆU STANISLAVA KRAKOVA

“Ne misli se pred smrću, već se opija njome.”
Krila

Stanislav Krakov je „provukao svoj život“ kroz četiri rata. Nekome će se učiniti da mu je sudbina bila naklonjena, dok će on u tome videti njenu svirepost. Svejedno, malo ko je u srpskoj književnosti ostavio tako dubok i upečatljiv trag, a da je tako kratko aktivno učestvovao u njoj.  Gotovo ničije književno delo, kao njegovo,  nije bilo toliko izloženo prisilnom višedecenijskom zaboravu. Njegov romansijerski i novelistički angažman  traje tek nekoliko godina, nakon čega se,  jednako strasno i ne bez dara, predaje publicistici, filmu, putopisnoj i memoarskoj prozi. Međutim, u svim stvaralačkim fazama on uvek piše i govori o istom – o časti: ljudskoj i nacionalnoj – tom amanetu koji je primio od oca na samrti, dobivši usput agreman da ukoliko tu čast  iko dovede u pitanje – mora biti spreman za nju i da ubije.

On svoje zavetno delo – Život čoveka na Balkanu – počinje omiljenim postupkom – demistifikacijom. I to onom najuvreženijom – o takozvanom kaleidioskopu čitavog života u trenutku umiranja. On, koji je izistinski umirao nekoliko puta, postojanje takvog fenomena odlučno demantuje. I drugi naši pisci ostavili su snažne i potresne opise pogibija, ali niko nije doneo tako jezovitu sliku vojnika prilikom egzekucije više od dvadeset dojučerašnjih saboraca, streljanih zbog pokušaja dezertiranja. Takođe, Krakov tokom potresnog opisa marša srpske vojske dolazi do još jedne bolne spoznaje. Na primerima svojih iscrpljenih drugova shvata, dok gleda kako im se životi gase, kako ne postoji jasna granica između života i smrti, konstatujući da oni ne umiru, već „samo prestaju da žive.“

Posve je očigledno da Krakov svoje magistralno delo ne namenjuje isključivo srpskoj pubilici. Stiče se utisak kako je počeo gubiti veru da se njoj bilo šta može pojasniti i dokazati. Obraćao se, pre svega, potencijalnom čitaocu na Zapadu, onom istom „empiričnom i nesentimentalnom“ Zapadu kojeg je u Uvodnoj reči ove knjige nedvosmisleno optužio da „svojim nerazumevanjem i nepoznavanjem“ snosi ne malu odgovornost za tragediju srpskog naroda. Vidi se to po fusnotama u kojima dodatno pojašnjava pojedine pojmove i istorijske događaje koji bi ovdašnjem čitaocu bile nepotrebne.

Tom knjigom, Krakov još jednom proživljava davne događaje, čak i one od kojih je ispisivao svoje romane, propuštajući ih nanovo kroz retorte prognaničkog života, u poslednjem pokušaju da se suprotstavi zaboravu, da uhvati neuhvatljivo i spase ono što ga čini „hodajućom tragedijom“. Po okončanju rata, zaborav je bio mnogo opasniji neprijatelj od onog koji je pucao iz protivničkih rovova. Uprkos njegovom pisanju i celokupnom angažmanu, zaborav je neumitno umanjivao teško i u krvi izvojevanu pobedu. A da paradoks bude veći, isti taj zaborav ozbiljno je zapretio i njegovom književnom delu, nanoseći mu veliku nepravdu stavljajući ga u ruke samo retkim zaljubljenicima i posvećenicima, što, opet paradoksalno, može da ga sačuva od ignoranata, ali i od silesije površnih i ravnodušnih ljudi. 

U svojoj sjajnoj i po mnogo čemu pionirskoj studiji Alhemičar pripovedanja Stanislav Krakov (2007) Zorana Opačić konstatuje višeslojnost, složenost i isprepletenost piščevog književnog angažmana, počevši od fikcije (deleći je na ranoavangardnu, avangardnu i postavangardnu), do memoarsko-dokumentarističke proze. Uz to, nikad ne zaboravljajući značajan trag koji je ostavio u putopisnoj prozi, publicistici i filmu. Ona posebno naglašava „prevratničku energiju“ i polemički ton koji je sa sobom donela njegova posleratna proza.

Život balkanskog čoveka je nezamisliv bez ratova. Oni ga rađaju, oblikuju, obeležavaju i daju mu trajan pečat. I dok ih vodi, uz setu obilazi bivša ratišta, seća se mrtvih saboraca i dok, ne bez tuge, beleži brzi zaborav, a time i uzaludnost svake žrtve, Krakov ne posustaje da seje plodove svog vitalističkog duha.  Prostor Stare Srbije bio je i ostao njegova trajna ljubav. Za njega je to skupo plaćena teritorija, prostor trajnih nemira i bajkovitih junačkih podviga, područje dubokih tragova srednjovekovnog srpskog prisustva, uprkos vekovnom zatiranju, uprkos pljačkanju i svojatanju. U svojoj potresnoj knjizi putopisa Kroz južnu Srbiju Krakov na jednom mestu rezignirano konstatuje: „Apsurdnosti su uvek najveće istine.“

U Životu čoveka na Balkanu nije prisutno samo Krakovljevo zanimanje za ljude, pre svih – za njegove saborce, već i briga prema životinjama i prirodi, veličanstvenoj u svojoj ravnodušnosti. Tu brigu nalazimo u filmu i u romanima, ali i njegovoj publicistici. Svuda, zajedno sa ljudima, pate i životinje; volovi, mazge i konji. Patnja životinja kao da prevazilazi ljudsku. Ta nevina stvorenja dublje i stoičkije trpe bol, glad i iznurenost od ljudi koji rat vode. Takođe, bez patetičnih tirada, gotovo usput, Krakov snas podseća kako se u ratu ne sakate i ne ubijaju samo ljudi i životinje, već se nagrđuje i deformiše priroda.

Krakov ništa ne zaboravlja, pa ni očajnički bes vojnika po albanskim glibovima, dok pucaju u nebo, u samog Boga. Ne propušta da nam predoči tako retko i opijajuće osećanje vojničkog trijumfa, u kojem se „gubi dodir sa stvarnošću“. On potanko opisuje i oblike vojničkog sujeverja, kao i slutnje budućih događaja, kao u slučaju fotografije ruskog potporučnika Fjodora, na kojoj se pojavila jedna mrlja, koja će se nešto kasnije i pojaviti na njegovoj glavi. Takođe, u te retke opise spada i gašenje desetkovanog 17. puka Drinske divizije. Na toj pukovskoj „sahrani“, Krakov svojim drugovima, umesto opela, čita pesmu, uz koju plaču svi, bez razlike, kako oficiri, tako i vojnici.

Krakov je iskonski modernista. Njegova modernost nije naučena, prepisana, veštačka. Ona kao da je deo njegove hirovite prirode. I kad se predao filmu, kao svojoj, kako izgleda, dugogodišnjoj strasti, on je naslutio njegove mogućnosti i domete, postajući svestan limita koji organičavaju prozu. Manuo se fikcije bez žaljenja i velike drame. U filmu je video do tad nezamisliv prostor za kreaciju i uticaj na veliki broj ljudi. Na jednom mesto piše: „Naš film otvoriće svetu našu zemlju, naš karakter, našu istoriju, naše boje, našu muziku. Naš film govoriće umesto naših neprevedenih biblioteka obema hemisferama.“ A da ne bi bilo dileme, zaključuje da je film „najmoćnije, najdirektnije sredstvo za izražavanje ljudskog duha i osećanja, najpristupačnija umetnost najširim masama.“

Krakova je stvorio rat. I kao pisca i kao čoveka. Međutim, on, kao svaki nezahvalni i raspusni sin, svojom umetnošću intuitivno podriva temelje takvog očinstva. Jedan je od prvih pisaca koji je u svom delu počeo da ruši ili kruni tek stvorenu „vidovdansku etiku“, oslanjajući se isključivo na lično iskustvo, kako u ratu tako i posleratnom tretmanu ratnika u društvu. Krakov kroz čitavo svoje delo osvaja i to tek osvojeno – ruši. Njegovi romani svoje naličje nalaze u putopisima Kroz Južnu Srbiju, a svi zajedno u Životu čoveka na Balkanu. Zorana Opačić lucidno ukazuje na njihovu suptilnu interakciju, sugerišući budućim proučavaocima njegovog dela prostor za nova čitanja i tumačenja, jer se ona međusobno osvetljavaju i zatamnjuju,  jedna drugu demistifikuju i unose nove zagonetke. Krakov nikad ne priznaje poraz, iako ume da odstupa i time otvori prostor za nadu, makar to bio zastanak pred novu akciju. Njegova grčevita i na momente očajnička borba za očuvanje sećanja, ne služi podizanju sopstvenog spomenika, već predstavlja dug prema mrtvim i ranjenim saborcima, koji se zaboravom iznova ubijaju i ranjavaju. Svoja sećanja nije balsamovao i tako sveo na jeftine i patetične izlive, već ih je osnaživao novim saznanjima i dubljim uvidima.

U otvorenom i neprikrivenom antimilitarističkom tonu njegovih proza ima nečeg samoubilačkog. Nije li u onom sjajnom i brutalnom (kod njega je uvek tako) opisu srećom, neuspelog samoubistva, takođe prikazana borba životnog i ubilačkog principa? U njemu se vodila bitka između vojnika u ratu i onog u miru, za koji, očigledno, nije bio spreman. Rat, ma koliko to paradoksalno izgledalo, donosi posebnu dinamiku, ali i slobodu od koje je bio sazdan. Mir, kako izgleda, sputava mnoge nemirne duhove, doneseći im život bez radosti, a Krakov je bio jedan od takvih. Neprestano čikanje smrti bila je Krakovljeva opsesija i mera življenja, svejedno da li se nalazi u ulozi vojnika ili reportera. Što se više približavao i osećao dah smrti, to je kod sebe snažnije razgorevao volju za životom. 

Poručnika Stanislava Krakova nisu usmrtili bugarski, austrijski, nemački ni albanski kuršumi, iako su ga itekako ranjavali. Nije to učinio ni onaj bugarski vojnik na Krivoj Feji, koji ga je umalo udavio. Konačno, to nije uspelo ni njemu samom, kada je 1921. godine pucao sebi u srce. To nije uspelo ni pištoljima i puškama njegovih progonitelja, tokom 1945. godine, dok  je izmicao partizanskim poterama i zasedama duž austrijskih Alpa.

