Na ničijoj zemlji

Korice_na nicijoj zemlji
Sadržaj

Branjenica

Slovo o jednom putopisu
     Šareno, kočoperno kosmopolitsko perje, nostalgija i ljubav naša

Eseji
     Jakov Ignjatović je došao isuviše rano
Milan Budisavljević – romanopisac, esejista i pripovedač
Plač bez suza nad selom i seljakom Milana Pribićevića
Niko (Bartulović) na ničijoj zemlji
Igre sa smrću Stanislava Krakova
Ispod osmatračnice svesti, tik do proplanka stvarnosti ili o Krležinim   Dnevnicima

Marginalije
     Okvir bez Srezojevićeve fotografije
Andrićeva mariborska anabaza
Nervoze oko Krleže
Dva Stanislava srpske književnosti – Vinaver i Krakov

Putopis
     ЖАЛЬ НА СЕРЦЕ ВПАВ: IZLET U UKRAJINU

 

 

BRANjENICA

U mom pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji, branjenica (suva ili netom usečena grana pobodena od strane vlasnika nasred ledine ili njive) označavala je zabranu ispaše, nedvosmislena poruka upućena svim pastirima koji u blizini napasaju stoku.

Zbirkom ovih tekstova usuđujem se, bar na nekoliko sati, dok ih čitalac bude prelistavao, da uzurpiram delić ničije zemlje, pobadanjem tekstulane branjenice, dajući za pravo i svima drugima koji, igrom sudbine ili ličnim izborom, polažu prava na svoje parče ničije zemlje, jer je ona, kako izgleda, jedini zavičaj iz kojeg niko neće da nas proteruje.

Koncipirajući ovu knjigu tekstova, posledicu mojih strasnih čitanja, promišljanja i zalaganja, shvatio sam da oni, ovako okupljeni, na čudan način počinju da korespondiraju, da se dopunjuju i nadovezuju, čineći još čvršću celinu, još glasniji vapaj.

Naslov ove knjige nametnuo se sam po sebi. Književnost jeste ničija, a onda i svačija zemlja, gde se i pisac i čitalac susreću pod nikad do kraja objašnjivim okolnostima, nošeni i vođeni unutrašnjom glađu i sluhom, željni avanture i ispitivanja tuđih i sopstvenih granica. Ta podjednako zanosna i zastrašujuća zemlja, prepuna je iznenađenja i opasnih zamki, oduvek magnet znatižljenim i nezadovoljnim duhovima, lek i bolest u jednom telu.

Nadam se da će u ovim zapisima pažljivom čitaocu biti vidljivo nastojanje onog ko ih ispisuje da odgovori na daleku jeku unutrašnjih borbi pisaca čija dela čita sa zanimanjem i ne bez zanosa. Istovremeno, to je i zauzimanje za čvrsto literarno tle (prelomljeno, kao štap u vodi, sa zavičajnim, nacionalnim i internacinalnim) – ali i snažan otpor da ni jednom od njih ne pripada u celosti i za svagda.

Pošto sam odabrao tekstove koji, po ličnom osećanju, prate istu ili sličnu priču o književnosti, kao strasti i kao sudbini, pred mojim očima počele su da se otkrivaju veze, „do tad nepoznate“, između pisaca čije su me knjige i sudbine zaokupljale poslednjih godina.

Tako je Kišov kosmopolitizam, „u trenucima slabosti“, vapio za svojom sigurnom lukom, iz koje može da se slobodno otiskuje na pučinu, dok je Jakov Ignjatović trajno zazivao onu Srbiju, iz snova, koja ne postoji, a obreo se u onoj koju nikad nije razumeo, niti je ona imala razumevanja za njega.

Ovaj izbor nudi i zapitanost nad nekoliko tragičnih književnih i ljudskih sudbina. Pre svih, pesnika Dušana Srezojevića, pisca Nike Bartulovića, „zatočnika jugoslavenske ideje“, urednika Književnog juga, ali i jednog od prvih kritičara koji je sa oduševljenjem i bezrezervno pozdravio izlazak Andrićevog Ex Ponta. Zatim Stanislava Krakova, velike i nedovoljno čitane „hodajuće tragedije“, kako je sebe video iz zagrnanične perspektive. Kod prvog, Ničija Zemlja se pojavljuje u obliku ludnice; kod drugog je to ideja vodilja, a kod trećeg krst koji obrazuju etikete junaka i izdajnika, čija posledica je bežanje u Ničiju Zemlju zvanu – emigracija.

Među njima su i dva teksta o zaboravljenim piscima: Milanu Budisavljeviću  i Milanu Pribićeviću, takođe stanovnicima Ničije Zemlje, koja može biti i ekvivalent zaboravu u istorijama književnosti, dok krajiško poreklo taj isti zaborav dodatno utvrđuje. Obojici je bio preči angažman (vojnički, politički, pedagoški i urednički) od neizvesne književne slave. O istom Milanu Pribićeviću, tada pukovniku u Zagrebu, iz godine 1918, nadahnuto i sa zahvalnošću u svojim memoarima piše njegov tadašnji ađutant – Stanislav Krakov, poručnik.

A da Ničija Zemlja može biti i bezobalnost ljudskog sna, jedinog prostora slobode usred predratne, ratne i poratne ludnice, usred srezojevićevske ludnice svakodnevlja, svedoči i tekst nastao na marginama Krležinih Dnevnika.

Izlet u Ukrajinu iz 2010. godine – izlet, dakle, u nepoznatu, a time i u bajkovitu zemlju, terao me je, kao i svakog neurasteničnog putnika, da se od nepoznatog branim očajničkim traženjem i nalaženjem sličnosti i podudarnosti (imajući u rukama Krležin Izlet u Rusiju, kao zastareli bedeker ili pokvaren kompas i zatajno sećanje na Vinaverove beskompromisne Ruske povorke); ni slutio nisam da će, nekoliko godina potom, ta ista nepoznata i nepregledna Ničija Zemlja Ukrajina, postati istovremeno i ničija i svačija i da će tu svoju ničijost i svačijost overavati ljudskom krvlju.

Ako već ne možemo da biramo mesto i zemlju u kojoj ćemo se roditi, možemo bar da stvaramo Ničiju zemlju (makar ona bila vinaverijansko „zemljište za tugu“), po sopstvenom osećanju i potrebi, rukovođeni glađu i znatiželjom, a često i sledom slučajnih asocijacija, makar ta zemlja bila jezovitija i od ove, kušane i znane. Da nas bar, na čas, uteši  aktivno učestvovanje u njenom stvaranju, koje je istovremeno i rušenje stvarnosti koja nam nije sklona. Kao i da novouspostavljena stvarnost stvara nas.

U svom Splinu Pariza Vidosav Stevanović je već konstatovao otužnu činjenicu koje bi trebalo da su svesni svi umetnici, ispisujući, pri tom, ciničnu i bolnu pohvalu srednjoj klasi koja nestaje: „…Oni gore i oni dole nisu naši čitaoci, gledaoci, slušaoci, kupci, niti ih je briga za nas, osim kad nas treba za nešto iskoristiti, poslužiti se nama u okviru šire i dublje propagande ili pokazati kako ne treba živeti i misliti. Sirotinji nismo potrebni, bogataši jedva i da znaju da postojimo. Trenutno smo na ničijoj zemlji – i verujem da će to biti trajno stanje, do uspostavljanja nekog društva budućnosti…“

U svakom slučaju, gde god da se zaputimo, u ničiju zemlju sigurno stižemo.

