IGRE SA SMRĆU STANISLAVA KRAKOVA

“Ne misli se pred smrću, već se opija njome.”
Krila

Stanislav Krakov je „provukao svoj život“ kroz četiri rata. Nekome će se učiniti da mu je sudbina bila naklonjena, dok će on u tome videti njenu svirepost. Svejedno, malo ko je u srpskoj književnosti ostavio tako dubok i upečatljiv trag, a da je tako kratko aktivno učestvovao u njoj.  Gotovo ničije književno delo, kao njegovo,  nije bilo toliko izloženo prisilnom višedecenijskom zaboravu. Njegov romansijerski i novelistički angažman  traje tek nekoliko godina, nakon čega se,  jednako strasno i ne bez dara, predaje publicistici, filmu, putopisnoj i memoarskoj prozi. Međutim, u svim stvaralačkim fazama on uvek piše i govori o istom – o časti: ljudskoj i nacionalnoj – tom amanetu koji je primio od oca na samrti, dobivši usput agreman da ukoliko tu čast  iko dovede u pitanje – mora biti spreman za nju i da ubije.

On svoje zavetno delo – Život čoveka na Balkanu – počinje omiljenim postupkom – demistifikacijom. I to onom najuvreženijom – o takozvanom kaleidioskopu čitavog života u trenutku umiranja. On, koji je izistinski umirao nekoliko puta, postojanje takvog fenomena odlučno demantuje. I drugi naši pisci ostavili su snažne i potresne opise pogibija, ali niko nije doneo tako jezovitu sliku vojnika prilikom egzekucije više od dvadeset dojučerašnjih saboraca, streljanih zbog pokušaja dezertiranja. Takođe, Krakov tokom potresnog opisa marša srpske vojske dolazi do još jedne bolne spoznaje. Na primerima svojih iscrpljenih drugova shvata, dok gleda kako im se životi gase, kako ne postoji jasna granica između života i smrti, konstatujući da oni ne umiru, već „samo prestaju da žive.“

Posve je očigledno da Krakov svoje magistralno delo ne namenjuje isključivo srpskoj pubilici. Stiče se utisak kako je počeo gubiti veru da se njoj bilo šta može pojasniti i dokazati. Obraćao se, pre svega, potencijalnom čitaocu na Zapadu, onom istom „empiričnom i nesentimentalnom“ Zapadu kojeg je u Uvodnoj reči ove knjige nedvosmisleno optužio da „svojim nerazumevanjem i nepoznavanjem“ snosi ne malu odgovornost za tragediju srpskog naroda. Vidi se to po fusnotama u kojima dodatno pojašnjava pojedine pojmove i istorijske događaje koji bi ovdašnjem čitaocu bile nepotrebne.

Tom knjigom, Krakov još jednom proživljava davne događaje, čak i one od kojih je ispisivao svoje romane, propuštajući ih nanovo kroz retorte prognaničkog života, u poslednjem pokušaju da se suprotstavi zaboravu, da uhvati neuhvatljivo i spase ono što ga čini „hodajućom tragedijom“. Po okončanju rata, zaborav je bio mnogo opasniji neprijatelj od onog koji je pucao iz protivničkih rovova. Uprkos njegovom pisanju i celokupnom angažmanu, zaborav je neumitno umanjivao teško i u krvi izvojevanu pobedu. A da paradoks bude veći, isti taj zaborav ozbiljno je zapretio i njegovom književnom delu, nanoseći mu veliku nepravdu stavljajući ga u ruke samo retkim zaljubljenicima i posvećenicima, što, opet paradoksalno, može da ga sačuva od ignoranata, ali i od silesije površnih i ravnodušnih ljudi. 