Ipak, dotukle su ga godine i iscrpljujuća emigracija. Ima li veće nesreće da onom ko je, još pre Drugog svetskog rata, dobijao ponude za ambasadorsko mesto u Vašingtonu – a on ih jednako odbijao, ne želeći da bude daleko od rodne grude –  sudbina nameni da skoro deceniju i po provede u emigraciji, i dalje se skrivajući od produženih ruku nove vlasti, da bi u njoj i umro? Oni koji su ga poznavali svedoče o njegovoj veri u skori povratak. Niko ne zna da li je verovao u to ili je kuražio druge, kao pravi predvodnik, baš onakav kakvog ga pamte iz ratnih dana.

Nažalost, dobar deo njegovog života, kako onog od preživljenog samoubistva do kraja Drugog svetskog rata, tako i onog „trećeg života“ u emigraciji, pa sve do smrti – nije dostupan ili nije napisan. Krakov je živeo život ispunjen oduševljenjem, a to je značilo „stalno vibriranje i produženi zanos“, bez kojih je sebi bio nalik na „tvrdu i praznu ljušturu“, ni u jednom trenu ne smetnuvši sa uma da je život nepregledna „povorka rastajanja“.

NÎKO NA NIČIJOJ ZEMLJI

…Kao da je neko podmetnuo pod nas bombu, razletismo se u paramparčad. Ima nas što se lomatamo i dalje, ali ne znamo ni sami kuda spadamo. Nalazimo se u stotinama tabora, – nejbespravnijih i najbeznadnijih, – i nigdje ne unašamo nego sumnju… Da smo skupa, odpustog jada bismo razderali najprije jedni druge. Zato i nema više uzdaha za prošlost. Poruši, poravnaj, – eventualno i popljuj, pa dalje! Brisati, pa iznova!…

                         Glas iz gorućeg grma, SKD, „Prosvjeta“, Zagreb, 2003, str. 440

I

Čak i u svesti dobro obaveštenih poznavalaca literature, ime Nike Bartulovića zazvuči poznato, ali pri pokušaju da konkretizuju taj momorijski eho, mali broj njih će se setiti činjenica vezanih za njegovu biografiju, pogotovo za njegovo delo. Katkad se pomene predgovor Andrićevog Ex Ponta, eventualno uređivanje „Književnog juga“. Mimo toga, zalepljena mu je etiketa četništva; više kao kuriozitet nego kao neosporna činjenica. I tu se sve završava. Uz časne izuzetke, njime se uglavnom bave „nacionalni higijeničari“ i lovokradice, gde prvi odbacuju i trebe kancere sa zdravog tkiva nacionalne književnosti, dok se drugi ponašaju kao da za vreme lovostaja odstreljuju trofejnu divljač.

U takvim okolnostima gotovo da je besmisleno pretresati kojem narodu, kojoj nacionalnoj književnosti pripada njegovo književno i publicističko delo, ko ima prava da ga smatra svojim, pošto, više je nego jasno, za Niku se ne otima niko. To je pre desetak godina konstatovao Čedomir Višnjić u pogovoru Bartulovićevog najambicioznijeg (iako nedovršenog) romana Glas iz gorućeg grma (2003).

Ukoliko se manemo spekulacija i vratimo činjenicama, neće biti spora oko podatka da je Bartulović većinu svojih dela štampao u Beogradu (u kojem je živeo više od deset godina), za cepidlake – na ćirilici. To našoj, srpskoj literaturi, valjda, daje za pravo i nameće obavezu da ga smatra delom sopstvene tradicije, ni u jednom trenutku ne osporavajući mogućnost da ono bude i deo hrvatske.

Svaka kultura koja pretenduje na ozbiljnost ne može i ne sme olako da prelazi preko angažmana i opusa kakav je Bartulovićev, makar njegovo delo ocenjivala kao „ne odveć zamjetne književne vrijednosti“, što opravdava „ispadanje iz hrvatske književne povijesti“ (Ivan Bošković), a pisca nazivala bolesnikom, huljom i teroristom (Branimir Donat). Ne bismo smeli da prećutimo ni pokušaje suprotstavljanja toj struji. Kao ilustraciju, pomenimo zalaganje Tonka Maroevića, koji Bartuloviću ostavlja mogućnost posmrtne književne rehabilitacije, bar preko knjige priča Ljudi na ostrvu. Nažalost, to zauzimanje je ostalo bez odjeka.

Mora biti da je Bartulović računao sa paradoksima i nesporazumima. Kako sa ljudima, tako i sa vremenom. Štaviše – živeo ih je. Čak bi se moglo reći da ih je i prizivao. Ipak, nije mogao da sluti kako će mu jedna od etiketa (četništvo) doći glave, doslovno i književnoistorijski. Pripisuje mu se kvalifikacija apologete četništva, uprkos tome što su argumenti za takvu ocenu nedovoljno uverljivi. Uvidom u njegov rad, može se zaključiti da je Niko Bartulović prema tom pokretu gajio poprilično rezervi. (Pogotovo nije mogao pretpostaviti da će ga, u našem vremenu, pobornici i nastavaljači tog istog pokreta veličati, nanoseći mu dodatnu, posmrtnu štetu. Ovdašnju glorifikaciju će pripadnci druge strane jedva dočekati, primajući to kao dodatni argument za dezavuisanje.) Takođe, Bartulović nije slutio da će ga likvidirati oni sa kojima su ga, po hapšenju, identifikovali nemački obaveštajci 1944. godine, u Splitu, nazivajući ga „vodećim komunistom“. I, konačno, prilažem jednu od ilustracija kako sudbina ume da se poigra sa svakim čovekom, a sa Barulovićem – pogotovo. Naime, u iskazu datom partizanskim islednicima, između ostalog, on navodi svoj predratni nesporazum sa Dragišom Vasićem u „Srpskom glasu“. Navodno, Vasić mu je zamerio što srpsko Kosovo poredi sa hrvatskim Petrovim Gvozdom. Sudbina će udesiti da mu partizanski dželati oduzmu život, najverovatnije na padinama te iste – Petrove gore.

II

Diskretni povratak interesa za književno delo Nike Bartulovića beležimo nekoliko godina pred poslednji rat, tačnije 1986, u tekstu Andrićevi davni prijatelji. U njemu Miroslav Karaulac baca snop svetlosti na sudbinu ovog pisca, uzgred demistifikujući višedecenijsku laž po kojoj je zlosrećni Bartulović poginuo 1943. godine u četničkim redovima, iznoseći podataka da je pogubljen od strane partizana (kojima se stavio na raspolaganje po oslobođenju Splita od Nemaca), bez suđenja, tokom zime 1945. godine.

Sledeći, ne manje značajan iskorak, 1990. godine čini Gojko Tešić, koji u svojoj antologiji cenzurisanih i ideološki nepodobnih pisaca Utuljena baština I, uvrštava tri Bartulovićeve pripovetke. Zatim nastaje dvodecenijski muk, sve do početka istraživanja i tumačenja Bartulovićevih isključivo ideoloških „zastranjenja“, pozicioniranja ili takozvanih idejnih skretanja.

Slagali se ili ne slagali sa njegovim ocenama Bartulovićeve ideološke evolucije, treba istaći značajan napor Nikole Žutića Velebitskog, koji je, od tri knjige posvećene ovom piscu, u dvema sakupio gotovo sve njegove članke, kritike i polemike nastale u rasponu od 1911. do 1941. godine.

Sve do dva sjajna rada koji argumentovano i znalački, svaki na svoj način, progovaraju o nesrećnom piscu, koji su objavljeni nekoliko godina unazad. Prvi od njih predstavlja suptilnu analizu Bartulovićeve publicistike od strane istoričarke Sofije Božić. Njen rad pod nazivom Niko Bartulović u predvečerje Drugog svetskog rata: ideološki pogled jednog hrvatskog nntelektualca, štampan je u „Prilozima za jezik, književnost i folklor“, knj. 77 (2011). Ona pokazuje i dokazuje da je on (zauzimajući antifašistički, antiboljševički i antiklerikalni stav) mobilisao i udružio legione neprijatelja, tadašnjih i budućih, i – kao svi oni koji su robijali po tamnicama Austrougarke monarhije – do kraja ostao nepokolebljiv pristalica jugoslavenske ideje i Jugoslavije zasnovane na principima demokratije i narodnog jedinstva. To je bio dovoljan spisak grehova koji ga je doveo do toga da bude likvidran bez suđenja, da postane prezren, bez pokušaja razumevanja, a njegova literatura anatemisana pre bilo kakve analize.

Drugi značajan iskorak čini Vesna Trijić u svom radu Pripovedački postupak Nike Bartulovića, štampanom u časopisu „Priča“ (2012), zajedno sa dve njegove pripovetke: po prvi put progovarajući o pripovedačkom postupku, ona konstatuje da nije anahron, kako se do tad verovalo, već da baštini nasleđe ekspresionističkog prosedea, ali i da je pod snažnim uticajem pozorišne estetike, pri čemu istovremeno otvara prostor za tumačenje melodramskih sadržaja njegovih proza. Vesna Trijić je u pravu kad Bartulovićev pripovedački svet vidi kao poetsko i žanrovsko komešanje, kome možemo dodati još idejno vrenje i destabilizaciju svih književnih konvencija, kao i mutne nagoveštaje budućih lomova. To nas navodi da ustvrdimo kako je Bartulović pisac ideološkog i poetičkog komešanja epohe! Takođe, Vesna Trijić zapaža frekventnost reči „duša“ u Bartulovićevim književnim tekstovima – što nije bez značaja za razumevanje njegovog dela.

III

Dozvoliću sebi da Bartulovićevu književnu ostavštinu vidim kao logičan deo u zamišljenom nizu između Matavuljeve i Desničine proze. Ne samo po tematskom registru, temperamentu, po književnim uticajima, već i po književnim postupcma koje koriste. To nas navodi da se prisetimo Bartulovićevog viđenja Matavulja. Uz izraze divljenja, on zamera Matavulju nepostojanje ideologije u njegovim delima – dakle, upravo onog što retki tumači zameraju samom Bartuloviću. On ovako karakteriše Matavulja: „Na stvaranje njega ne vodi neka etička ili estetička ideologija, niti socijalni ili nacionalni revolt, niti filozofski nemir.“ Zatim, dodaje: „Kad se u njegov rad umešaju tragovi idealizma i romantizma, tek onda je on najbolji“. I ovde se, po ko zna koji put, pokazuje da pisati i govoriti o drugima – uvek znači pisati i govoriti o sebi.

Za ovu priliku bih posebno izdvojio Bartulovićeve dve posve različite, a po mom osećanju izvanredne pripovetke. Prvu od njih, pripovetku „Hipotetikon“ (Gojko Tešić je, pored još dve, uvrstio u svoju antologiju), dok je drugu, „Križ sa tri grijeha“, naročito izdvojio nepoznati prikazivač Izabranih pripovedaka u predratnim „Vidicima“. Obojica s pravom.

Pripovetka „Hipotetikon“ tek je naizgled futuristička. Vidim je, pre svega, kao istraživanje egzistencije nepostojanja, pa tek onda kao pokušaj analize moći izrečene i napisane reči. Može se čitati i kao apologija veštine pripovedanja, ali i snage novinarske profesije, a zašto ne – i (danas tako očigledne) moći tabloida. Pripovetka „Križ i tri grijeha“ opservira Bartulovićevu opsesivnu temu – zlu krv. Nepoznati prikazivač za ovu pripovetku misli da bi služila na čast i većim književnostima od naše. U njoj Bartulović, kao osvedočeni antiklerikalac, diže spomenik hrišćanskoj veri, makar ona kroz strah od Boga razblaživala i umirivala tu našu zlu krv. Iz današnje perspektive, u toj pripoveci se mogu videti i postmoderno poigravanje biblijskim citatima.

Danas Bartulovićev roman Moj drug Tonislav Malvazija predstavlja bibliofilski raritet. Štampan je u nedoba, 1940. godine, i da nema ambivalentnog prikaza Isidore Sekulić u „Srpskom književnom glasniku“, gotovo da ne bi postojao kao književna činjenica. Usudiću se da ovde konstatujem kako je to vrlo važan roman naše književnosti. Pisan je naturalistički, na tragu Zapisa iz podzemlja Dostojevskog i Stankovićevih Božjih ljudi, a može da bude i anticipacija našeg takozvanog crnog talasa u drugoj polovini dvadesetog veka. Tu se stvarnost i fikcija mešaju, ne skrivajući šavove. Postupak kontrapunktiranja za udžbenike. I kao preludij Desničinog Zimskog ljetovanja. Tonislavu Malvasiji, ubici i prijatelju, Bartulović pruža mogućnost da roman završi mudrujući o složenoj čovekovoj prirodi, o đavolskom prisustvu u njoj, o izmešanom mirisu i smradu koje tvore čoveka, o ženi bez koje je život detinja šala, i, konačno – o poganoj krvi koja se preliva iz pokolenja u pokolenje. Roman je vrlo filmičan i vrlo moderan! I ovo delo na upečatljiv način govori o duši, ako je strast njena emanacija, pod uslovom da se složimo kako je zla krv sintagma za razobručenu dušu. Možda je baš to nateralo Isidoru Sekulić da Bartuloviću zameri na preteranom intimiziranju sa svojim junacima. Zbog toga je ona, uz sve komplimente za roman, napisala i sledeće: „Pisac se ne sme prinositi na žrtvu čitaocima, naprotiv, mora od čitaoca tražiti žrtvu radi onog trećeg što je van njih, i daleko od njih nad njima obojima.“

Glas iz gorućeg grma (2003) je roman jednog naraštaja (predstavlja znatno prišireno izdanje romana Na prelomu, iz 1929. godine), čiji je nedovršeni odjek do nas dopro pedesetak godina od svog nastanka. Zamišljen da svog čitaoca vodi od ushita i poleta revolucionarne omladine, preko brojnih izazova i iskušenja, sve do razočaranja u novu stvarnost i pada u rezignaciju. Bartulović daje vernu sliku jednog vremena i podneblja, kao i njegovih protagonista. Ukratko, pisac kao da je svesno ispisivao epitaf jednom pokolenju, živima i mrtvima, ali i sopstveni epitaf, pisan u strahu od hapšenja i likvidacije! Jedno od poslednjih poglavlja romana završava se proročkom rečenicom: „Jer svaka stihija sprema grob za one koji je nose, da time očuva sjeme za nove stihije.“

Čitajući Bartulovićeva književna i publicističa ostvarenja onako kako su nastajala, čitalac može da prati njegovu ličnu borbu. Ispred njega se otkriva drama jednog doslednog, upornog i nepotkupljivog zagovornika jugoslovenske ideje (otuda Čedomir Višnjić u pogovoru romanu Glas iz gorućeg grma ne greši mnogo kad Bartulovića naziva „apostolom jugoslavenstva“). Pažljivi čitalac će videti i dramu jedne hipersenzibilne duše. A duša Nike Bartulovića to svakako jeste. Osuđena na večno lutanje, pošto ni u telu ni na zemlji nije imala mira i spokoja.

P0(V)RATNIČKI REKVIJEM – INTERVJU

Mirko Demić o svojoj i sudbini naroda kome pripada misli na drugačiji način od svojih zemljaka. To je prvo što primeti mlad sagovornik kod ovog višestruko nagrađivanog pisca, inače rodom od Gornjeg Klasnića, banijskog sela glinske opštine, danas direktora Narodne biblioteke u Kragujevcu. Drugi utisak su gorčina i neka teška žal u pogledu, ali i srdžba namenjena onima koji nemaju hrabrosti ili mudrosti da shvate šta se to desilo u Krajini pre više od dvadeset godina. U svojim knjigama bavio se, pored ostalog, i sudbinom svojih zemljaka, njihovim mentalitetom i izbegličkim sudbinama. Napisao je knjige proze Jabuke Hesperida (1990), Slamka u nosu (1996), Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Apokrifi o Furtuli (2003), Sluge hirovitog lučonoše (2006), Molski akordi (2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010), zatim knjigu eseja i marginalija Pod otrovnim plaštom (2010), kao i knjigu publicističkih tekstova Slađenje gorčinom (2008). U svojoj kancelariji u Kragujevcu, Demić objašnjava zašto više neće pisati o izbeglištvu i ratovima: „Sve lošije se osećam posle svake knjige. Iscrpljuju me. Ne želim da povlađujem ni sebi ni drugima, neću da od svega toga pravim apologiju kakvu taj period ne zaslužuje. Jednostavno želim da kritički, sredstvima literature, progovorim o našim mentalitetima i zabludama. Planirao sam da posvetim pet svojih knjiga tom ratu, onome što mu je prethodilo, kao i njegovim posledicama, i da tako završim sa tim tematskim krugom.“

VREME: Zašto baš pet?

MIRKO DEMIĆ: Tako se složilo. Poslednja, koju sada pišem, trebalo bi da otvori taj ciklus. Zahvaljujući proti Nikoli Begoviću, Vukovom saradniku i nastavljaču, inspirisala me je narodna pesma iz 1883. koju je on zapisao u okolini Perne i koja se zove „Kaluđersko vrelo“. To je pesma od dve i po strane u koje je smešteno i Postanje i Apokalipsa, ali na naš, krajiški način. Ukratko: kaluđer po imenu Petar dolazi na pustu, beživotnu zemlju; snagom svoje molitve pobuđuje stvaranje života, vegetacije, reka, ljudi, manastira; apokalipsa počinje kad dođe mladi kaluđer i počne da huli na staroga. To, dabome, gleda Bog koji šalje gromove i sve stvoreno sravnjuje sa zemljom. Na kraju, iza svega ostaje planina kao grob starog kaluđera. To je, u stvari, priča o nastanku Petrove gore, dok iz Kaluđerskog vrela, takođe postojećeg toponima, teku suze starog kaluđera za nama i bivšim svetom. Sa druge strane, postoji priča o grobu Petra Svačića, poslednjeg hrvatskog kralja, koja istim motivima, ali uz drugu nacionalnu odrednicu, takođe objašnjava nastanak Petrove gore. Upravo njih dvojicu suočavam u podzemlju Petrove gore, kroz zagrobni dijalog. Sve se dešava 4. marta 1990. godine, za vreme čuvenog mitinga naših srpstvujušćih patriotskih snaga na Petrovoj gori. Dakle, ovi gore, na površini, urlaju i tabanaju, budeći iz vekovnog sna srpskog kaluđera i hrvatskog kralja… Ta knjiga otvara moje „petoknjižje“. Onda dolaze Molski akordi, koji pokušavaju da prikažu koliko smo mi, da tako kažem, na krstu svog temperamenta i svojih zabluda. Zatim sledi Ataka na Itaku, knjiga koja bi trebalo da se pojavi ove godine. To su ratne priče. U njima sam karikirao Odiseju. Teza mog pripovedača je da Odisej nije išao da ratuje protiv Trojanaca, već je zbog ljubomore pobio svoje sugrađane, a Ilijadu je izmislio, kako bi imao alibi. Poenta je da mi, i ne samo mi, u svakom ratu ne radimo ništa drugo do jurišanja na sopstveni zavičaj. Šta god uradili – uništavamo sopstveno gnezdo. To je i aluzija na našu političku nepismenost. Četvrta je Trezvenjaci na pijanoj lađi, koja priča o postratovskom periodu, bezuspešnom pokušaju vraćanja. Poslednja knjiga je Po(v)ratnički rekvijem. Sumiranje ostataka ostataka, o zavičaju kao gerijatriji, priča o profesionalnim Srbima, o lopurdama koji kradu po kućama etnografske artefakte pa ih prodaju, o ratnim profiterima, o senima umorenih i onih koji su zauvek napustili zavičaj, ukratko – o nesreći bez smisla i utehe…

Šta je motiv bavljenja ovom temom?

