NÎKO NA NIČIJOJ ZEMLJI

…Kao da je neko podmetnuo pod nas bombu, razletismo se u paramparčad. Ima nas što se lomatamo i dalje, ali ne znamo ni sami kuda spadamo. Nalazimo se u stotinama tabora, – nejbespravnijih i najbeznadnijih, – i nigdje ne unašamo nego sumnju… Da smo skupa, odpustog jada bismo razderali najprije jedni druge. Zato i nema više uzdaha za prošlost. Poruši, poravnaj, – eventualno i popljuj, pa dalje! Brisati, pa iznova!…

                         Glas iz gorućeg grma, SKD, „Prosvjeta“, Zagreb, 2003, str. 440

I

Čak i u svesti dobro obaveštenih poznavalaca literature, ime Nike Bartulovića zazvuči poznato, ali pri pokušaju da konkretizuju taj momorijski eho, mali broj njih će se setiti činjenica vezanih za njegovu biografiju, pogotovo za njegovo delo. Katkad se pomene predgovor Andrićevog Ex Ponta, eventualno uređivanje „Književnog juga“. Mimo toga, zalepljena mu je etiketa četništva; više kao kuriozitet nego kao neosporna činjenica. I tu se sve završava. Uz časne izuzetke, njime se uglavnom bave „nacionalni higijeničari“ i lovokradice, gde prvi odbacuju i trebe kancere sa zdravog tkiva nacionalne književnosti, dok se drugi ponašaju kao da za vreme lovostaja odstreljuju trofejnu divljač.

U takvim okolnostima gotovo da je besmisleno pretresati kojem narodu, kojoj nacionalnoj književnosti pripada njegovo književno i publicističko delo, ko ima prava da ga smatra svojim, pošto, više je nego jasno, za Niku se ne otima niko. To je pre desetak godina konstatovao Čedomir Višnjić u pogovoru Bartulovićevog najambicioznijeg (iako nedovršenog) romana Glas iz gorućeg grma (2003).

Ukoliko se manemo spekulacija i vratimo činjenicama, neće biti spora oko podatka da je Bartulović većinu svojih dela štampao u Beogradu (u kojem je živeo više od deset godina), za cepidlake – na ćirilici. To našoj, srpskoj literaturi, valjda, daje za pravo i nameće obavezu da ga smatra delom sopstvene tradicije, ni u jednom trenutku ne osporavajući mogućnost da ono bude i deo hrvatske.

Svaka kultura koja pretenduje na ozbiljnost ne može i ne sme olako da prelazi preko angažmana i opusa kakav je Bartulovićev, makar njegovo delo ocenjivala kao „ne odveć zamjetne književne vrijednosti“, što opravdava „ispadanje iz hrvatske književne povijesti“ (Ivan Bošković), a pisca nazivala bolesnikom, huljom i teroristom (Branimir Donat). Ne bismo smeli da prećutimo ni pokušaje suprotstavljanja toj struji. Kao ilustraciju, pomenimo zalaganje Tonka Maroevića, koji Bartuloviću ostavlja mogućnost posmrtne književne rehabilitacije, bar preko knjige priča Ljudi na ostrvu. Nažalost, to zauzimanje je ostalo bez odjeka.

Mora biti da je Bartulović računao sa paradoksima i nesporazumima. Kako sa ljudima, tako i sa vremenom. Štaviše – živeo ih je. Čak bi se moglo reći da ih je i prizivao. Ipak, nije mogao da sluti kako će mu jedna od etiketa (četništvo) doći glave, doslovno i književnoistorijski. Pripisuje mu se kvalifikacija apologete četništva, uprkos tome što su argumenti za takvu ocenu nedovoljno uverljivi. Uvidom u njegov rad, može se zaključiti da je Niko Bartulović prema tom pokretu gajio poprilično rezervi. (Pogotovo nije mogao pretpostaviti da će ga, u našem vremenu, pobornici i nastavaljači tog istog pokreta veličati, nanoseći mu dodatnu, posmrtnu štetu. Ovdašnju glorifikaciju će pripadnci druge strane jedva dočekati, primajući to kao dodatni argument za dezavuisanje.) Takođe, Bartulović nije slutio da će ga likvidirati oni sa kojima su ga, po hapšenju, identifikovali nemački obaveštajci 1944. godine, u Splitu, nazivajući ga „vodećim komunistom“. I, konačno, prilažem jednu od ilustracija kako sudbina ume da se poigra sa svakim čovekom, a sa Barulovićem – pogotovo. Naime, u iskazu datom partizanskim islednicima, između ostalog, on navodi svoj predratni nesporazum sa Dragišom Vasićem u „Srpskom glasu“. Navodno, Vasić mu je zamerio što srpsko Kosovo poredi sa hrvatskim Petrovim Gvozdom. Sudbina će udesiti da mu partizanski dželati oduzmu život, najverovatnije na padinama te iste – Petrove gore.

II

Diskretni povratak interesa za književno delo Nike Bartulovića beležimo nekoliko godina pred poslednji rat, tačnije 1986, u tekstu Andrićevi davni prijatelji. U njemu Miroslav Karaulac baca snop svetlosti na sudbinu ovog pisca, uzgred demistifikujući višedecenijsku laž po kojoj je zlosrećni Bartulović poginuo 1943. godine u četničkim redovima, iznoseći podataka da je pogubljen od strane partizana (kojima se stavio na raspolaganje po oslobođenju Splita od Nemaca), bez suđenja, tokom zime 1945. godine.

Sledeći, ne manje značajan iskorak, 1990. godine čini Gojko Tešić, koji u svojoj antologiji cenzurisanih i ideološki nepodobnih pisaca Utuljena baština I, uvrštava tri Bartulovićeve pripovetke. Zatim nastaje dvodecenijski muk, sve do početka istraživanja i tumačenja Bartulovićevih isključivo ideoloških „zastranjenja“, pozicioniranja ili takozvanih idejnih skretanja.

Slagali se ili ne slagali sa njegovim ocenama Bartulovićeve ideološke evolucije, treba istaći značajan napor Nikole Žutića Velebitskog, koji je, od tri knjige posvećene ovom piscu, u dvema sakupio gotovo sve njegove članke, kritike i polemike nastale u rasponu od 1911. do 1941. godine.

Sve do dva sjajna rada koji argumentovano i znalački, svaki na svoj način, progovaraju o nesrećnom piscu, koji su objavljeni nekoliko godina unazad. Prvi od njih predstavlja suptilnu analizu Bartulovićeve publicistike od strane istoričarke Sofije Božić. Njen rad pod nazivom Niko Bartulović u predvečerje Drugog svetskog rata: ideološki pogled jednog hrvatskog nntelektualca, štampan je u „Prilozima za jezik, književnost i folklor“, knj. 77 (2011). Ona pokazuje i dokazuje da je on (zauzimajući antifašistički, antiboljševički i antiklerikalni stav) mobilisao i udružio legione neprijatelja, tadašnjih i budućih, i – kao svi oni koji su robijali po tamnicama Austrougarke monarhije – do kraja ostao nepokolebljiv pristalica jugoslavenske ideje i Jugoslavije zasnovane na principima demokratije i narodnog jedinstva. To je bio dovoljan spisak grehova koji ga je doveo do toga da bude likvidran bez suđenja, da postane prezren, bez pokušaja razumevanja, a njegova literatura anatemisana pre bilo kakve analize.

Drugi značajan iskorak čini Vesna Trijić u svom radu Pripovedački postupak Nike Bartulovića, štampanom u časopisu „Priča“ (2012), zajedno sa dve njegove pripovetke: po prvi put progovarajući o pripovedačkom postupku, ona konstatuje da nije anahron, kako se do tad verovalo, već da baštini nasleđe ekspresionističkog prosedea, ali i da je pod snažnim uticajem pozorišne estetike, pri čemu istovremeno otvara prostor za tumačenje melodramskih sadržaja njegovih proza. Vesna Trijić je u pravu kad Bartulovićev pripovedački svet vidi kao poetsko i žanrovsko komešanje, kome možemo dodati još idejno vrenje i destabilizaciju svih književnih konvencija, kao i mutne nagoveštaje budućih lomova. To nas navodi da ustvrdimo kako je Bartulović pisac ideološkog i poetičkog komešanja epohe! Takođe, Vesna Trijić zapaža frekventnost reči „duša“ u Bartulovićevim književnim tekstovima – što nije bez značaja za razumevanje njegovog dela.

III

Dozvoliću sebi da Bartulovićevu književnu ostavštinu vidim kao logičan deo u zamišljenom nizu između Matavuljeve i Desničine proze. Ne samo po tematskom registru, temperamentu, po književnim uticajima, već i po književnim postupcma koje koriste. To nas navodi da se prisetimo Bartulovićevog viđenja Matavulja. Uz izraze divljenja, on zamera Matavulju nepostojanje ideologije u njegovim delima – dakle, upravo onog što retki tumači zameraju samom Bartuloviću. On ovako karakteriše Matavulja: „Na stvaranje njega ne vodi neka etička ili estetička ideologija, niti socijalni ili nacionalni revolt, niti filozofski nemir.“ Zatim, dodaje: „Kad se u njegov rad umešaju tragovi idealizma i romantizma, tek onda je on najbolji“. I ovde se, po ko zna koji put, pokazuje da pisati i govoriti o drugima – uvek znači pisati i govoriti o sebi.

Za ovu priliku bih posebno izdvojio Bartulovićeve dve posve različite, a po mom osećanju izvanredne pripovetke. Prvu od njih, pripovetku „Hipotetikon“ (Gojko Tešić je, pored još dve, uvrstio u svoju antologiju), dok je drugu, „Križ sa tri grijeha“, naročito izdvojio nepoznati prikazivač Izabranih pripovedaka u predratnim „Vidicima“. Obojica s pravom.

Pripovetka „Hipotetikon“ tek je naizgled futuristička. Vidim je, pre svega, kao istraživanje egzistencije nepostojanja, pa tek onda kao pokušaj analize moći izrečene i napisane reči. Može se čitati i kao apologija veštine pripovedanja, ali i snage novinarske profesije, a zašto ne – i (danas tako očigledne) moći tabloida. Pripovetka „Križ i tri grijeha“ opservira Bartulovićevu opsesivnu temu – zlu krv. Nepoznati prikazivač za ovu pripovetku misli da bi služila na čast i većim književnostima od naše. U njoj Bartulović, kao osvedočeni antiklerikalac, diže spomenik hrišćanskoj veri, makar ona kroz strah od Boga razblaživala i umirivala tu našu zlu krv. Iz današnje perspektive, u toj pripoveci se mogu videti i postmoderno poigravanje biblijskim citatima.

Danas Bartulovićev roman Moj drug Tonislav Malvazija predstavlja bibliofilski raritet. Štampan je u nedoba, 1940. godine, i da nema ambivalentnog prikaza Isidore Sekulić u „Srpskom književnom glasniku“, gotovo da ne bi postojao kao književna činjenica. Usudiću se da ovde konstatujem kako je to vrlo važan roman naše književnosti. Pisan je naturalistički, na tragu Zapisa iz podzemlja Dostojevskog i Stankovićevih Božjih ljudi, a može da bude i anticipacija našeg takozvanog crnog talasa u drugoj polovini dvadesetog veka. Tu se stvarnost i fikcija mešaju, ne skrivajući šavove. Postupak kontrapunktiranja za udžbenike. I kao preludij Desničinog Zimskog ljetovanja. Tonislavu Malvasiji, ubici i prijatelju, Bartulović pruža mogućnost da roman završi mudrujući o složenoj čovekovoj prirodi, o đavolskom prisustvu u njoj, o izmešanom mirisu i smradu koje tvore čoveka, o ženi bez koje je život detinja šala, i, konačno – o poganoj krvi koja se preliva iz pokolenja u pokolenje. Roman je vrlo filmičan i vrlo moderan! I ovo delo na upečatljiv način govori o duši, ako je strast njena emanacija, pod uslovom da se složimo kako je zla krv sintagma za razobručenu dušu. Možda je baš to nateralo Isidoru Sekulić da Bartuloviću zameri na preteranom intimiziranju sa svojim junacima. Zbog toga je ona, uz sve komplimente za roman, napisala i sledeće: „Pisac se ne sme prinositi na žrtvu čitaocima, naprotiv, mora od čitaoca tražiti žrtvu radi onog trećeg što je van njih, i daleko od njih nad njima obojima.“

Glas iz gorućeg grma (2003) je roman jednog naraštaja (predstavlja znatno prišireno izdanje romana Na prelomu, iz 1929. godine), čiji je nedovršeni odjek do nas dopro pedesetak godina od svog nastanka. Zamišljen da svog čitaoca vodi od ushita i poleta revolucionarne omladine, preko brojnih izazova i iskušenja, sve do razočaranja u novu stvarnost i pada u rezignaciju. Bartulović daje vernu sliku jednog vremena i podneblja, kao i njegovih protagonista. Ukratko, pisac kao da je svesno ispisivao epitaf jednom pokolenju, živima i mrtvima, ali i sopstveni epitaf, pisan u strahu od hapšenja i likvidacije! Jedno od poslednjih poglavlja romana završava se proročkom rečenicom: „Jer svaka stihija sprema grob za one koji je nose, da time očuva sjeme za nove stihije.“

Čitajući Bartulovićeva književna i publicističa ostvarenja onako kako su nastajala, čitalac može da prati njegovu ličnu borbu. Ispred njega se otkriva drama jednog doslednog, upornog i nepotkupljivog zagovornika jugoslovenske ideje (otuda Čedomir Višnjić u pogovoru romanu Glas iz gorućeg grma ne greši mnogo kad Bartulovića naziva „apostolom jugoslavenstva“). Pažljivi čitalac će videti i dramu jedne hipersenzibilne duše. A duša Nike Bartulovića to svakako jeste. Osuđena na večno lutanje, pošto ni u telu ni na zemlji nije imala mira i spokoja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *