NAKON SVEGA

Poslednjih deset godina svoju sam spisateljsku pažnju usmerio na fenomenom Srba u Hrvatskoj u svoj svojoj složenosti i neuhvatljivosti. Tražio sam adekvatne književne forme koje bi mi pomogle da tom kompleksu tema dam književni izraz i učinim ga dostupnijim onim usamljenicima koji deo istine života i sveta nalaze u književnosti.

Niko od mene nije tražio da se pozabavim ovim „mrtvim kapitalima“. Svesno sam rizikovao. Bio sam u prednosti, koja je istovremeno bila i hendikep. Rođen sam usred tog sveta, te sam otud imao iluziju da ga bolje razumem. Bar zbog toga što sam poslednji rat gledao izbliza. Toliko blizu da me je mogao stajati glave. Ispostavilo se da sam svedok završnog čina nestajanja jednog dela naroda, koji je, po pravilu, uvek – ubilački i samoubilački.

Krivci i žrtve tog „poduhvata“ u svom slepilu odbijaju da shvate veličinu gubitka. Zato će im suditi generacije koje dolaze. I biće nemilosrdne. To, dabome, ne znači da će se među budućima pojaviti neko, prosvetljen darom sinteze emocija i golih fakata, i izreći dijagnozu, ma koliko ona bila bolna po nas, tadašnje i današnje.

Verovatno sam krajnje konzervativan u pogledu osećanja dužnosti koja nalaže da se o ovim neveselim temama kad-tad odredim. Makar književno, kad već nisam našao drugog načina ni izraza, uprkos tome što je književnost anahrona i bezopasna tričarija do koje je, i u srećnijim vremenima, ako su takva ikad postojala, malo ko držao.

Iz takve moje usredsređenosti nastalo je pet knjiga, manje ili više uspelih, više ili manje zanimljivih. U takvom naumu – intelektualno poštenje se podrazumevalo. I nada da je u njima vidljiva međusobna različitost po formi i pristupu, raznovrsnost po širini zahvata i stepenu književne samosvesti.

Na početku nisam verovao da će ih biti ovoliki broj. Danas mi se čini da sam tek zagrebao nezaraslu ranu, svoju i tuđu, dodirnuo bolna mesta ljudi sličnog iskustva i sudbine, ma gde bili, ma kome pripadali.

Priznajem i to da mi je najveća ambicija bila da književnim sredstvima, bar na tren, džarnem u nečistu savest, moju i vašu, našu i njihovu. Uprkos tome što sam nadmenom tonu Beseda sa gore pretpostavio mnogostrukost Ćutanja iz njene utrobe.

Istovremeno, nastojao sam da sa ovoliko prosedea konstruišem stvarnost koju će razumeti i neko ko do kraja nije upućen u temu, dakle priču o delu bilo kog naroda sa granice, bilo gde na svetu, nad čijom se grbačom vode ratovi, trguje imovinom i životima, gde se brišu stare i iscrtavaju nove granice.

Ostrašćeni među kritičarima, ne bez nadmenosti i prezira, pokušali su da me optuže za prikrivenu obnovu jugoslovenstva, verujući, valjda, da se višestoletno nerazumevanje i nadgornjavanje najmanje dva identiteta mogu književno oblikovati tako da se jedna strana ignoriše, a da se drugoj poju apologije. Uz sve rizike, radije sam se bavio onim mestima gde se suprotstavljene strane dodiruju, tamo gde su čvorišta na kojima se gube čisto nacionalne obrazine, gde su virovi u kojima se mute bistri nacionalni izvori i obostrano truju zajednički bunari.

Dabome, bilo je i mrzovoljnih cepidlaka, samoproglašenih tumača srpskohrvatskih međusobica, uvek spremnih da sa amvona podele po koju moralnu i spisateljsku lekciju, da traže sitne nelogičnosti, odbijajući da vide sve ostalo. Valjda im se nisam uklapao u stereotipe koje su odavno uspostavili prema temi (a možda i meni) ili su se pobojali da ne postanem što i oni – mirođija svake srpskohrvatske čorbe.

Nisam umirao u „lepoti imenovanja“ zaraćenih strana. Verujem da se one mogu zvati bilo kako, nezavisno od vremena i meridijana na kojima se vode. Radije sam bio sklon da prenapregnutim sadržajima svojih proza dam univerzalniji karakter i značenje, stalno vodeći računa da ni jednog trenutka ne poletim, da se ne odvojim od zemlje.

Nisam padao u iskušenje da se toliko uzoholim i poverujem kako se književnim sredstvima može sačuvati sećanje na jedno vreme, na ljude i krajeve. Pre sam sklon mišljenju da je neodgovornost udružena sa glupošću deo vasionskog zakona.

U mom shvatanju literature nacionalne ili etničke suprotnosti nisu neuralgične tačke na koje treba ukazivati, pošto su belodane svima koji misle svojom glavom. One su, pre svega, predmet mog književnog poigravanja, ne bi li u krajnjoj instanci, barem na simboličkoj ravni, otupio njene otrovne strelice, razdro mrtvo-ozbiljne ubilačke maske, a time i umanjio pogubnost njihove destrukcije.

I da ova ars poetica ne postane ars patetica, od mene – dosta.

Mnogi će reći – i previše.

I biće u pravu.

oktobar, 2016.

Ћ1    molski akordi    Ataka na Itaku    trezvenjaci    image

ĆUTANJA IZ GORE

Ћ

(Iz Epiloga, koji je na početku)

Kraj ove priče seže, kako je i red, na sam izvor pamćenja, gdje su uskrsnuća obilježavala vijekove, rođenja i smrti – godine, dani i noći – bježanije, a sati i minuti – ridanje bolesnih i zapomaganje umirućih. Kraj priče je neuhvatljiv, a otuda i patetičan, kao i njen početak.

Sve, dakle, počinje – uskrsnućem, a ne rođenjem, kako se uvriježilo, jer sve što uskrsava zapravo nikad i ni je rođeno, već neprestano traje, mijenjajući obličja i mjesta objave, kao i načine na koji se ukazuje smrtnicima. Tako uskrsnuće ostaje jedini dokaz nezadovoljstva postojećim znanjem, stanjem i oblikom.

Ja, Lešo Dijaković, od naroda prozvan prorokom, dakle – čovjekom slijepim za sadašnjost a prozorljivim za sve ono što nas čeka – srećnik ili nesrećnik kojem je ukazana čast (presuda) da bude svjedokom i tumačem jednog od najvećih uskrsnuća.

Sa tim uskrsnućem – uskrsnuo sam i sâm, pa da tu čast ili kaznu dijelim sa svime što riječima pomenem i mišlju dotaknem.

Nažalost, nije riječ o Hristovom uskrsnuću, jer bi o njemu svako svjedočenje bilo izlišno. Riječ je o – uskrsnuću Knjige. U svom neoprostivo dugom životu sretao sam mudrace koji su vjerovali da je Knjiga drugo ime Hristovo, ali i one druge, koji su propovijedali da je Knjiga najveća prepreka Hristovog povratka.

Davao sam za pravo i jednima i drugima, u zavisnosti od ubjedljivosti iznesenih dokaza i sugestivnosti njihovih riječi, ne znajući da ću jednog dana i sâm biti u sličnoj ulozi.

Uzaludna će biti povjerena čast ili udijeljeno prokletstvo da mi se ukaže Knjiga, ukoliko ne budem umio da riječima smekšam sumnjičave a ćutanjem pridobijem ravnodušne.

Početni impuls za nastanak romana ĆUTANJA IZ GORE

ova
KALUĐERSKO VRELO

(po narodnoj pripoveci)

Vele ljudi, da je još od davna
Još od davna – zemlja bila ravna.
U to doba nije bilo gora –
Nije bila ni Petrova gora.
Tud je raslo sve šikarje tanko,
Š’ njim ni teljig ne zašpiča lako.
Al’ ti dođe tu kaluđer stari,
Pa se smjesti u tojzi šikari,
Boga moli, te vodu otvori
Pernu vodu (u Petrovoj gori).
Za molitvom divno drvo raste,
Drvo raste, livade se maste,
Pa se leže bilo koza, krava,
Od mlijeka zabijele trava.
Sama raste šenica bjelica,
Med poteče od bijeli čelica,
I vinova loza ponijela,
Ne b’ dvojica grozda odnijela.
Svuda širom golubovi lete –
Crkve niču iz te zemlje svete.
Još poželje kaluđere stari,
Da mu djelo kako ne prestari:
„Daj da dignem ovdje manastira,
Nek je više svetije pastira!“
Tako bilo i tako se svilo,
Al’ na brzo i zlo se rodilo:
Mlad kaluđer ponese se kleto,
Ruži straca: „Idi, staro pseto!“
Udri razdor, udri pokor svaki,
Pa i narod sablazni se taki:
Nema vjere, već se čete pere –
Vrag pakleni veselo se dere.
Bolan ječi kaluđere stari,
Suze roni i ljuto se kari,
Sveta suza zemlju protopila,
A iz zemlje vrelom je izbila
Kaluđersko vrelo to se zove.
Na zemlju će nerod udariti,
Crna trava zemljicu pokriti;
Jetrve će kuću podijeliti:
Brat na brata ljuto zakrviti,
Crna krvca potokom se liti.
Ko ostane, oće poživiti!
Ispod stare te Gore Petrove.
Pokraj vrela starac dušu pušća,
Dušu pušća blagoslov izušća;
„Svi od mene oprošćeni bili,
I s Bogom se valja veseliti!“
Tako stalo, dugo ne ostalo,
Nad mrtvacem nebo zaplakalo,
Kiša pljušti, gromovi treskaju,
Namastirske kule obaraju;
Vatra, kamen sipa iz oblaka,
Te se pokri tu svetčeva raka.
Tako posta i Gora Petrova,
Petrov grob je ono od vjekova.
A gnjev božji nikad ne ostaje,
Svakog bije koji se ne kaje:
Nepokajni kaluđer taj mladi
Već narodu i bogu dosadi,
Šnjega crkve crkvine postale,
I narodu mane doakale:
Nesta roda, nestade kumova,
Nesta zemlji božjeg blagoslova!
Razjari se kuka i motika,
Bukni narod, gledaj urotnika!
Slaptaše se, krivca uhvatiše,
Pa usmrtiše…
Osta jedno samouče đače,
Mladi Lešo, ubogi prosjače,
Pod glavom mu knjiga osvanula.
Svetog Petra ime prošapnula.
Divno j Lešo narod svetovao,
I na božji put ga pozivao,
Govoriše: „vako, braćo, vako!
Pokajušti oprosti se lako.
Bog će slati na vas čuda teška,
Da se skida s ljudi svaka greška:
Djeca će vas od sedam godina
Bolovati od zuba i čina;
Braćo moja, Boga pomenite,
Božjoj majci zavjet učinite,
Zapostite i Svetome Savi,
Da vas od zla i bede uzbavi“ –
Jaoj! Lešo, riječ ti je zrela;
Al još ima – kaluđerskog vrela!…

Nikola Begović
Na Perni, 1860.

O knjizi eseja „Na ničijoj zemlji“

Natalija Ludoški / Šibolet.- [U] Letopis Matice srpske, knjiga 498, sveska 4, oktobar 2016, str. 498-500.

Dušan Stojković / Esejistička zemlja romansijera Mirka Demića.- [U]  „Povelja“, Br. 2 / 2016, str. 128-135.


