Knjige

Sadržaj

KAD ONOMAD IZRONI MANASTIR…
Ataka na Itaku
(B)rat naš nasušni; poluroman
Presretnute depeše Ambrozija Hapsanž-Birsa
1.KRATKA ISTORIJA SEPARATISTIČKIH TEŽNjI KOMŠILIJE I SUSJEDSTANA, A U OKVIRU NjIH I ONIH – ZAUMLjANSKIH
2. KO JE KO U OVOM RATU?
3. STVARANjE DRŽAVE
4. ŠUPLjI BATALjON
5. REDAKCIJA “URLIKA ZAUMLjA”
6. MIT O PRVOM POLUVREMENU
7 SUNOVRAT (POST)MODERNE
8. PORTRET MASKOTE ZAUMLjA
9. ZAUMLjANSKO TAJNO ORUŽJE
10. CHEAK POINT
11. MOŽDA BOG I LjUBI TROJICU, ALI K SEBI UZIMA JEDNOG PO JEDNOG
12. ČASOVI KONVERZACIJE
Švejk na odsustvu
Susjedstansko-Komšilijski gambit
KAD MANASTIR I MANASTIRSKA ČELjAD ZARONIŠE

Ataka na Itaku

Niko meni je ime, a Niko zovu me otac i mati,
tako sva me i ostala naziva družba.
Homer

I

Ja, istinoljubivi i svevideći Femije, samouki pevač i prodavac lotosovog cveta, ispričaću priču čiji će se mnogi delovi učiniti znanim, ali ću nastojati da bude bar za stepen istinitija, ako već ne može biti lepša i ljudskom uhu prijemčivija. Poznata lica i slične okolnosti biće tek zvoncad na čiji će se zvuk obazreti nepoverljivi slušalac. U nastojanju da bude saslušana, svaka priča koja drži do sebe, pa i ova, u svoje temelje namerno ugrađuje već korišćen materijal, ne strahujući da će dovesti u pitanje njen tok i moguća značenja.
Iako se s vremena na vreme sve ponavlja, što zbog posustajanja mašte moćnika sa Olimpa a što zbog dekoncentracije pripovedača, ova priča će jednim svojim delom da potkopava dosadašnja saznanja i vitoperi oveštale istine, dok će onim drugim unositi više svetla na tamna mesta i prisenke dosadašnjih znanja i vjerovanja.
Pored toga što ću tokom pričanja izreći ponečeg nepoznatog, drugačijom rečju i načinom, tešim se da je uvek dragocenije i istinitije ono što prećutkujem. Jer, ono što
izlanem u trenucima verbalne ponesenosti nije ni prineti onom neizrecivom, što pripada samo meni, a koje, i kad bih hteo, i kad bih smeo, ne umem da iskažem rečima.
Pripovedaću vam ono što ne pevam. Ono, dakle, što mi mimo volje ne meću u usta, niti mi pripisuju nepouzdani svedoci i opadači. Pripovedaću ono što me tišti, što ne umeju da prate strune na mojoj formingi, a što ne godi uhu slušalaca moje pesme. Vešam o klin moju drýgu, hranioca i spasioca, njene strune prepuštajući slatkom dremežu, jer mi je bez nje teže lagati i ukivati ukrase u mučne događaje.
Kao što znate, umetnost pripovedanja nije ništa drugo do vešto omeđivanje nepregledne praznine glagoljanja i domišljato izbegavanje ponornog ćutanja koje sažiže svaki nespokojan um. Moja potreba za pričanjem potiče iz opsene da je ono što se stvarno dogodilo, a krivo opevano u pesmama koje ispevah svojim gospodarima, moguće smestiti u korablje reči i u njima otploviti do nečijeg uha na drugoj obali nepreglednog i nedoglednog mora. Tamo, dakle, gde će se naći neko dovoljno strpljiv da sasluša reči pokajnika i večitog kandidata za pokojnika, dovoljno velikodušan da mi oprosti dotadašnja krivotvorenja iz računa i prosipanja pevačke magije.
Zastao sam kod vaše vesele družine koja planduje u hladovini maslina, tek toliko da sustalim magarcima spustim ove korpe sa leđa, da okrepim klonulu dušu vašom radoznalošću, pomalo strepeći od srebroljublja koje gajite prema svakom neznancu, pogotovo trgovcu. Ako ste široke ruke prema strancu, pokvasio bih osušeno grlo vašim slatkim vinom.
U priči koju kanim da vam pripovedam sve je ispreturano i naopako postavljeno. Ona govori o Odisejinoj Ilijadi, dakle tek jednoj od epizoda u beskrajnom nizu priča iz starine, u kojima sam tek neznatni epizodista, nevoljko služeći kako svoje gospodare tako i one kojima pripoveda. U ovoj priči se najpre desila Odiseja a tek onda Ilijada, ako je bila moguća bilo kakva Ilijada posle ovakve Odiseje.
U ljudskim životima se te dve nepogode smenjuju kao noć i dan. Oduvek su mi bila bliža govorkanja kako Ilijade nije ni bilo, da je smišljena kao neuverljiv izgovor za Odisejevo lutanje, a potom i za onaj pokolj u zavičaju, o kojem želim da vam pripovedam.
Za razliku od priče koju su vam vaši stari pripovedali, u ovoj mojoj – Odiseja je bila nagrada i srećna zamena za odlazak u rat, dok je svaka Ilijada, pa i ova – kazna. Jer, ko je nagrađen Ilijadom, morao je da bude kažnjen bar Odisejom. A Odisejom se ne daruju pobednici ni poraženi, već dezerteri i oni koji su rat preživeli.
Ovaj moj Odisej, sasvim predvidljivo, živi svoju Odiseju, iako ne prestaje da priča o Ilijadi i svojoj nezaobilaznoj ulozi u njoj, pa što više veruje u ono što priča, sve je manje usredsređen na svoj život, svoju otužnu Odiseju. Tako da je manje živi, a sve više krivotvori.
Dosad sam, uglavnom, pevao po volji drugih, jačih i podatnijih. Za onoga ko više plati u hrani, piću, odeći ili krovom nad glavom. A kad je više naručilaca, pevam za onog ko plaća izdašnije i sa manje udaraca po leđima. Zato pripovedam kome hoću, kad mi se otvore jezičke ustave, svejedno da li imao ili nemao onoga ko će da me sluša. Ja sam poput one rupe u koju se izgovaraju najstrože čuvane tajne, deponija onog što je zabranjeno i neizrecivo, a što jednom mora da provali svom svojom snagom, ne birajući čas.
Ovo je priča o ludosti koja se predstavlja kao razum. Ovo je dokaz više da je laž prilježnija za prepričavanje, dok istina ostaje nedohvatna i nikad dopričana i dorečena.

SADRŽAJ

Pričao bih ti o svemu, osim o otmenosti bola
Povratak u Babaniju
Dmitrov Babilend
(Sv)ratište „Kod Vasilije“
(P)ob(j)ede na penale
Profesionalni Sr(e)b(r)oljub
Mrtva duša Todorova
Ilija-trans ili Ko to tamo plače?
emiL i milE(ta)
Babanijski Don Bloger
Zulumi (u)čit(at)elja Simeona
Čeprkalo
Spitznamen, namet na vilajet
Turbo-pop
Poštar uvek svraća (dvaput)
MALI radojica
Ivo od Poslavine
Pilipendina siročad
Andrija
Dobra kob u lovištima Babanije
Etnomenije
Tuđe sunce na našem nebu
Simeonijada nad Babanijom

PRIČAO BIH TI O SVEMU, OSIM O OTMENOSTI BOLA

Da ne bih pričao priču o tebi i tvom vremenu, poslužiću se starom veštinom romanopisaca, pa ću ti ispričati priču o sebi i svom dobu, tek sličnom tebi i tvom veku. Razume se, onoliko koliko sličan može biti svako osuđen na ulogu čoveka. Uz rizik da u svom čovekolikom obličju ponekad čovek i ne bude.

Pišem o sebi, a da ne znam čiju istoriju izlažem, koliko je mešam sa tvojom, koliko je ogoljavam u nastojanju da prikrijem svoju i učinim je nevažnom i manje tragičnom od tvoje.

Preživeo sam rat, što ne znači da je u meni sve živo. Štaviše, svakodnevno zapažam kako je mnogo toga u meni iščilelo i presahlo. Jedan ja je otišao u rat, drugi se otuda vratio. Treći je izbegao a četvrti se vratio u zavičaj. Sadašnje ja se jedva seća svojih pređašnjih mitarenja. Ono što je ostalo od sećanja najčešće liči na tuđe, prepričano snoviđenje.

Ne znam ni to koliko je precizno napisati – vratio sam se… Može li čovek da se vrati u prostor a da isto to ne učini i u vremenu?

Dakle – odavno ne živim. Umesto toga posmatram svet oko sebe. Zagledam se u ostatke jednog pokolenja i u odsustvo nekog novog, koji se pregao da ga zameni. Ili sam samo sentimentalan spram onog čega nema, slep za sve što je novo i drugačije, što može da postoji bez mene i mimo mog vidokruga? Svesno upadam u staru grešku onih koji svedoče, te ono što me ne dotiče „ovenčavam“ oreolom nedogođenog ili nepostojećeg.

Odavno ne tražim da me iko voli. Bio bih počastvovan kad me niko ne bi mrzeo. Obradovalo bi me kada bih video nestajanje ove ravnodušnosti koja niče iz zemlje i sipi sa neba. Ona je samo drugo ime za prezir.

Već u prvim znacima umanjivanja mržnje video bih mladare ljubavi, prve laste nadanja. No, mom pokolenju ne pomaže ni takva uteha. Nikakva uteha. Nevoljeno pokoljenje ne treba sprečavati u nameri da nestane. Problem je samo u tome što o svom nestajanju želi da ostavi traga.

Moje se uho nadnelo nad ponorom ove rezonantne kutije u kojoj se ugnezdio muk, i leže jaja iz kojih će se izleći male utvare paperjaste tišine i jednog dana neosetno odleteti daleko odavde. Za razliku od nas – bez sažaljenja prema gnezdu iz kojeg su se ispilile. Namerno zaboravljam da pustoline ne prenose nikakav zvuk, već ga zaglušuju, zatamnjuju, utuljuju, umanjuju, sužavaju…

A bića koja sam izgubio, koja sam sahranio ili su me živa pokopala, jednako truju moj život svojim odsustvom, još vidnije nego što su to činila svojom prisustvom.

Osluškujem kako se ponaša svaki artikulisan zvuk u obezljuđenom prostoru. On ih nemilice guta čim zazvrndaju oko njegovog tankoćutnog uha. Takav zabasali zvuk nalik je na onog poslovičnog slona među staklom. Slon ne veruje da je ono što vidi na staklenoj polituri baš on, pa navaljuje na suparnika kao osupnut. Čak sam ubeđen da je i sam zvuk ispunjen sumnjom kako nema uha koje bi ga moglo čuti, pa u toj neverici falšira, sve manje liči na sebe, nesvesno koketirajući sa nemuštim jezikom u čije je područje greškom zabasao. Zato pokušava da bude glasniji nego obično, ne sluteći da tako pojačava svoju nerazumljivost.