dva

DVA STANISLAVA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI – VINAVER I KRAKOV

– Snatrenje nad jednom fotografijom –

Biti tužan izdajstvo je prema čovečjem rodu, jer je svaka tuga izgovor za novu tugu. Često sam bio nesrećan – ovo je tačna reč – što su veliki ljudi koje toliko volim, Betovn i Mikelanđelo i svi, bili nesretni i usamljeni. Često čovek ima zemljišta za tugu, ali nema nečega konkretnoga, izgovora. I onaj ko ume da bude tužan daje toga izgovora ljudima, materijala, kamenja i cigalja, teških cigalja i očajno teškoga kamenja.
Svi smo manje-više, rođeni da budemo tužni, ali ne ume svako da to bude kako treba, i traži ma kakvu sitnicu za izgovor. Tuga je u nama, ali ne u onome što joj služi.
Sakrijmo od ljudi, kao od male dece, sve žigice, kojima bi oni mogli da raspire požar u svojim lako zapaljivim dušama.

Stanislav Vinaver, „Misli“, 1913.

1.

Namera ovog teksta nije da utvrdi stepen uticaja poljske civilizacije na ovu našu, srpsku, nasušno gladnu drugačijih specimena i podsticaja i istovremeno nepoverljivu na sve novo i drugačije – već da pažnju eventualnog čitaoca usmeri na dve umetničke i ljudske sudbine čije su tragovi u našoj kulturi nezaobilazani, uprkos višedecenijskim otporima i diskvalifikacijama, kako za života, tako i po njihovom okončanju.
Pod ovim nebom uvek je bio i ostao zagonetan svaki susret dvaju bića, njihovo sudbinsko ukrštanje, preplitanje, prelamanje, ogledanje, njihova slaganja i mimoilaženja. Uvek je bila privilegija živih da reflektore svoje pažnje usmeravaju na određena lica i pojave, na konkretne događaje, ali i da sličnosti konstruišu na osnovu ličnih utisaka, verovatnoće ili čudnih podudarnosti koje im se čine jasnim dokazom umešanosti više i moćnije sile – udela božanskog.
Ova priča svoj početak ima u Varšavi, gradu odakle, kombinacijom neobičnih okolnosti i svesne namere, sasvim svejedno, sa različitih strana i povoda u Srbiju dolaze dvojica lekara, očevi Stanislava Vinavera i Stanislava Krakova – Avram i Sugmund. Njih dvojica nasukali su svoje životne brodice na ovdašnje hridi i, ispostviće se, na njoj ostavili značajan trag. Kako svojim ličnim lekarskim angažmanima, tako i preko sinova, čija će dela predstavljati trajnu vrednost u srpskoj kulturi.
Obojica lekara stižu u Srbiju sa predačkim „teretom“ do kojeg, svako na svoj način, naročito drže. Avram potiče iz jevrejske porodice, čiji se prtljag porekla gotovo podrazumeva, dok Sigmund, ne bez ponosa, tegli nit plemićke loze i porodičnih tragedija.
Avram je rođen 1862. u Varšavi. Doktorirao je medicinu u Krakovu, čije je ime istovremeno, i prezime jednog drugog, sedam godina starijeg lekara – Sigmunda. Enciklopedije beleže da je otac Stanislava Vinavera, zahvaljujući ličnom poznanstvu sa Vilhelmom Rendgenom, začetnik radiologije u Srbije – pošto je u Šabac, gde se nastanio 1890. godine, sedam godina kasnije nabavio rendgen-aparat, prvi takav južno od Dunava i Save. Enciklopedije, doduše, navode da je snimak šake kralja Petra I Karađorđevića prvi rendgenski snimak urađen kod nas 1908. godine.
A kad smo već kod kralja Petra, doktor Sigmund Krakov izabran je da u leto 1906. godine bude lični kraljev lekar za vreme njegovog boravka u Brestovačkoj banji. Krakovljev otac je uživao kraljeve sipamtije, dok su razmenjivali sećanja na pariske dane i evocirali uspomene na zajedničke poznanike. A da ogledanjima nema kraja svedoči i podatak da je Krakovljeva tašta, Milica Mihajlović, bila prvi zubni lekar u Srbiji, i kao takva – kraljev zubar.
Međutim, postoje dokazi da je doktor Avram Vinaver Šapčane „slikao na staklu“ –pre kraljeve šake i pre Beograđana. Pasionirani filatelisti ne propuštaju priliku da pomenu kako je u oktobru 2008. godine u opticaj u humanitarne svrhe, puštena doplatna poštanska marka sa likom ovog lekara. Za vreme velike epidemije pegavog tifusa tokom Prvog svetskog rata, Avram je bio upravnik Pete rezervne bolnice u Valjevu, u kojoj je, među sanitetskim osobljem, kao dobrovoljka, bila i Krakovljeva tetka Kasija Miletić. U toj bolnci je i umrla.
Sigmund je u Srbiju došao 1885. godine, kao lekar-dobrovoljac. U Parizu, gde je godinama živeo i radio, između ostalih, družio se sa Srbima i,  „oduševljen srpskom stvari“ u ratu protiv Bugara odlučio da ostavi sina i ženu i stavi se na raspolaganje srpskoj vojsci i slovenskoj braći.
Avram je umro kao rezervni sanitetski major, u Đevđeliji, 1915. godine, a Sigmund Krakov, pet godina ranije kao aktivni trupni lekar, u činu  poručnika, u Beogradu. Teško je poverovati da dvojica lekara koje veže zajednička domovina nisu znali jedan za drugoga u malenoj Srbiji.
Majke dvojice naših pisaca, takođe nisu nepoznate. Ruža Vinaver je pijanista, muzički pedagog i predani popularizator poljske kulture. Šapčani ne propuštaju da je pomenu kao ženu čijom zaslugom je u ondašnju Srbiju dopremljen prvi klavir.
Persida Krakov, rođena Nedić, unuka je Krađorđevog kneza Nikole Stanojevića iz Zeoka, dakle – bila je u srodstvu sa budućom kraljevskom dinastijom, ali i sestra generala Milana Nedića. Ova potonja činjenica umnogome će odrediti ljudsku i umetničku sudbinu njenog sina Stanislava. Nažalost, u Beogradu, tokom Drugog svetskog rata, Vinaverovu majku, uprkos skrivanju, na nečiju dojavu otkriva Gestapo i nakon toga joj se gub svak trag. O sudbini Krakovljeve majke ne znamo mnogo, osim da se tokom rata preudala za Ivka Ivkovića, sudiju Apelacionog suda.
Ispada da su dvojica Stanislava bila predodređena za velika dela.

2.

U svojim delima, obojica sinova se sa pijatetom i ponosom sećaju svojih roditelja.
Vinaver svom ocu namenjuje pesmu i uvrštava je u knjigu Ratni drugovi (1939). Ovako je završava:
Major Avram
Sa  trudom natčovečanskim
Držao je otvorene oči
– Ogromne plave oči pod zlatnim cvikerom –
I nije smeo da ih sklopi ni za tren
Jer je znao
– Pošto i njega trese rekurens
Već toliko dana
A nije tražio zamenu
Jer tome sad nije vreme
U oskudici lekara –

Da mu se može desiti,
Da i on odoli promuklim razlozima
Tome vapaju očajnom
I tako ubedljivom
Bezbrojnih bolesnika,
Koje čuje dan i noć
Nemajući za drugo šta sluha –
I da otvori prozor,
I da iskoči iz ove sobe,
Iz ove varoši,
Iz ove vasione…

U časopisu „Misao“ Vinaver piše članak Pokušaji evropeiziranja – Koncert gđe Ruže Vinaver (1922), u kome, između ostalog, stoji: „Meni je nemoguće kritički  da govorim o interpretaciji moje majke, svaki ton je u mene urastao.“ U nastavku teksta, daje brilijantnu skicu veličine Šopenovog genija, završavajući ga priznanjem: „Ja sam vaspitan u tom duhu Šopena.“
S druge strane, Krakov u svom magistralnom delu, Život čoveka na Balkanu, o ocu piše sa divljenjem i ponosom, a o majci toplo i sa razumevanjem. Očevo umiranje u njegovoj petnaestoj godini života predstavlja prekretnicu u Krakovljevom životu, kao iznenadno odrastanje. On ga ovako opisuje: „Iako je umeo da bude izvanredno strog prema meni, kada bih se ogrešio o ono što su bili principi koje je on postavio sebi, a i meni, uvek je bio voema nežan sa mnom i sve svoje slobodno vreme – koga je tako malo imao – posvećivao je meni, mojim zabavama i mom obrazovanju. On sam, pored toga što je govorio šest jezika, bio je pravi erudit, i njegova znanja iz oblasti sviju nauka i umetnosti, ali naročito iz istorije, uvek su frapirala njegove poznanike… I kasnije, kad sam već išao u gimnaziju, dao mi je ovaj sasvim neobičan savet: – Ako ti neko dirne u čast, ubij ga. Čast je nešto što se brani krvlju.“ Majka mu je večni korektiv, bezuspešno pokušavaći da ga obuzdava, kako u vojničkom pregalaštvu tako i u njegovom neobuzdanom temperamentu, dok su njezina braća – njegovi ujaci, uzori i pokrovitelji u svemu.

3.

Prvi susret Stanislava Krakova sa porodicom Stanislava Vinavera beležimo u pomenutoj meomoarskoj prozi. On se dešava u opustošenom Šapcu, u zimu 1915. godine. Duduše, Krakov se ne sreće sa članovima porodice, već sa „polusrušenom kućom“ doktora Vinavera, „punom razbacanih knjiga“. To mu je bila, kako svedoči, „pozajmna biblioteka“ za vreme kratkog primirja.
Sve drugo što ću nadalje navoditi više je slutnja i mutni nagoveštaj, posledica verovanja o čudesnu moć Slučaja i nezaobilazan rad naknadne pameti. Želim da verujem da tu spada i jedno nedatirnao pismo Stanislava Vinavera upućeno Svetislavu Cvijanoviću tokom rata. Vinaver moli poznatog knjižara da mu nabavi „neke lakše knjige“ na francuskom „za jednog svoga druga“. Tom drugu ne pominje ime, a meni se čini kako nije nemoguće da je reč baš o Krakovu, koji je već prekomandovan u 17. puk i raspoređen na potezu između Šapca i Valjeva. Vinaver to pismo šalje iz Valjeva, iz bolnice istog  tog puka u kojoj se nalazi pomenuta Krakovljeva tetka Kasija, kao bolničarka, i koju on posećuje, naknadno se sećajući potresnih scena umrlih i umirućih ljudi od pegavog tifusa i boginja.
Tu svakako spada i zagonetna pesma „Staša“ iz zbirke Ratni drugovi. I u njoj je na delu zamamna igra ogledala, gde se, bar u mojim spekulacijama, majstorski prepliću sudbine i karakteri dvojice Stanislava – Vinavera i Krakova. Dakle, glavni protagonista ove pesme je potporučnik Staša, pesnik („Ako pesnik biti znači / Napisati nekoliko patriotskih stihova / I desetak ljubavnih elegija“). Za Vinavera smo znali kao predratnog pesnika, a da je Krakov pisao pesme saznali smo vek kasnije; nekim čudom pretekle su četiri pesme u prozi i jedna ljubavna, ako je uopšte njegova. Očigledno, i jedan i drugi su radili slične poslove na Krfu.
U toj Vinaverovoj pesmi suviše detalja se podudara sa Krakovljevom krfskom epizodom: potporučnički čin, na dužnosti ađutanta, u ulozi konačara koji, između ostalog, trebuje hranu za svoj puk, sa njegovim „bezbrojnim vezama sa francuskim podoficirima i komandantima / sa engleskim magacionerima / sa osobljem lađa / Koje su plovile za Francusku…“
Takođe, u Krakovljevom Životu čoveka na Balkanu nalazimo gotovo identičnu epizodu koju Vinaver unosi u ovu pesmu: „Jedno jutro, sasvim u zoru / Potporučnik Staša pošao je sa pristaništa / U zaspali varoš Krf / Da nađe nekog visokog starešinu / U vili kraj mora /  Radi neodložnog posla…“ Doista, Krakov, željan provoda i dobrog ručka, svedoči kako se zaputio u najveći krfski hotel „Sen Žorž“, gde sreće svog ujaka Milana Nedića, tada pukovnika. U istom poglavlju seća se kako mu je ponuđeno da sa grupom oficira ide u Risiju, gde se formira velika dobrovoljačka jedinica od austrijskih zarobljenika, poreklom sa naših prostora. Odbio je. Znamo da je Vinaver bio jedan od tih odabranih oficira koji su otišli u Rusiju. Tu im se putevi razilaze. Međutim, Vinaver nastavlja svoju pesmu o Staši, aludirajući na Krakovljevu radoznalost i nestašluk, u svojoj „večnosti ekstaze“. On piše: „Jasno je sada bilo Staši / Da je najveća sreća lična i ćudljiva, / Da traži da se svega odreknemo / Čak i dužnosti, čak i morala / Ma kako bili postavljeni ― / Da bismo postigli nešto tajno / Neizdržljivo svoje, raskošno i bezmerno…“ Vinaver svoju pesmu završava, rekao bih, ostavljajući utisak sličan onom koji se ima nakon čitanja Krakovljevih ratnih proza, u kojima rat ostaje trajna misterija i predmet čuđenja, nikako razumevanja. „Kao da je nenadmašni  majstor / Sve to sam nacrtao, udesio, ugodio / Ne ostavljajući ništa ađutantima. / Pa kao da je i ceo svet / Gde god se protežu obzorja / Delo savršenoga umetnika / Kome se ništa ne može zameriti / Osim možda to: / Da je sve to nekako prazno i tuđe, / I preterano raskošno, / Dok traju među ljudima ratovi / I narodi stradaju u ropstvu i bedi, / I niko ne uspeva / Da lepotu stvarno potčini čoveku / Rad koga je ona i postala / Pa da zajedno drhte, strepe i saosećaju / ― I likuju.“
Čak i da je Vinaver ispevao pesmu o sebi, kroz nju se, kao i kroz svako umetničko delo može ogledati neki drugi Staša, o ovom slučaju – Krakov. Takva je moć umetnosti.

4.

Nije potrebno da se bude preterano vidovit, pa da se registruje dosluh ove Vinaverove knjige pesama sa Krakovljevim prozama. Isti je slučaj i sa njihovim putopisima. (Konstatujmo ovde samo činjenice da su Vinaverovi putopisi neopravdano potcenjeni, dok veći deo Krakovljevih putopisa još čeka milost ukoričenja. Na čast ovoj kulturi!) Isti brižan duh nad palim saborcima i ton zabrinutosti nad krvlju plaćenim a zanemarenim prostorima provejava u Krakovljevoj knjizi Kroz Južnu Srbiju i Vinaverovim putopisima Živa Makedonija, Putem odstupanja srpske vojske i Skadar.
Listajući putopise koje Vinaver objavljuje u „Vremenu“, tokom leta 1926. godine, ne mogu a da ne registrujem slatku drhtavicu, dok ih upoređujem sa Krakovljevim putopisima, štampanim pet godina kasnije u istim novinama. Reč je o Severnoj Africi. Putevi im se u njima ukrštaju; čak su im i neki naslovi gotovo isti: Na ruševinama Kartagine, Majmunski potok…; slične su im talasne dužine, intonacija, a gotovo ista radoznalost i nesmiren duh.
Vinaver, kao vrstan kritičar čiji čitalački nerv retko kad propušta a da ne konstatuje vrednost nekog dela, nije ostao slep i nem na pojavu Krakovljevog prvog romana Kroz buru. Vinaveru je roman simpatičan, čak vidi „nagoveštaje jedne smele, neodoljive koncepcije“, ali zamera piscu da nedovoljno kritički gleda na svoje junake, smatra da iskrsavaju mestimične naivnosti, itd. Ipak, Vinaver sluti intutivne nagoveštaje velikog stila, iako su neostvarene.
I kao redak naš kritičar koji je imao stvarnog sluha za poeziju i prozu, Vinaver u Krakovljevom romanu čuje „izvesnu blagu i čednu zatalasanost u stilu“. A zatim, već u sledećoj rečenici svog kratkog prikaza, sjajno anticipira (bar naslov narednog dela) i zagonetno ga završava: „Još jedan udar krila, pa će kroz zvonki vazduh zacvetati i muzika veselim zumbulskim kikotom, sunčanim podvriskivanjem krinova i vrelim poljupcima ruža. Zumbuli, krinovi i ruže koji još ne mirišu, osećaju se kroz ovu knjigu. Oni su tu. Ja ne znam gde.“
Dabome da ostaje zagonetno zašto se Vinaver nije oglaso i nakon pojave Krakovljevog daleko boljeg  i kompaktnijeg romana Krila. Ipak, isprekidana, telegrafska, gotovo mucava a sugestivna Krakovljeva proza, navela ga je da je onako maestralno karikira u svojoj Novoj pantologiji srpske pelengirike, kroz priču „Smrt potporučnika Jezdimira“. Umeo je Vinaver da pecne, lucidno, u srce, svog druga, pa ova fotografija, u prilogu, kao da to potvrđuje i govori da je reč je o dve „vesele prirode“. Na samom kraju svojih memoarskih proza, Krakov se seća kako ga je, dok se u bolnici teškom mukom oporavljao od neuspelog samoubistva, pored Isidore, obilazio i Vinaver: njegovo „okruglo, uvek na smeh razvučeno semitsko lice, jedino ponekad razveseli“. U nastvaku svog sećanja na Vinavera, Krakov piše: „Njegov je duh u stalnom ključanju. On me je već od prvog dana poznanstva prozvao ‘nezakonitim unukom Laze Lazarevića’.“Kada se neuspeli samoubica poverava svom „novom prijatelju i imenjaku“ da želi da napusti službu, on ga uverava da je interesantniji po tome što je jedini pisac u unformi.
Obojica Stanislava sklona su ekscesima naročite vrste. Ostaće zabeležen onaj Vinaverov, usred Sofije, na kraju rata, kad na svoju ruku iz vagona izvodi jedinicu na proputovanju i  sa njima maršira centrom grada, što je izazvalo diplomatski incindent. Krakov ih pravi tokom rata na desetine, izazivajući na dvoboj pretpostavljene starešine, družeći se sa operskim divama u Zagrebu – sve do skandala u kraljevoj loži u beogradskom Narodnom pozorištu, gde u uniformi oficira Kraljeve garde sedi u društvu ćerke bivšeg ministra, na očigled kralja i komandanta Garde. Ovaj ispad će biti sankcionisan prekomandom u Peć.
Dakle, zajednički im je smisao za humor. Krakov negde navodi kako mu čitavog rata nije silazio osmejak sa lica. Uprkos svemu! Njegova se veselost vidi i na sačuvanim fotografijama, a nije izostala ni u njegovim prozama prepunim groteske. Nezaboravne su scene za koje bismo upotrebili upravo njegovu sintagmu – „umiranja u veselom ludilu“. S druge strane, nema većeg šereta u našoj kulturi od Vinavera. Pored toga što je pisao svoje bravurozne parodije i satire, on je i prevodio svetske bisere tog usmerenja. Setimo se samo prevoda Dobrog vojaka Švejka i Rableovog Pantragruela i Gargantue.
Ova je jedna od mogućih priča o dvojici korifeja srpskog modernizma čije su se sudbine ispreplitale nekoliko decenija: najpre poreklom, pa tokom rata, a potom i u živoj matici književnog života, u dnevnima novinama „Vreme“, o zajedničkoj ljubavi letenja avionom. Čim se setimo Vinavera, bar površno poznavajući njegov opus, siguran sam da ćemo se  bar blago nasmešiti. Jednako kao što nam se Krakov smeši sa svojih fotografija i karikatura na kojima su ga crtali savremenici.
Njih dvojca se smeše i danas, uprkos tome što su njihova dela, na ovaj ili onaj način, bila skrajnuta ili izopštena iz ove kulture.

2 мишљења на „DVA STANISLAVA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI – VINAVER I KRAKOV“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *