ИГРЕ БРОЈЕВА

ИГРЕ БРОЈЕВА (одломак)

I

(На сцени стоји четворочлани оркестар који, док публика долази, читаво време свира. Свира и  пева.)

Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
моја кућа стоји на двије греде.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
моја дјеца ходају боса, гладна.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
с празним торбама враћамо се кући.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам,
Цигани гладни чергаре по свијету.
Погледај, Боже, да могу да ти се јадам.

 Јој, али Бог неће да нас гледа!
Јој, али Бог неће да нас гледа!

(Из оркестра иступа човек средњих година, држи виолину у руци и обраћа се публици.)

КАЛАЊОШ: Даме и господо, мој наклон, свијетао дан вам желим, иако се човјеку одавно смркло. Ја сам Ђорђе Калањош, шеф овог оркестра. Овдје сам да бих отклонио вашу недоумицу око доласка на овај час. Можда сте помислили како сте залутали и ушли у кабаре на отвореном? Не брините! У представи сте! Иако вам се чини да сте изузети! Али ни то није разлог да се забринете. Ми смо овдје, како су многи и наслутили, завјеса. Музичка завјеса. Плод смо вјере аутора овог комада по којој стварност са те, ваше стране, изгледа мање страшна од оне на овој отвореној позорници. (Придружује се оркестру и неко време свира. Поново иступа.)

Ђилабен ромален
ђилабен, чавален
ме тумендар џава
андо парно тхем.

 Пјевајте Цигани,
пјевајте, свирајте,
побјећи  ћу од вас
у бијели свијет.

 ЦВЕТА: Истина је да се зовем Цвêта, али је лаж да у мени било шта цвéта. Напротив, увело је све у мени и на мени. Удовица се не може звати Цвета. Моја улога је да венем и копним, али, ако може, да то буде – стојећи. И да чекам. Ни сама не знам шта то треба да дође, кад је поред мене све већ прошло или ме је мимоишло. Да чекам тугу да спласне? Или мужа да ми се врати? Деца да одрасту, па да и њих одведу од мене? Или да чекам разум да се међу људе врати и да овај рат не буде стварност, већ пусто сновиђење?

АDVOCATUS DIABOLI: Господо судије, цењена порото, даме и господо, на крају свих крајева, ја, у ствари, не знам чији сам овде бранилац. Убијенима није потребна (ничија) одбрана, док, с друге стране, оне који на овај свет гледају преко нишана нико не може да одбрани, и њихову кривицу умањи. Одбрана по службеној дужности служи формалним и процедуралним захтевима, а мени даје могућност да о читавом овом догађају дам лични суд. Прецизније речено, да себе покушам да одбраним од суђења. Дакле, многи ће (у) моје излагање доживети као пуко моралисање; али – оно увек долази накнадно, кад све прође и када је већ за све касно. Својом завршном речи ја надокнађујем неразуман изостанак истраге. Сматрам овај предмет давно и неповратно завршеним. Ако је сврха обнављања овог процеса била рехабилитација убијених, верујте, усмерена је у погрешном правцу. Ако је, пак, све ово организовано како би се сви ми, учесници ове суданије, рехабилитовали, бојим се да је и за то одвећ касно. Нема средства ни начина којим би се оправдала нечиста савест живих! Спрам нас, леже ОНИ, чисти и неокаљани, као и у време егзекуције.

СВЕТА: Можда сам за осуду… Јер сам Светислав, или краће – Света…. можда носим такво име јер ми је суђено да ми се свет сруши на главу… и што сам својим очима видео да човеку ништа није свето… Можда сам за осуду само зато што носим ово име, а највише зато – јер сам преживео, био међу прокобројнима, дакле у групи из које су надопуњавали оне групе које су водили на стрељање… Света јесам, али у мени ништа није свето, нити ми је, након проживљеног, било шта свето… Овај свет је за мене престао да постоји, испразнио се од кад су, на моје очи, онолике црне поворке отишле из њега… Ништа више не виде моје очи, сем мртвих пред чијим одсуством, ево, стојим и не умем нити да коракнем, нити реч да изговорим а да ми она у устима не запне… Не умем ни да ћутим… И ћутање су убили у мени…

МОША: Вероватно сам унапред крив… јер се презивам Ели и јер ми је име Моша, мада су ме сви у граду звали – доктором. Доктором за рађање, па сам се ваљда зато толико омилио смрти… Вероватно сам крив јер сам рођен у Нишу. А можда и због тога што сам председник јеверејске заједнице у Крагујевцу и што ме, откако је црнило умарширало у град, свако мало узима за таоца…. Уосталом, знам да свака чињеница из наших живота може постати разлог за бар једну кривицу…. Вероватно сам крив јер сам гимназију завршио у Крагујевцу, а медицину у Бечу… Да је нисам завршио, не бих знао на каквој крхкој сламци виси људски живот… Неизоставно сам крив јер сам ово што јесам. А понајвише сам крив што нисам неко други, нешто друго и што не живим на неком другом месту и у неко друго време… Вероватно сам крив, али кривицу не признајем…

ЂАК: Знате и сами, свако дете показује нестрпљење у погледу свог одрастања. Ни ја нисам био изузетак. Било је неподношљиво дуго чекање уласка у свет одраслих. Није ми било довољно што сам опонашао старије, већ ми је било криво што нисам рођен већ стасао. Детињство сам сматрао кулуком којим плаћам улазак у друштво одабраних. Тог октобарског дана, када су нас Немци извели из школе, чак и они ретки међу нама који нису марили за брзину одрастања – стасали су за непуна два дана. Нема тога који  није остарио. А бојим се, није мали број ни оних који су, у исти мах,  подетињили, одрасли и остарили пред стрељачким стројем. Било је прекасно за кајање јер се тескоба ушуњала под детињу кожу.

MИЛИЦА: Једино је истина да сам Милица. Да сам жена. И да сам стрељана. Поред мене су пале и Лидија и Адријана и Сузана и Сара… У исти мах и једнаком брзином као и толики мушкарци… Све друго су пуке претпостваке. Поготово је нагађање да је моја смрт плод забуне или тобожњег бркања идентитета. Наводно, моје име је била мета, а не ја, поготово не моје тело. Име за које сам мислила да ми је штит, претворило се у омчу. Однекуд је добијен налог да се уклони извесна Милица, ко год да стоји иза тог имена. Не зна се ни ко је издао налог да се то учини. Без обзира чија сам кћерка, сестра или жена. Неко је издао наређење, неко ко располаже брижљиво формираним картотекама и тајновитим списковима, неко ко класификује људе тако да једне треба лишити живота а друге поштедети. Бар до следеће прилике, до неке следеће одмазде. Неко је преузео божје прерогативе давања и одузимања живота. Неко ко верује да ће свет постати бољи, сигурнији, пространији, уколико се уклони бар једна Милица, ако се побије бар неколико хиљада људи.

АРХИСВЕДОК: Ево, након дугог и тегобног живљења, ја, једнак са вама и са њима, изјeдначен, дакле, и са живима и са мртвима, коначно добих прилику да из ове, небеске перспективе, изнесем непристрасан суд о свом земаљском указању. Пред свако биће отјелотворено на Земљи постављен је задатак који мора да изврши и, док то не учини – нема разријешења обавезе и изласка из улоге. Свако је дужан да добијени задатак беспоговорно изврши до краја, а евентуално опирање само отежава и одгађа његово спровођење. Приликом расподјеле улога мени је додијељено да будем  – Свједок. Ако питате – Свједок чега? – одговор знате и сами: – Свједочити се може само о Злу. Питате ли ме – Шта је Зло и чему оно служи? – објашњење нећете добити ни од мене, нити од било кога другог. Само мртви разумију језик Зла. Знамо да се Зло никад не може предвидјети; знамо да је ту тек пошто се све већ деси и прође. Не зна му се поријекло, јер стално измиче и поприма неограничен број појавних облика. Не наслућује му се ни сврха ни циљ: оно се наводно увијек чини ради – Добра. Слутим да је Зло вјечно, баш због непрестаног опирања прецизном дефинисању и јасном разумијевању. Зло је увијек тврд, претврд орах; тешко се домишља и још теже измишља. Има га толико да смо сви до једнога ослијепили од његовог интензивног бљештавила.

ГАНДИ: Ја сам Ганди, некад југословенски, па српски, а сада само – крагујевачки, „мученик од народа за народ“. Зову ме још оцем и мајком крагујевачке сиротиње. Читавог живота су ми се једнако и ругали и тапшали ме по раменима. Како градска господа, тако и последње битанге и нерадници, свеједно да ли сам био користан друштву или сам покушавао да га поправим. Нисам ваљао својим суграђанима, јер сам био – друкчији. Нисам могао ништа добро да очекујемо ни од ових који су незвани дошли међу нас. Нисам, дакле, био вољен ни од кога, иако сам волео читав свет. Тако би било и да ме нису убили. За живота су ме упоређивали са мачком, и њеним недостижним капиталом од девет живота. Поспрдно су ме називали новинарским њушкалом, који забада нос у туђе животе. Нема тог подругљивог имена које ми није пристајало. Како год да ме је „рука судбине“ бацала – дочекивао сам се на ону своју преосталу ногу, јер ми ова десна, дрвена, није могла бити ослонац. Једну ногу сам изгубио у Великом рату; за овај, још већи, остала ми је ова друга, заједно са тврдоглавом главом. Није ме деморалисала околност што не могу да штампам своје новине. По уласку окупатора у град, покушавао дам да нађем нов облик деловања. И није требало дуго да га тражим. Ако нема мира и милосрђа – има мене, Гандија, који све одмењује.

ПРОФЕСОР МАТЕМАТИКЕ: Ја сам професор математике. Зато немам име и презиме. Довољно је што сам просвештеник науке која ће бити оптужена за колаборацију са убицама. Они су приносили жртве непознатом Броју. Кажу да сам познавалац диференцијалног рачуна људске беде која се ослања на силу и интегралног рачуна несреће коју човек наноси другом човеку. И, коначно, ја сам скуп професорских судбина, истераних на ливаде и покошених мецима. Саздан сам од одлучности колеге Николе, професора теологије, избеглице из Хрватске, којег су сапатници у бараци узалудно наговарали да изађе из строја и да слаже да је Хрват. Оног, дакле, који је тај предлог одбио, уз речи: „Не, ја сам Србин. Прогнан сам из завичаја због овога што јесам. А од своје судбине се не бјежи.“ Шта је тиме желео да поручи? – Да се пред смрт може изаћи људским ставом и принципом, јединим који нису могли да му одузму пре него што га убију!

ГРОБАР: И ја сам један од прекобројних. Ухапшен накнадно да будем међу таоцима и мртвозорницима. Један од оних из групе који су данима закопавали мртве. Видео сам свашта и од тога – обневидео. Чуо сам хук мртвачке ћутње и од тога – оглувео. Сада само неповезано причам, ни сам не знајући да ли сам овим слепилом сам видео или су ми други причали, а ја им читао са усана оно што још памте и мисле да знају. Уосталом, чији би вид остао непомућен од оноликих мртвих, унакажених и укочених од самртног грча. Овакве, попут мене, нису убили меци. Убио нас је страх, јер нисмо веровали у добре намере оних који су нас држали на нишану. Не убија само метак. Може то и неподношљива стрепња од скорог умирања. Довољно је видети шта су у стању меци да ураде људском телу, па да човека трајно напусти разум. И човечност. Они, који су убијени, нису знали на шта ће им тела личити после плотуна, док смо се ми, присилни и привремени гробари, сваким новим лешом подучавали на колико се различитих начина може бити мртав.

СЛИКАР: Док се овде убијало, налазио сам се у заробљеничком логору, у Немачкој. За стрељање сам сазнао тек у зиму наредне године. Годинама сам живео понижење и беду, тамо, а сазнао сам за још веће, овде. Већ тад, у мојој глави су се почеле мешати слике које сам свакодневно гледао и оне које сам замишљао на основу оног што сам чуо од сапатника, који су преносили штуре и замагљене вести добијене у писмима из завичаја. Оне камаре лешева које сам гледао тамо здружиле су се камарама за које сам чуо да су ницале овде. У мени је почео да сазрева „ликовни роман“…, мој крик и бес. Мој очај и никад преброђени страх, засео под кожу, уденут у коштану срж. То се дешавало и онда кад сам почео да скицирам ту слику, која је под мојим рукама почела да се распада, или, боље, почела да се умножава, или још прецизније – стала да се увећава у монументалну слику, способну да у себе увуче све мотиве који су ме прогањали. Множиле су се и моје дилеме, које су, одмах, постале и сликарске. Нисам умео, или ми се није дало да насликам лица. Поготово нисам умео да ухватим лица убица. Ако су их уопште имали. Нису хтела на платно. Или их платно није примало на себе. Не знам. Шлемови су им усисали лица, заменили их, а тела постала сенке… нема ту ни очију које би нас, и сада, нетремице гледале, као што су гледале људе док падају као снопље… Униформе си појеле тела, обезличиле идентитете, а сваки људски покрет убилачко оружје које су теглили. Сликао сам свој крик, на платно утискивао своје мало, очајничко – доста! Доста крви! Доста убијања! Доста смрти! – А премало живота! Урликао сам на платну, бојама и наговештајима, жустрим потезима и дискретним сенчењем, а све да бих осликао своје – Доста! Свако од нас, овде, има своје – доста! – и ред је да га свако искаже на свој, једни могући начин, како не бисмо постали робови већ створеног и знаног. Потенцијалне убице увек треба изненађивати неким новим – не! Увек новом и неочекиваном негацијом!