Književnik Mirko Demić, za „Novosti“, o knjizi „Ataka na Itaku“ i sudbini Srba u Hrvatskoj. U burlesknim pripovetkama iščašen pristup ratu, stvaranju država, porazu
PROBAO sam da na literarno adekvatan način ispričam priču o stradanju Srba u Hrvatskoj, jednu apsolutno gubitničku priču. Imao sam tu nezgodu da budem među retkima koji pokušavaju da govore o porazu i nacionalnoj katastrofi. Istovremeno tražim uzroke i nagoveštavam moguće odgovore na pitanja zbog čega je sve tako izgledalo, zašto su pogubni rezultati i kakvo je finale tog rata bilo – kaže, za „Novosti“, Mirko Demić, povodom zbirke pripovedaka „Ataka na Itaku“, u izdanju „Agore“, koja na poseban način otvara pitanje ratova koji su na jugoslovenskim prostorima vođeni devedesetih.
Reč je o četvrtoj knjizi u Demićevom zamišljenom petoknjižju o sudbini Srba iz Hrvatske, od kojih su do sad štampane tri („Molski akordi“, „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ i „Po(v)ratnički rekvijem“). Peta knjiga je, po autorovim rečima, pri kraju i trebalo bi da bude objavljena sledeće godine:
– Nisam imenovao Krajinu, ni Srbe ni Hrvate, ni Srbiju ni Hrvatsku, nego iz „iskošene“ atmosfere o svemu govorim univerzalnim jezikom, razumljivijim za one koji nisu upućeni u naše zađevice. Ova knjiga ima burleskni, parodičan ton, nagoveštavajući odgovore na to zašto smo prošli tako kako smo prošli. O neozbiljnosti i o neozbiljnim nacionalnim projektima jedino se može govoriti parodično, gotovo na nivou humoreske. Ovo je iščašen pristup ratu, stvaranju država i ratnom porazu.
Knjigu „Ataka na Itaku“ sačinjavaju pet dužih pripovedaka („Ataka na Itaku“, „(B)rat naš nasušni“, „Presretnute depeše Ambrozija Hapsanž-Birsa“, „Švejk na odsustvu“, „Susjedstansko-komšilijski gambit“) uokvirenih prološkom i epiloškom pričom. Naslovna pripovetka opisuje „junaštva“ legendarnog mitskog junaka Odiseja, iz usta dva sporedna junaka iz epa – svirača Femija i psa Argusa. Njihova priča se razlikuje od one zvanične, nalikujući na istoriju autodestrukcije, što svaki rat u svojoj suštini i jeste.
– Prva priča nagoveštava ili sluti izvesne suicidne momente, a to sam pokušao da ispričam pomalo karikirajući deo „Odiseje“. Tu Odisej nije najmudriji i jedan od najveštijih grčkih junaka, već dezerter koji je jedino junaštvo pokazao ubijajući komšije i sugrađane. U drugoj priči date su anegdotske epizode sa prve linije fronta, iz pozadine, kafana, za vreme pucnjave, primirja… Centralna pripovetka je pokušaj da jednog velikog američkog pisca Embrouza Birsa oživim u liku špijuna koji u depešama iznosi predrasude i utiske o nama, gleda nas sa čuđenjem i ironijom – kaže Demić.
Iako tematizuju poslednje ratove u našem okruženju, Demićeve pripovetke govore suvereno i o bivšim i budućim ratovima, bilo gde da se vode. U podnaslovu su označene Špenglerovom sintagmom, kao – komedije burleskne besmislenosti, nagoveštavajući neobične zgode i neočekivane obrte, one u stvari nagoveštavaju štošta od onoga što se odvija iznad i ispod onoga što je ratna pojavnost.
Istovremeno, u ovoj knjizi srešćemo istorijske ličnosti, antiratne pisce, poput Hašeka, ali i njegovog junaka Švejka.
Poznatog Hašekovog junaka, koji je bio naivan, bleskast, u ovom ratu vidim kao glavnog kreatora i podstrekača. Kada neozbiljan čovek to radi – neozbiljni su i rezultati. Dva su odgovora o stvarnosti o kojoj govorim: ogorčenost i komičnost situacija, koje su porodile neoizbiljni projekti, kreatori i učesnici.
BEZ KNjIŽEVNOG ODGOVORA
IMALI smo razne pokušaje da se prethodni rat na književni način obradi, ali je malo urađeno, i zato se nisam žurio da i sam dam svedočenje, progovorim iz sopstvenog vremena. Nikad nije kasno. Ovo je približna mera, sa distancom, ironijskim odmakom i zrelošću da se progovori stišanije i komičnije. Način na koji Hrvati tretiraju ovu temu prilično je intimiziran i pristupaju joj površno. Ali ni oni ni mi nismo dali adekvatan književni odgovor. Hrvate, inače, ne interesuje naša književnost, ma koliko se odnosila i na njih. Mi smo daleko znatiželjniji.
Večernje novosti, Beograd
Оставите одговор