To je obračun sa sobom, sa svojim mestom i ulogom u tom ratu. Bilo je nemoguće ne učestvovati, aktivno ili pasivno, konkretno ili sa distance, sasvim svejedno… U stvari, osećam, potajno se nadajući kako nisam usamljen, intenzivnu krivicu i grižu savesti, pošto pripadam generaciji koja je izgubila svoj zavičaj. Bio ja kriv ili ne, snosim deo krivice i moram je priznati. Bez obzira što se i drugi nisu časno ponašali. Kako je moguće da su ustaše nekoliko puta proterivale naše pretke i palile naše selo tokom Drugog svetskog rata, a da su se oni uvek vraćali i to selo dizali iznova? Mi to sada nismo uspeli. Olako smo‚ a namerno govorim u množini, krenuli u suludi projekat pravljenja države iz ničega i od ničega, a da nije postojala rezervna varijanta. Poverovali smo Miloševiću, koji je ovde samo metafora nerazumevanja naše istorije od strane srpske politike i nedopustivog odsustva samorazumevanja, i na kraju smo dobili veliko ništa. Pristali smo da budemo izgnani. Kada smo izgnani, nismo imali nikakvu strategiju kako se vratiti… Treba da budemo načisto da smo izrazito netalentovani za politiku, iako je danonoćno bistrimo. Zato smo platili visoku cenu. Da sve bude još gore, na isti način, nedarovito i bez plana, pristupamo i očuvanju sećanja. Pravljenje kojekakvih KUD-ova, udruženja i vlada u izgnanstvu su budalaštine koje na račun Srbije fingiraju svoj opstanak. Sećanje je pravo i istinsko ukoliko se rekreira, a ne slepo oponaša, falsifikuje i po inerciji deformiše. Vrednija ja svaka izložba ili knjiga koja ozbiljno tretira neki od krajiških fenomena od svih tih pocupkivanja i podvriskivanja. U tom smislu imam potrebu da se očistim. Pre svega, hoću da razotkrijem sebi, a onda i drugima, dabome, ukoliko su na to spremni, genezu naše propasti. Moji junaci traže odgovore na pitanje gde smo pogrešili. Koji je to trenutak kada su kola krenula nizbrdo? Ključ negde postoji. Ne samo o ovom ratu. Očigledno, neki nas fatum goni, naše političko slepilo i brzopletost imaju svoje izvorište. Nije Jasenovac došao iz čista mira. Jedan moj junak u nekoj od knjiga kaže da su meci koji su ispaljeni na Radića i hrvatsku delegaciju pretopljeni u noževe koji će se koristiti u Jasenovcu. Takođe, političko prostituisanje sa mađarskim vlastima, a protiv hrvatskih stranaka, davalo je krila stvaranju animoziteta, itd. Sve su to dugovi i potraživanja koji su kasnije došli na naplatu. To su sve pitanja koja me proganjaju i o kojima pokušavam da mislim kroz svoje junake. Nisam ništa pametniji nego na početku te avanture, ali ponekad mi se učini da mi je savest bar malo mirnija jer sam pokušao da raskopam pokoju ranu, ne samo kolektivnu nego i ličnu. Na kraju krajeva, sve se svodi na lično. Ukazuju mi se preci i njihove sudbine, njihova potucanja i stranstvovanja. Gledam svoje junake i njihove filozofije življenja i jednako se čudim.

Šta tamo vidite?

Vidim samo pitanja bez konačnog odgovora. Da li je rešenje ono koje nam nudi Omer-paša Latas? Da pobegneš iz austrougarske vojske gde si služio tuđina, pa u Turskoj postaneš jedan od najkrvoločnijih maršala koji jedini spaljuje Crnu Goru, a Srbin si iz Hrvatske? Da li je naša sudbina ona koju ima Đorđe Marković Kodor, junak pripovetke iz Molskih akorda koji služi drugoga, kao tumač, odnosno prevodilac? Da li je to manji greh? Ili je rešenje u sudbini nesrećnog Jakova Ignjatovića koji kao i svi prečani slepo veruje otadžbini, iako Srbiju dotad nije video? Izgrađuje je u svojoj glavi, a kada dođe u nju, o istu glavu mu se razbije svaka zabluda. Ili sudbina banijske porodice Pribićević; kada bi neko od nas umeo, od njih bi mogli nastati naši Budenbrokovi. Međutim, koga bi to interesovalo?

Koja je priča braće Pribićević?

Prvi od braće, Svetozar, više je nego aktivno učestvovao u odluci da Hrvatska bude deo buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za Milana, čiju sam knjigu pripovedaka priredio prošle godine, neki izvori govore da je bio blizak grupi koja je izvršila atentat u Sarajevu. Prešao je iz austrougarske vojske u srpsku, krvario je u balkanskim ratovima, po nalogu Pašića bio u misiji u Americi radi prikupljanja dobrovoljaca za Solunski front; prvi je koji je na konju, kao oslobodilac, ujahao u Glinu, takođe, oslobodio je – ili zarobio, zavisi iz čije tačke se posmatra – i Zagreb. Naselio se na Kosovu, tamo kupio imanje, bio narodni poslanik, političar… Imao je veoma visoko mišljenje o sebi, i na samrti je poručio: „Okupite se, braćo Jugosloveni, oko moga groba.“ Priznaćete, prilično patetično na kraju puta. Umro je u Švajcarskoj. Tu je Adam, treći brat (prvooptuženi na čuvenom Veleizdajničkom procesu), o kome pišem u Molskim akordima. Najsuptilniji među njima, levičar po ubeđenju koji sticajem okolnosti završava u štabu Draže Mihailovića, koji ga sasvim slučajno šalje u Italiju, u neku misiju, gde spasava glavu. Izvršava samoubistvo u 83. godini života, u Kanadi, u potpunoj osami. Četvrti brat je bio vikarni episkop sremski, umro je u Splitu, van svoje episkopije, početkom Drugog svetskog rata. To je fantastičan materijal za roman, ali kažem, koga bi to interesovalo.

Za koga pišete svoje knjige?

I sam se pitam, a još ne odustajem. Nemam ambiciju da podučavam ljude, ali me to ne sprečava da upozoravam i podsećam one koji žele da pročitaju ili čuju. Svojom literaturom pokušavam da pozovem na razumevanje i samorazumevanje. Male zajednice se najlakše tumače preko stereotipa. Istovremeno, i one svoje okruženje tretiraju na isti način. Kada neko pokuša da izađe iz njih, lakše je da se klepi po glavi i vrati nazad, u tor, nego da se suoči sa izazovima novog vremena. Na kraju se postavlja pitanje šta smo mi to i šta je to što nas čini nama. Da li oskudno duhovno nasleđe, ono malo narodne poezije ili poetizovane istorije kojoj smo skloni? Možda će izgledati paradoksalno – mi čak ne cenimo naše stradanje. Uprkos brojnim profesionalnim narikačama. Ako smo identifikovani kao Srbi, to je zbog toga što nas je neko tako video. Otuda mi je komično kad vidim pokušaje odricanja identiteta. Bio identitet izabran ili nametnut, s njim se treba nositi; nekad sa ponosom, nekad sa škrgutom zuba, a nekad i sa ironijom. Često se zaboravlja da smo mi i ono kako nas drugi vide, a ne samo ono kako se osećamo.

Da li je moguće da ne postoji treći put? Šta je sa generacijom vaše dece?

Siguran sam da treći put ne podrazumeva potiskivanje sećanja koja su mlađe generacije ponele iz detinjstva. Porodično nasleđe je ono što tu generaciju neprekidno definiše, htela to ona ili ne, bežala ona od toga ili ne. Ona, takođe, nosi nemali teret. Međutim, mislim da je na toj generaciji obaveza da sve to relaksira. Moj sin ima mnogo pitanja na koja ne umem da odgovorim, mnoge njegove optužbe na račun moje generacije nisu bez osnova. Moja generacija nije bez krivice za veći broj nesnalaženja one kojoj on pripada. Oni koji dolaze uvek strože sude. Tako je oduvek. Ja bih voleo da se u toj mlađoj generaciji rodi neko ko će se s tim potpuno poigrati, bez kočnice, bez ikakvog kajanja, bez osećaja da je igde preterao. Ja to sebi ne mogu da dozvolim. Strašno je gledati ljude koji pate, koji umiru za Krajinom, a kad odeš tamo, vidiš jednu džunglu koja više nema nikakvih prethodnih oblika i da bi taj koji pati i umire pored tebe bio spokojniji kada bi video sve to. Meni ne veruju da mi svega bude dosta posle petnaest minuta nakon što dođem u svoj Klasnić. Dovoljno mi je samo da bacim pogled sa određenih mesta, sa onih koja sanjam… Složi mi se nekoliko tih vizuelnih momenata iz detinjstva, kad sam upoznavao svet, i napetost se, uslovno rečeno, smiri. Nema ljudi, nema oblika, samo džungla. Kao na poslednjim stranicama mog Rekvijema, sve se vratilo paganizmu, na prapočetak.

Razgovarao Mirko Rudić

Izvor: Vreme, br. 1224 (19.jun 2014)

ISPOD OSMATRAČNICE SVESTI, TIK DO PROPLANKA STVARNOSTI

“Korijenje poniranja u snena priviđenja, blagodatna kiša sna kojom se opijamo kao šampanjcem, ova nedogledna cesta snivanja kojom dvadesetičetiri sata dnevno putujemo kako bismo otputovali iz ružnoga sna da zaboravimo glupi Zrinjevac sa krilatim topovima i sa čitavim vulkanskim, valkirskim i nibelunškim šestojanuarskim nebom punim uzvijorenih barjaka, kraljeva, trobojnica i svastika, sa gustim krvavim nebom i kavalkadama krilatih grdosija to je taj san od kog smo pijani, to je taj naš život kojim živimo, o kome mislimo da znamo sve, a ipak ne znamo ništa.”

Miroslav Krleža, “Dnevnik IV”, 19. II 1943. 


Krležina samoća ili, bolje, intenzivan osećaj osamljenosti pojavio se na samom početku njegovog puta. Od ranih minstrantskih jada, nastavljajući se tokom ludoviceumskog drila, preko neuspešniih pokušaja da u dva navrata stupi u srpsku vojsku za vreme Balkanskih ratova, utvrđujući se usred meteža Prvog svetskog rata i osame tokom svojih političko-literarnih angažmana nakon njega, da bi kreščendo doživeo u godinama svetskog rata koji je usledio.

Zato njegova dnevnička proza u svojoj periodičnoj provali svedoči o ampiltudama i dramatici samotnih grčeva, nemoćan da učini nešto sa sobom, ne nalazaće odmenu za pisanje i nesposoban da nekud pobegne. Krleža svoju samoću ispunjava gađenjem, bogohuljenjem, cinizmom, a ponajčešće lucidnim čitanjem i komentarisanjem tog istog čitanja. U njemu se veoma rano javlja fanatična odlučnost da neizostavno treba preplivati nadiruće blato i dočepati se „druge obale“, ma gde ona bila.

Kod Krleže je samoća nešto što neprestano raste, zadobijajući gigantske razmere. On bezuspešno pokušava da je obuzda i kultiviše. Pisati, a “nemati nikoga” – saznanje je koja ga progoni od samih početaka. Ono je vapaj za tim nepoznatim čovekom – dragim i bliskom sagovornikom. Ali, svako očajničko traženje onog koji će ga uvek i do kraja razumeti, pretvara se u svoju suprotnost, te sve što preduzima dovodi do toga da se žuđeni sagovornik nikad ne pojavi.

Njegova samovanja stvoriće snažan poriv da treba kriknuti iz provincijskog blata koje guta već tolika pokolenja, jer nisu nalazila načina da artikulišu isti taj urlik čiji se smisao može svesti na neristajanje prepuštanju sudbini i fatumu, na ono naše legendarno i ponižavajuće – „umiruckanje“. Čak i po cenu da se taj otpor svede na pokušaj bekstva u san.

Ispostaviće se, međutim, da ga u snu neće čekati ni malo vesele okolnosti i dešavanja. U njima neće pronaći svetle perivoje topline i smisla. Svejedno, u njima će nastavljati da traži dublja značenja, osluškivati tajne signale i zlokobne nagoveštaje.
Tako Krleža u svojim Dnevnicima prvi san beleži u februaru 1916. godine. U njemu će se naći obnažen pred gomilom, osetiće nemoć i poniženje koja će se ponavljati u većini snoviđenjima čije će sadržaje beležiti tokom sledećih decenija. Snivanje će ostati trajna pasija i predmet opsesivnih beleženja i gonetanja. U njima će priznati da čovekovu društvenu prirodu dokazuju upravo snovi. „Zamišljati ljudske sne bez društvenih prilika i neprilika je jalovo. Ovo što se čovjek u snu bori protiv duštvenih smetnja, smiješni su napori, a svi smo mi impregnirani viteškom slaboumnošću.“
Već januara 1918. godine beleži: “Pojam duhovnog je pojam netjelesne sjenke sna. Čovjek je satkan od sna i tijela. Sanjajući svoje tijelo u svojim snovima, čovjek i na javi, razmišljajući o pojavama i o stvarima, misli da sanja i da sjena, krilato, bestjelesno dodiruje predmete i da ih oduhovljuje svojim snima.“

A onda, najednom, sna nestaje iz njegovih Dnevnika, kako da je večno budan, kao da nikad nije snivao, sve do provale košmarnih snova tokom Drugog svetskog rata, kada mu se vraćaju stostrukom snagom i brojem. Dnevnici postaju Snovnici. Krleža sanja otvorenih očiju, sanja i kad ne sanja, kad mu do sna nije, sanja budan i u bunulu. Egzistencijalni strah svoje jalovo utočište nalazi u trajnom stanju polsuna, stanju buncanja, u kojem se ne zna šta pripada snu a šta javi. Tragajući tako za snom, gotovo vapijući, Krleža svesno sanja i nastoji da ostane budan. „Traganje za snom! Luta čovjek ne snalazeći se, traži živu žilu sna pod svojim nogama. Tu negdje, pod njim, žubori živi izvor sna. Lutajući za tajanstvenim vrelom…“

On sanja i pokušava da goneta zašto baš to i zašto baš tako sanja. U toj muci samorazumevanja nudi lucidne spoznaje. Njegov razum pokušava da obuhvati tu snovidnu melasu bez glave i repa. Tako, po njemu, „dojmovi u snu nisu zagonetke. Sve svakodnevne sitnice zapisuje trajno budna svijest, a kad se rasute mrvice lelujavih utiska pretvaraju u san, onda ih besvijesno tijelo preuzima i tako se slike prosipaju na nesuvislo uzvitlanoj traci, kao kad se javljaju smetnje u kino-projektoru. Osim vanjskih utisaka san odražava najskrivenije dubljine naših takozvanih nagonskih stanja i zato je ispitivanje bolesničkih snova mudra metoda još od starohelenskih vremena.“ Krleža ne zaboravlja ni da se osvrne na psihoanalizu, oličenu u Sigmundu Frojdu, pa zapisuje: „Da od frojdizma nije postao dućan, da se psihoanalizom nije počeo tjerati unosan obrt, moglo se od takozvanog dubinskog zaronjavanja u nepozanto stvoriti nešto što bi doista moglo prozvati lijekom protiv moralne glabobolje.“ Svejedno im odaje priznanje jer su uvideli „da se u snu krije velika tajna života“.

Brojne Krležine snovide opservacije, što je za vreme snivanja i beleženja sasvim razumljivo, svedoče o krajnjoj osujećenosti snevača. On u tim snatrenjima menja uloge koje treba odigrati, ali u tom naumu ne uspeva do kraja ili mu se ne dozvoljava. Izmiče mu se panorama, osipa mu se u rukama svaka tvar koju dotakne. Ljudi i stvari se udvajaju mimo svih budnih logika, ostavljajući ga u trajnoj začuđenosti i nesnalaženju spram erupcije likova i događaja koje promiču i gube se u izmaglici ili ih se mučnim buđenjima sam ratosilja. Tada mu se još jasnije ukazuje „istina koja se usred zveketa oružja i u dimu požara otkriva u snu, to je istina smrtonosnih prijetnji i trajnog spasavanja pred pogibijom. Naše stoljeće ratova koje trajno prijeti ljudskim srcima, kada sanjajući traži utjehu na bijegu ispred jave…“

Sam Krleža piše da slučajne kretanje nekog znanca na ulici u snu se pokreću čitavi svetovi, otvaraju se panorame i odvode na najčudnija mesta i situacije. „Nije to Dežman, to je doktor Vragčević, nije ni on, nego Mijo Radošević…“ Da je san praliteratura konstatuje i pisac: „Pojedine ličnosti koje se javljaju u snu zapravo su prepredene kombinacije od nekoliko lica.“ Uprkos svemu, on i dalje veruje u duboki smisao snova. Na pojedinim mestima im daje i prednost. „Dojmovi u snu i na javi razlikuju se bitno. Sneni su mnogo dekorativniji, a moralne spoznaje mogu da budu neuporedivo preciznije od onih koje nam se javljaju kada razumno razmišljamo o stvarnosti.“

U svojim ratnim Dnevnicima Krleža ulaže nadljudski napor da kidljiva pređa sna zadobije čvršću strukturu, postojaniji izraz.U njegovim snovima sve je san osim njegovih opisa koje još uvek robuju racionalizacijama. Jedino se sećanja na snove čvrsto drže, iako i ona deformisana, obrađena, doterana, domišljena, privedena logici. Literatura ostaje jedini pouzdan stup kojim se snevač Krleža brani od beskrajnih transformacija.

Krleža bdeje nad svojim strahovima, priželjkujući dubok sunovrat u najdublji san bez snova, makar u kratkotrajan zaborav, ali taj umor je toliki da san dolazi kao novo mučenje i preispitivanje, kao novi, ni malo bezazleniji oblik straha dvostruko (i u snu i u realnosti) nemoćnog pojedinca. Međutim, „rijeke sna žubore čitavu noć, san huči i valja se u žilama kao gorska bujica preko kamenja, diše čovjek snom kao škrgama.“ Upravo ga ta životodajna uloga sna goni da nastavi, da živi i sanja, da sanja život.
Krleža ima nesreću da ne sanja dubok san. Njegovo snivanje kao da je pod kontrolom razuma. U njegovom snu stvarnost je tek zaljuljana, blago iščašena, izglobljena, ispala iz ležišta. Valjda samo tako može da bude pamtljiv. To je zečji san; iako su očni kapci spušteni, ušne antene oprezno strižu na sve strane, osluškujući opasnost koja dolazi iz svakog prigušenog zvuka, svakog zamućenog prizora. Na jednom mestu beleži: „Imade snova koji trepere kao sutonji lahor na jezeru, a ima i takvih koji se zlosutno valjaju kao mračno more.“ Čini mu se da su java i san trajno zamenili mesta i uloge. On oseća da „bunilo naših snova prožeto je bunilom jave“. I obrnuto. Ali zna i to kako „imade snova pospanih kada se tijelu očito ne da sanjati.“ Iako i sam pokušava da im nađe svrhu i meru, priznaje da, uprkos svemu, „nije mudro iz mračnog i luckastog procesa koji se zove san odvajati detalje i tumačiti ih razumno. U vrtlogu misli i slika, u opasnoj bujici straha i neizvjesnosti, u poplavi nesuvislog pamćenja, sve se valja isto tako nejasno i luckasto…“

Njegovi su snovi nalik televizijskim serijalima. „Fabrika sna radi neumorno.“ Gdje su noćas ili jutros prekinuti, sledeće noći nastavljaju se na istom mestu, pa izgleda da su mu snovi programski, sa jasnim planom. „San i java su uzajamno prožeti, jedno bez drugog nezamislivo.“ Krleža sanja san, ali tako da u njemu sanja snevača koji isti taj san odgonetava i traži skirvena značenja i poruke. U stvari, „tu su dva sna (san i java) spajaju u čudesnom vrenju i previranju i u takvom fantastičnom kotliću naše svijesti kuha se pijana čorba svakodnevne stvarnosti.“

Krleža se nalazi u poziciji miša u stupici. „Naše tijelo je gladno sna, naše se tijelo boji živjeti.“ Pobegao bi negde, ali nema kuda. Zamerio se vođama partizanskog pokreta, a dobro ga ne gleda ni ustaška vlast. Jedini izlaz je da sanja, ali i taj san opasno nagriza stvarnost, pretvarajući ga u polusan, laki dremež, san progonjene zveri. Motiv bekstva je trajan i opsesivan.

On se u snovima druži i konverzira sa mrtvacima. Oni su mu jedina uteha. Sanja ih, a svestan je da nisu među živima. Uglavnom, u tim snovima najprisutniji je Petar Dobrović (taj isti „Dobrović mrtvi“, priviđao se, takođe, jednom drugom piscu i snevaču, Crnjanskom, u njegovim snoviđenjima u egzilu, na obalama Engleske), u stvari, ne Dobrović, nego vest o njegovoj smrti, vest sa kojom se Krleža ne miri, spona sa predratnim vremenom i živim i dinamičnim angažmanom, tamo i ovamo, u Zagrebu i Beogradu, dok je sada, ovim ratom, trajno prizemljen, pod prismotrom, u višegodišnjoj strepnji da živi poslednje sate.

                (Tekst u celini uskoro izlazi u vršačkim KOVINAMA)

DUGA I VESELA SAHRANA GUTENBERGA

                                                                  Hej, Srbi, gde su vam deca?
                                                                            Eno ih bulje u ekran.
                                                                          Deca rođena bez šanse
                                                           Da jednog dana pronađu svoj put.

                                                                                     Goblini, „Pečenja i rakije“

Ništa ja ne znam.

Ali, znam neke koji sve znaju i u sve se razumeju. A u knjige i sve u vezi sa knjigama – naročito! Toliko da od njihovog silnog znanja i angažmana, iz naših života knjige naočigled iščezavaju.

Znam vlade, ministre i ministarstva, znam plaćene branitelje knjige koji svojim činjenjem i nečinjenjem rade na njenom unižavanju i iščezavanju.

Znam ponekog zakonodavca, pogotovo znam zakone koji destimulišu sve one koji bi ulagali u kulturu, naročito one zakone koji papreno oporezuju donacije u kulturu.

Znam političare koji se vatreno zalažu za modernizaciju društva, a kad tu istu modernizaciju treba sprovesti u ustanovama kulture – onda se pozivaju na dosege zapadne civilizacije u pogledu njihovog samofinansiranja, kao i na poslovični nedostatak novca.

Znam političare kojima su kulturne ustanove, pa otuda i biblioteke, puki potrošači. Sa njima se sreću isključivo pod rashodovnom stavkom budžeta.

Znam i one koji ne znaju da pišu knjige, ali nas uporno, sa skribomanskim zanosom ubeđuju da to znaju i umeju.

Znam i one koji, ne bez poleta, pišu i, uz to, tvrde kako to čine isključivo za svoju dušu i na radost svoje familije – na stranu što sve oko sebe svakodnevno/svakonoćno gnjave svojom ambicioznom neambicioznošću.

Znam naoko ozbiljne pisce koji se pozivaju na broj prodatih primeraka svojih knjiga i na osnovu toga sude o njihovim umetničkim dosezima, ali znam i one kojih nije briga za svoje čitaoce, jer pišu za izabrane i „daleka neka pokoljenja“.

Znam pisce koji veruju da život sam piše romane i priče, a da ih oni, tobože, samo „stavljaju na papir“. Otuda je isti taj „život“ isključivi krivac ukoliko je „stavljanje na papir“ neinventivno i nedarovito i što su svom snagom udarili u zid ravnodušnosti.

Znam pisce koji, pre nego što krenu u avanturu pisanja, pogledaju na kalendar kako bi videli ne pada li skoro godišnjica kakvog istorijskog događaja, odnosno nacionalne tragedije; usput, krajičkom oka zirnu ko sve sedi u žirijima za dodelu prestižnih nagrada. Ukoliko su u mogućnosti, poželjno je da iste te članove žirija pozivaju na saradnju, štampaju im pesme ili priče, kritike ili eseje, pozivaju ih u goste ili ih strastveno hvale i lajkuju.

Znam izdavače koji žive na grbači svojih pisaca, kao i one koji se bave piraterijom, koji krivotvore katalogizacije i tiraže, koji uzimaju novac – a da nikad ne odštampaju preuzeti rukopis.

Znam silesiju „umetnika“ koji za lažne recenzije strižu sujetne i slavoljubive ovčice, vršeći svojevrsnu inicijaciju priliko privođenja u okrilje književničkog stada.

Znam trgovce koji uspešnije prodaju knjige što ih manje čitaju i što ih više mrze. Pogotovo znam trgovce knjigama koji se lažno predstavljaju da su izdavači. Štaviše, znam sajmove na kojima se legije trgovaca prikazuju kao izdavači, svi odreda štampajući i prodajući Pelagićev Narodni učitelj, Vujaklijin rečnik ili Ćorovićevu Istoriju Srba.

Znam knjižare koji su toliko apatični da potencijalnog kupca radije lažu kako nemaju traženi naslov, nego da učine napor i prošeću se između rafova.

Znam biblioteke čija je godišnja nabavka knjiga ravna – nuli!

Takođe, znam i one biblioteke koje ne primaju književne časopise, sa obrazloženjem da ih niko ne čita, kao i da za njih nemaju smeštajnog prostora.

Znam i školske biblioteke u kojima godinama nije zanovljena ni jedna jedina knjiga. Otuda, znam i škole kojima je sve preče od svoje biblioteke.

Znam mrzovoljne bibliotekare koji baš i ne ljube knjigu, te za pridošlog člana biblioteke uvek imaju spremljen izgovor: – Knjiga je na čitanju!

Znam i članove biblioteka kojima je teško da plaćaju mizernu godišnju članarinu, te se švercuju sa besplatnim članskim karatama svojih ostarelih roditelja.

Znam knjige koje decenijama stoje po policama biblioteka a da im knjižni blokovi još nisu razrezani, dakle ni pročitani, ali ih revnosni bibliotekari tvrdoglavo smatraju raritetnom.

Znam po nekog učitelja i profesora koji svoju upućenost u savremenu književnost pokrivaju informacijama iz „lične biblioteke“. Oni, dabome, nisu članovi biblioteka (niti posećuju književne večeri) – jer sve što im treba, već su naučili na fakultetima.

Znam vatrene zagovornike elektronskih knjiga na uštrb štampanih – a jednako ne čitaju ni jedne ni druge.

Znam novine koji su iz svoje uređivačke koncepcije izbacile rubriku za kulturu. One koje ih još imaju, u njima su knjige i književnost ponajmanje zastupljeni.

Znam i novine koji sebe smatraju ozbiljnim glasilom, iako svojim čitaocima poklanjaju treš-naslove.

Znam novinare koji za bibliotekare imaju uvek isto pitanje: – Koji se naslovi najviše čitaju u biblioteci?

Dabome, znam i one novinare koji jednaku pažnju i minutažu posvećuju i preispoljnim skribomanima i ozbiljnim piscima, dodatno uvećavajući nesnalaženje potencijalnog čitaoca/gledaoca.

Znam novinare koji se izdaju za pisce – i još tvrde kako prodaja njihovih knjigolikih predmeta nije proporcionalna njihovom “pojavljivanju” u medijima.

Znam top-liste najprodavanijih naslova knjiga u kojima večno obitavaju naslovi upravo onih koji te iste top-liste sastavljaju i oglašavaju.

Znam i one koji sve znaju, poput mene, a zapravo ne znaju ništa – jer se, i posle svega, još uvek nadaju nečem boljem i lepšem, ne prestajući da se čude, uprkos sve učestalijem pomanjkanju čuda i čudesnog u našim životima.

Ali, znam i fanatike među piscima, urednicima, izdavačima, među knjižarima i bibliotekarima, među novinama i novinarima, među tumačima književnosti i čitaocima bez kojih i ovo što pišem ne bi imalo smisla, bez kojih ne bi bilo svrhe ni živeti ni umirati. Upravo su oni krivci odlaganju ove Gutenbergove sahrane koja traje poodavno i, hvala bogu, nikako se ne okončava. U njihovu slavu i čast napisana je i ova beleška.

                            
                        Kragujevačke novine, 239 (26. decembar 2013), str. 18-19.

SKERLIĆEVE SIMPLIFIKACIJE

Nacionalni optimist Skerlić, uz pomoć naprednih ideja koje su sjajne kako smo iskusili samo u knjigama, odbijao je da prihvati umetnički pesimizam Jakova Ignjatovića, odbijao je, bar u ovom primeru, ali ne samo u ovom, istinu da ohrabrujuće književnosti nema, jer svet za nju ne daje nikakvog povoda.
                                                                                                   Borislav Pekić

Skerlićeva studija o Jakovu Ignjatoviću je hrestomatija nesigurnosti i protivrečnih stavova o piscu i njegovom delu, smesa divljenja i sitničavog dociranja, antologija „kroz zube proceđenih opštih priznanja, a potanko ispričanih mana“ (Borislav Pekić). Iako svestan neobičnosti i značaja Ignjatovićeve pojave, Skerlić se nalazi tik do otkrića njegove modernosti. Zapravo, on elemente Ignjatovićeve modernosti jasno vidi, ali ih predstavlja kao mane, nikako kao vrline.
Skerlić se ne dvoumi u tvrdnji o Ignjatovićevoj izuzetnosti, ali je pogrešno i zajedljivo tumači. Nije znao da je na korak od otkrića, da mu je u rukama zlatan grumen, pa ga je, onako natrunjenog jalovinom po površini odgurnuo sa čuđenjem i nerazumevanjem, skoro sa gađenjem.
Ono što Skerlića trajno jedi kod Ignjatovića jeste tempo njegove proze. Taj ritam tradicionalno Skerlićevo uvo i oko ne mogu da prate. Pogotovo njegovi nagli prelasci iz prošlosti u sadašnjost, i obrnuto.
Biser Ignjatovićeve proze je brzina sa kojom pripoveda, a novina u našoj dotadašnjoj literaturi su i njegovi rezovi, olako prelaženje preko naoko važnih detalja, koraci od sedam milja. Skerlić ne vidi da je upravo to jedan od najinovativnijih postupaka u našoj dotadašnjoj prozi, kojeg je do savršenstva primenio Bora Stanković, a pogotovo Miloš Crnjanski, njegovi ponajbolji učenici i nastavljači.
Zato Skerlić cepidlači: „Pisac svaki čas zaboravlja šta je glavni predmet i cilj romana, i munjevito brzo i ovlažno prelazi preko vrlo važnih i glavnih stvari, a suviše prostora daje stvarima sporednoga značaja“. Pa nastavlja: „U pričanju vrlo važnih trenutaka, Ignjatović juri kao mahnit. Pričanje njegovo je brzo, zadihano, izgleda na niz slika u kaleidoskopu, katkad kao kakav suv i sumaran izvod iz nekoga većega dela. Gotovo isključiva upotreba, ili bolje reći zloupotreba istorijskog sadašnjega vremena pomaže da se još poveć utisak naglenja i jurenja na stranama romana.“
Skerlićeva zajedljivost zna da bude protivrečna u istoj rečenici, kao kad ocenjujue Patnicu. Po njemu, to je „hladno, suvo, nevešto i brzo pričanje ljudskih rugoba, razvučeno do preteranosti“, ali i vidovit kad vidi da Jaša ima „suv telegrafski stil“, zaboravljajući da primeti kako dotad niko nije pisao.
Ne pada mu na um da Ignjatović kad preskače vreme, događaje, opise – radi to planski i sa razlogom, stvarajući prostor za domišljanje, pa tako i kroz negovorenje – rečito priča.
Tek docniji tumač Ignjatovićevog dela, Miloš Savković, govoreći o pripovednom dinamizmu njegove proze stidljivo priznaje da Jašu karakteriše „živo pričanje u plahom tempu, brza radnja i neposredno osećanje… U tome stilu Jaša je potpuno moderan pisac.“
Skerlić pokušava da savlada Ignjatovića, sa nadmenošću svojstvenom živima kada govore o mrtvima, nastoji da ga sameri i u tom pokušaju pravi neoprostiva ogrešenja. Međutim, Skerlić u svom naslućivanju Ignjatovićeve epohalne važnosti nije u krivu. Njegova intuicija prepoznaje neobičnu pojavu, ali mu razum ne dozvoljava da tom pojavom bude podjarmljen i nadigran.
Skerlić ne pristaje da pred umetničkim delom možemo ostati zatečeni i nedorečeni, da u njemu, pogotovo ako je vrhunsko, ima i onoga što nam je uskraćeno, što nas trajno nadilazi.
Ono što Skerlić zamera Ignjatoviću ponekad je najveći kompliment, i obratno. Skerlić negira Ignjatovićevu moralnost i didaktičnost, pa između ostalog piše: „Bio je samo suv i hladan pripovedač drame novca i ljudske rđavštine… bio je jednolik i melanholičan slikar moralne bede ljudske… Kad je pričao, on je to činio i bez kletve i bez blagoslova, ne pokazujući ni svoje simpatije ni antipatije, kao iz dužnosti, potpuno uzvišen nad ljudskim strastima i patnjama.“
Gotovo sa uživanjem Skerlić naglašava kako je Ignjatović bio „pun ružnih mana, rđavih navika, razlabavljena morala“, ali je dovoljno pošten da primeti kako se to, u sprezi sa političkom mržnjom, književnom zlobom i građanskim farisejstvom, „složilo da ga smanji i obori“.
Skerliću kao da je bilo važnije da li je Ignjatović voleo dobro da pojede i popije – tvrdeći da on nije bio sam nemoralan, već „bezmoralan“, i da poseduje „urođenu vulgarnost“ – od toga koliko je književno ubedljivo pisao.
I tu je, kao i obično, sam sebi upadao u reč, pa na drugom mestu zapaža nešto što nije svojstveno „vulgarnom“ piscu. On navodi da postoji jedna stvar koja ga „odvajala od naturalističkih pisaca, a to je izvesna stidljivost, obazrivost u crtanju prizora i biranju izraza“.
Bilo mu je važno da naglasi kako u mnogim delima Ignjatović „crta“ sebe, od toga koliko je sugestivan i ubedljiv u tom „crtanju prosečnog, vulgarnog čovečanstva“ . Video je Ignjatovića kao konzervativca, „plaćenog mađarona i klerikalca“. Posebno je ogorčen zbog mesta u njegovom delu na kojima se ispoljavala rezerva prema novim, pre svih socijalističkim idejama.
Uprkos velikom naporu, Jakov Ignjatović je za Skerlića ostao prevelik zalogaj. Ostao je vidljiv Skerlićev napor da se piščevo mesto i značaj svedu na podnošljivu meru. Sličnu ocenu o Skerliću nalazimo i u Krležinim Dnevnicima, pisanim tokom Drugog svetskog rata: „Skerlić smatra da su najbriljantnije stvari Jakova Ignjatovića ‘nemušte’ i upravo on sa svojim simplifikacijama klasičan je dokaz kako se stvari odonda pa do danas nisu pomakle s mjesta ni za milimetar, a taj proskribirani Jakov spada među najblistavije svjedoke epohe, književno kudikamo suvremeniji od Skerlićeva pera, koje ga poriče…“

(deo  rada JER JE DOŠAO ISUVIŠE RANO, pročitanog na skupu u Dalju, 28. 9. 2013, posvećenom sto pesedet godišnjici dolaska Jakova Ignjatovića u Dalj)

DESNIČINA DEFRAGMENTACIJA FRAGMENATA

Rukujući svakodnevnim rečima, zaboravljamo da su to fragmenti davnih i večitih priča, da, kao varvari, gradimo naše kuće od odlomaka statua i hramova bogova. Naše najobičnije misli i definicije su daleki potomci mitova i starih priča.

Bruno Šulc

1.

Vladan Desnica se u mnogim slučajevima dosledno držao onog kreda Ivana Galeba, izloženog u romanu, po kojem se dve suprotne istine nipošto ne isključuju, jer bi to značilo sakaćenje stvarnosti, siromašenje života i lišavanje jednog njenog pola. Na isti način Desnica se ponaša i prilikom svog odnosa prema fragmentu i fragmentarnosti. Doduše, on fragmenat nigde eksplicitno ne pominje, ali zato naširoko izlaže svoje gledanje na detalj i moguće zamke u koje bismo lako mogli da upadnemo, ukoliko mu pridamo veći značaj nego što ga zaslužuje.

Zato ćemo se u ovom radu često kretati od jedne do druge krajnosti – od apologije do osporavanja fragmenata. Pogotovo ako imamo u vidu interesantno zapažanje Radomira V. Ivanovića da Desnica kroz čitavo svoje delo „fragmentira narativnu i integrira fragmentarnu prozu“.

Na početku, valja istaći da se fragment odupire definisanju, ma sa koje strane mu prišli i ma kako se odnosili prema njemu. Dakle, ne treba bežati ni od tautološkog aspekta pojma fragment, jer sve je i svi smo deo nečega, veće celine ili sistema i, istovremeno, sve je i svi smo po jedan svemir za sebe, pravi mali biološki eksces u Vaseljeni.

Postoji izražena volja da se svaki fragment uveća, da se prikrije njegova osobina ka defragmentizovanju, odnosno utapanju u neki drugi, možda veći ili teže vidljiv fragmenat. Jednako kao sila koja svaku celinu kruni i umanjuje. Po tome – sve je fragment, ma koliko bio velik i ma koliko monumentalno izgledao. Kao što, istovremeno, najmanja celina čini svemir po sebi i za sebe. Čak ni iz postmodernog pojmovnog određenja fragmenta kao „nedovršene, necelovite, nekonzistentne i neusaglašene“ tekstualne datosti malo saznajemo o njegovoj pravoj prirodi. Pogotovo ne u sklopu čuvene zamisli o „Ne Celom“.

Na jednom mestu u svojim Esejima o fragmentima Milivoj Solar konstatuje: „Privlačnost ‘malih cjelina’ tako mora biti samo izraz rasparčavanja, pa takvi oblici i pored sve svoje oblikovne savršenosti i važnosti za povijest kulture ne mogu biti ništa drugo do izraz stanovite dekadencije.“

Ova Solareva definicija stoji u korelaciji sa onim poznatim Desničinim uverenjem da je bolje pisati staromodno nego pomodno, jer se na taj način osigurava, odnosno ulaže u svoju književnu starost, odnosno budućnost.

Međutim, možda deo odgonetke stoji i u uverenju Bruna Šulca da je ljudskom duhu urođena neverica u veličinu, gde, između ostalog, piše: „Postoji u nama nekakav duh prosečnosti, koji usitnjava, kopa, preseca, mrvi, sve dok ne usitni, ne raznese, ne prokopa stene veličine… To je neprekidan, proždrljiv, podzemni rad prosečnosti. Da bi nešto razumeo, čovek mora to da smanji. Strast razumevanja, asimiliacije, elementarna je sila, automatska funkcija čovečanstva. Ona progriza veličinu, uništavajući je. Istorija je puna mravinjaka i prašine – ohlađenih grobova veličine.“

No, vratimo se pokušajima situiranja fragmenta kao pojma koji nas, ovom prilikom, posebno interesuje. Po već pomenutom Solaru, fragment je „destruktivan prema ideji cjeline“, odnosno, on je „samostalna vrijednost suprostavljena cjelini“, ali ni on ne propušta da napomene kako„ne postoji apsolutna hijearhija oblikovnih načela“.

Međutim, ni takav pokušaj definisanja ne govori nam da li je pojam fragmenta uslovljen količinom reči koji ga sadržavaju ili je reč o nečem drugom, tananijem i teže uhvatljivijem? Ona nas dovodi u iskušenje da čitavu književnost, odnosno umetnost svedemo na pokušaje da fuge između manjih celina budu što manje uočljive, da se šavovi kojima su vezani veštije prikriju.

2.

Namera ovog rada je da kroz nekoliko primera pokaže složenost, ambivalentnost, pa i protivrečnost poetičkih stavova Vladana Desnice, a odnose se na njegovo gledanje na detalj, odnosno – fragmenat.

Njegov tekst na koji usmeravamo čitalačku pažnju pisan je neposredno po štamanju Proljeća Ivana Galeba, tako da ga možemo posmatrati i kao bojazan pred budućim čitaocima i tumačima tog dela, imajući u vidu njegovu strukturu koja prosto mami da se tumači kroz fragmenat. Tekst nosi indikativan naziv: „Zloupotreba jednog termina: detalj“.

Desnica podseća na praksu aktuelne kritike koja u nameri da pohvali nekog pisca, često ističe kako on ima „smisla za detalj“, otvarajući široki spektar mogućih značenja takve konstatacije ili suda. Po njemu, to može da bude: „svježe ili titravo lirsko mjesto“, „oštro uočen i sigurno zarezan psihološki zapažaj“, „živo okarakterisan lik, sretno ostvarena situacija, uspjelo ocrtana sredina, ambijent, momenat, raspoloženje, ugođaj“, „dobro dat pejzaž, lijepo dočarana atmosfera, komad dobra, istinita dijaloga“…

Drugim rečima, po Desnici je taj izraz u „višestrukosti svojih značenja izgubio svaki precizniji smisao“. Njemu se čini da – iako liči na pohvalu pisca – ocena da „pisac ima smisla za detalj“ umanjuje njegov značaj i ostvarenost.

Tako se detalj često svodi na „izoliran ljepuškast medaljon uklopljen u tkivo umjetničkog djela, puka duhovita ‘trovata’, dobar zanatski vic – naprosto ništa“.

U nastavku, Desnica podseća da se tkivo proznog dela sastoji od „niza pojedinačnih, dionih i raznovrsnih manifestacija i konkretizacija piščevih talenata, to jest od čestica imaginacije, fantazije, zapažačkog dara, psihološke penetracije, osjećaja za prirodu, životnog iskustva itd.“ Dakle, „od čestica umjetničke kreativne senzibilnosti koje u sebi nose žive i vrele pulzacije života, žive i vrele kaplje konkretnosti“.

Kao što čitalac zapaža, Desnica ide u krajnost u nastojanju da upozori na opasnosti i nesporazume ukoliko se istrajava na detaljima neke knjige, ukoliko se umesto lepote arhitektonskog dela hvali lepota pojedinih cigli.

Konačno, Desnica zaključuje da se iza usredsređivanja na taj zlosrećni detalj u našem kurentnom kritičarenju krije „nesposobnost da se djelo obuhvati i uoči u njegovoj cjelini i znači njegovo cjepkanje na ‘sastavne djelove’“, pa, izvodeći stvar na čistac, postavlja pitanje: „da li takozvani ‘detalji’ nešto grade ili ne grade, da li nam pisac-umjetnik sredstvima tih detalja oblikuje pred očima žive, u sebi logične, kongruentne ljudske likove, da li nam vjerno i živo predočava atmosferu, životni ritam…“ i na samom kraju, „da li je last not least – pisac sve to uspio da učini na dovoljno zanimljiv način“?

3.

Koreni tog i takvog Desničinog opreza spram glorifikacije detalja ili fragmenta verovatno stoji u vezi sa stavom iznetim u čuvenim Zapisima o umjetnosti, u fragmentu „Estetska mrtva mjesta“, a glasi: „U umjetničkom djelu svaka rečenica mora biti umjetnička.“ Iz toga logično proizilazi da u takvom delu „nema mjesta pukim deklarativnim, enuncijativnim, informativnim rečenicama, takvim koje sadrže određena konkretna obavještenja i saopćuju dati logički smisao, to jest takvim koje nam saopćuju logički sadržaj onoga što sačinjava ‘vanumjetničku materiju umjetničkog djela’ odnosno koji nam materiju umjetničkog djela saopćuju na vanumjetnički način.“ Otuda proizilazi njegova beskompromisna definicija po kojoj „svako djelo vrijedi tačno onoliko koliko poetskog sadrži u sebi“.

Čitav svoj stvaralački vek Desnica je proveo u razmišljanjima kako doseći „poseban književni rod koji nam omogućava da se oslobodimo mnogo čega estetski nebitnoga… da ispusti mnoga mjesta koja zahtjeva sama forma romana i, ovako ili onako književna konvencija“.

Na to ukazuje jedno njegovo predavanje iz 1950. godine u kojem on upozorava na učestalu sklonost da se u kritici i književnim razgovorima „mnogo više pretresa o tehničko-literarnim načinima i postupcima nego o efektu, koji je tim načinima i postupcima postignut, i… da se estetska vrijednost traži i pronalazi ne u ostvarenim rezultatima, već u upotrebljenim sredstvima“.

Posredno, u jednom novinskom razgovoru, veliki pisac demonstrira svoju posvećenost detalju i detaljisanju. On kaže: „Naime, znate, salije se nekako djelo pa se onda svaka pojedina tačka, svako pojedino poglavlje, svaka stranica prorađuje iznova i uzima se nakako u razmatranje, u rad, pod lupu, znate, kao da je centralno, najvažnije mjesto u čitavoj knjizi pa za njom dolazi drugo, pa treće, tako da je svaka stranica bila jedanput u položaju te najvažnije, te glavne stranice, kako bih rekao, pa je tako sa zdušnošću, i minucioznošću, i prilježnošću rađena… Tako isto u knjizi našoj, čak i u našoj noveli, svaki pasus, svaki period, svaki onaj koji je manje važan, i on je nekada bio u tom položaju najvažnije, najosvjetljenije tačke na koju smo legli svim marom i svom dušom.“

Eto, i posle ovakvog iskaza, Desnici nisu prestajali da zameraju na „aljkavostima“, smatrajući da on ne drži mnogo do forme, jer im se čini da je ona, kod njega, isuviše „negližirana“.

Takođe, u danas već čuvenom pismu Aleksandru Tišmi, tadašnjem uredniku Letopisa Matice srpske, Desnica ubedljivo brani funkcionalnost fragmentarno zasnovane proze. On mu pojašnjava: „Prigovori da neka pripovijetka nije ‘pripovijetka u pravom smislu riječi’ nego zabilješka, nekoliko stranica istrgnutih iz dnevnika, itd., itd. čini mi se neozbiljna i prilično djetinjasta. Napis koji počima ‘Dragi Ivane’ a završava ‘Tvoj Petar’, ili niz bajagi zabilježaka pod datumima može da bude savršeno dobra novela, prava novela, novela u pravom smislu riječi. Vid pisma, vid nevezanog pisanja jednog doživljaja ili ‘zapamćenja’, vid dnevnika, – i opet su samo forme – dozvoljene i potpuno legitimne i forme – pripovijetke; dakle opet stvar tehnike, koja se ima suditi jedino po svrsishodnosti izbora upravo te forme i upravo te tehnike.“

Vladan Desnica je čitav svoj spisateljski vek branio neutilitarnost literature, duboko verujući, kao i njegov Ivan Galeb, da „ako uopće ima poezije, tada je poezija ono na šta naša misao i naša senzibilnost naiđu lutajući pustopašicom“.

Spram toga stava, razumljivo, stoje knjige za koje Desnica nije mario, a koje su „upregnute pod bilo što, vođene bilo kojom ucrtanom stazom i uperene na bilo kakvu poentu“, jer na takvim stazama retko kad nailazimo na istinsku poeziju.

Desničini citati vrve u ovom radu i toliko su eksplicitni da ostavljaju malo prostora za dodatne komentare i tumačenja, ali mi se čini da su veoma ilustrativni kao krajnje individulan pristup ovako široko postavljenoj temi.

KNJIŽEVNOST I FACEBOOK

Možda je književnost zaista na samrti, kako nam dojavljuju profesionalni mrtvozornici, možda otkucavaju njeni poslednji sati. Zato nas je pozvala da se okupimo pored njene samrtne postelje, nas, poslednje zaljubljenike u njene čari, ali ne da prisustvujemo poslednjoj pomasti ili čujemo njenu testamentarnu volju, već da bi nam demonstrirla kako se umire “pri čistoj svesti i zdravoj pameti”.

Dakle, ako već umire, ne čini to s benevolentnom pomirenošću, bolesnim priželjkivanjem sudnjeg časa i očajničkom verom u zagrobni život, kao poslednjom nadom.

Ako književnost doista umire, uporedo sa nezaustavljivim gašenjem Gutenbergove galaksije, onda to čini poput stare i islužene kljusine (Šarca ili Rosinanta, sasvim svejedno), koja u samrtnim grčevima ume tako snažno da se ritne i neopreznom znatiželjniku, koji je prišao preblizu kako bi se nadneo nad njenim krajem, nanese teške, često i smrtonosne rane.

Zato svi oplakivači i profesionalne narikače trebaju biti na oprezu, jer nije preporučljivo da se isuviše približavaju umirućem biću, u hitnji da se bude onaj koji će prvi konstatovati smrt i svetu dojaviti epohalnu vest.

Međutim, šta da se radi ako ona, malokrvna, prezrena i ostarela književnost poseduje božansku sposobnost reinkarnacije i prerušavanja? Možda je za sve vekove svog postojanja dokučila tajni nauk besmrtnosti i, upravo sada i ovde, pred našim očima i u našim srcima, demonstrira sposobnost vanrednog prilagođavanja u ovom, našem “najgorem od svih svetova”. Možda je i ona savladala veštinu prerušavanja i kretanja po nepredvidljivim i nedohodnim prostorima, po vrletnim stazama i bogazama.

Ovde napominjem kako ne otvoram mogućnost kratkotrajnog izbavljenja, unoseći u sveopoštu zapitanost reč možda. Njeno prisustvo ima da zahvali mojoj ubeđenosti (jer, čemu naša vera ukoliko nema vaskrsenja?) da je duša (čitaj – ideja!) književnosti večna, uprkos okolnosti što su njeni pojavni oblici propadljivi, neretko neugodno bazde i zaudaraju.

Verujem da je književnost preživela baš tamo gde su joj mračni proroci predskazivali skoro umiranje. I baš u onome koga su proglasili njenim najvećim dželatom – internetom.

A on, internet, ne da joj je zadao kobni udarac, nego joj je otvorio beskrajan prostor u kojem će se razvijati, olakšavajući joj put do potencijalnog čitaoca, omogućujući joj da u isto vreme egzistira na bezbroj mesta zemaljskog šara (i ne samo njega), njezinim tvorcima omogućujući lakšu dostupnost izvorima sa kojih književnost crpi inspiraciju.

Književnost svoju žilavost dokazuje i pokazuje po ko zna koji put. Ona, po običaju, prepušta inicijativu mediju kroz koji se obznanjuje (setite se samo kako se književnost stidljivo obznanjivala u kanonizovanim žitijima svetaca), gotovo neprimetno stoji u defanzivi, pušta da se kratkotrajni gromovi istutnje a olujine smire, da bi, pred uplašenim ili za trenutak fasciniranim očima, blesnula neočekivanim intenzitetom i sjajem.

Čak i tamo, u gustom kolopletu društvene mreže zvane Facebook, istinska književnost može da sevne i pokaže kako za čovekov dar (ili talenat) nema barijera ni ograničenja.

I baš tamo gde ljudska ispraznost dostiže kulminaciju, gde se praznjikavost življenja pokušava ispuniti, takođe, praznjikavim sadržajima.

Baš tamo, na prividno beskrajno razapetoj mreži, gde se nemilice arči ljudsko vreme i ispunjava ga pukim prividom punoće.

Istina, ulovi u tako ustrojenoj društvenoj mreži nisu berićetni, ali je radost veća kada se u njoj praćikne kakva endemska vrsta u svoj svojoj lepoti. “Demokratičnost” Facebook-a guta istinske kreativce, pojačavajući kod njih bojažljivost da stvaraju misaone svetove, tu, pred toliko podozrivih i nepovreljivih, ponajviše anonimnih očiju, čije jasno viđenje onemogućava ljubopitljivost i nezajažljivu potreba za beskrajnim i zlurdim komentarisanjima. Neko već reče da živimo doba komentara i komentarisanja.

Istina, internet omogućuje da svojim poganim jezikom (koji odlikuje deklasirane, iskompleksirane i nekreativne duhove) do u beskraj komentarišu bisere (statuse) koji se podastiru ispred njih, ali, bez bojazni, jer nikad komentari neće prevladati sudbinu iz koje se, kao paraziti, hrane.

Tu se, dakle, za književnost otvaraju beskrajni prostori za stvaranje i uznemirujuću prisutnost među ljudima koji joj nisu skloni. Ona to već čini. Istinski duhovi je uveliko stvaraju, jasno nam pokazujući kako čak i kroz sentence blistaju u otužnoj prosečnosti svog okruženja, delujući pomalo presvetlujuće.

Književnost nije samo tekst, а Facebook kao da nas iznova podseća na zaboravljeno upozorenje svih avangardista. Književnost postaje sve: i tekstura, i slika, i zvuk, pogotovo njihova beskrajna kombinacija i simbioza. Dabome, književnost mogu biti i poneki suvisli komenatar, pogotovo onaj koji je napisan “na istoj frekvenciji statusa”, pa ga dograđuje, raspevava, širi i podstiče nove i drugačije jezičke nijanse.

Ne treba biti malodušan pred beskrajem Facebook-a. Ništa bolja situacija nije ni sa morem knjiga koje se svakodnevno štampaju, da bi retke među njima ostavile traga u nama.