O knjizi pripovedaka „Ataka na Itaku“

Vladimir B. Perić / Cinegzilski um: parabolični zavičaj. – [U] Srpski književni list, Br. 16/121, septembar, oktobar, novembar i decembar 2016, str. 9.

Aleksandar B. Laković / O vanumlju i bezumlju. – [U] Bokatin Dijak, Lopare, god. V, br. 8, 2016, str. 135-141

Emil Živadinović / Mirko Demić: Ataka na Itaku. – [U] www.MojaKritika.com

Željko Milanović / Travestija kao mera stvarnosti. – [U] Koraci. – Broj 1-3/2016, str. 180-183.


Vladimir B. Perić
CINEGZILSKI UM: PARABOLIČNI ZAVIČAJ

Ataka na Itaku, četvrta knjiga iz egzilske pentalogije Mirka Demića, narativno je fokusirana oko tema burlesknosti, cinizma i zavičajnosti. Pripovedni okvir, koga čini konfuziono izranjanje manastira, na početku, i apokaliptičko uranjanje istog, na kraju, daje strukturnu čvrstinu Demićeve prozne tvorevine, u sklopu čega se zbiva paleta raznovrnih entropija: istoriografskih, identitetskih, žanrovskih.
Žanrovsko određenje Demićeve proze je turbulentno zbog čestih postupaka neočekivanih hibridizacija: epa i parodije, internet žanrova (tviter-priča, fejsbuk proze) i dužih, tradicionalnih naracija. Paralelno s tim, narativno tkivo pulsira minus-postupcima: antižanrom (antiepom i njegovim naslednikom antiromanom), polužanrom (poluliterturom „koja smrdi na poeziju“, „poluratnim poluromanom“), te švejkolikim antijunakom, putem koga autor rasvetljava ratnu antidramu, utelovljenu u alegorični opis balkanskih ratova 1990-ih. Burleksnost narativnog isijavanja pojačana je intertekstualnošću u čijem se snopu eksplicitno ili implicitno nalaze Teofrast (karakterizacija), Erazmo Roterdamski (veličanje ludosti), Fransoa Rable (karnevalizam), Migel de Servantes (donkihotstvo), Jaroslav Hašek (švejkolikost) ali i filozofi poput Žana Bodrijara (ratni simulakrum) i Petera Sloterdajka (raznoliki cinizam).
Cinizam kao izraz nemoći bivstvovanja-koje-promišlja ratni haos, vođen besmislom i glupošću, u Demićevoj prozi referiše ka ratnim fenomenima: profiterstvu, opštem neredu, te malformitetima tela i psihe do krajnjih granica isrpljenog humaniteta. Narator kao „deponija onog što je zabranjeno i neizrecivo“, smešta se u vizuru psa, koji je kinički svestan da su „ljudi gori od pasa“, upuštajući se tako u hegelijansku dijalektiku između roba i gospodara, čija je posledica animalističko obrtanje pozicija psećeg i ljudskog u Demićevoj (po)(v)ratn(ičk)oj prozi. Vrhunac cinizma pisac postiže ludističkim uplivom raznovrsnih (ratnih) „igara“ gde je rat prikazan kao lutkarsko pozorište, u kome se vrši svojevrsna orkestarska alegorija durskih i molskih šovinističkih senzibiliteta, kao fudbalska utakmica, kao šah (priča „Susjedstansko-komšilijski gambit“) ili kao apsurdno polje „igara bez granica“ sa vojnicima koji igraju belot, rulet i jamb usred ratne histerije. Tako i tu život i smrt dolaze u neizdržljivu egzistencijalističku koliziju.
Zavičaj kao neodvojivi deo humaniteta, u Demićevoj vizuri dat je kao prostor koji uvek izmiče. Sopstvo se, obuzeto ratnim vihorima i perpetuirajućim nacionalnim sukobima, nalazi u stalnoj potrazi za Domom. Ono je ešerovski izgubljeno u balkanskim lavirintima čiji zidovi stalno menjaju svoje granice. Pripovedanje o zavičaju kao nečemu čemu se, nažalost, bezuspešno teži je, pripovest o Odsutnom, o onom što se u nepodnošljivom klimaksu nostalgičnosti želi zaboraviti. Zapisivanje, pisanje, ostavljanje traga o ratu i ratovanju je pokušaj da se skicira mapa lavirinta iz koga se želi izaći. Pisanje je u ovom slučaju, vid egizstencijalne borbe.


 

Aleksandar B. Laković
O VANUMLjU I BEZUMLjU

S obzirom da je knjiga Ataka na Itaku, već deveta knjiga proze Mirka Demića, nužno je, ovom prigodom, pobrojati i one bitne i osobene belege njegovog proznog opusa, po čemu ga čitaoci i tumači uveliko prepoznaju.
Pre svega, treba reći da Demićeva proza uporno istrajava u svojoj zavidnoj esejoliko-meditativnoj formi i suštini, što je ne samo osobenost, već i posebna vrednost, pa i, pretpostavljam, jedan od čekanih budućih tokova srpske proze. Svakako da je preduslov ovakvoj književnoj formi odnosno esejizovanom diskursu, pre svega, erudicija, sklonost ka ulančavanju asocijacija i gotovo naučna priprema za osvetljavanje osnovne teme (što je bio i Andrićev postupak), koja se mora sa svih strana, iz svih uglova, iz svih prikrajaka osmotriti. Pa i iz onih apokrifnih ili zaboravljenih u međuvremenu, ako je to neophodno, a često jeste.
Zatim, što se sadržaja tiče, većina Demićevih knjiga se bavi rubnim prostorima, tačnije pojedincima i kolektivima na trenutnim ili večitim granicama, čime se u prvoj polovini dvadesetog veka bavio i Velmar Janković. Demićevi prozni zapisi zaslužuju atributnu sintagmu etnopsihiloških zapisa o pojedincima i zajednicama u datim prostornim i vremenskim datostima. Naime, etnopsihološke tekstove je u istoriji srpske kulture započeo Jovan Cvijić. I za njegove zaključke, kao što i danas za Demićeve gorke uspomene o svojim zemljacima, možemo slobodno reći da govore više od bilo kakve statistike, sociologije i psihologije, naročito ekonomije i filozofije, koje se još nisu ni organizovale u svedočenju zbivanja iz naše bliske prošlosti.
Stoga se nameće i pitanje kako je književnik Mirko Demić uspeo da vešto oknjižotvori etnopsihološke datosti.
Pre svega što je većina Demićevih knjiga koncipirana tako da u njoj postoji osnovni značenjski tok, dubok, upečatljiv, promišljen, nedvosmislen i vredan priče, što je najvažnije, ali posebnost semantičke matice Demićevih proznih ostvarenja jeste i u tome što se ona sve više grana, razliva i preliva, postajući neobično široka delta. Spojnice tačnije prelivnice su na svakom koraku, bilo da je u pitanju asocijacija, erudicija, istorija, sećanje, anticipacija, trenutna impresija. Tako da svako Demićevo delo jeste vodeni kontinet ili da kažem Demićevim toponimom – jezero u kojem je osnovni tok priče toliko domišljen, semantički dovrhunjen, iskustveno i emotivno proveren, a ironično nemilosrdno obojen. Demićeva svaka knjiga je prebogata sadržajem. Zgusnuta i komprimovana. Nabijena igrivim asocijacijama i vigilnim metaforama. Tumaču se uvek čini (a ne čini mu se samo) da nije sve bitne sadržajne stožere, makar pomenuo, a tek analizirao.
Na primer, u istom su književnom toku u Demićevom romanu Slamka u nosu i Napoleon i Trajanovićeva etnološka tumačenja vatre, čime je očekivana univerzalizacija uspostavljena na neobičan i igriv simbiotičan način, koji nudi dodatne predstave i pretpostavke. Pa knjiga o identitetu Trezvenjaci na pijanoj lađi u, do juče bi rekli Matoševom, vozu od Beograda do Zagreba odnosno od Pavla do Petra okupila je brojne ličnosti kao što su Andrić, Crnjanski, Krleža, Šumanović i tom prigodom pisac uspeva da uspostavi dijalog između svih njih, koji je povremeno promišljajući, opominjući, edukativan (Samo ih treba čitati). Nisu li svi oni, kao i svi mi i putovali pomenutim vozom sa svim svojim strahovima, tajnama i nadama.
Knjigom priča Povratnički rekvijem Demić, čak po prvi put u našoj književnosti ne govori samo o onima koji su ostali, niti o onima koji su otišli (o čemu je Crnjanski započeo i zapečatio književno-meditativno-istorijski krug), već književno predstavlja one koji su se posle izbeglištva vratili u ostavljeni zavičaj. U međuvremenu, vratili se u sebe bez sebe.
Baš kao što je Odisej napustio Itaku pa se u nju nakon toliko godina vratio. A što je i začetni segment najnovije Demićeve knjige, i čiji nas naslov upućuje na asocijaciju na Odiseja.
Pred nama je knjiga podnaslova – Komedije burleskne besmislenosti, koja je ustvari knjiga protiv rata. Protiv nasilja, apsurda i obesmišljenosti. I ispisana snažno ironično, jetko, sarkastično do parodije, što je potpuno opravdano i na šta su nas opominjali brojni mudraci, kao što je to činio Gandi („Oko za oko svet čini slepim“) ili davno već Euripid, isto na ironičan način, uz to i zabrinjavajuće („Kada se poziva mladost u rat svi pominju davanje života za domovinu, a niko ne pominje ubijanje za domovinu“).
Strukturu najnovije Demićeve knjige određuje pet samo na prvi pogled neulančanih priča, potencijalno iz dva vremena. Prva naslovna priča je smeštena u doba Trojanskog rata odnosno Odisejev odlazak u rat i višegodišnji povratak kući, na Itaku. Posebnost ove priče je njeno dvoglasje (u vidu kontrasta, svakako), jer je pronose lokalni pevač i zabavljač Femije i Odisejev pas Argus. Ali posebnost je diverzija Odiseje, što je legitiman književni čin. Naime Femije nas upozorava kako se Odiseja pamtila odnosno pisala i koliko je preosmišljene netačnosti u konačnoj verziji, nama dostupnoj. Uz opasku da je „najdragocenije i istinitije ono što prećutkuje“ pripovedač. Međutim, priča o Niku, o Odiseju donosi i vremensku odrednicu postojanja ratova. Dakle, nasilja i zločina oduvek ima. I ne treba se čuditi učestvovanju nas i naših predaka u ratovima.
I četvrta Demićeva priča, geografski i vremenski ne tako udaljena od nas, a istovremeno nam neobično bliska, prozorljivog naslova Švejk na odsustvu dočarava predstavu našeg Švejka, koji je za razliku od onog Hašekovog, preobražaj ovdašnjeg Ćena (asocijacija na pse rata) od kukavice i prevaranta do pukovnika i lokalnog bahatog i nemoralnog moćnika („Prilikom izbora krade bezobzirno i očigledno, a policiju umajmljuje da čuva glasačke kutije“).
Ostale tri priče se mogu svesti pod zajednički svod koji očituje munjevite preobražaje nemogućeg i nezamislivog u stvarno. Nesmislenog u besmisleno, i obratno, kako bi rekao Danojlić. Smešnog i nelogičnog u realno, kao što su se na prostorima Balkana obistinjavale razne laži, izmišljotine, priviđenja, i najcrnje slutnje pre svega, koje, nažalost smo mi trenutno prinuđeni da živimo.
Druga po redu priča, našeg vremena i apsurda, jeste rukovet zapažanja i svedočenja, naslova (B)rat naš nasušni, a podnaslova Poluroman prisilno mobilisanog dobrovoljca, svojim imenima i začudnim konotacijama, već, ilustruje podatak da je ironija – znak prepoznavanja najnovije Demićeve knjige. U pitanju su meditativno-ironični zapisi, često i u vidu fleševa, koji svedoče o svom besmislu i bezumlju koje rat podrazumeva („u ovom (polu)ratu sve je lažno, samo su mrtvaci stvarni. Umalo ne napisah: Sve je mrtvo, samo su mrtvaci živi“).
Središna i najobimnija zbirka priča tačnije depeša oslovljena je kao Presretnute depeše Ambrozija Hapsanž-Birsa, dok je podnaslov potpuno neočekivan – Vikiliks proza. Sa više ili manje ironije i samoironije Demić govori o simbiozi večnog separatizma i na konkretnom prostoru, ali i na nivou refleksivnog tumačenja, što je karakteristika Demićeve proze, uopšte („što je veća i složenija unija, to će duže i krvavije biti njeno cepanje i raspadanje“). Zatim, toponimi zemalja ujedinjenih i razdvojenih istovremeno neposredno prenose Demićev doživljaj istih („Zaumlje je složen pojam koji mnogo šta označava. Šema je, svejedno prosta: Umlje čine trenutno živi, Postumlje se sastoji od trenutno mrtvih, Nadumlje podrazumeva skup svetaca i mučenika, silesiju čistih i nečistih sila, dok Vanumlje predstavlja sve one oblasti koje su u dotičnom trenutku van njenih teritorija i umnih dosega. Fizičko Zaumlje se, po prirodi stvari, graniči sa Umljem i Bezumljem, a one su gorivo na kojem se Zaumlje pokreće“). Demić nije zaboravio ni moć i nemoć lokalnih medija. Zanimljiva je i definicija zaumljanskog postmodernizma („Po njemu, početak seže u vreme kada su se balvani i cepanice pojavile na slikarskim platnima, ploveći po nebesima umesto oblaka, dok se kraj poklapa sa spuštanjem istih tih balvana na zemlju, prevashodno na puteve“) kao svojevrsna kritika našeg vremena. I budućeg će, verujem i pretpostavljam. Posebnost ovog segmenta Demićeve proze jesu asocijacije na poznate ličnosti i (polu)ličnosti, koje smo u međuvremenu već i zaboravili. Sve ih čitalac može ponovo prepoznati od izmenjivih lidera do manipulanata, prevaranata i ratnih profitera. Prisutvo brojnih istorijskih, naročito književnih ličnosti, u potpunosti onemogućava Demićeva zapažanja da postanu samo lokalna, mada jesu i lokalna. Ali i zajednička. Opšta i večita. Među likovima je i sam autor. Ne uvek samo kao svedok i kontrolnik priče pred nama.
Završna priča Susjedstansko-komšilijski gambit, poznate terminologije iz prethodne knjige priča kroz lik poručnika Jugovića i njegovog bataljona oličava kreščendo raspada i rasula („razjur i rastok“ rekla bi jedna stara naša bajalica), ne samo njegovih ratnika, već i svih zemalja i krajina na našim prostorima, koje je Demić slikovito-značenjski oslovljavao.
Čudima i glupostima, dakle, nikad kraja.
Kao što i Demićeva knjiga protiv besmisla i apsurda rata približava čitaocima održivost i aktuelnost Staljinove maksime: „Smrt jednog čoveka je tragedija, dok je smrt miliona ljudi statistika“, koja je i danas aktuelna, jer se trenutno na svakom delu planete masovno, u neznanju, gine.
Demić pretpostavlja da preživeli, kada utihnu ratovi i poluratovi, neće ni znati zbog čega su ratovali. Ubijali i bivali ubijeni.
Ipak, zlo je večno. U nama je, kako je i Malro govorio.
Ataka na Itaku je knjiga koju je Demić morao napisati kad-tad, uprkos želji da se doživljena laž, zlo i licemerje zaborave, jer joj je prethodno svedočio, kao i svi mi posredno ili neposredno. Odlaganje je semantički-meditativno, ali i ironijski-igrivo dovrhunilo i dovrednovalo pričokaz (i autobiografski), čime je bliska prošlost, nimalo svetla, pretočena u višeslojevito prozno tkivo, sa namerom pripadanja svim vremenima i prostorima.


 

Emil Živadinović
MIRKO DEMIĆ: ATAKA NA ITAKU

Mirko Demić ovom knjigom nastavlja svoj san o ljudima kakvi nikad nisu bili. Ne znam da li postoji još neki autor koji u toj meri pokušava da razume povezanost Srba i Hrvata i korene njihove nesloge, koliko to pokušava Demić. Srpsko-hrvatski odnosi se tradicionalno svode na rasplitanje čvorova i utoliko je teže pisati o njima.

Ne znam kako bi se Krleža postavio prema događajima o kojima piše Demić, da je nekim čudom živ. Krleže nema, ali Demić biva prepoznat kao neka vrsta Krležinog literarnog „naslednika“ u ogledalu, istina, sa vremenske distance od jednog veka i posmatrano sa one druge strane nišana (jer uvek su bile dve strane, nemačka, hrvatska, mađarska na jednoj i srpska, ruska na drugoj). Otuda je i očigledna ta njihova literarna polemika.

Demić oslikava nemoć poraženih, tugu i jad naroda koji je potpuno sam na svetu, odsečen od matice koja ga doživljava ili kao teret ili kao koloniju (nikako drugačije!) i ostavljen na nemilost onima koji ga organski mrze. Demića proza (Molski akordi, Povratnički rekvijem, Ataka na Itaku) je slika jedne klase koju odumire (klasa, a ne narod). Jer, ne neki bizaran način, Srbi u današnjoj Hrvatskoj, o kojima Demić piše, ne izumiru onako kako izumiru drugi gubitnici u ratu koji izumiru po nekim nepisanim pravilima izumiranja. Njihovim odlaskom sa te čudne pozornice, život se u potpunosti menja, ali se novi glumci i ne pojavljuju. Zapravo, ostaje pustoš jer pozornica (Krajina) ostaje prazna.

Hrvatski bog Mars je bio i ostao isti i 1914, i 1918, 1941, 1945, 1991, 1995 i 2016. Prema tome, on se nije menjao, menjale su se okolnosti. Demić sigurno nije imao nameru da polemiše sa „kritičarima“ poput mene, on polemiše sa Krležom i to je u redu. Ali ja ne smatram da je hrvatski Mars bio na početku dvadesetog veka naklonjen Srbima i jugoslovenstvu, a da je krajem veka postao drugačiji. Smatram da hrvatska elita nikada nije prihvatila jugoslovenstvo (a to se da zaključiti i iz Krležinih futnota, npr. kada se MAV preimenuje u JŽ), a da je srpsko nerazumevanje šahovske partije dovelo do svega o čemu Demić piše u svojim knjigama.

Kao čitalac, nadam se da negde u nekoj zagrobnoj kafani Crnjanski i Krleža diskutuju o Demiću. U „Trezvenjacima“, glavnom junaku srpskog roda je kičma uspravna, a u „Rekvijumu“ je kičma savijena („tako koračaju prognani, a ne oni željni života i sveta“). U ovoj knjizi, kičma je samo neka metafizička kategorija.

Imao sam utisak da je Duško Jugović (makar u izboru imena i prezimena), uz iskreno uvažavanje Krleže i njegovog dela, osim što je najbolja karakterologija oficira, istovremeno i neka vrsta parodije na „Boška Jugovića“ – nekakvog srpskog arhijunaka, koji uvek, i pored svoje nadljudske snage i pameti – uvek biva poražen, pregažen i ponižen. Uz ovu opasku koju ne mogu ničim da potkrepim, savršeno se uklapa i detaljan opis literatnog potomka tog istog Jugovića, koga Mirko Demić zaista maestralno karakteriše u pripoveci „Susjedstansko-komšilijski gambit“. Jugović više nije neustrašivi zapovednik, on je, sada, oficirčić bez autoriteta.

Krleža je kroz satnike Jugovića i Ratkovića potpuno demontirao vojsku kao instituciju, izvrnuo je ruglu, napravio je karikaturom i postavio pitanje smisla rata. Demić, sa druge strane (Molski akordi, Povratnički rekvijem, Ataka na Itaku, Slađenje gorčinom) demontira ovaj poslednji rat Srba i Hrvata. Svi ratovi ikada vođeni imali su nekakva svoja pravila koja su se ponavljala, bez obzira na to da li su vođeni sekirama ili balističkim raketama. Ali ovaj rat o kome je Demić toliko pisao, stiče se utisak, obilovao je nestvarnim detaljima do kojih je dovela najuzvišenija ljudska glupost. I upravo ta (srpska) glupost je i prelomila tok rata. Dok su Hrvate u ratu predvodili školovani oficiri i penzionisani američki generali, Srbe su predvodili „rukovaoci viljuškara, ambiciozni magacioneri i seoske kabadahije što obično drežde ispred prodavnica i slinave pivo“, „nakupci sa stočnih pijaca“, „narednici u rezervi“, „šoferi raznih sorti“, „rukovaoci dizalica, dvokolica i trotineta“, „vatrogasci i pozornici“, „zubari i ginekolozi“. Demić u svojim knigama govori o srpskoj gluposti koja je, uz hrvatsku mržnju opasan okidač rata. Ali, ne bavi se „spoljnim uticajima“ koji su, znamo (doduše ne znamo u kojoj meri), uticali i na početak i na ishod rata: Vatikan, Zapad, Nemačka, britanska obaveštajna služba, američka administracija, masoni… Demić je razradio sve literarne teze o ratu kao predmetu obožavanja, kao špekulaciji i kao sladostrašću.

Uz opasku da su za rat uvek potrebne dve strane, postavlja se i pitanje „krivice“ i jedne i druge strane. Nas zanima „krivica“ ove naše „susjedstanske“ strane. Postoji li „krivica“ te klase o kojoj Demić piše – Srba u Hrvatskoj? Zanimljivo je ono što je pre skoro stotinu godinu napisao Krleža (1922, Hrvatski bog Mars) o zagorskim domobranima: „to što su se obalama evropskih mora podigla i propala silna carstva, što su se pootkrivale nove zemlje, što se život izmijenio iz temelja – sve se to ovoga života ovdje nije ticalo ništa“. Opis domobrana od pre stotinu godina kao da, istovremeno, oslikava i deo „krivice“ Srba u Hrvatskoj – život je prolazio mimo njih, mimo te klase, a da oni nisu hteli da budu deo takvog života, želeli su samo da žive na svojoj zemlji onako kako su vekovima živeli njihovi preci. Ali, „život“ je podmukao igrač, jer neprilagođavanje „životu“, tehnologijama, političkim igrama i svemu ostalom podmuklom, jednostavno, osuđuje jednu klasu na propast. Hrvatski deo te famozne nepriznate „krivice“ je bio u tome što je hrvatsko društvo srpsku manjinu uvek doživljavalo kao mač nad glavom, kao nekoga ko bi mogao da obesmisli ili čak uništi hrvatsku državu u najavi.

Princip po kome funkcioniše podli današnji svet je jednostavan: „Ili si sa nama, ili si protiv nas“ („Vojno-politička neutralnost Srbije“… kakva je to smejurija od naših današnjih političara…) Sad, da li je to „krivica“ klase, da li je to „nesposobnost klase“ ili je to danak koji klasa plaća zato što po svaku cenu nastoji da sačuva nešto što ona sama (klasa) smatra za „čojstvo i junaštvo“, za božansko, za sveto, za izvorno, ne znam. Demić, jednostavo, stvara savršen „presek“ te „klase“ (Srbi u Hrvatskoj), jedan vredan, možda i najvredniji dokument koji će ostati onima koji se jednog dana budu zanimali za tu klasu. Zato, ponavljam, mislim da bi bilo bolje da je Demić stvari nazivao pravim imenom, da je umesto o Komšilijancima i Susjedstancima pisao o Hrvatima i Srbima, jer, za stotinu, dve stotine godina, čitalac neće biti načisto da li Demić piše o Srbima i Hrvatima ili o nekim metaforičkim narodima i događajima. Ja čak, nimalo optimistično, mislim da će za dve stotine godine nekakvi budući akademski krugovi debatovati na temu „da li su Srbi uopšte i postojali“ – ili su oni nekakav mitski, izmišljeni arhineprijatelj hrvatskog naroda i zapada, generalno. Ni Krleža ni Crnjanski se, primera radi, nisu koristili metaforama kada su imenovali svoj narod.

Možda je i sam Krleža na neki nestvarni način poslao Demiću poruku u nekoliko svojih rečenica: „Čemu te lamentacije? To je život! To je provincijalno naricanje nad brodolomom!“ „I život će dalje teći, kao da se ništa dogodilo nije.“ Ono što ne vidim kod Demića je „odgovor“ na pitanje „šta dalje?“ Mada, lično mislim da taj „odgovor“ zapravo i ne postoji. Svestan toga, Demić samo nastoji da, kako sam kaže, ostane „zapisivač i hroničar“, a prepušta vremenu i istoriji da dâ taj famozni „odgovor“.

A ko može da makar izmisli nekakav „odgovor“? Politika to ne može. Možda literatura može, možda treba da prođe još nekoliko generacija i da neki budući pisci sagledaju stvari i ponude „odgovore“. A ti budući pisci nipošto neće moći da ignorišu Demića…

I kao što je Krleža bio u stanju da napiše čitavu „historiju jednog detalja“, tako je Demić u stanju da opiše sve detalje utkane u naličje rata. Neprocenjiva bi bila šteta da Demić te detalje kojima je svedočio, direktno ili indirektno, nije zapisao i podelio sa nama, a samo on zna koliki je teret nosio. Čak Demić spašava od zaborava toliko duhovitih detalja, toliko crnog humora kojim je obilovao ovaj rat. On duhovito opisuje zaista neverovatne učesnike ovog rata i tera me na pomisao da takvih ljudi u našem narodu zaista ima u velikom broju i da im treba tražiti parnjake u civilstvu i u ovom mirnodopskom razdoblju. Odnosno, ovom periodu „od kad je izbio mir“… (Ernst Rem – po njemu je rat prirodno stanje, a mir je nametnuto, neprirodno stanje). Onaj Demićev opis kad vojnik koji je odsekao sebi prst u nekoj glupoj zaumnoj igri, pa ode kod doktora i baci mu ga na sto uz opasku „Uzmi ga, doktore, meni više ne treba“, mene je podsetio na jednu anegdotu vezanu za pokojnog doktora Srećka Đorđevića iz Kragujevca. Kad je jednom prilikom, neki mladić u nekom čudnom rastrojstvu sebi sekirom odsekao penis, pa se ubrzo pokajao i sa njime u ruci otrčao do doktora Srećka, ovaj je prokomentarisao: „Pa da ga zašijemo, šteta da se baci“. Takvih ljudi ima, dakle, uvek i svuda, ali velika je nesreća po narod kada takvi preuzmu na sebe ulogu vođe, komandanta ili uzora. Demić upravo prepoznaje taj knjiški trenutak i bavi se isključivo takvim ljudima.

„Urlik Zaumlja“ (pretpostavljam da je u pitanju Glas Krajine) je konstanta u ovoj komplikovanoj ratnoj jednačini i odraz je Demićeve životne potrebe da bude „hroničar“ čak i kada mu bombe padaju na glavu. Da mogu, posebno bih izdvojio opis „Švejkolikog Ćena“. Kome nije jasno zašto smo kao društvo u celini tu gde jesmo, treba samo to poglavlje da pročita i da se zamisli…


 

Željko Milanović

TRAVESTIJA KAO MERA STVARNOSTI
(Mirko Demić, Ataka na Itaku, Agora, 2015)

Da bismo shvatili značaj najnovije prozne knjige Mirka Demića, neophodno je podsetiti na put koji je ovaj autentični pripovedač prošao do sada, a koji smo pratili u gotovo svim njegovim etapama. Tekst koji je pred vama je već fiksiran u ranijim prikazima Demićevih dela a ovde se ponavlja kao nužnost bez koje se poslednje ostvarenje ovog autora ne bi moglo sagledati.

U romanu Sluge hirovitog lučonoše (2006), novinar Jovan Kanela istražuje život Milovana Pantovića Gandija (urednika kragujevačkog časopisa „Odjek Šumadije“ koji je izlazio u periodu od 1936. do 1941. godine) ali i piše reportažu o malverzacijama srpskih lokalnih komandanata tokom rata u Hrvatskoj. Kanela će biti ubijen tokom bombardovanja uz pitanje zašto i dalje piše onako kako piše. U ovom romanu se nalaze začeci Demićevih ključnih tema u romanima koji će uslediti: ta tema će sve više problematizovati rodno mesto zla.

U Molskim akordima (2008) sam pripovedač je ukazivao na veliki udeo autobiografskog u nastajanju ove proze – i onda kada priča o Jakovu Ignjatoviću i događajima koji su se odigrali pre više od veka i po, on priča o sebi. U pričama iz ove zbirke istraživani su identiteti van esencijalističkih kategorija. Priče o desakralizaciji su tada najavljivale diskretno prisutsvo svetog – kao što će to biti slučaj i u poslednjem Demićevom romanu. Granica sakralnog je predstavljena kao lako propustljiva. Pored ove granice, tematizovane su i druge manifestacije razgraničenja (centar – periferija, seljak – gospodin, rodoljub – izdajnik, granice između dve Nigdine…). Knjiga je bila definisana kao končerto groso ali ne jedino u smislu dela u kome se sukobljavaju orkestar i pojedinačni instrument već društvo i pojedinac, istorija nacije i istorija pojedinca koji je u njoj isključivo gubitnik, autsajder bez ikakvih šansi. Tada je Demić reinterpretirao raštimovani orkestar nacionalne istorije u kome sve funkcioniše u skladu sa proklamovanim nestajanjem. Ideja da je granica zlo, njegovo rodno mesto, nametala se tokom čitanja Molskih akorda.

Činilo se da je knjiga eseja Pod otrovnim plaštom (2010) bila preko potrebna ne samo Demićevoj književnosti već i nama: ona nam je konačno ukazala da bez izmene entutijazma i zgađenosti prema književnosti i svemu što je okružuje i nema prilike za nastanak vrednijih dela.

Roman Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010) se kretao između prošlosti i sadašnjosti „našeg“ i „njihovog“ identiteta. U romanu profesor istorije putuje od Beograda do Zagreba, od Alba Bulgarike do Agrama. Crnjanski i Krleža, Oni i Mi nalaze se na početku i kraju ovog puta. I u ovom romanu granica je bila središnja tačka. Ona je predstavljena kao limb bure i sklada, razjedinjenja i ujedinjenja: u reinterpretaciji ubistva u Orijent ekspresu – svi su krivi i niko nije kriv! Geografija ovog romana je bila književne prirode a granica se nastanila u samom junaku. Bio je to srpsko-hrvatski roman u kome je junak nosio knjigu Vitolda Gombroviča, odnosno njegovu misao da je bavljenje nacionalizmom drugorazredna tema. Fabula dovodi do ubistva, kaže Demićev junak u ovom romanu. Takođe, kaže i da je paradoks ono što nam pomaže da razumemo i nas i njih.

Kad čitate Demićevu prozu , pitate se kako da razumete njegove česte intervencije u jeziku – roman Po(v)ratnički rekvijem (2012)  je i etno roman ali je i storija o junaku (negativnom) kao što je i plač – jeremijada. On je i poratnički i povratnički. Demić uočavanjem novih odnosa u jeziku, odnosima koje ne primećujemo jer ih jezik ljubomorno čuva, dakle ukazivanjem na skrivene odnose u jeziku uspeva da imenuje novu stvarnost – onu koja je pred nama, koju ne primećujemo i ne razumemo i koja je nacionalnim ljubomorama sakrivena od nas. Pripovedač svedoči o svom izmenjenom identitetu posle rata, on šalje epistole kojima se čisti „od smradnog zadaha krda“: Simeon Malobabić svedoči o svom povratku u Komšiliju u kojoj je četnik – dok je u ustaša za sebi istorodne – dakle, one koji žive u Susjedstanu. Ovaj roman prerasta u univerzalnu priču o ratu Suseda/Komšija, on je istorijski u diskretnoj meri, meri dovoljnoj da istorija bude prepoznatljiva kao ponovljiva priča čija je jedina svrha da iznova rađa zlo. Demić demaskira zlo 20. veka – stvara univerzalno-istorijski narativ kome nije potrebna distanca (zahvaljujući kojoj svako sećanje može jedino da izvetri!), narativ koji nastaje iz ličnog poratničkog i povratničkog iskustva susreta sa Babanijom koja je tiha, divlja kombi-civilizacija – civilizacija o kojoj govori junak svestan da lopov ne poseduje nacionalnost. U toj civilizaciji vlada profesionalni srebroljub – srboljub ali su tamo i ljudi koji nigde ne pripadaju i kao takvi predstavljaju nečistu savest država. Tamo bivši neprijatelji u veselom paklu prodaju tuđu imovinu, pop je više mrtvozornik nego sveštenik. Mali Radojica, Dušan Silni, Ivo od Poslavine i drugi junaci proterani iz tradicije ne mogu da pronađu svoje vekovima sanjane postamente. Izmena imena u ovom romanu je odgovor poraženog čoveka, njegov pokušaj da ne učestvuje u istoriji već da se snađe u večnosti zajedno sa onima koji poput njega trpe zlo ali sa onima koji to zlo stvaraju.

Kritičari su primetili da je Demić napustio ironiju iz prethodnog romana (Trezvenjaci na pijanoj lađi) zamenivši je sarkazmom. Sa svojim poslednjim romanom, Demićeva proza se približava cinizmu. Cinika ne volimo jer najčešće ne vidimo da njegova ravnodušnost prema dobru i zlu nastaje posle neuspelih pokušaja da se nadvlada zlo. Možda postoje čitaoci, Demićev pripovedač kaže da na sreću i neće biti mnogo njegovih čitalaca, koji će u ciniku videti bezočnost i bestidnost – oni onda neće videti sopstvenu prazninu koja nastaje sa nesposobnošću da sami mislimo.

Demićeva proza objavljena 2015. godine, Ataka na Itaku, nastavlja da predstavlja svet piščevog zavičaja koji neumoljivo nestaje zahvaljujući najviše razlozima koji su ugrađeni u sam nastanak tog sveta. Priče u Demićevoj poslednjoj knjizi su ispričane između čuda pred kojim grešni svet ne pada na kolena već zuri u njega i čuda od koga su se svi umorili. Na tom putu nestaje i priča – ona se gubi između onog ko priča i onog ko sluša.

A ko priča i kome je namenjena priča?

U prvoj priči („Ataka na Itaku“) to su Femije (Homerov pevač) i Argus (Odisejev pas), nadalje je to prisilno mobilisani dobrovoljac, zatim Hapsanž Birs (potomak Embrouza Birsa i savremenik Džulijena Asanža) i pripovedači koji su svedoci rata.

Ovi pripovedači znaju da priča potkopava oveštale istine i unosi više svetla na tamnim mestima – da su sve pesme nastale za uši gospodara lažne. Laž je „prilježnija za prepričavanje, dok istina ostaje nedohvatna i nikad dopričana i dorečena“, da je pesma paravan za trgovinu a da su pevači gospodara često prerušeni crnoberzijanci. Femije i Argus otkrivaju da se Odiseja odigrala pre Ilijade, da je Odisej odbio da bude mobilisan zbog odbegle žene kao i da je uništio zavičaj kako taj isti zavičaj ne bi uništio njega. Dakle, u priči „Ataka na Itaku“ ispričana je svojevrsna obrnuta travestija. Videćemo da su i ostale priče takođe travestije. Demićeve priče su višeglasne, precizne u svojim preuzimanjima i logične kad produžuju poznato. On je nemilosrdan prema svakom autoritetu, dozvoljava da se krajnosti susretnu kako bi priča bila ispričana.

Druga priča („(B)rat naš nasušni“) je poluroman, roman invalid: bio bi ceo roman da nam je poznata i druga polovina priče – on je poluroman jer morbidna stvarnost ne može da dovede ni do slobode, ni države ali ni do romana. Demić sakuplja svu besmislenost rata u nizu anegdota, u nekoj vrsti enciklopedije besmislenosti.

U „Presretnutim depešama Hapsanž-Birsa (Vikiliks proza)“ istorija se seli u književnost: Komšilija i Susjedstan su sagledani u svojoj kratkoj istoriji koja ih dovodi do onog što im je trajno zajedničko – a to je poraz u ratu i jednih i drugih.

„Švejk na odsustvu“ i „Susjedstansko-komšilijski gambit“ govore o karikaturi karikature – o ratu koji je do krajnosti obesmislio svet, travestirajući Hašekove Doživaljaje dobrog vojnika Švejka ali i priču „Kraljevska domobranska ugarska novela“ Miroslava Krleže.

Ova, kako je Demić naziva „komedija burleskne besmislenosti“, podsećajući nas na Špenglera, je travestija koja nam je bila neophodna kako bismo se suočili sami sa sobom. Ona za svoje predloške ima ne samo Homera, Hašeka ili Krležu, i nije reč jedino o travestiji (presvlačenju lava u magarca) izraza – brat je i brat i rat, dan je suđen i sluđen, imena junaka iz književne i folklorne tradicije su obesmišljena u novom kontekstu već reč i o posebnoj vrsti travestije sadržaja: i to sadržaja koji nije nužno književni. Demićeva knjiga Ataka na Itaku je travestija diskursa koji se dugo oblikovao, a koji je sa posebnom snagom rebrendiran od kraja 80-ih godina 20. veka. Dakle, Demićeva travestija za svoj predložak ima diskurs nacionalnih stereotipa, podele na nas i njih – na jednom mestu će reći da „sem njih valja nam sve njihovo“ (odnosi se na pljačke tokom rata).

Ovo je ubedljivi književni odgovor na travestiju koja se već odigrala u stvarnosti: stvarnost je ranije od književnosti prevela sa visokog na nisko sve što se moglo prevesti. Demićeva najnovija proza stvari dovodi na njihovu pravu meru – a to je upravo ono što je i najvrednije u njoj.

POD STAKLENIM ZVONOM SAMOĆE

samoca

Usamljen čovek je neprirodna pojava,
jedan biološki paradoks bez ikakvog osnova.
„Testament“

Nema respektabilnijeg opusa u savremenoj srpskoj književnosti, a da je tako nedovoljno čitan i tumačen – kao što je opus Vidosava Stevanovića. Ne postoji značajnija pojava ove literature od njegove, a da se tako unisono već decenijama ignoriše i prećutkuje. Ne bi nas trebala tešiti okolnost da vreme površnog čitanja traje od početaka ove književnosti sve do danas.

I pre njegove pojave nije bilo malo pisaca koji su govorili i pisali kao da se obraćaju slepoj i gluvoj publici. Biće ih verovatno i posle njega. Međutim, malo je njih koji su sa takvom odlučnošću i upornošću nastavljali da stvaraju, uprkos svemu, više radi sopstvene savesti – nego želje da ga neko čuje i razume, govori i piše iz sopstvenog gušta, u slavu govora i pisma, oporo, cinično, oštro, ubistveno i samoubistveno, braneći instituciju slobode govora i mišljenja, braneći radost stvaranja, piše i govori s one strane vremena, kao sa one strane groba, nepotkupljivo, hladno i bez (sa)žaljenja.

Nastavlja da piše, svestan da za veći deo njegovog opusa ne znaju ni oni koji su navodno dobro informisani, oni koji po prirodi svog posla treba da budu upoznati. Uprkos udruženoj ćutnji takozvane akademske zajednice koja do poslednjeg zalogaja prežvakava sopstvene mitove i predrasude.

Delo Vidosava Stevanovića je neprestana mena i zato nesvarljiv obrok za one koji unapred imaju stav i fioku u koju se ljudi i njihova dela pohranjuju ad acta. Srećom, sudbina velikih dela nije u potpunosti prćija kodifikovanih tumača. Velika literatura po pravilu traži i nalazi svoje čitaoce i tumače na neočekivanim mestima i nepredvidljivim stranama. Traži ih i nalazi, sa ma kolikim zakašnjenjem, nikad na štetu dela, često na žalost svojih savremenika.

Ne može se Vidosav Stevanović svoditi samo na onih nekoliko knjiga iz prve faze stvaralaštva, nazovimo je (uslovno) kragujevačkim ili šumadijskim tematskim krugom: Refuz mrtvak, Nišči, Konstantin Gorča, Testament. Svi znamo da ne može, ali ta teza se uporno pothranjuje. Uprkos upozorenjima da je uvredljivo svođenje bilo kog pisca na pojedina njegova dela, na manji deo opusa. Tromim i lenjim duhovima je oduvek bilo lakše redukovati delo, a time i pisca. Pogotovo ako je taj opus zamašan, ako je taj pisac plodan i raznovrstan, a uz to ne beži da javno misli o temama koje nisu isključivo književne.

Dobronamerni čitaoci bi lako uočili sledeću, beogradsku fazu (Periferijski zmajevi, Carski rez i  Zapečaćeni grad), kojima se pridružuju dva potpuno nepročitana romana (Demoni i Sibila), napisana u egzilu, kao i ona sledeća, pariska, koja predstavlja najviše domete njegovog romansijerskog rada, oličenu u romanima Stranac koji sa vama boravi i Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim.

Sledeći, krajnje angažovani i, valjda, zato najviše ignorisani tematski krug koji se proteže od trilogije Sneg i psi, preko kratkih romana Ista stvar, Iskra, Abel i Liza, preko O mestima tužnim i dubokoj noćiKako ptica kaže i Ako jednom umrem, sve do posve samosvojnog dijaloga sa Domanovićem – Stradije i komentara.

Kruna njegove spisateljske avanture čini dnevnička trilogija: (Dnevnik samoće, Splin Pariza i Dnevnik povratka (koji se još ispisuje). To je vanredna gozba za svakog zahtevnog čitaoca. U njoj je na probi sve; vreme u kojem je pisac stvarao i protagonisti koji su tom vremenu, na ovaj ili onaj način, delovali. U njoj se otkrivaju neke od postulata književnog zanata; budućim proučavaocima se podastiru brojni autopoetički putokazi i ključevi, pojašnjavaju se okolnosti nastanka pojedinih dela – svedočeći o jednom iznimno bogatom i nesvakidašnjem životu i opusu, dragocenoj i netipičnoj književnoj odiseji i svedočanstvu koje bi služilo na čast svakoj kulturi. Našoj, pogotovo!

A uz sve to, nikako ne treba smetnuti sa uma brojne drame (manji deo se nalazi u izboru Narod čeka zemljotres), eseje i mnoštvo publicističkih tekstova i intervjua razasutim po knjigama, časopisima i novinama. Priznaćete da je reč o jednom od najvećih opusa u srpskoj književnosti, opusa koji se, srećom, još uvek obogaćuje i širi.

Stevanovićev prozni poduhvat je značajan i zbog toga što je pokazao kako do tad neestetizovani materijal može itekako da bude predmet estetizacije, kako to već rade pisci koji se nalaze na poetičkoj prekretnici. Već na svojim počecima, uspeo je da jezičkom magijom, poezijom – izbegne zamku padanja u goli naturalizam. On je svoj postupak nazvao „čaranjem rečima, magijskim obredom bez sveštenika i vrača“.

Možda se površnom čitaocu tako ne čini, ali Stevanovićevo delo je školski primer doslednosti, ali i primer sistemastkog izneveravanja te iste doslednosti. On jednako slika ljudsko dno; običnost i nebeske čovekove uzlete velikodušno prepušta drugima, manje darovitima. U prvoj fazi to dno je poetizovano, gotovo bezazleno u svom obilju. Skoro da se nije ticalo čitaoca; pisac je uvek taj koji sve obavlja umesto njega.

Međutim, naredne faze njegovog stvaralaštva veoma se tiču čitaoca; nema više distance ni poezije. Nema ni piščevog obzira prema njemu. Surova stvarnost je na delu, ne isključujući politiku, to najdublje dno na kojem se vrši manipulacija čoveka i njegovog humaniteta. Onog, dakle, dna koje svima radi o glavi, kako protagonistima tako i pasivnim posmatračima.

Istina, treba imati stomak za toliko bogatstvo ljudske poganije, za onoliku erupciju cinizma, jezičkih i logičkih paradoksa, tu hladnu vivisekciju našeg uma i ovdašnjih naravi. Niko u našoj književnosti nije toliko duboko zahvatio sa našeg samoubilačkog zdenca i njegov sadržaj nam, kanetijevski otrežnjujuće, sasuo za vrat. Gotovo da sam ubeđen da ukoliko se neko nije prepoznao u Stevanovićevim knjigama zasigurno ih s pažnjom nije ni čitao.

Ne treba sumnjati da je pisac prošao jeftino, da skupo i preskupo nije platio svoju spremnost i hrabrost da se otisne u predele gde je jedino sigurno nerazumevanje, mržnja, zavist i samoća.

Postoji u Splinu Pariza jedan pasus koji magistralno svedoči o čovekovoj, spistaljeskoj samoći. I zato zavređuje da se u celosti citira: „Život počinje sa ostvarenom samoćom, onom koja nas udaljava od drugih i čini da im budemo bliski. – život se završava tamo gde je počeo; biće se ne vraća svom početku nego sebi, svojim izvorima: ‘izgubljena čovečnost’ može biti pronađena tek ako se udaljimo od ljudi i ako ih tako primimo u sebe kao majka koja ponovo prihvata sina razmetnoga. U potpunoj tišini čuće se prvo udaljeni zvuci truba koje se približavaju, dolazeći iz dubina koje su u nama; one će srušiti zidine vibracijama svoga gneva; one će se ponovo vratiti u tišinu duše jednog jedinog čoveka koji je postao mnoštvo.“

U celokupnom delu Vidosava Stevanovića samoća nije usputna kategorija, već uslov svih uslova i cilj svih ciljeva. Ona nije samo onaj pesoovski uslov da bi se bilo pesnikom. Samoća je svestan izbor i stav, pogonsko gorivo piščeve duhovne gladi, kao i njeno prokletstvo.

Na jednom mestu u svojoj trilogiji Sneg i psi, pisac uvodi turiste, tu novovekovnu pošast, obezličitelje i izrugatelje svake lepote, prizivajući samoću i mir kao nasušnu potrebu. Jedan od junaka šeta za njima ka Partenonu i konstatuje: „Ono što me vuče prema gore nije lepota kamena, ostavio sam iza sebe i divljenje i gađenje, ne uzbuđuju me opšta mesta. Neki smatraju da pred velikim i neprolaznim lepotama treba imati duboke misli, citirati Getea i pozvati se na neki nerazumljiv fragment grčkih tragičara. Meni se događa nešto drugo, sasvim drugo. U blaženstvu ravnoteže ovoga hrama tražim beskonačan mir, okružen ukočenim užasom koji ne može prodreti unutra.“ Savremenom čoveku upravo to nedostaje, ma koliko bilo neizvodljivo – mir otporan na užase.

U istom delu pisac kroz svoje junake demonstrira prednosti samoće a da ih ne navodi. Radije se bavi čovekovim pristajanjem na pasivno članstvo u čoporu ili krdu. „Ima mesta na svetu gde sam ništa ne značiš – i zbog toga moraš biti sa drugima, neprekidno sa drugima. Sa njima značiš još manje, bivaš gori od sebe i od njih, postaješ ništarija i uživaš u tome što ćeš jednom biti zver.“ A malo dalje podvlači taj paradoks: „Ljudi vole da budu zajedno, valjda zato što ne vole sebe. Ili zato što se unapred mrze; onda je najbolje biti blizu. Ako si daleko, kako ćeš mrzeti?“

Za Stevanovića književnost je jedini moguć izbor, jer „biti umetnik, to je sadašnjost, to je ovaj trenutak“. Uprkos svesti o limitima svake umetnosti, o književnosti nemoćnoj da kvari ili popravlja svet, pošto ona, kako on kaže, „jedva ako ga čini nešto zanimljivijim“. Sad već prilično davno, pišući o jednom Bulatovićevom delu, Stevanović ni tad nije imao iluzija, kad je konstatovao: „Literatura je borba neprestana i to poglavito protiv sebe; sve ostalo je unapred protiv.“

Stevanović je siguran da je pisanje „nešto više nego govoriti i nešto manje nego živeti“! Samoća je za njegovo stvaralaštvo uslov, često kazna i jedina nagrada. Ona je svemu i uzrok i posledica.

Celoupno delo Vidosava Stevanovića nam poručuje da sa samoćom treba ozbiljno računati. Ona nas čini mislećim bićima, a to znači – ljudima odgovornim u svom vremenu, odgovornim prema svojim precima i potomcima.