Za većinu pisaca vest o nagradi dolazi kao kratkotrajno obasjanje usred svakodnevnih sumnji i iskušenja koje svaki stvaralački napor podrazumeva. Naročito ako se radi o nagradi koja nosi ime Meše Selimovića, pisca koji je od nesigurnosti i sumnje izatkao najvrednije stranice naše literature.
Podsetio bih vas da je, bolno iskreno, Meša izrekao: „Ta obeshrabrenost, klonulost, nevjerovanje u sebe, ostavili su traga na meni sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u sebe, zato svakom poslu prilazim kao početnik, strahujući od negativnog suda“.
Dakle, bila je to najpre nesigurnost u sebe i sopstvene snage, a onda i nesigurnost u jezik, sumnja u reči (i njihovu moć da tumače čoveka i svet), nesigurnost u ljude, ideologije, države i svaku vlast.
Zaronio je duboko i snažnu u ljudsku ponornost, uprkos tome što se u Sjećanjima vajkao kako je to sve još uvek plitko i tanko, spram njegovih uzora – Dostojevskog i, delimično, Tomasa Vulfa. Pokušao je da dopre do odgovora – šta je to što samu nesigurnost rađa, krepi i umnaža. Svejedno, uprkos velikom uspehu kod čitalaca i kritike, Selimović se jednako žalio kako još uvek traži jezik za kojim je težio, dok su njegovi veliki uzori i dalje „ostali nedostignuti“.
Posle njega, lako je biti iskren, pa priznati da su sumnja i nesigurnost i moji pratioci, pogotovo tokom poslednjih desetak godina od kako ispisujem svoje petoknjižije (koje Ćutanje iz Gore hronološki otvara) u čijem je središtu sudbina Srba iz Hrvatske, gde sam rođen, ne znajući da li će moj pristup biti interesantan i podsticajan za čitaoce i kritičare. Priznajem i to da sam neretko pomišljao kako uzalud traćim svoje dane na nešto što nikog ne dotiče.
Zato sam počastvovan svakim glasom kojeg su mojoj knjizi podarili kritičari, a ime Meše Selimovića će biti dodatno ohrabrenje i podstrek da u pisanju, urpkos svemu i svima, ipak ima smisla – ne samo za pisce, već i za sve one koji se druže sa njihovim knjigama.
20. 02. 2017.
Оставите одговор