U svojoj sjajnoj i po mnogo čemu pionirskoj studiji Alhemičar pripovedanja Stanislav Krakov (2007) Zorana Opačić konstatuje višeslojnost, složenost i isprepletenost piščevog književnog angažmana, počevši od fikcije (deleći je na ranoavangardnu, avangardnu i postavangardnu), do memoarsko-dokumentarističke proze. Uz to, nikad ne zaboravljajući značajan trag koji je ostavio u putopisnoj prozi, publicistici i filmu. Ona posebno naglašava „prevratničku energiju“ i polemički ton koji je sa sobom donela njegova posleratna proza.

Život balkanskog čoveka je nezamisliv bez ratova. Oni ga rađaju, oblikuju, obeležavaju i daju mu trajan pečat. I dok ih vodi, uz setu obilazi bivša ratišta, seća se mrtvih saboraca i dok, ne bez tuge, beleži brzi zaborav, a time i uzaludnost svake žrtve, Krakov ne posustaje da seje plodove svog vitalističkog duha.  Prostor Stare Srbije bio je i ostao njegova trajna ljubav. Za njega je to skupo plaćena teritorija, prostor trajnih nemira i bajkovitih junačkih podviga, područje dubokih tragova srednjovekovnog srpskog prisustva, uprkos vekovnom zatiranju, uprkos pljačkanju i svojatanju. U svojoj potresnoj knjizi putopisa Kroz južnu Srbiju Krakov na jednom mestu rezignirano konstatuje: „Apsurdnosti su uvek najveće istine.“

U Životu čoveka na Balkanu nije prisutno samo Krakovljevo zanimanje za ljude, pre svih – za njegove saborce, već i briga prema životinjama i prirodi, veličanstvenoj u svojoj ravnodušnosti. Tu brigu nalazimo u filmu i u romanima, ali i njegovoj publicistici. Svuda, zajedno sa ljudima, pate i životinje; volovi, mazge i konji. Patnja životinja kao da prevazilazi ljudsku. Ta nevina stvorenja dublje i stoičkije trpe bol, glad i iznurenost od ljudi koji rat vode. Takođe, bez patetičnih tirada, gotovo usput, Krakov snas podseća kako se u ratu ne sakate i ne ubijaju samo ljudi i životinje, već se nagrđuje i deformiše priroda.

Krakov ništa ne zaboravlja, pa ni očajnički bes vojnika po albanskim glibovima, dok pucaju u nebo, u samog Boga. Ne propušta da nam predoči tako retko i opijajuće osećanje vojničkog trijumfa, u kojem se „gubi dodir sa stvarnošću“. On potanko opisuje i oblike vojničkog sujeverja, kao i slutnje budućih događaja, kao u slučaju fotografije ruskog potporučnika Fjodora, na kojoj se pojavila jedna mrlja, koja će se nešto kasnije i pojaviti na njegovoj glavi. Takođe, u te retke opise spada i gašenje desetkovanog 17. puka Drinske divizije. Na toj pukovskoj „sahrani“, Krakov svojim drugovima, umesto opela, čita pesmu, uz koju plaču svi, bez razlike, kako oficiri, tako i vojnici.

Krakov je iskonski modernista. Njegova modernost nije naučena, prepisana, veštačka. Ona kao da je deo njegove hirovite prirode. I kad se predao filmu, kao svojoj, kako izgleda, dugogodišnjoj strasti, on je naslutio njegove mogućnosti i domete, postajući svestan limita koji organičavaju prozu. Manuo se fikcije bez žaljenja i velike drame. U filmu je video do tad nezamisliv prostor za kreaciju i uticaj na veliki broj ljudi. Na jednom mesto piše: „Naš film otvoriće svetu našu zemlju, naš karakter, našu istoriju, naše boje, našu muziku. Naš film govoriće umesto naših neprevedenih biblioteka obema hemisferama.“ A da ne bi bilo dileme, zaključuje da je film „najmoćnije, najdirektnije sredstvo za izražavanje ljudskog duha i osećanja, najpristupačnija umetnost najširim masama.“