Natalija Ludoški
ŠIBOLET

Čitajući istovremeno više knjiga, desilo se da sam u Časovima čitanja Aleksandra Genisa naišla na poglavlje naslovljeno rečju „Šibolet”, čije značenje razjašnjava prevodilac u fusnoti: „Izraz koji u najširem smislu označava svaki gest, ponašanje ili praksu koja označava nečije poreklo ili pripadnost određenoj grupi. U užem, lingvističkom smislu, rečenica, formula, ali i običaj i sl. koji se smatra distinktivnim za neku društvenu grupu ili naciju.” Do sada nepoznata reč iz ruskog vokabulara koincidirala je sa sadržajem najnovije knjige Mirka Demića Na ničijoj zemlji, u kojoj su sabrani tekstovi o autorima čiji opusi, ali i sudbine, trajno zaokupljaju refleksiju i stvaralačku imaginaciju ovog pisca. (Uzgred, slučaj, sinhronicitet, ili kako ga već nazvali, predmet je Demićevog promišljanja u tekstu „Metamorfoze čuda u delu Danila Kiša” objavljenog u njegovoj prethodnoj esejističkoj zbirci, Pod otrovnim plaštom, 2010. godine. U istoj knjizi, pod naslovom „Ekspoze o romanu Ćilibar, med, oskoruša”, čitamo i ove redove: „Aleksandar Genis u romanu Dovlatov i okolina navodi: ʼKnjige o drugima se pišu kada nemaš šta da kažeš o sebi. U ovom slučaju to nije tako. Pišem je upravo stoga što nameravam da popričam o sebi. Ali da bih dosegao dalje, treba mi visoko drvoʼ.”) A svoju novu knjigu diskurzivne proze, Na ničijoj zemlji, Demić otvara tekstom „Branjenica”, i uvodnom rečenicom objašnjava značenje tog regionalizma: „U mom pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji, branjenica (suva ili netom usečena grana pobodena od strane vlasnika nasred ledine ili njive) označavala je zabranu ispaše, nedvosmislena poruka upućena svim pastirima koji u blizini napasaju stoku.” Konotativnost te lekseme autoru će poslužiti da formuliše i nameru sabiranja „Slova o jednom putopisu”, šest eseja, četiri marginalije i jednog putopisa među korice knjige o kojoj je ovde reč: „Zbirkom ovih tekstova usuđujem se, bar na nekoliko sati, dok ih čitalac bude prelistavao, da uzurpiram delić ničije zemlje, pobadanjem tekstualne branjenice, dajući za pravo i svima drugima koji, igrom sudbine ili ličnim izborom, polažu prava na svoje parče ničije zemlje, jer je ona, kako izgleda, jedini zavičaj iz kojeg niko neće da nas proteruje.” Tako se u ovoj knjizi Mirko Demić fokusira na Danila Kiša, Jakova Ignjatovića, Milana Budisavljevića, Milana Pribićevića, Niku Bartulovića, Stanislava Krakova, Miroslava Krležu, Dušana Srezojevića, Ivu Andrića, Stanislava Vinavera i Bruna Šulca. Žanrovski različiti, pisani različitim povodima, dati u jednoj knjizi, tekstovi potvrđuju ono što će u eseju o Niki Bartuloviću tvrditi i sam Demić: „I ovde se, po ko zna koji put, pokazuje da pisati i govoriti o drugima – uvek znači pisati i govoriti o sebi.” Šta bi bila zajednička svojstva poetika, svetonazora, biografija imenovanih pisaca i autora knjige Na ničijoj zemlji? Na emocionalnom fonu dominante su molske, nostalgija i usamljenost, a motivika usmerena na probleme i pitanja identiteta, apatridstva, zavičaja, granice (margine, periferije), rata, refleksa javnog delovanja na sudbinu književnog opusa… Sve ono što prepoznajemo kao konstante Demićeve poetike, pa i biografije. Rođen u Baniji, izvan matice zemlje, silom prilika dospeo u novu sredinu – Kragujevac, graničarskih korena i vojnog obrazovanja, intelektualno formiran tokom srpsko-hrvatskog zajedništva, izgubljenog zavičaja, s osećajem nepripadnosti i neprikosnovenim etičkim uzusima, vazda na ničijoj zemlji. Tako naslovna sintagma postaje oznaka mnogo čega: upućuje na skrajnuti položaj književnosti i pisaca u našoj sredini i vremenu (formulacija Vidosava Stevanovića), nebrigu za kulturno nasleđe, osećaj nepripadanja nijednoj etničkoj zajednici i, istovremeno, osećaj prepoznavanja i zajedništva s drugim u sferama duha… Tako Demić, u najnovijoj knjizi, nastoji da osvetli dela uglavnom onih autora koji su, da li iz ideoloških razloga ili poslovične nebrige za nacionalno nasleđe, zapostavljeni i zaboravljeni, neadekvatno vrednovani i slabo pozicionirani u istoriji srpske književnosti. Nasuprot njima, kao antijunak, paradigma kritičarske moći, ali i kratkovidosti, na nekoliko mesta u ovoj knjizi pojavljuje se neprikosnoveni arbitar s početka dvadesetog veka, čiji su ideološki rezoni često umeli da prevagnu nad smislom za artističke vrednosti: Jovan Skerlić. Ono što će autor izreći u tekstu o Milanu Budisavljeviću odnosi se na većinu tekstova u knjizi: „Ovaj esej će ispuniti svoju misiju ako uvede nekoliko radoznalaca u avanturu iščitavanja naše zaboravljene tradicije. U njoj se kriju dragocenosti kojih se ne bi odrekle ni veće književnosti, ni srećniji narodi.” Gotovo bez izuzetka reč je o piscima, najčešće srpskim, s prostora Habzburške monarhije, ili današnje Hrvatske u kojoj je i sam ponikao. (Maternja ijekavica katkad, uprkos lektorskim čitanjima, iznikne i na staranicama koje iščitavamo.) U tom smislu, ono što kazuje o srpsko-hrvatskom saživotu jedan od braće Pribićević: „Mi nemamo ništa protiv hrvatskog naroda… Ali se ipak valja pobrinuti da se osiguraju Srbi u Hrvatskoj i drugim prečanskim krajevima. Ne bojim se hrvatskih seljaka, ali će ih gospoda još dugo voditi, pa zato u slučaju federacije treba osigurati Srbima ravnopravno učešće u upravi i celom javnom životu…” – anticipira i sudbinu Mirka Demića. Opet, taj lični ali i kolektivni udes hrvatskih Srba tokom poslednje decenije 20. veka, jedinog jugoslovenskog nobelovca čini prisnim s piscem, našim savremenikom, koji u tekstu „Andrićeva mariborska anabaza” tvrdi: „Tako i svako od nas ima svoj Maribor i svoju mariborsku ćeliju. U njemu nam je bolno krcnula kičma i do suza zažuljali nevidljivi okovi na rukama. U njima su nam pljunuli u lice, svejedno da li doslovno ili usled kakve pogane reči. Svima su nam dodeljene situacije u kojima će nam se u kosti uvlačiti vlaga i neće nas napuštati do kraja života, kao kletva i prokletstvo.” Taj Maribor za Mirka Demića biće susjedansko-komšilijski rat, čije tragično-traumatično dejstvo pokušava da artikuliše u svojoj prozi. „Pisac ne piše da bi objasnio rat, već da bi sa čitaocem podelio svoju nemoć da to učini i razume”, autopoetički je stav koji izriče Demić u eseju „Igre sa smrću Stanislava Krakova”. Konačno, šta poziciju Mirka Demića na aktuelnoj književnoj sceni čini bliskom onim piscima koji još uvek skrajnuti čekaju na valjanu recepciju? S desetak proznih naslova koje je do sada objavio, među kojima vrhune Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Molski akordi (2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010), Pod otrovnim plaštom (2010), Ataka na Itaku (2015) – bez obzira na to što žiriji književnih priznanja katkad uoče vrednost njegovih knjiga – srazmerno kvalitetu dela, ostaje izvan fokusa čitalačke i kritičke pažnje. Razlozi su višestruki: poetički, sociokulturni, etički. U književnom kontekstu s odsustvom intelektualizma u prozi, ideološki nepotkupiv, racionalan, visokih estetskih i artističkih standarda, tematski mahom usredsređen na građanski rat devedesetih i zavičajne prostore, ne podilazeći čitalačkim očekivanjima, Demić ne nalazi čitaoce ni među onima kojima je taj sukob obeležio biografije. I sam tvrdi: „…moja literatura nije zamišljena kako bi zamaglila samoubilačke ludosti naroda kome rođenjem pripadam i da nedvosmislene poraze pretvara u pobede, moralne ili poetske, sasvim svejedno.” No, čitano ili ne, adekvatno valorizovano ili ne, na ovoj pijanoj lađi koja poprima obličje splava Meduze, delo Mirka Demića, poput Sterijinog, ukazuje se kao savest jedne epohe.


 

Dušan Stojković
ESEJISTIČKA ZEMLjA ROMANSIJERA MIRKA DEMIĆA

Mirko Demić je jedan od najboljih romansijera koje savremena srpska proza uopšte ima. Među živima, sa njegovim delima mogu se porediti samo ona koja su napisali Bora Ćosić, Radovan Beli Marković i Radoslav Petković. No, on se pored toga, samo na prvi pogled usputno, i esejistikom bavi. Njegove esejističke knjige Pod otrovnim plaštom (2010) i ova o kojoj pišemo sam su vrh aktualne srpske esejistike. Eseje Mirko Demić piše polako, iscezilirano, samo onda kada ga tema nad koju se nadvija toliko zgrabi da se iz njenog zagrljaja nikako odvojiti ne može. On ne spada u one tobožnje sveznalice koji su uvek spremni da o svemu svašta progovore. Pišu u njegovim tekstovima ravnopravno i on sam i ono o čemu se piše a koje njega za medijum uzima.

U prethodnoj esejističkoj knjizi, Pod otrovnim plaštom, Mirko Demić je „potrošio“ pisce koje najznačajnijim svojim literarnim predšasnicima smatra: Vladana Desnicu, Bruna Šulca, Vitolda Gombroviča, Vitomila Zupana, Danila Kiša i napisao izvrsne eseje o njima nudeći nove uvide, sagledavajući ih iz posebnog / iskošenog ugla, otkrivajući kako su oni povezani u snažno literarno jato, pokazujući kako se, i čime, i on sam njima u letu nad duhovno zarđalom stvarnošću ka slobodnom nebu pridružuje.

Na ničijoj zemlji ovoj literarnoj družini, od koje je samo Kiš dobio ponovni esej, ovaj put posvećen jednom od prvih njegovih tekstova koji je pohvala putovanju i jedinom njegovom putopisu, te odjecima njegovim u kasnijim Kišovim novelama, kao i Šulc usputno, ovaj put u jedinom za sada Demićevom putopisu – pribraja još nekolicinu pisaca bez kojih njen autor ne može. To su, pre svega, Jakov Ignjatović, Stanislav Krakov, Stanislav Vinaver, Ivo Andrić i Miroslav Krleža. Ali i, još uvek zasebnim esejem nepokriven a svuda prisutan, Miloš Crnjanski koji će – hajde pomalo i prorok da budem – biti stožer naredne Demićeve knjige. Ostali pisci o kojima piše njegova su otkrića: Milan Bogdanović, Milan Pribićević, Niko Bartulović (dvojici prvih priredio je knjige izabranih radova). U prethodnoj knjizi od zaborava je pokušao da otrgne Milku Žicinu.

Knjiga Na ničijoj zemlji je petodelno struktuirana. Otvara je uvodni tekst „Branjenica“, za kojim sledi izdvojen esej – drugi prolog – o zaboravljenom ranom Kišovom putopisu. Potom su pred nama eseji, koje prate marginalije, da bi se knjiga okončala Demićevim putopisom o njegovom boravku u Ukrajini, jedinim koji je dosada i napisao. Njime se zatvara krug koji je bio otvoren drugim tekstom u knjizi u kojem je o Kiševom putopisu bila reč. Ali, on je pisan tako što je Demić na svom putovanju za vodič uzeo Krležin Izlet u Rusiju i pokušavao, koliko je to moguće bilo, njegove tragove da sledi. No, tokom putovanja bio je i u Šulcovom rodnom mestu Drohobiču u kojem je ovaj veliki poljski pisac i smrt našao. Tako se Šulc, uz Kiša, pojavio kao vezivno tkivo koje je dve esejističke knjige dvema polovinama jedne celine učinilo. Nipošto slučajno, Šulc je junak i Demićevog romana Ćilibar, med, oskoruša koji je doživeo da, iako ga je Ninova  nagrada zaobišla, tri izdanja dobije i jeste jedan od najboljih romana koje posleratna srpska književnost uopšte ima.

Uvodni tekst, „Branjenica“, otpočinje Demićevim otkrićem kako se u njegovom „pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji“ (str. 7) branjenicom (suvom ili tek isečenom granom u zemlju pobodenom) zabranjuje ispaša stoke na njivi u kojoj bi se ova kojim slučajem obrela. Demić svoje tekstove smatra tekstualnim branjenicama jer je i književnost ničija (automatski to znači i svačija) zemlja: „Ako već ne možemo da biramo mesto i zemlju u kojoj ćemo se roditi, možemo bar da stvaramo Ničiju zemlju (makar ona bila vinaverijansko `zemljište za tugu`), po sopstvenom osećanju i potrebi, rukovođeni glađu i znatiželjom, a često i sledom slučajnih asocijacija, makar ta zemlja bila jezovitija i od ove, kušane i znane. Da nas bar, na čas, uteši aktivno učestvovanje u njenom stvaranju, koje je istovremeno i rušenje stvarnosti koja nam nije sklona. Kao i da novouspostavljena stvarnost stvara nas.“ (10)

„Šareno, kočoperno, kosmopolitsko perje, nostalgija i ljubav naša“ tekst je o mladalačkom Kišovom tekstu koji je bio pohvala putovanju i jedinom njegovom putopisu, takođe mladalačkom, „Izlet u Pariz“. U putopisu Kiš se priseća onih koji su o Parizu pre njega pribeležili koju: Matoša, Krleže, Ujevića, Bore Stankovića, Crnjanskog, Hajnea, Adija. Posebno ovog poslednjeg čije „Pismo o Parizu“ „inkorporira“ (13) u svoj tekst. Ono ga navodi da se osvrne i na nostalgiju koju u Adijevim pesmama pronalazi. Da on sam u Parizu „ne boluje od nostalgije“ pribeležiće Kiš najpre u „Izvodu iz knjige rođenih (kratka biografija)“ koji će se kasnije obresti na samom kraju Mansarde, a ta tvrdnja biće ponovljena i u nedovršenoj noveli „Jurij Golec“. Svoje shvatanje nostalgije Kiš će podastrti u eseju „Nabokov i nostalgija“. Demić će nabokovljevsku „bogatu nostalgiju“, i vremensku i prostornu, pronaći u svim Kišovim knjigama, osim Grobnice za Borisa Davidoviča. Prva će ispuniti Kišov Porodični cirkus; druga pripovetku „Enciklopedija mrtvih“ i onu koja je ostala nedovršena – „Lauta i ožiljci“. Demiću će, dakle, jedan rani Kišov tekst poslužiti kao inicijalna kapisla za razvijanje čitavog niza asocijativnih razrada i promišljanja jednog stanja i raspoloženja u kojem se čovek, pisac može naći. I to neće biti jedini takav slučaj kada je o njegovoj esejistici reč.

Esej „Jakov Ignjatović je došao isuviše rano“ gradi se na tezi po kojoj je ovaj naš znameniti romansijer, tvorac čitave serije romana, pravi začetnik, mnogo više od naivnog Milovana Vidakovića koji mu je prethodio, najzahtevnijeg, najobimnijeg i najsloženijeg proznog oblika, bio čovek i pisac kojem je „osama… bila sudbinski dodeljena“ (199) i to tako da on od nje nikako pobeći, i da je to počem hteo, nije mogao. Onaj ko je, na prvi pogled, učinio mnogo svojom monografijom da se Ignjatović kao takav prihvati, Jovan Skerlić bio je, istovremeno, i tvorac mnogobrojnih simplifikacija koje su poprilično zamaglile pravu recepciju Ignjatovićeva romansijerskog opusa. Njega je, pre svega „ jedio“ tempo Ignjatovićeve proze. (23) Ono što je bila osnovna njena vrlina, on posmatra kao njenu najveću manu. Demić ovako Skerlića „koriguje“: „Biser Ignjatovićeve proze je brzina pripovedanja, a novina u našoj dotadašnjoj literaturi su i njegovi rezovi, olako prelaženje preko naoko važnih detalja, koraci od sedam milja. Skerlić ne vidi da je upravo to jedan od najinovativnijih postupaka u našoj dotadašnjoj prozi, kojeg je do savršenstva primenio Bora Stanković, a pogotovo Miloš Crnjanski, njegovi ponajbolji učenici i nastavljači.“ (24) Iako vidovito otkriva kako je u Patnici Ignjatović imao „suv telegrafski stil“ (24), Skerlić i to manom, sasvim pogrešno, proglašava. Najznačajnijem srpskom kritičaru i književnom istoričaru dogodilo se tako da skoro uvek sve što je značajno i novo uoči u Ignjatovićevim romanima, ali, isto tako, i da sve to otkriveno i uočeno ne vrednuje kako zaslužuje već velikim manama i promašajima proglasi. Kao krajnji rezultat, međutim, ukazuje se promašaj kritičara / književnog istoričara a ne pisca o kojem ovaj izriče svoj sud. Skerlić nije uočio ni da „niko od dotadašnjih pisaca ne unosi u svoje knjige toliko događaja iz vlastitog života koliko to čini Jaša“. (29) Kao da je umrli veliki srpski romansijer vratio velikom našem kritičaru poput bumeranga u lice sve ono što je ovaj o njemu pogrešno rekao. Iako je Skerlić mislio kako Ignjatoviću svojom knjigom spomenik podiže, on ga je zapravo iznova sahranjivao. Srećom, neuspešno. Ceneći veoma nedovršenu Patnicu, koju su gotovo svi naši tumači otpisivali uzimajući je za potpuni promašaj, Demić se čudi što bar naše feministkinje ne posvećuju dovoljno pažnje ovom „biseru naše ne samo devetnaestovekovne književnosti“ (30) koji je sasvim u duhu onoga što one od literature traže.

Esej „Milan Budisavljević – romanopisac, esejista i pripovedač“ Demićev je pokušaj da oživi ovog sasvim zaboravljenog, ali sasvim neopravdano pritom, našeg pisca koji je imao tu nesreću da se na njega, povodom njegove pripovedačke zbirke Bijedni ljudi, poput kopca obruši, pre svega zbog uočenih uticaja ruskih pisaca na njegovu prozu, niko drugi do neprikosnoveni i često maksimalno brutalan Jovan Skerlić. Koga je Skerlić kritičkim svojim tekstom nokautirao, teško se – bar u očima čitalačke publike, koja je u Skerliću videla boga naše književne kritike – na noge podigao. Priče su bile otpisane. Sjajan roman Talasi, sa čestim – jednim od osnovnih uopšte – motivom povratka glavnog junaka iz daleka sveta, u suštini i gilgamešovski i odisejski, nije ni bio štampan kao zasebna knjiga već je bio ostavljen da u časopisu čami. Demić se pita jeste li se pisac uplašio onoga što se u njegovom romanu događa ili se uplašio novog Skerlićevog ataka pošto se nije pridržavao onih zlatnih pravila koje je Skerlić apotekarski svim srpskim romanijerima preventivno kao lek za (jedino) dobru literaturu bio propisao. Demić piše: „Ima u ovom romanu pasaža vanredne lepote i izrazite lirike. Među njima se izdvaja obrada stare legende o postojanju bele crkve na dnu jezera, čiju mističnu zvonjavu čuju samo odabrani. To je, svakako, jedna od najlepših slika u našoj književnosti.“ (38) Napisano je sasvim dovoljan poziv da se Budisavljevićev roman obavezno i pročita. Ne smemo se zadovoljiti samo papagajskim iščitavanjem nezasluženo kanonizovanih i u lektiru, nezasluženo takođe, uguranih romansijerskih ostvarenja. Iako je Budisavljević napisao samo tri eseja – „Ilijada u ogledalu kosovskih pjesama“, „Laza Kostić“ (u njemu je demonstrirano argumentovano neslaganje sa gotovo svim što je Jovan Skerlić o znamenitom našem romantičarskom pesniku napisao) i „Smisao i vrednost života“ – oni „na vjerodostojan način potvrđuju izuzetnu modernost književne pojave Milana Budisavljevića“. (39) Potvrđuju još nešto, jednako zanimljivo: pravom esejisti dovoljno je i samo nekoliko eseja da bi se kao pravi, i trajni, esejista i potvrdio. I pored Skerlićeve surove ocene, Budisavljević se obreo sa dvema pripovetkama u knjizi Noviji srpski pripovjedači, koja se pojavila u Zagrebu 1907. godine, u kojoj su mu društvo pravili Ćorović, Stanković, Domanović, Ćipiko, Kočić i Uskoković. Tek posle je usledio zaborav. Njegovo pripovedačko društvo iz navedene knjige se i danas čita. Jedino je on sasvim „preskočen“. O Budisavljeviću kao pripovedaču Demić ovako piše. „Teško je prenebreći ocene da u Budisavljevićevom pripovedanju ima odviše didaktike i intencionalnosti, ponegde nebrižnosti i olakog pisanja, ali sve to ne može da zaseni njegovu vanrednu poetičnost, ekspresivnost izraza, uverljivost pripovedanja i duboku religioznost. Njegovi bedni ljudi žive u nekadašnjoj Arkadiji čiji se tragovi još naziru – to je osnovni paradoks koji obezbeđuje životnost i uverljivost pripovedanja. Neobičan spoj između narodnog pripovednog obrasca i modernih poetičkih rešenja predstavlja najveći Budisavljevićev umetnički doprinos.“ (50) On zaključuje: „Milan Budisavljević je zanimljiv pripovedač, ali je još zanimljiviji romanopisac i izvanredan esejista.“ (51) Na nama, budućim njegovim čitaocima, je da proverimo tačnost iznetog suda.

O Milanu Pribićeviću je reč u eseju „Plač bez suza nad selom i seljakom Milana Pribićevića“. O ovom našem sasvim zaboravljenom piscu napisao je, „u nedoba“ (52), 1993. godine, monografiju Milan Pribićević: život i književno delo Milovan J. Bogavac. On je načinio i izbor iz njegova dela. I monografiju i izbor dočekao je muk. Pribićević je poprilično i sam kriv što je kao pisac zaboravljen. Književnošću se bavio samo u mladosti, a onda se okrenuo politici i zaboravio sasvim da je nekada i pisac bio. Bio je mnogo toga: „Osamljenik, begunac, prevratnik, revolucionar, seoski tribun, teoretičar i praktičar, urednik, politički agitator i poslanik, a, s vremena na vrijeme i – pisac.“ (55) Uz to, on je kudikamo manje značajan od Milana Budisavljevića koji ima šta i savremenim čitaocima da kaže. Njegov je život mnogo zanimljiviji od onoga čime nas je on kao kratkotrajni pisac darivao i mogao bi se, sasvim verovatno, napisati zanimljiv avanturistički roman s njim kao sižeom. No, to nikako ne može biti dovoljno opravdanje za to što ga je Stanko Korać u svom Pregledu književnog rada Srba u Hrvatskoj (1987) sasvim zaobišao. Upravo Milan Budisavljević je cenio ovog minornog pisca i čak se upustio u jednostranu polemiku sa nepotpisanim stavom Srpskog književnog glasnika u kojem su žarili i palili Bogdan Popović i Jovan Skerlić po kojem je jedina Pribićevićeva pripovedačka zbirka U mraku i magli (1904) „možda napisana sa nešto više pretensija“. Iako je njegovo književno delo naglo „presečeno“, Pribićević je, ipak, po Demiću, „bio i ostao najveći pripovedač Banije“ (63), a to nipošto za potcenjivanje nije.

Zaborav koji prekriva delo Nika Bartulovića sasvim je nezaslužen. Esej „Niko (Bartulović) na ničijoj zemlji“, koji sledi Tešićevo unošenje tri njegove pripovetke – „Tri divna druga“, „Hipotetikon“ i „Ljubav na odru“ – u Utuljenu baštinu I, antologiju cenzurisanih pripovedaka (1990), pokušava da ga iz njega izvuče. U poslednje vreme – posle dragocenog priloga Miroslava Karaulca „Andrićevi davni prijatelji“ u kojem se odbacuje netačna tvrdnja po kojoj je Bartulović poginuo u četničkim redovima i otkriva kako su ga, bez suđenja, partizani likvidirali –  pojavile su se dve značajne studije: „Niko Bartulović u predvečerje Drugog svetskog rata: ideološki pogled jednog hrvatskog intelektualca“ Sofije Božić i „Pripovedački postupak Nike Bartulovića“ Vesne Trijić. Druga tvrdi kako njegovo delo nipošto nije anahrono već sasvim na tragu ekspresionističke poetike i „pod snažnim uticajem pozorišne estetike“, pravo „poetsko i žanrovsko komešanje“. Demić tome pridodaje i „idejno vrenje i destabilizaciju svih književnih konvencija, kao i mutne nagoveštaje budućih političkih lomova“. (69) On Bartulovića vidi kao pisca koji se užlebio u zamišljenom pripovedačkom lancu između Sime Matavulja i Vladana Desnice. Izdvaja dve njegove izvanredne, antologijske, pripovetke „Hipotetikon“ i „Križ i trn“. Njegov naturalistički roman „Moj drug Tonislav Malvazija“ (1940), pisan po ugledu na Zapise iz podzemlja Dostojevskog i Božje ljude Borisava Stankovića, „može da bude i anticipacija takozvanog crnog talasa u književnosti u drugoj polovini dvadesetog veka“. (71) Mogao bi biti i preludij Desničinog Zimskog ljetovanja. Morao bi se pažljivo iščitati i njegov nedovršen roman Glas iz gorućeg grma, objavljen tek, posthumno, 2003. godine.

Stanislavu Krakovu posvećena su dva eseja (drugi je Demić pod marginalije podveo): „Igre sa smrću Stanislava Krakova“ i „Dva Stanislava srpske književnosti – Vinaver i Krakov“. Ovaj naš pisac pisao je samo nekoliko godina, da bi se, potom, sasvim posvetio publicistici, filmu, putopisima i pisanju memoara. Poslednjem spomenutom pripada vanredna knjiga Život čoveka na Balkanu iz koje Demić izdvaja samo nekolicinu primera e da bi istakao kako je ovaj naš pisac bio velemajstor detalja i fluidnog oslikavanja najsuptilnijih nijansi koje krase ljudsku prirodu. Jedan se odnosi na to kako njegovi iscrpljeni ratni drugovi ne umiru već se gase, „samo prestaju da žive“. Drugi na očajničko pucanje srpskih vojnika na albanskim gudurama u nebo, u samog Boga. Treći je tvrdnja kako životinjska patnja ljudsku prevazilazi. Četvrti opaska: „Ljudi kad ginu, na kraju postanu veseli.“ „Krakov je iskonski modernista“ kojeg je „stvorio rat. I kao pisca i kao čoveka.“ (78) Ono što gotovo svi koji o njemu pišu – to što rat ne posmatra s primetne distance, iz pozadine, retrospektivno, uz naknadno pametovanje – proglašavaju osnovnom manom njegove proze, knjučna je njena odrednica i vrhunska njena vrlina. Krila, koja se javljaju u naslovu njegovog najboljeg i jednog od najboljih naših ne samo antiratnih romana, u kojem s razlogom nema ni glavnog junaka ni fabule, „metafora su ljudske izmeštenosti u ratu“. (83) U čitavoj svojoj prozi Krakov „zamasima kadrira, onako nestrpljiv i žurajiv, donoseći nam svoje doživljaje u nervoznim fleševima, kao da nas zasipa šrapnelom“. (83–84) U drugom svom prilogu Demić se, kako u njegovom podnaslovu i beleži, nadvija i snatri nad zajedničkom fotografijom Vinavera i Krakova. Obojica su na njoj nasmejani. Vinaver, nasmešen, nešto priča čemu se Krakov, ukrštenih prstiju, razdragano smeši. U svom tekstu Demić ukršta njihove sudbine upoznajući nas sa svim mogućim susretima koji su se između njihovih porodica i njih samih desili ili su se barem mogli desiti. Pronalaze se u njihovim delima i odblesci dela onog drugog. Prate se kritički i parodijski Vinaverovi odazivi na književne izazove njegovog avangardnog sadruga.

Sledeći esej je naslovljen „Ispod osmatračnice svesti, tik do proplanka stvarnosti ili o Krležinim Dnevnicima“. Krležini Dnevnici pisani za vreme Drugog svetskog rata „postaju Snevnici“ (94). On „ima nesreću da ne sanja dubok san. Njegovo snivanje kao da je pod kontrolom razuma.“ (97) Uvek kod ovog pisca samoća biva „nešto što neprestano raste, zadobijajući gigantske razmere“. (93) Dnevnici Krležini vođeni tokom svetskih ratova, Prvog i Drugog, za razliku od ostalih koji su puko dnevničarenje, zasebna su celina, vanredna dnevnička proza, „najeksperimentalnije Krležine stvari“ (100)

Drugi tekst o znamenitom hrvatskom piscu marginalija je „Nervoze oko Krleže“. U njemu se iznosi stanovište po kojem je Krleža neprekidno živ ali tako što one koji ga čitaju ili pišu o njemu neprekidno izaziva, začikava: „Sa Krležom se polemiše, njemu se suprotstavlja, on se domišlja, redefiniše, vitoperi i deformiše.“ (116)

U marginaliji „Okvir bez Srezojevićeve fotografije“ piše se o ovom našem pesniku čiju nijednu fotografiju nemamo a koji je imao, ili sreću ili nesreću, da se u čuvenoj Antologiji novije srpske lirike svoga profesora Bogdana Popovića, u kojoj nije bilo mesta za Disa ni za Kostićevu vrhunsku pesmu „Santa Maria della Salute“, nađe sa pesmom „Unutrašnji dijalog“ što je izazvalo čitav niz naših i hrvatskih kritičara (Jovan Skerlić, Antun Gustav Matoš, Svetislav Stefanović, Tin Ujević, Vladimir Čerina; jedini koji se nije upecao da ono što je bilo sasvim moderno nevrednim proglasi bio je lucidni, još uvek pseudonimom pokriven, Stanislav Vinaver) da se na njega i njegovo pesništvo i bukvalno ostrve posle čega je sledilo njegovo odustajanje od svakog književnog rada, zapadanje u duševnu krizu i okončanje života u mreži za ludake beogradske psihijatrijske klinike u kojoj mu je društvo pravio Petar Kočić. Nesporazum sa Srezojevićem nastavljen je i kasnije: on, koji se ustremio ka onostranom, sasvim proizvoljno proglašen je „perjanicom proleterskog pesnika“. (104)

Sledeća marginalija je „Andrićeva mariborska anabaza“. U mariborskoj tamnici okončava se ono što je bilo ključno za ranog Andrića i nagoveštava se ono što će biti okosnica poznog, klasičnog.

Pišući o onima koji su bili na ničijoj zemlji i želeći da tako ubuduće ne ostane, Mirko Demić nam je pokazao kako njegova esejistička zemlja izgleda. Svako ko bar malo proboravi u njoj ne može o onima o kojima je Demić lucidno pisao da misli ono što je mislio pre nego što je u nju ušao. Ako je uopšte o njima pre išta i mislio.

 

Na ničijoj zemlji

Korice_na nicijoj zemlji
Sadržaj

Branjenica

Slovo o jednom putopisu
     Šareno, kočoperno kosmopolitsko perje, nostalgija i ljubav naša

Eseji
     Jakov Ignjatović je došao isuviše rano
Milan Budisavljević – romanopisac, esejista i pripovedač
Plač bez suza nad selom i seljakom Milana Pribićevića
Niko (Bartulović) na ničijoj zemlji
Igre sa smrću Stanislava Krakova
Ispod osmatračnice svesti, tik do proplanka stvarnosti ili o Krležinim   Dnevnicima

Marginalije
     Okvir bez Srezojevićeve fotografije
Andrićeva mariborska anabaza
Nervoze oko Krleže
Dva Stanislava srpske književnosti – Vinaver i Krakov

Putopis
     ЖАЛЬ НА СЕРЦЕ ВПАВ: IZLET U UKRAJINU

 

 

BRANjENICA

U mom pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji, branjenica (suva ili netom usečena grana pobodena od strane vlasnika nasred ledine ili njive) označavala je zabranu ispaše, nedvosmislena poruka upućena svim pastirima koji u blizini napasaju stoku.

Zbirkom ovih tekstova usuđujem se, bar na nekoliko sati, dok ih čitalac bude prelistavao, da uzurpiram delić ničije zemlje, pobadanjem tekstulane branjenice, dajući za pravo i svima drugima koji, igrom sudbine ili ličnim izborom, polažu prava na svoje parče ničije zemlje, jer je ona, kako izgleda, jedini zavičaj iz kojeg niko neće da nas proteruje.

Koncipirajući ovu knjigu tekstova, posledicu mojih strasnih čitanja, promišljanja i zalaganja, shvatio sam da oni, ovako okupljeni, na čudan način počinju da korespondiraju, da se dopunjuju i nadovezuju, čineći još čvršću celinu, još glasniji vapaj.

Naslov ove knjige nametnuo se sam po sebi. Književnost jeste ničija, a onda i svačija zemlja, gde se i pisac i čitalac susreću pod nikad do kraja objašnjivim okolnostima, nošeni i vođeni unutrašnjom glađu i sluhom, željni avanture i ispitivanja tuđih i sopstvenih granica. Ta podjednako zanosna i zastrašujuća zemlja, prepuna je iznenađenja i opasnih zamki, oduvek magnet znatižljenim i nezadovoljnim duhovima, lek i bolest u jednom telu.

Nadam se da će u ovim zapisima pažljivom čitaocu biti vidljivo nastojanje onog ko ih ispisuje da odgovori na daleku jeku unutrašnjih borbi pisaca čija dela čita sa zanimanjem i ne bez zanosa. Istovremeno, to je i zauzimanje za čvrsto literarno tle (prelomljeno, kao štap u vodi, sa zavičajnim, nacionalnim i internacinalnim) – ali i snažan otpor da ni jednom od njih ne pripada u celosti i za svagda.

Pošto sam odabrao tekstove koji, po ličnom osećanju, prate istu ili sličnu priču o književnosti, kao strasti i kao sudbini, pred mojim očima počele su da se otkrivaju veze, „do tad nepoznate“, između pisaca čije su me knjige i sudbine zaokupljale poslednjih godina.

Tako je Kišov kosmopolitizam, „u trenucima slabosti“, vapio za svojom sigurnom lukom, iz koje može da se slobodno otiskuje na pučinu, dok je Jakov Ignjatović trajno zazivao onu Srbiju, iz snova, koja ne postoji, a obreo se u onoj koju nikad nije razumeo, niti je ona imala razumevanja za njega.

Ovaj izbor nudi i zapitanost nad nekoliko tragičnih književnih i ljudskih sudbina. Pre svih, pesnika Dušana Srezojevića, pisca Nike Bartulovića, „zatočnika jugoslavenske ideje“, urednika Književnog juga, ali i jednog od prvih kritičara koji je sa oduševljenjem i bezrezervno pozdravio izlazak Andrićevog Ex Ponta. Zatim Stanislava Krakova, velike i nedovoljno čitane „hodajuće tragedije“, kako je sebe video iz zagrnanične perspektive. Kod prvog, Ničija Zemlja se pojavljuje u obliku ludnice; kod drugog je to ideja vodilja, a kod trećeg krst koji obrazuju etikete junaka i izdajnika, čija posledica je bežanje u Ničiju Zemlju zvanu – emigracija.

Među njima su i dva teksta o zaboravljenim piscima: Milanu Budisavljeviću  i Milanu Pribićeviću, takođe stanovnicima Ničije Zemlje, koja može biti i ekvivalent zaboravu u istorijama književnosti, dok krajiško poreklo taj isti zaborav dodatno utvrđuje. Obojici je bio preči angažman (vojnički, politički, pedagoški i urednički) od neizvesne književne slave. O istom Milanu Pribićeviću, tada pukovniku u Zagrebu, iz godine 1918, nadahnuto i sa zahvalnošću u svojim memoarima piše njegov tadašnji ađutant – Stanislav Krakov, poručnik.

A da Ničija Zemlja može biti i bezobalnost ljudskog sna, jedinog prostora slobode usred predratne, ratne i poratne ludnice, usred srezojevićevske ludnice svakodnevlja, svedoči i tekst nastao na marginama Krležinih Dnevnika.

Izlet u Ukrajinu iz 2010. godine – izlet, dakle, u nepoznatu, a time i u bajkovitu zemlju, terao me je, kao i svakog neurasteničnog putnika, da se od nepoznatog branim očajničkim traženjem i nalaženjem sličnosti i podudarnosti (imajući u rukama Krležin Izlet u Rusiju, kao zastareli bedeker ili pokvaren kompas i zatajno sećanje na Vinaverove beskompromisne Ruske povorke); ni slutio nisam da će, nekoliko godina potom, ta ista nepoznata i nepregledna Ničija Zemlja Ukrajina, postati istovremeno i ničija i svačija i da će tu svoju ničijost i svačijost overavati ljudskom krvlju.

Ako već ne možemo da biramo mesto i zemlju u kojoj ćemo se roditi, možemo bar da stvaramo Ničiju zemlju (makar ona bila vinaverijansko „zemljište za tugu“), po sopstvenom osećanju i potrebi, rukovođeni glađu i znatiželjom, a često i sledom slučajnih asocijacija, makar ta zemlja bila jezovitija i od ove, kušane i znane. Da nas bar, na čas, uteši  aktivno učestvovanje u njenom stvaranju, koje je istovremeno i rušenje stvarnosti koja nam nije sklona. Kao i da novouspostavljena stvarnost stvara nas.

U svom Splinu Pariza Vidosav Stevanović je već konstatovao otužnu činjenicu koje bi trebalo da su svesni svi umetnici, ispisujući, pri tom, ciničnu i bolnu pohvalu srednjoj klasi koja nestaje: „…Oni gore i oni dole nisu naši čitaoci, gledaoci, slušaoci, kupci, niti ih je briga za nas, osim kad nas treba za nešto iskoristiti, poslužiti se nama u okviru šire i dublje propagande ili pokazati kako ne treba živeti i misliti. Sirotinji nismo potrebni, bogataši jedva i da znaju da postojimo. Trenutno smo na ničijoj zemlji – i verujem da će to biti trajno stanje, do uspostavljanja nekog društva budućnosti…“

U svakom slučaju, gde god da se zaputimo, u ničiju zemlju sigurno stižemo.

O knjizi pripovedaka „Ataka na Itaku“

Vladimir B. Perić / Cinegzilski um: parabolični zavičaj. – [U] Srpski književni list, Br. 16/121, septembar, oktobar, novembar i decembar 2016, str. 9.

Aleksandar B. Laković / O vanumlju i bezumlju. – [U] Bokatin Dijak, Lopare, god. V, br. 8, 2016, str. 135-141

Emil Živadinović / Mirko Demić: Ataka na Itaku. – [U] www.MojaKritika.com

Željko Milanović / Travestija kao mera stvarnosti. – [U] Koraci. – Broj 1-3/2016, str. 180-183.


Vladimir B. Perić
CINEGZILSKI UM: PARABOLIČNI ZAVIČAJ

Ataka na Itaku, četvrta knjiga iz egzilske pentalogije Mirka Demića, narativno je fokusirana oko tema burlesknosti, cinizma i zavičajnosti. Pripovedni okvir, koga čini konfuziono izranjanje manastira, na početku, i apokaliptičko uranjanje istog, na kraju, daje strukturnu čvrstinu Demićeve prozne tvorevine, u sklopu čega se zbiva paleta raznovrnih entropija: istoriografskih, identitetskih, žanrovskih.
Žanrovsko određenje Demićeve proze je turbulentno zbog čestih postupaka neočekivanih hibridizacija: epa i parodije, internet žanrova (tviter-priča, fejsbuk proze) i dužih, tradicionalnih naracija. Paralelno s tim, narativno tkivo pulsira minus-postupcima: antižanrom (antiepom i njegovim naslednikom antiromanom), polužanrom (poluliterturom „koja smrdi na poeziju“, „poluratnim poluromanom“), te švejkolikim antijunakom, putem koga autor rasvetljava ratnu antidramu, utelovljenu u alegorični opis balkanskih ratova 1990-ih. Burleksnost narativnog isijavanja pojačana je intertekstualnošću u čijem se snopu eksplicitno ili implicitno nalaze Teofrast (karakterizacija), Erazmo Roterdamski (veličanje ludosti), Fransoa Rable (karnevalizam), Migel de Servantes (donkihotstvo), Jaroslav Hašek (švejkolikost) ali i filozofi poput Žana Bodrijara (ratni simulakrum) i Petera Sloterdajka (raznoliki cinizam).
Cinizam kao izraz nemoći bivstvovanja-koje-promišlja ratni haos, vođen besmislom i glupošću, u Demićevoj prozi referiše ka ratnim fenomenima: profiterstvu, opštem neredu, te malformitetima tela i psihe do krajnjih granica isrpljenog humaniteta. Narator kao „deponija onog što je zabranjeno i neizrecivo“, smešta se u vizuru psa, koji je kinički svestan da su „ljudi gori od pasa“, upuštajući se tako u hegelijansku dijalektiku između roba i gospodara, čija je posledica animalističko obrtanje pozicija psećeg i ljudskog u Demićevoj (po)(v)ratn(ičk)oj prozi. Vrhunac cinizma pisac postiže ludističkim uplivom raznovrsnih (ratnih) „igara“ gde je rat prikazan kao lutkarsko pozorište, u kome se vrši svojevrsna orkestarska alegorija durskih i molskih šovinističkih senzibiliteta, kao fudbalska utakmica, kao šah (priča „Susjedstansko-komšilijski gambit“) ili kao apsurdno polje „igara bez granica“ sa vojnicima koji igraju belot, rulet i jamb usred ratne histerije. Tako i tu život i smrt dolaze u neizdržljivu egzistencijalističku koliziju.
Zavičaj kao neodvojivi deo humaniteta, u Demićevoj vizuri dat je kao prostor koji uvek izmiče. Sopstvo se, obuzeto ratnim vihorima i perpetuirajućim nacionalnim sukobima, nalazi u stalnoj potrazi za Domom. Ono je ešerovski izgubljeno u balkanskim lavirintima čiji zidovi stalno menjaju svoje granice. Pripovedanje o zavičaju kao nečemu čemu se, nažalost, bezuspešno teži je, pripovest o Odsutnom, o onom što se u nepodnošljivom klimaksu nostalgičnosti želi zaboraviti. Zapisivanje, pisanje, ostavljanje traga o ratu i ratovanju je pokušaj da se skicira mapa lavirinta iz koga se želi izaći. Pisanje je u ovom slučaju, vid egizstencijalne borbe.


 

Aleksandar B. Laković
O VANUMLjU I BEZUMLjU

S obzirom da je knjiga Ataka na Itaku, već deveta knjiga proze Mirka Demića, nužno je, ovom prigodom, pobrojati i one bitne i osobene belege njegovog proznog opusa, po čemu ga čitaoci i tumači uveliko prepoznaju.
Pre svega, treba reći da Demićeva proza uporno istrajava u svojoj zavidnoj esejoliko-meditativnoj formi i suštini, što je ne samo osobenost, već i posebna vrednost, pa i, pretpostavljam, jedan od čekanih budućih tokova srpske proze. Svakako da je preduslov ovakvoj književnoj formi odnosno esejizovanom diskursu, pre svega, erudicija, sklonost ka ulančavanju asocijacija i gotovo naučna priprema za osvetljavanje osnovne teme (što je bio i Andrićev postupak), koja se mora sa svih strana, iz svih uglova, iz svih prikrajaka osmotriti. Pa i iz onih apokrifnih ili zaboravljenih u međuvremenu, ako je to neophodno, a često jeste.
Zatim, što se sadržaja tiče, većina Demićevih knjiga se bavi rubnim prostorima, tačnije pojedincima i kolektivima na trenutnim ili večitim granicama, čime se u prvoj polovini dvadesetog veka bavio i Velmar Janković. Demićevi prozni zapisi zaslužuju atributnu sintagmu etnopsihiloških zapisa o pojedincima i zajednicama u datim prostornim i vremenskim datostima. Naime, etnopsihološke tekstove je u istoriji srpske kulture započeo Jovan Cvijić. I za njegove zaključke, kao što i danas za Demićeve gorke uspomene o svojim zemljacima, možemo slobodno reći da govore više od bilo kakve statistike, sociologije i psihologije, naročito ekonomije i filozofije, koje se još nisu ni organizovale u svedočenju zbivanja iz naše bliske prošlosti.
Stoga se nameće i pitanje kako je književnik Mirko Demić uspeo da vešto oknjižotvori etnopsihološke datosti.
Pre svega što je većina Demićevih knjiga koncipirana tako da u njoj postoji osnovni značenjski tok, dubok, upečatljiv, promišljen, nedvosmislen i vredan priče, što je najvažnije, ali posebnost semantičke matice Demićevih proznih ostvarenja jeste i u tome što se ona sve više grana, razliva i preliva, postajući neobično široka delta. Spojnice tačnije prelivnice su na svakom koraku, bilo da je u pitanju asocijacija, erudicija, istorija, sećanje, anticipacija, trenutna impresija. Tako da svako Demićevo delo jeste vodeni kontinet ili da kažem Demićevim toponimom – jezero u kojem je osnovni tok priče toliko domišljen, semantički dovrhunjen, iskustveno i emotivno proveren, a ironično nemilosrdno obojen. Demićeva svaka knjiga je prebogata sadržajem. Zgusnuta i komprimovana. Nabijena igrivim asocijacijama i vigilnim metaforama. Tumaču se uvek čini (a ne čini mu se samo) da nije sve bitne sadržajne stožere, makar pomenuo, a tek analizirao.
Na primer, u istom su književnom toku u Demićevom romanu Slamka u nosu i Napoleon i Trajanovićeva etnološka tumačenja vatre, čime je očekivana univerzalizacija uspostavljena na neobičan i igriv simbiotičan način, koji nudi dodatne predstave i pretpostavke. Pa knjiga o identitetu Trezvenjaci na pijanoj lađi u, do juče bi rekli Matoševom, vozu od Beograda do Zagreba odnosno od Pavla do Petra okupila je brojne ličnosti kao što su Andrić, Crnjanski, Krleža, Šumanović i tom prigodom pisac uspeva da uspostavi dijalog između svih njih, koji je povremeno promišljajući, opominjući, edukativan (Samo ih treba čitati). Nisu li svi oni, kao i svi mi i putovali pomenutim vozom sa svim svojim strahovima, tajnama i nadama.
Knjigom priča Povratnički rekvijem Demić, čak po prvi put u našoj književnosti ne govori samo o onima koji su ostali, niti o onima koji su otišli (o čemu je Crnjanski započeo i zapečatio književno-meditativno-istorijski krug), već književno predstavlja one koji su se posle izbeglištva vratili u ostavljeni zavičaj. U međuvremenu, vratili se u sebe bez sebe.
Baš kao što je Odisej napustio Itaku pa se u nju nakon toliko godina vratio. A što je i začetni segment najnovije Demićeve knjige, i čiji nas naslov upućuje na asocijaciju na Odiseja.
Pred nama je knjiga podnaslova – Komedije burleskne besmislenosti, koja je ustvari knjiga protiv rata. Protiv nasilja, apsurda i obesmišljenosti. I ispisana snažno ironično, jetko, sarkastično do parodije, što je potpuno opravdano i na šta su nas opominjali brojni mudraci, kao što je to činio Gandi („Oko za oko svet čini slepim“) ili davno već Euripid, isto na ironičan način, uz to i zabrinjavajuće („Kada se poziva mladost u rat svi pominju davanje života za domovinu, a niko ne pominje ubijanje za domovinu“).
Strukturu najnovije Demićeve knjige određuje pet samo na prvi pogled neulančanih priča, potencijalno iz dva vremena. Prva naslovna priča je smeštena u doba Trojanskog rata odnosno Odisejev odlazak u rat i višegodišnji povratak kući, na Itaku. Posebnost ove priče je njeno dvoglasje (u vidu kontrasta, svakako), jer je pronose lokalni pevač i zabavljač Femije i Odisejev pas Argus. Ali posebnost je diverzija Odiseje, što je legitiman književni čin. Naime Femije nas upozorava kako se Odiseja pamtila odnosno pisala i koliko je preosmišljene netačnosti u konačnoj verziji, nama dostupnoj. Uz opasku da je „najdragocenije i istinitije ono što prećutkuje“ pripovedač. Međutim, priča o Niku, o Odiseju donosi i vremensku odrednicu postojanja ratova. Dakle, nasilja i zločina oduvek ima. I ne treba se čuditi učestvovanju nas i naših predaka u ratovima.
I četvrta Demićeva priča, geografski i vremenski ne tako udaljena od nas, a istovremeno nam neobično bliska, prozorljivog naslova Švejk na odsustvu dočarava predstavu našeg Švejka, koji je za razliku od onog Hašekovog, preobražaj ovdašnjeg Ćena (asocijacija na pse rata) od kukavice i prevaranta do pukovnika i lokalnog bahatog i nemoralnog moćnika („Prilikom izbora krade bezobzirno i očigledno, a policiju umajmljuje da čuva glasačke kutije“).
Ostale tri priče se mogu svesti pod zajednički svod koji očituje munjevite preobražaje nemogućeg i nezamislivog u stvarno. Nesmislenog u besmisleno, i obratno, kako bi rekao Danojlić. Smešnog i nelogičnog u realno, kao što su se na prostorima Balkana obistinjavale razne laži, izmišljotine, priviđenja, i najcrnje slutnje pre svega, koje, nažalost smo mi trenutno prinuđeni da živimo.
Druga po redu priča, našeg vremena i apsurda, jeste rukovet zapažanja i svedočenja, naslova (B)rat naš nasušni, a podnaslova Poluroman prisilno mobilisanog dobrovoljca, svojim imenima i začudnim konotacijama, već, ilustruje podatak da je ironija – znak prepoznavanja najnovije Demićeve knjige. U pitanju su meditativno-ironični zapisi, često i u vidu fleševa, koji svedoče o svom besmislu i bezumlju koje rat podrazumeva („u ovom (polu)ratu sve je lažno, samo su mrtvaci stvarni. Umalo ne napisah: Sve je mrtvo, samo su mrtvaci živi“).
Središna i najobimnija zbirka priča tačnije depeša oslovljena je kao Presretnute depeše Ambrozija Hapsanž-Birsa, dok je podnaslov potpuno neočekivan – Vikiliks proza. Sa više ili manje ironije i samoironije Demić govori o simbiozi večnog separatizma i na konkretnom prostoru, ali i na nivou refleksivnog tumačenja, što je karakteristika Demićeve proze, uopšte („što je veća i složenija unija, to će duže i krvavije biti njeno cepanje i raspadanje“). Zatim, toponimi zemalja ujedinjenih i razdvojenih istovremeno neposredno prenose Demićev doživljaj istih („Zaumlje je složen pojam koji mnogo šta označava. Šema je, svejedno prosta: Umlje čine trenutno živi, Postumlje se sastoji od trenutno mrtvih, Nadumlje podrazumeva skup svetaca i mučenika, silesiju čistih i nečistih sila, dok Vanumlje predstavlja sve one oblasti koje su u dotičnom trenutku van njenih teritorija i umnih dosega. Fizičko Zaumlje se, po prirodi stvari, graniči sa Umljem i Bezumljem, a one su gorivo na kojem se Zaumlje pokreće“). Demić nije zaboravio ni moć i nemoć lokalnih medija. Zanimljiva je i definicija zaumljanskog postmodernizma („Po njemu, početak seže u vreme kada su se balvani i cepanice pojavile na slikarskim platnima, ploveći po nebesima umesto oblaka, dok se kraj poklapa sa spuštanjem istih tih balvana na zemlju, prevashodno na puteve“) kao svojevrsna kritika našeg vremena. I budućeg će, verujem i pretpostavljam. Posebnost ovog segmenta Demićeve proze jesu asocijacije na poznate ličnosti i (polu)ličnosti, koje smo u međuvremenu već i zaboravili. Sve ih čitalac može ponovo prepoznati od izmenjivih lidera do manipulanata, prevaranata i ratnih profitera. Prisutvo brojnih istorijskih, naročito književnih ličnosti, u potpunosti onemogućava Demićeva zapažanja da postanu samo lokalna, mada jesu i lokalna. Ali i zajednička. Opšta i večita. Među likovima je i sam autor. Ne uvek samo kao svedok i kontrolnik priče pred nama.
Završna priča Susjedstansko-komšilijski gambit, poznate terminologije iz prethodne knjige priča kroz lik poručnika Jugovića i njegovog bataljona oličava kreščendo raspada i rasula („razjur i rastok“ rekla bi jedna stara naša bajalica), ne samo njegovih ratnika, već i svih zemalja i krajina na našim prostorima, koje je Demić slikovito-značenjski oslovljavao.
Čudima i glupostima, dakle, nikad kraja.
Kao što i Demićeva knjiga protiv besmisla i apsurda rata približava čitaocima održivost i aktuelnost Staljinove maksime: „Smrt jednog čoveka je tragedija, dok je smrt miliona ljudi statistika“, koja je i danas aktuelna, jer se trenutno na svakom delu planete masovno, u neznanju, gine.
Demić pretpostavlja da preživeli, kada utihnu ratovi i poluratovi, neće ni znati zbog čega su ratovali. Ubijali i bivali ubijeni.
Ipak, zlo je večno. U nama je, kako je i Malro govorio.
Ataka na Itaku je knjiga koju je Demić morao napisati kad-tad, uprkos želji da se doživljena laž, zlo i licemerje zaborave, jer joj je prethodno svedočio, kao i svi mi posredno ili neposredno. Odlaganje je semantički-meditativno, ali i ironijski-igrivo dovrhunilo i dovrednovalo pričokaz (i autobiografski), čime je bliska prošlost, nimalo svetla, pretočena u višeslojevito prozno tkivo, sa namerom pripadanja svim vremenima i prostorima.


 

Emil Živadinović
MIRKO DEMIĆ: ATAKA NA ITAKU

Mirko Demić ovom knjigom nastavlja svoj san o ljudima kakvi nikad nisu bili. Ne znam da li postoji još neki autor koji u toj meri pokušava da razume povezanost Srba i Hrvata i korene njihove nesloge, koliko to pokušava Demić. Srpsko-hrvatski odnosi se tradicionalno svode na rasplitanje čvorova i utoliko je teže pisati o njima.

Ne znam kako bi se Krleža postavio prema događajima o kojima piše Demić, da je nekim čudom živ. Krleže nema, ali Demić biva prepoznat kao neka vrsta Krležinog literarnog „naslednika“ u ogledalu, istina, sa vremenske distance od jednog veka i posmatrano sa one druge strane nišana (jer uvek su bile dve strane, nemačka, hrvatska, mađarska na jednoj i srpska, ruska na drugoj). Otuda je i očigledna ta njihova literarna polemika.

Demić oslikava nemoć poraženih, tugu i jad naroda koji je potpuno sam na svetu, odsečen od matice koja ga doživljava ili kao teret ili kao koloniju (nikako drugačije!) i ostavljen na nemilost onima koji ga organski mrze. Demića proza (Molski akordi, Povratnički rekvijem, Ataka na Itaku) je slika jedne klase koju odumire (klasa, a ne narod). Jer, ne neki bizaran način, Srbi u današnjoj Hrvatskoj, o kojima Demić piše, ne izumiru onako kako izumiru drugi gubitnici u ratu koji izumiru po nekim nepisanim pravilima izumiranja. Njihovim odlaskom sa te čudne pozornice, život se u potpunosti menja, ali se novi glumci i ne pojavljuju. Zapravo, ostaje pustoš jer pozornica (Krajina) ostaje prazna.

Hrvatski bog Mars je bio i ostao isti i 1914, i 1918, 1941, 1945, 1991, 1995 i 2016. Prema tome, on se nije menjao, menjale su se okolnosti. Demić sigurno nije imao nameru da polemiše sa „kritičarima“ poput mene, on polemiše sa Krležom i to je u redu. Ali ja ne smatram da je hrvatski Mars bio na početku dvadesetog veka naklonjen Srbima i jugoslovenstvu, a da je krajem veka postao drugačiji. Smatram da hrvatska elita nikada nije prihvatila jugoslovenstvo (a to se da zaključiti i iz Krležinih futnota, npr. kada se MAV preimenuje u JŽ), a da je srpsko nerazumevanje šahovske partije dovelo do svega o čemu Demić piše u svojim knjigama.

Kao čitalac, nadam se da negde u nekoj zagrobnoj kafani Crnjanski i Krleža diskutuju o Demiću. U „Trezvenjacima“, glavnom junaku srpskog roda je kičma uspravna, a u „Rekvijumu“ je kičma savijena („tako koračaju prognani, a ne oni željni života i sveta“). U ovoj knjizi, kičma je samo neka metafizička kategorija.

Imao sam utisak da je Duško Jugović (makar u izboru imena i prezimena), uz iskreno uvažavanje Krleže i njegovog dela, osim što je najbolja karakterologija oficira, istovremeno i neka vrsta parodije na „Boška Jugovića“ – nekakvog srpskog arhijunaka, koji uvek, i pored svoje nadljudske snage i pameti – uvek biva poražen, pregažen i ponižen. Uz ovu opasku koju ne mogu ničim da potkrepim, savršeno se uklapa i detaljan opis literatnog potomka tog istog Jugovića, koga Mirko Demić zaista maestralno karakteriše u pripoveci „Susjedstansko-komšilijski gambit“. Jugović više nije neustrašivi zapovednik, on je, sada, oficirčić bez autoriteta.

Krleža je kroz satnike Jugovića i Ratkovića potpuno demontirao vojsku kao instituciju, izvrnuo je ruglu, napravio je karikaturom i postavio pitanje smisla rata. Demić, sa druge strane (Molski akordi, Povratnički rekvijem, Ataka na Itaku, Slađenje gorčinom) demontira ovaj poslednji rat Srba i Hrvata. Svi ratovi ikada vođeni imali su nekakva svoja pravila koja su se ponavljala, bez obzira na to da li su vođeni sekirama ili balističkim raketama. Ali ovaj rat o kome je Demić toliko pisao, stiče se utisak, obilovao je nestvarnim detaljima do kojih je dovela najuzvišenija ljudska glupost. I upravo ta (srpska) glupost je i prelomila tok rata. Dok su Hrvate u ratu predvodili školovani oficiri i penzionisani američki generali, Srbe su predvodili „rukovaoci viljuškara, ambiciozni magacioneri i seoske kabadahije što obično drežde ispred prodavnica i slinave pivo“, „nakupci sa stočnih pijaca“, „narednici u rezervi“, „šoferi raznih sorti“, „rukovaoci dizalica, dvokolica i trotineta“, „vatrogasci i pozornici“, „zubari i ginekolozi“. Demić u svojim knigama govori o srpskoj gluposti koja je, uz hrvatsku mržnju opasan okidač rata. Ali, ne bavi se „spoljnim uticajima“ koji su, znamo (doduše ne znamo u kojoj meri), uticali i na početak i na ishod rata: Vatikan, Zapad, Nemačka, britanska obaveštajna služba, američka administracija, masoni… Demić je razradio sve literarne teze o ratu kao predmetu obožavanja, kao špekulaciji i kao sladostrašću.

Uz opasku da su za rat uvek potrebne dve strane, postavlja se i pitanje „krivice“ i jedne i druge strane. Nas zanima „krivica“ ove naše „susjedstanske“ strane. Postoji li „krivica“ te klase o kojoj Demić piše – Srba u Hrvatskoj? Zanimljivo je ono što je pre skoro stotinu godinu napisao Krleža (1922, Hrvatski bog Mars) o zagorskim domobranima: „to što su se obalama evropskih mora podigla i propala silna carstva, što su se pootkrivale nove zemlje, što se život izmijenio iz temelja – sve se to ovoga života ovdje nije ticalo ništa“. Opis domobrana od pre stotinu godina kao da, istovremeno, oslikava i deo „krivice“ Srba u Hrvatskoj – život je prolazio mimo njih, mimo te klase, a da oni nisu hteli da budu deo takvog života, želeli su samo da žive na svojoj zemlji onako kako su vekovima živeli njihovi preci. Ali, „život“ je podmukao igrač, jer neprilagođavanje „životu“, tehnologijama, političkim igrama i svemu ostalom podmuklom, jednostavno, osuđuje jednu klasu na propast. Hrvatski deo te famozne nepriznate „krivice“ je bio u tome što je hrvatsko društvo srpsku manjinu uvek doživljavalo kao mač nad glavom, kao nekoga ko bi mogao da obesmisli ili čak uništi hrvatsku državu u najavi.

Princip po kome funkcioniše podli današnji svet je jednostavan: „Ili si sa nama, ili si protiv nas“ („Vojno-politička neutralnost Srbije“… kakva je to smejurija od naših današnjih političara…) Sad, da li je to „krivica“ klase, da li je to „nesposobnost klase“ ili je to danak koji klasa plaća zato što po svaku cenu nastoji da sačuva nešto što ona sama (klasa) smatra za „čojstvo i junaštvo“, za božansko, za sveto, za izvorno, ne znam. Demić, jednostavo, stvara savršen „presek“ te „klase“ (Srbi u Hrvatskoj), jedan vredan, možda i najvredniji dokument koji će ostati onima koji se jednog dana budu zanimali za tu klasu. Zato, ponavljam, mislim da bi bilo bolje da je Demić stvari nazivao pravim imenom, da je umesto o Komšilijancima i Susjedstancima pisao o Hrvatima i Srbima, jer, za stotinu, dve stotine godina, čitalac neće biti načisto da li Demić piše o Srbima i Hrvatima ili o nekim metaforičkim narodima i događajima. Ja čak, nimalo optimistično, mislim da će za dve stotine godine nekakvi budući akademski krugovi debatovati na temu „da li su Srbi uopšte i postojali“ – ili su oni nekakav mitski, izmišljeni arhineprijatelj hrvatskog naroda i zapada, generalno. Ni Krleža ni Crnjanski se, primera radi, nisu koristili metaforama kada su imenovali svoj narod.

Možda je i sam Krleža na neki nestvarni način poslao Demiću poruku u nekoliko svojih rečenica: „Čemu te lamentacije? To je život! To je provincijalno naricanje nad brodolomom!“ „I život će dalje teći, kao da se ništa dogodilo nije.“ Ono što ne vidim kod Demića je „odgovor“ na pitanje „šta dalje?“ Mada, lično mislim da taj „odgovor“ zapravo i ne postoji. Svestan toga, Demić samo nastoji da, kako sam kaže, ostane „zapisivač i hroničar“, a prepušta vremenu i istoriji da dâ taj famozni „odgovor“.

A ko može da makar izmisli nekakav „odgovor“? Politika to ne može. Možda literatura može, možda treba da prođe još nekoliko generacija i da neki budući pisci sagledaju stvari i ponude „odgovore“. A ti budući pisci nipošto neće moći da ignorišu Demića…

I kao što je Krleža bio u stanju da napiše čitavu „historiju jednog detalja“, tako je Demić u stanju da opiše sve detalje utkane u naličje rata. Neprocenjiva bi bila šteta da Demić te detalje kojima je svedočio, direktno ili indirektno, nije zapisao i podelio sa nama, a samo on zna koliki je teret nosio. Čak Demić spašava od zaborava toliko duhovitih detalja, toliko crnog humora kojim je obilovao ovaj rat. On duhovito opisuje zaista neverovatne učesnike ovog rata i tera me na pomisao da takvih ljudi u našem narodu zaista ima u velikom broju i da im treba tražiti parnjake u civilstvu i u ovom mirnodopskom razdoblju. Odnosno, ovom periodu „od kad je izbio mir“… (Ernst Rem – po njemu je rat prirodno stanje, a mir je nametnuto, neprirodno stanje). Onaj Demićev opis kad vojnik koji je odsekao sebi prst u nekoj glupoj zaumnoj igri, pa ode kod doktora i baci mu ga na sto uz opasku „Uzmi ga, doktore, meni više ne treba“, mene je podsetio na jednu anegdotu vezanu za pokojnog doktora Srećka Đorđevića iz Kragujevca. Kad je jednom prilikom, neki mladić u nekom čudnom rastrojstvu sebi sekirom odsekao penis, pa se ubrzo pokajao i sa njime u ruci otrčao do doktora Srećka, ovaj je prokomentarisao: „Pa da ga zašijemo, šteta da se baci“. Takvih ljudi ima, dakle, uvek i svuda, ali velika je nesreća po narod kada takvi preuzmu na sebe ulogu vođe, komandanta ili uzora. Demić upravo prepoznaje taj knjiški trenutak i bavi se isključivo takvim ljudima.

„Urlik Zaumlja“ (pretpostavljam da je u pitanju Glas Krajine) je konstanta u ovoj komplikovanoj ratnoj jednačini i odraz je Demićeve životne potrebe da bude „hroničar“ čak i kada mu bombe padaju na glavu. Da mogu, posebno bih izdvojio opis „Švejkolikog Ćena“. Kome nije jasno zašto smo kao društvo u celini tu gde jesmo, treba samo to poglavlje da pročita i da se zamisli…


 

Željko Milanović

TRAVESTIJA KAO MERA STVARNOSTI
(Mirko Demić, Ataka na Itaku, Agora, 2015)

Da bismo shvatili značaj najnovije prozne knjige Mirka Demića, neophodno je podsetiti na put koji je ovaj autentični pripovedač prošao do sada, a koji smo pratili u gotovo svim njegovim etapama. Tekst koji je pred vama je već fiksiran u ranijim prikazima Demićevih dela a ovde se ponavlja kao nužnost bez koje se poslednje ostvarenje ovog autora ne bi moglo sagledati.

U romanu Sluge hirovitog lučonoše (2006), novinar Jovan Kanela istražuje život Milovana Pantovića Gandija (urednika kragujevačkog časopisa „Odjek Šumadije“ koji je izlazio u periodu od 1936. do 1941. godine) ali i piše reportažu o malverzacijama srpskih lokalnih komandanata tokom rata u Hrvatskoj. Kanela će biti ubijen tokom bombardovanja uz pitanje zašto i dalje piše onako kako piše. U ovom romanu se nalaze začeci Demićevih ključnih tema u romanima koji će uslediti: ta tema će sve više problematizovati rodno mesto zla.

U Molskim akordima (2008) sam pripovedač je ukazivao na veliki udeo autobiografskog u nastajanju ove proze – i onda kada priča o Jakovu Ignjatoviću i događajima koji su se odigrali pre više od veka i po, on priča o sebi. U pričama iz ove zbirke istraživani su identiteti van esencijalističkih kategorija. Priče o desakralizaciji su tada najavljivale diskretno prisutsvo svetog – kao što će to biti slučaj i u poslednjem Demićevom romanu. Granica sakralnog je predstavljena kao lako propustljiva. Pored ove granice, tematizovane su i druge manifestacije razgraničenja (centar – periferija, seljak – gospodin, rodoljub – izdajnik, granice između dve Nigdine…). Knjiga je bila definisana kao končerto groso ali ne jedino u smislu dela u kome se sukobljavaju orkestar i pojedinačni instrument već društvo i pojedinac, istorija nacije i istorija pojedinca koji je u njoj isključivo gubitnik, autsajder bez ikakvih šansi. Tada je Demić reinterpretirao raštimovani orkestar nacionalne istorije u kome sve funkcioniše u skladu sa proklamovanim nestajanjem. Ideja da je granica zlo, njegovo rodno mesto, nametala se tokom čitanja Molskih akorda.

Činilo se da je knjiga eseja Pod otrovnim plaštom (2010) bila preko potrebna ne samo Demićevoj književnosti već i nama: ona nam je konačno ukazala da bez izmene entutijazma i zgađenosti prema književnosti i svemu što je okružuje i nema prilike za nastanak vrednijih dela.

Roman Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010) se kretao između prošlosti i sadašnjosti „našeg“ i „njihovog“ identiteta. U romanu profesor istorije putuje od Beograda do Zagreba, od Alba Bulgarike do Agrama. Crnjanski i Krleža, Oni i Mi nalaze se na početku i kraju ovog puta. I u ovom romanu granica je bila središnja tačka. Ona je predstavljena kao limb bure i sklada, razjedinjenja i ujedinjenja: u reinterpretaciji ubistva u Orijent ekspresu – svi su krivi i niko nije kriv! Geografija ovog romana je bila književne prirode a granica se nastanila u samom junaku. Bio je to srpsko-hrvatski roman u kome je junak nosio knjigu Vitolda Gombroviča, odnosno njegovu misao da je bavljenje nacionalizmom drugorazredna tema. Fabula dovodi do ubistva, kaže Demićev junak u ovom romanu. Takođe, kaže i da je paradoks ono što nam pomaže da razumemo i nas i njih.

Kad čitate Demićevu prozu , pitate se kako da razumete njegove česte intervencije u jeziku – roman Po(v)ratnički rekvijem (2012)  je i etno roman ali je i storija o junaku (negativnom) kao što je i plač – jeremijada. On je i poratnički i povratnički. Demić uočavanjem novih odnosa u jeziku, odnosima koje ne primećujemo jer ih jezik ljubomorno čuva, dakle ukazivanjem na skrivene odnose u jeziku uspeva da imenuje novu stvarnost – onu koja je pred nama, koju ne primećujemo i ne razumemo i koja je nacionalnim ljubomorama sakrivena od nas. Pripovedač svedoči o svom izmenjenom identitetu posle rata, on šalje epistole kojima se čisti „od smradnog zadaha krda“: Simeon Malobabić svedoči o svom povratku u Komšiliju u kojoj je četnik – dok je u ustaša za sebi istorodne – dakle, one koji žive u Susjedstanu. Ovaj roman prerasta u univerzalnu priču o ratu Suseda/Komšija, on je istorijski u diskretnoj meri, meri dovoljnoj da istorija bude prepoznatljiva kao ponovljiva priča čija je jedina svrha da iznova rađa zlo. Demić demaskira zlo 20. veka – stvara univerzalno-istorijski narativ kome nije potrebna distanca (zahvaljujući kojoj svako sećanje može jedino da izvetri!), narativ koji nastaje iz ličnog poratničkog i povratničkog iskustva susreta sa Babanijom koja je tiha, divlja kombi-civilizacija – civilizacija o kojoj govori junak svestan da lopov ne poseduje nacionalnost. U toj civilizaciji vlada profesionalni srebroljub – srboljub ali su tamo i ljudi koji nigde ne pripadaju i kao takvi predstavljaju nečistu savest država. Tamo bivši neprijatelji u veselom paklu prodaju tuđu imovinu, pop je više mrtvozornik nego sveštenik. Mali Radojica, Dušan Silni, Ivo od Poslavine i drugi junaci proterani iz tradicije ne mogu da pronađu svoje vekovima sanjane postamente. Izmena imena u ovom romanu je odgovor poraženog čoveka, njegov pokušaj da ne učestvuje u istoriji već da se snađe u večnosti zajedno sa onima koji poput njega trpe zlo ali sa onima koji to zlo stvaraju.

Kritičari su primetili da je Demić napustio ironiju iz prethodnog romana (Trezvenjaci na pijanoj lađi) zamenivši je sarkazmom. Sa svojim poslednjim romanom, Demićeva proza se približava cinizmu. Cinika ne volimo jer najčešće ne vidimo da njegova ravnodušnost prema dobru i zlu nastaje posle neuspelih pokušaja da se nadvlada zlo. Možda postoje čitaoci, Demićev pripovedač kaže da na sreću i neće biti mnogo njegovih čitalaca, koji će u ciniku videti bezočnost i bestidnost – oni onda neće videti sopstvenu prazninu koja nastaje sa nesposobnošću da sami mislimo.

Demićeva proza objavljena 2015. godine, Ataka na Itaku, nastavlja da predstavlja svet piščevog zavičaja koji neumoljivo nestaje zahvaljujući najviše razlozima koji su ugrađeni u sam nastanak tog sveta. Priče u Demićevoj poslednjoj knjizi su ispričane između čuda pred kojim grešni svet ne pada na kolena već zuri u njega i čuda od koga su se svi umorili. Na tom putu nestaje i priča – ona se gubi između onog ko priča i onog ko sluša.

A ko priča i kome je namenjena priča?

U prvoj priči („Ataka na Itaku“) to su Femije (Homerov pevač) i Argus (Odisejev pas), nadalje je to prisilno mobilisani dobrovoljac, zatim Hapsanž Birs (potomak Embrouza Birsa i savremenik Džulijena Asanža) i pripovedači koji su svedoci rata.

Ovi pripovedači znaju da priča potkopava oveštale istine i unosi više svetla na tamnim mestima – da su sve pesme nastale za uši gospodara lažne. Laž je „prilježnija za prepričavanje, dok istina ostaje nedohvatna i nikad dopričana i dorečena“, da je pesma paravan za trgovinu a da su pevači gospodara često prerušeni crnoberzijanci. Femije i Argus otkrivaju da se Odiseja odigrala pre Ilijade, da je Odisej odbio da bude mobilisan zbog odbegle žene kao i da je uništio zavičaj kako taj isti zavičaj ne bi uništio njega. Dakle, u priči „Ataka na Itaku“ ispričana je svojevrsna obrnuta travestija. Videćemo da su i ostale priče takođe travestije. Demićeve priče su višeglasne, precizne u svojim preuzimanjima i logične kad produžuju poznato. On je nemilosrdan prema svakom autoritetu, dozvoljava da se krajnosti susretnu kako bi priča bila ispričana.

Druga priča („(B)rat naš nasušni“) je poluroman, roman invalid: bio bi ceo roman da nam je poznata i druga polovina priče – on je poluroman jer morbidna stvarnost ne može da dovede ni do slobode, ni države ali ni do romana. Demić sakuplja svu besmislenost rata u nizu anegdota, u nekoj vrsti enciklopedije besmislenosti.

U „Presretnutim depešama Hapsanž-Birsa (Vikiliks proza)“ istorija se seli u književnost: Komšilija i Susjedstan su sagledani u svojoj kratkoj istoriji koja ih dovodi do onog što im je trajno zajedničko – a to je poraz u ratu i jednih i drugih.

„Švejk na odsustvu“ i „Susjedstansko-komšilijski gambit“ govore o karikaturi karikature – o ratu koji je do krajnosti obesmislio svet, travestirajući Hašekove Doživaljaje dobrog vojnika Švejka ali i priču „Kraljevska domobranska ugarska novela“ Miroslava Krleže.

Ova, kako je Demić naziva „komedija burleskne besmislenosti“, podsećajući nas na Špenglera, je travestija koja nam je bila neophodna kako bismo se suočili sami sa sobom. Ona za svoje predloške ima ne samo Homera, Hašeka ili Krležu, i nije reč jedino o travestiji (presvlačenju lava u magarca) izraza – brat je i brat i rat, dan je suđen i sluđen, imena junaka iz književne i folklorne tradicije su obesmišljena u novom kontekstu već reč i o posebnoj vrsti travestije sadržaja: i to sadržaja koji nije nužno književni. Demićeva knjiga Ataka na Itaku je travestija diskursa koji se dugo oblikovao, a koji je sa posebnom snagom rebrendiran od kraja 80-ih godina 20. veka. Dakle, Demićeva travestija za svoj predložak ima diskurs nacionalnih stereotipa, podele na nas i njih – na jednom mestu će reći da „sem njih valja nam sve njihovo“ (odnosi se na pljačke tokom rata).

Ovo je ubedljivi književni odgovor na travestiju koja se već odigrala u stvarnosti: stvarnost je ranije od književnosti prevela sa visokog na nisko sve što se moglo prevesti. Demićeva najnovija proza stvari dovodi na njihovu pravu meru – a to je upravo ono što je i najvrednije u njoj.

POD STAKLENIM ZVONOM SAMOĆE

samoca

Usamljen čovek je neprirodna pojava,
jedan biološki paradoks bez ikakvog osnova.
„Testament“

Nema respektabilnijeg opusa u savremenoj srpskoj književnosti, a da je tako nedovoljno čitan i tumačen – kao što je opus Vidosava Stevanovića. Ne postoji značajnija pojava ove literature od njegove, a da se tako unisono već decenijama ignoriše i prećutkuje. Ne bi nas trebala tešiti okolnost da vreme površnog čitanja traje od početaka ove književnosti sve do danas.

I pre njegove pojave nije bilo malo pisaca koji su govorili i pisali kao da se obraćaju slepoj i gluvoj publici. Biće ih verovatno i posle njega. Međutim, malo je njih koji su sa takvom odlučnošću i upornošću nastavljali da stvaraju, uprkos svemu, više radi sopstvene savesti – nego želje da ga neko čuje i razume, govori i piše iz sopstvenog gušta, u slavu govora i pisma, oporo, cinično, oštro, ubistveno i samoubistveno, braneći instituciju slobode govora i mišljenja, braneći radost stvaranja, piše i govori s one strane vremena, kao sa one strane groba, nepotkupljivo, hladno i bez (sa)žaljenja.

Nastavlja da piše, svestan da za veći deo njegovog opusa ne znaju ni oni koji su navodno dobro informisani, oni koji po prirodi svog posla treba da budu upoznati. Uprkos udruženoj ćutnji takozvane akademske zajednice koja do poslednjeg zalogaja prežvakava sopstvene mitove i predrasude.

Delo Vidosava Stevanovića je neprestana mena i zato nesvarljiv obrok za one koji unapred imaju stav i fioku u koju se ljudi i njihova dela pohranjuju ad acta. Srećom, sudbina velikih dela nije u potpunosti prćija kodifikovanih tumača. Velika literatura po pravilu traži i nalazi svoje čitaoce i tumače na neočekivanim mestima i nepredvidljivim stranama. Traži ih i nalazi, sa ma kolikim zakašnjenjem, nikad na štetu dela, često na žalost svojih savremenika.

Ne može se Vidosav Stevanović svoditi samo na onih nekoliko knjiga iz prve faze stvaralaštva, nazovimo je (uslovno) kragujevačkim ili šumadijskim tematskim krugom: Refuz mrtvak, Nišči, Konstantin Gorča, Testament. Svi znamo da ne može, ali ta teza se uporno pothranjuje. Uprkos upozorenjima da je uvredljivo svođenje bilo kog pisca na pojedina njegova dela, na manji deo opusa. Tromim i lenjim duhovima je oduvek bilo lakše redukovati delo, a time i pisca. Pogotovo ako je taj opus zamašan, ako je taj pisac plodan i raznovrstan, a uz to ne beži da javno misli o temama koje nisu isključivo književne.

Dobronamerni čitaoci bi lako uočili sledeću, beogradsku fazu (Periferijski zmajevi, Carski rez i  Zapečaćeni grad), kojima se pridružuju dva potpuno nepročitana romana (Demoni i Sibila), napisana u egzilu, kao i ona sledeća, pariska, koja predstavlja najviše domete njegovog romansijerskog rada, oličenu u romanima Stranac koji sa vama boravi i Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim.

Sledeći, krajnje angažovani i, valjda, zato najviše ignorisani tematski krug koji se proteže od trilogije Sneg i psi, preko kratkih romana Ista stvar, Iskra, Abel i Liza, preko O mestima tužnim i dubokoj noćiKako ptica kaže i Ako jednom umrem, sve do posve samosvojnog dijaloga sa Domanovićem – Stradije i komentara.

Kruna njegove spisateljske avanture čini dnevnička trilogija: (Dnevnik samoće, Splin Pariza i Dnevnik povratka (koji se još ispisuje). To je vanredna gozba za svakog zahtevnog čitaoca. U njoj je na probi sve; vreme u kojem je pisac stvarao i protagonisti koji su tom vremenu, na ovaj ili onaj način, delovali. U njoj se otkrivaju neke od postulata književnog zanata; budućim proučavaocima se podastiru brojni autopoetički putokazi i ključevi, pojašnjavaju se okolnosti nastanka pojedinih dela – svedočeći o jednom iznimno bogatom i nesvakidašnjem životu i opusu, dragocenoj i netipičnoj književnoj odiseji i svedočanstvu koje bi služilo na čast svakoj kulturi. Našoj, pogotovo!

A uz sve to, nikako ne treba smetnuti sa uma brojne drame (manji deo se nalazi u izboru Narod čeka zemljotres), eseje i mnoštvo publicističkih tekstova i intervjua razasutim po knjigama, časopisima i novinama. Priznaćete da je reč o jednom od najvećih opusa u srpskoj književnosti, opusa koji se, srećom, još uvek obogaćuje i širi.

Stevanovićev prozni poduhvat je značajan i zbog toga što je pokazao kako do tad neestetizovani materijal može itekako da bude predmet estetizacije, kako to već rade pisci koji se nalaze na poetičkoj prekretnici. Već na svojim počecima, uspeo je da jezičkom magijom, poezijom – izbegne zamku padanja u goli naturalizam. On je svoj postupak nazvao „čaranjem rečima, magijskim obredom bez sveštenika i vrača“.

Možda se površnom čitaocu tako ne čini, ali Stevanovićevo delo je školski primer doslednosti, ali i primer sistemastkog izneveravanja te iste doslednosti. On jednako slika ljudsko dno; običnost i nebeske čovekove uzlete velikodušno prepušta drugima, manje darovitima. U prvoj fazi to dno je poetizovano, gotovo bezazleno u svom obilju. Skoro da se nije ticalo čitaoca; pisac je uvek taj koji sve obavlja umesto njega.

Međutim, naredne faze njegovog stvaralaštva veoma se tiču čitaoca; nema više distance ni poezije. Nema ni piščevog obzira prema njemu. Surova stvarnost je na delu, ne isključujući politiku, to najdublje dno na kojem se vrši manipulacija čoveka i njegovog humaniteta. Onog, dakle, dna koje svima radi o glavi, kako protagonistima tako i pasivnim posmatračima.

Istina, treba imati stomak za toliko bogatstvo ljudske poganije, za onoliku erupciju cinizma, jezičkih i logičkih paradoksa, tu hladnu vivisekciju našeg uma i ovdašnjih naravi. Niko u našoj književnosti nije toliko duboko zahvatio sa našeg samoubilačkog zdenca i njegov sadržaj nam, kanetijevski otrežnjujuće, sasuo za vrat. Gotovo da sam ubeđen da ukoliko se neko nije prepoznao u Stevanovićevim knjigama zasigurno ih s pažnjom nije ni čitao.

Ne treba sumnjati da je pisac prošao jeftino, da skupo i preskupo nije platio svoju spremnost i hrabrost da se otisne u predele gde je jedino sigurno nerazumevanje, mržnja, zavist i samoća.

Postoji u Splinu Pariza jedan pasus koji magistralno svedoči o čovekovoj, spistaljeskoj samoći. I zato zavređuje da se u celosti citira: „Život počinje sa ostvarenom samoćom, onom koja nas udaljava od drugih i čini da im budemo bliski. – život se završava tamo gde je počeo; biće se ne vraća svom početku nego sebi, svojim izvorima: ‘izgubljena čovečnost’ može biti pronađena tek ako se udaljimo od ljudi i ako ih tako primimo u sebe kao majka koja ponovo prihvata sina razmetnoga. U potpunoj tišini čuće se prvo udaljeni zvuci truba koje se približavaju, dolazeći iz dubina koje su u nama; one će srušiti zidine vibracijama svoga gneva; one će se ponovo vratiti u tišinu duše jednog jedinog čoveka koji je postao mnoštvo.“

U celokupnom delu Vidosava Stevanovića samoća nije usputna kategorija, već uslov svih uslova i cilj svih ciljeva. Ona nije samo onaj pesoovski uslov da bi se bilo pesnikom. Samoća je svestan izbor i stav, pogonsko gorivo piščeve duhovne gladi, kao i njeno prokletstvo.

Na jednom mestu u svojoj trilogiji Sneg i psi, pisac uvodi turiste, tu novovekovnu pošast, obezličitelje i izrugatelje svake lepote, prizivajući samoću i mir kao nasušnu potrebu. Jedan od junaka šeta za njima ka Partenonu i konstatuje: „Ono što me vuče prema gore nije lepota kamena, ostavio sam iza sebe i divljenje i gađenje, ne uzbuđuju me opšta mesta. Neki smatraju da pred velikim i neprolaznim lepotama treba imati duboke misli, citirati Getea i pozvati se na neki nerazumljiv fragment grčkih tragičara. Meni se događa nešto drugo, sasvim drugo. U blaženstvu ravnoteže ovoga hrama tražim beskonačan mir, okružen ukočenim užasom koji ne može prodreti unutra.“ Savremenom čoveku upravo to nedostaje, ma koliko bilo neizvodljivo – mir otporan na užase.

U istom delu pisac kroz svoje junake demonstrira prednosti samoće a da ih ne navodi. Radije se bavi čovekovim pristajanjem na pasivno članstvo u čoporu ili krdu. „Ima mesta na svetu gde sam ništa ne značiš – i zbog toga moraš biti sa drugima, neprekidno sa drugima. Sa njima značiš još manje, bivaš gori od sebe i od njih, postaješ ništarija i uživaš u tome što ćeš jednom biti zver.“ A malo dalje podvlači taj paradoks: „Ljudi vole da budu zajedno, valjda zato što ne vole sebe. Ili zato što se unapred mrze; onda je najbolje biti blizu. Ako si daleko, kako ćeš mrzeti?“

Za Stevanovića književnost je jedini moguć izbor, jer „biti umetnik, to je sadašnjost, to je ovaj trenutak“. Uprkos svesti o limitima svake umetnosti, o književnosti nemoćnoj da kvari ili popravlja svet, pošto ona, kako on kaže, „jedva ako ga čini nešto zanimljivijim“. Sad već prilično davno, pišući o jednom Bulatovićevom delu, Stevanović ni tad nije imao iluzija, kad je konstatovao: „Literatura je borba neprestana i to poglavito protiv sebe; sve ostalo je unapred protiv.“

Stevanović je siguran da je pisanje „nešto više nego govoriti i nešto manje nego živeti“! Samoća je za njegovo stvaralaštvo uslov, često kazna i jedina nagrada. Ona je svemu i uzrok i posledica.

Celoupno delo Vidosava Stevanovića nam poručuje da sa samoćom treba ozbiljno računati. Ona nas čini mislećim bićima, a to znači – ljudima odgovornim u svom vremenu, odgovornim prema svojim precima i potomcima.