Krakova je stvorio rat. I kao pisca i kao čoveka. Međutim, on, kao svaki nezahvalni i raspusni sin, svojom umetnošću intuitivno podriva temelje takvog očinstva. Jedan je od prvih pisaca koji je u svom delu počeo da ruši ili kruni tek stvorenu „vidovdansku etiku“, oslanjajući se isključivo na lično iskustvo, kako u ratu tako i posleratnom tretmanu ratnika u društvu. Krakov kroz čitavo svoje delo osvaja i to tek osvojeno – ruši. Njegovi romani svoje naličje nalaze u putopisima Kroz Južnu Srbiju, a svi zajedno u Životu čoveka na Balkanu. Zorana Opačić lucidno ukazuje na njihovu suptilnu interakciju, sugerišući budućim proučavaocima njegovog dela prostor za nova čitanja i tumačenja, jer se ona međusobno osvetljavaju i zatamnjuju,  jedna drugu demistifikuju i unose nove zagonetke. Krakov nikad ne priznaje poraz, iako ume da odstupa i time otvori prostor za nadu, makar to bio zastanak pred novu akciju. Njegova grčevita i na momente očajnička borba za očuvanje sećanja, ne služi podizanju sopstvenog spomenika, već predstavlja dug prema mrtvim i ranjenim saborcima, koji se zaboravom iznova ubijaju i ranjavaju. Svoja sećanja nije balsamovao i tako sveo na jeftine i patetične izlive, već ih je osnaživao novim saznanjima i dubljim uvidima.

U otvorenom i neprikrivenom antimilitarističkom tonu njegovih proza ima nečeg samoubilačkog. Nije li u onom sjajnom i brutalnom (kod njega je uvek tako) opisu srećom, neuspelog samoubistva, takođe prikazana borba životnog i ubilačkog principa? U njemu se vodila bitka između vojnika u ratu i onog u miru, za koji, očigledno, nije bio spreman. Rat, ma koliko to paradoksalno izgledalo, donosi posebnu dinamiku, ali i slobodu od koje je bio sazdan. Mir, kako izgleda, sputava mnoge nemirne duhove, doneseći im život bez radosti, a Krakov je bio jedan od takvih. Neprestano čikanje smrti bila je Krakovljeva opsesija i mera življenja, svejedno da li se nalazi u ulozi vojnika ili reportera. Što se više približavao i osećao dah smrti, to je kod sebe snažnije razgorevao volju za životom. 

Poručnika Stanislava Krakova nisu usmrtili bugarski, austrijski, nemački ni albanski kuršumi, iako su ga itekako ranjavali. Nije to učinio ni onaj bugarski vojnik na Krivoj Feji, koji ga je umalo udavio. Konačno, to nije uspelo ni njemu samom, kada je 1921. godine pucao sebi u srce. To nije uspelo ni pištoljima i puškama njegovih progonitelja, tokom 1945. godine, dok  je izmicao partizanskim poterama i zasedama duž austrijskih Alpa.

Ipak, dotukle su ga godine i iscrpljujuća emigracija. Ima li veće nesreće da onom ko je, još pre Drugog svetskog rata, dobijao ponude za ambasadorsko mesto u Vašingtonu – a on ih jednako odbijao, ne želeći da bude daleko od rodne grude –  sudbina nameni da skoro deceniju i po provede u emigraciji, i dalje se skrivajući od produženih ruku nove vlasti, da bi u njoj i umro? Oni koji su ga poznavali svedoče o njegovoj veri u skori povratak. Niko ne zna da li je verovao u to ili je kuražio druge, kao pravi predvodnik, baš onakav kakvog ga pamte iz ratnih dana.

Nažalost, dobar deo njegovog života, kako onog od preživljenog samoubistva do kraja Drugog svetskog rata, tako i onog „trećeg života“ u emigraciji, pa sve do smrti – nije dostupan ili nije napisan. Krakov je živeo život ispunjen oduševljenjem, a to je značilo „stalno vibriranje i produženi zanos“, bez kojih je sebi bio nalik na „tvrdu i praznu ljušturu“, ni u jednom trenu ne smetnuvši sa uma da je život nepregledna „povorka rastajanja“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *