O knjizi PO(V)RATNIČKI REKVIJEM

Emil Živadinović / Po(v)ratnički rekvijem. – [U] Mojakritika.com. – decembar, 2014.

Tamara Krstić / Povratak na Itaku. – [U] Letopis Matice srpske. – Knjiga 492, sveska 4, oktobar 2013, str. 567-569.

Nenad Župac / Ljudi, izbeglice. – [U] Danas. – broj 5745 (subota

-nedelja, 22-23. jun, 2013), str. XI.

Vesna Trijić / Prokleta Babanija. – [U] Povelja. – broj 1 (2013), str. 118-127.

Jelena Marićević / Rekvijem nad kladencem imena. – [U] Polja. – broj 480 (mart-april, 2013), str. 203-205.

Vladimir Gvozden / Ovo nije kraj : Jedan pogled na srpski roman u 2012. godini. – [U] Polja. – broj 479 (januar – februar 2013), str. 56-57.

Mladen Vesković / Govoriti o tišini. – [U] Večernje novosti, Dodatak KULTURA (5. januar, 2013), str. 20.

Đuro Maričić / Tiho umiranje. – [U] Trag, br. 32 (2012), str. 152.

Aleksandra Drakulić / Po(v)ratnički rekvijem – muzika (etno)tišine. – [U] Koraci, br. 10-12 (decembar, 2012), str.153-163. i [U] Prosvjeta (Zagreb), br. 112 (januar 2013), str. 62-65.

Jasmina Vrbavac / Mitsko mesto – Babanija. – [U] Politika, br. 35538 (nedelja, 14. oktobar, 2012), str. 22.

Anđelka Cvijić / Preostale kapi života. – [U] Književni magazin, br. 134-135 (avgust-septembar, 2012, str. 50-51.

Ranko Milosavljević / Tragedija izbeglištva. – [U] Jedinstvo, ponedeljak, 25. septembar, str. 11.

Vesna Trijić / Mreža. – [U] Blic, ponedeljak, 20. avgust, br. 5577, str. 28.

Đorđe Pisarev / Po(v)ratnički rekvijem. – [U] Blic, nedelja, 15. jun 2012. (Dodatak KNJIGA br. 191)

_______________________________________________________

Emil Živadinović
PO(V)RATNIČKI REKVIJEM 

           Nijedan pisac do sada nije toliko duboko zašao u tematiku savremenog srpskog izbeglištva i srpsko-hrvatske poveznosti i mržnje, koliko je to Mirko Demić uradio u svojim knjigama "Molski akordi" (2008), "Slađenje gorčinom" (2009), "Trezvenjaci na pijanoj lađi" (2010) i "Po(v)ratnički rekvijem" (2012). "Rekvijem" je knjiga o teškoj životnoj temi, a opet, sa druge strane, knjiga je "pitka", čitljiva, prijemčiva, duhovita, što sugeriše koliki je korak napred Demić napravio kao pisac.

            Nema tog udžbenika iz istoriji niti dokumentarnog filma koji može jedno vremensko razdoblje okarakterisati onako kako to može literarno štivo. Iako postoji bezbroj dokumenata o II svetskom ratu, teško da bilo koji može taj rat prikazati poput "Dnevnika Ane Frank". Bezbroj je dokumenta, posebno u savremenom informatičkom dobu, o sudbini Srba izbeglih iz Hrvatske tokom i posle rata 1991-1995 godine, te o izbeglim Srbima koji su se vratili u Hrvatsku. Ali, teško da neki dokument može bolje da dočara život prognanog povratnika od Demićevog Rekvijema. U tom smislu, kao čitalac žalim što autor piše o metaforičkim zemljama Komšiliji i Susjedstanu, Babaniji i Zagrobju, umesto da ih nazove pravim imenima, Hrvatskom, Srbijom, Banijom i Zagrebom. Jer, vreme koje dolazi, istorija nas uči, briše dokumente za sobom, tako da, s obzirom da je pobednik u srpsko-hrvatskom viševekovnom sukobu odavno poznat, nije isključeno da će u budućnosti, ovu knjigu koja će preživiti sud vremena, budući naraštaji doživeti kao nadrealnu dramu o hipotetičkim odnosima dva srodna hipotetička naroda. Teško je imati objektivni sud o Srbima i Hrvatima, te čitavom problemu srpskog naroda u Hrvatskoj. Možda zato Demić koristi fiktivne Susjedstance i Komšilijance, kao Marsovce i Jupiterijance, baš da bi čitaoci izbegli ustaljene predrasude. Ne znam da li je uopšte moguće biti neutralan, objektivan, čak i da su u pitanju dva izmišljena naroda, jer bez obzira na to što je za sve potrebno dvoje – uvek su jedni žrtve a drugi dželati, tako je uvek bilo i uvek biće. A Demić, iako pripadnik postradalog naroda, nikakvu krivicu, niti gnev, niti osudu, ne svaljuje ni na koga. Jednostavno, on pokušava i uspeva u tome da ostane samo pronicljivi pripovedač, za buduće generacije, kojima ova istorija neće značiti ništa.

            Ono što čitaoci posebno treba da imaju na umu kada čitaju bilo koju Demićevu knjigu, je to što je on, na neke teško shvatljive načine, nevidljivim ali očiglednim nitima snažno povezan sa nekoliko bitnih autora iz prošlosti, očigledno su to Krleža, Crnjanski, Šulc… Stoga, Demić je autor koji od svojih čitaoca traži neku vrstu "predznanja", iako će i bez "predznanja" čitalac imati pun literalni "užitak", nekada bolni, ali istovremeno i duhovit.

            Dok Krleža, suštinski, oslikava sudbinu klase koja umire, kod Demića te klase nema, jer je, zapravo, ta "klasa" odavno umrla. Istina, mnogi njeni pripadnici su još uvek biološki živi i još uvek se bore sa istim problemima koji se, na kraju svih krajeva, mogu podvesti isključivo pod administrativne. A ta "klasa" je ne samo jedna generacija, to je čitav srpski narod koji je živeo na teritoriji današnje Republike Hrvatske. Svaka priča u "Rekvijemu" opisije po koji karakteristični ili nekarakteristični, ponovljivi ili neponovljivi, čudesno živopisni lik jednog naroda koji izumire na jednoj teritoriji. Stoga, razumljivo je zašto takvi (stvarni) likovi nedostaju ljudima koji su ih poznavali. Jer, kada se neki, recimo, pripadnik "klase", u potrazi za boljim životom, preseli u veliki grad, on tamo, po pravilu, prestaje i da sreće takve ljude, već umesto njih svakodnevno sreće kojekakve razne gradske daveže, samožive ljude, isprazne a razmetljive, kakvi su danas, uglavnom, ljudi iz gradova. Čak i iz te perspektive posmatrano, ti živopisni Krajišnici, dobri ili loši, moraju nedostajati onima koji su ih poznavali, posebno u boljim vremenima.

            A opet, svi ti neponovljivi likovi, kao da se na neki poseban način ponavljaju kroz vreme, kao da se ta neponovljivost nasleđuje od predaka. Na taj način posmatrano, jasna je Demićeva formulacija "istorije jednog postepenog sunovrata", jer to je istovremeno sunovrat ne samo pojedinca, porodice, naroda, klase, već i nečega izvan opisa. U biti, kada imamo utisak da je svaka sledeća generacija karikatura prethodne generacije, onda je to najpouzdaniji znak da "klasa" izumire. Opis literarog junaka Čeprkala, koji od luksuznog automobila stiže do bicikle, je zapravo paradigma srpskog naroda kroz istoriju. A Simeon Malobabić, noseći lik ove knjige, svoj karakter otkriva kroz priče posvećene drugima.

            Brojne su spone između Krleže i Demića. Tipičan Demićev junak, povratnik, krležijanski je "lišen smisla i cilja, pošteđen utjehe i nade, jednostavno životari kao biljka, po nekoj inerciji duboko zapisanoj u tijelu, u kostima". Njegovi junaci su "odavno suvišni ljudi", "ponižavani, kako od Boga, tako i od ljudi". "I sve sam uvereniji da nas nije pomerila sila komšilijske mržnje, da nas nije pokrenula snaga našeg prezira i potcenjivanja iste te mržnje, već nešto starije i moćnije od njih – lutalačka sila naših predaka, koji, ni mrtvi, ne miruju u nama", kaže Demić. Nije li to poput "foto-negativa" Krležin "onaj barbarski panonski, skitski, ilirski nagon za dinamikom"?

            Kao da Demić, na neki svoj način vodi i jedan tihi dijalog sa Krležinim junacima. Jer kao što se jedan drugačiji "prognanik", Filip Latinovicz "vratio u jednu svoju staru nesavladanu sliku, u stare brige i nemire, i odatle ta žalost u njemu i ta potištenost, kao da se probudio u svom vlastitom grobu", tako bi i Demić rekao "u tom grobu bio sam i ja sahranjen". Filipova ideja je da u nama stanuju drugi kao u starim grobovima. A šta na to kaže Demić: "Za sve to vreme pričamo o svemu i svačemu. Ponajviše o onima kojih više nema, koji nisu ovde, ali i onim nerođenima, koji nikad neće hodati ovim jekovitim dubodolinama. Obojica kao da osećamo kako nas odsustvo tolikih ljudi čini manje stvarnim i svojim te ponekad imamo utisak kako i ne živimo svoje živote, već i to činimo za druge i umesto drugih". Ono što su za Filipa samo "zaboravljeni obrisi mrtvih stvari i događaja", za Demića, odnosno njegove prognanike odnosi se baš suprotno -  "samo me ti znaci i zvuci uveravaju da još nisam u grobu".

            Kao da jedno veliko zamišljeno ogledalo, koje je Demić postavio između Filipa Latnovića i Save Šumanovića u svojoj knjizi "Trezvenjaci na pijanoj lađi" i u "Rekvijemu" ostaje da stoji, s tim što sada, sa jedne strane stoje Krleža i Latinović, a sa druge Demić i njegovi prognanici. I Demić se sam pita "može li čovek da se vrati u prostor – a da to isto ne učini i u vremenu", a upravo to je bila i Filipova kob. Takođe, primera radi, majka je najtajnovitija pojava njegovog detinjstva, dok Demićevi prognanici više nemaju nikakvih tajni, niti jednu centralnu tajnu.

            Demić sanja "o ljudima kakvi nikad nisu bili". Na početku knjige čini nešto vrlo neobično – moli čitaoca za oproštaj – "čistim se od tog smradnog zadaha krda". Kako sam kaže, uprkos Heraklitu (ne možeš dva puta ući u istu reku), njegovi junaci se vraćaju tamo gde vladaju samo prezir i mržnja. Nijedan povratak ne ide bez teških lomova u duši, to nam životno iskustvo govori. Ipak, povratak u obećanu zemlju u koju povratnik nije dobrodošao, jedan je nesvakidašnji povratak. A šta bi povratnik po Demiću, rekao za one prognane koji se još nisu vratili: "Da imaju cveka u glavi, već bi odavno došli! Radije pristaju da tamo budu tuđe prišipetlje i usputnici, nego se mučiti u svome i na svome". I dok nam Filipova heroina otkriva da su  najprolazniji, nejneznatniji, najtrepetljiviji, prividno sasvim sitni unutarnji doživljaji jedina vrijedna pojava u životu", Demićevi prognanici nam ne sugerišu šta je to što je za njih najvrednija pojava u životu. Biti svoj na svome?

            Krajiško selo koje opisuje Demić u knjizi o povratnicima, mene neodoljivo podseća na neko šumadijsko selo, gde, generalno, nema Hrvata i Srba, ali su ljudi podeljeni na partizane i četnike, ove i one, es-pe-es-ovce i one druge, zvezdaše i partizanovce, pa ko koga prikolje, ljudi ne prestaju da se glože, i pored toga što svi zajedno da se sastave, nemaju para za konzervu sardine.

            Ono što piscu zameram (kao samoproklamovani čitalac) je to što nema neke centralne ljubavne priče, neka neke krležijanske Bobočke, u početku sam pomislio da će Vasilija – vlasnica lokalne kafane – to biti, ali ona to nije, nema tog fatalnog ženskog lika koji bi se na neki način prožeo kroz celu priču. Zapravo, odnos prema ljubavi je definisan poštovanjem koje Simeon Malobabić ukazuje preminuloj supruzi, kao da je sa smrću voljene supruge preminula i ljubav u svom literarnom značenju. Knjiški gledano, autor je svesno izostavio ženski lik, u Rekvijemu, supruga je mogla i da ostane živa i da živi negde u Srbiji ili bilo gde drugde, jer to se ne temu knjige ni na koji način ne bi odrazilo. Ili je, možda, poruka da povratnik prestaje da oseća ljudsku ljubav, što je simbolički prikazano dalekom smrću daleke žene? Takođe, izostaje i značajno sprdanje sa pripadnicima religijskih kasti, što lično, smatram za obavezu pisca.

_______________________________________________________

Tamara Krstić
POVRATAK NA ITAKU

„Osluškujem nestajanje, pokušavam da ga dodirnem prstima, osetim njegov nezaustavljiv i komplikovan rad, nastojim da ga dotaknem stopalima, udahnem taj umirući dah i čujem samrtnički ropac. Ne znam šta me je natarelo da beležim ovu zamenu za život, taj su – višak koji je odsustvo, ono odstustvo od čijeg se obilja zagrcnuh.”

Tako završava ispisivanje Po(v)ratničkog rekvijema Simeon Malobabić, bivši seoski učitelj, „suvišan čovek” u poratnoj rodnoj Babaniji zbrajajući među poglavljima romana i svojim poratnicima i povratnicima svu tragediju rata, oplakujući žive žrtve „deformisane od nevremena koje ih je zadesilo”, a spremne još samo da pričaju. U lutanju kroz pustoš sopstvenog života nakon rata, u odiseji nad jalovom rodnom zemljom koja kao da više neće rađati, priča i pripovedanje i za druge koliko i za samog Simeona Malobabića postaje zamena za život.

Plačom nad Itakom koje više nema, zamagljenim sećanjem na ono što je bila, iskošenim, polemičkim i ironijskim pogledom na svet koji ga okružuje, Simeon Malobabić pokušava da predoči trenutak sadašnjosti kroz kružnu strukturu romana, ostvarenu pomoću citata. U završnom poglavlju naslovljenom „Simeonijada nad Babanijom” to su i suze Jeremijine kao svedočanstvo o poništenju postojanja i suze Simeonove kojima je ispisana povest onoga „ko odavno ne živi”.

Na početku knjige o tome svedoči moto: „Sve je tužno i žalosno. Živi se oplakuju. Tko ne zna šta je žalost, neka u krajinu dođe.” Ime i dela potpisnika ovih reči, Nikole Begovića (1821–1895), veroučitelja, pesnika, istoriografa koji je baveći se leksikografskim i etnografskim pitanjima sakupio „Narodne pjesme krajiških Srba” i pisao o „Životu i običajima Srba graničara”, svedoče o želji Mirka Demića da pokaže kontinuitet, nepromenljivost osećanja, karakteristika ljudi i sukoba tla ali i razlike u tragici stradanja koja je sustigla srpski narod u Krajini na kraju XX veka. Kako bi se uspostavila jedna vrsta dijaloga sa vekom i vremenom Nikole Begovića odabrana je epistolarna forma romana. U uvodnom poglavlju narator Simeon Malobabić naglašava da su pisma ispovesti – „priča o sebi i svom dobu” upućena i adresirana na ovog pretka a dobrim delom literarno i jezički dokumentovana nasleđem i tradicijom realističke književnosti i imenima pisaca poput Petra Kočića, Sime Matavulja, Jakova Ignjatovića, Svetolika Rankovića, kao i likovima dobro poznatim iz narodne književnosti. Ipak, primenjeni na ironiju i paradoks savremenog doba i „oštećenja sveta” u ratnim i po(v)ratničkim godinama preinačuju se i karakteristike i značenja tih junaka i likova, ostavljajući u ponekim slučajevima samo ispražnjeno ime, kao oznaku i svedočanstvo o nekom drugom, davno prošlom i okončanom vremenu. „Isprobanom varkom romanopisca”, narator (i autor) nagoveštava da će „svedočenja o svom nestanku” uobličiti i aluzijama i asocijacijama na književna dela Branka Ćopića, Koste Milićevića, Veljka Milićevića, Miroslava Krleže, Ive Andrića i Borislava Pekića. Samo književno poigravanje u različitim segmentima i slojevima romana i oblikovanju likova prisutno je kako bi ublažilo bol stvarnosti. Realistički dokument o surovoj i bolno promenjenoj etnografskoj, moralnoj, socijalnoj i lično doživljenoj karti krajine o kojoj već tako dugo piše („Molski akordi”, „Trezvenjaci na pijanoj lađi”) pokušaće da oneobiči ukidanjem poznate geografije, stvaranjem (Babanija, Komšilija, Susjedstan, Zagrobje, Tirlindija) i preuzimanjem već postojećih književnih toponima (Svračiji Zakutak). Simbolika imena, kako ličnih (Simeon Malobabić, Mali Radojica, Vasilija Ostroška, Ivo od Poslavine) tako i geografskih doprinosi i različitim mogućnostima značenja i tumačenja. Kao neka vrsta kontrapunkta u romanu, osim Simeona u kojem se baštine Simeoni Borislava Pekića i Simeon Đak Petra Kočića, stoje poglavlja u kojima se prikazuju jedini ženski lik Vasilija Ostroška, jedino dete koje će poneti samo ime Malog Radojice i Ivo od Poslavine, uljez u mestu, a „ogledalo oba sukobljena naroda”.

Dekonstrukcija sveta i čoveka izazazvana ratom za Mirka Demića značiće i dekonstrukciju žanra u kojem piše, što pokazuje već odrednicom koja stoji odmah ispod naslova knjige: (etno)roman(ijada). Dokazuje je kroz poigravanje u struktuiranju mogućeg postmodernog proznog epa – etno romana u kompoziciji spleta-mozaika priča portreta. Odrednica etno koju na početku Mirko Demić, definiše već i samim imenom Nikole Begovića, preinačuje se portretisanjem: fizionomija, karakteristika i zanimanja savremenika a značenje pojma potpuno obesmišljava kada ona postaje samo dobar način zarade. Prodajom prikupljenog „etno-materijala” iz napuštenih kuća, „Etnomenije” u miru nastavlja prljave poslove rata brišući svedočanstva o nekom prethodnom životu.

Roman(ijada) u podnaslovu za Mirka Demića jeste poniranje u epsko stvaralaštvo Homera. Kompoziciono, roman se sa svojih 24 poglavlja oslanja na Ilijadu u kojoj su ratovanja prenesena na poratne godine, u kojima nema heroja i junaka i nad kojima se gnev bogova rata prelio u miru oduzimajući im životnu energiju, delanje i radnju. Na simboličkom i tematskom planu roman se mnogo više oslanja na Odiseju koja se u slučaju Simeona Malobabića preoblikuje na potragu za znacima prepoznavanja same Itake, koje više nema. „Pokolj se desio”, Babanija je opustošena i neprepoznatljiva, gotovo ograničena značenjem svog imena, (p)ostaje prostor koji „se nigde više ne drži čvrsto za tlo, nema pouzdanog uporišta o koje može da se ankeriše, već plovi nekoliko centimetara iznad površine”. U takvoj Babaniji moguće je da mrtve i divlje prostore, „bez Boga i đavola” ponovo nastani Pan, onaj proterani iz Krležine istoimene poeme, sa razbijenom siringom, „pogrbljen i umoran”. Tako Babanija postaje mitsko mesto pustoši u kojem budućnosti nema, u kojoj su zavladale „muške priče” oko rakijskog kazana, bez snova, uspavanki i bajki koje su pričale žene, bez rađanja i obnove čoveka, bez ikakve primisli o budućnosti. Zbog toga je ovaj rekvijem bez muzike, ponekad sa pričanjem ili pukim brbljanjem, gotovo uvek rekvijem tišine. U njemu se oplakuje prošlost i sadašnjost, „živi mrtvaci” ili Gogoljeve „mrtve duše” koje lutaju zarobljene u svojim telima nad Babanijom i Svračijim zakutkom. Surovost, besmisao i tragediju rata Mirko Demić oslikava u miru, u nedostatku života i nemogućnosti „preživelih” da nadomeste prazninu i tišinu razorenih i obezljuđenih prostora.

_______________________________________________________

Nenad Župac
LJUDI, IZBEGLICE

Novi roman Mirka Demića Po(v)ratnički rekvijem bolna je priča o povratku bivšeg seoskog učitelja Simeona Malobabića u svoje selo Svračiji Zakutak u rodnoj Babaniji. Kao što se naslućuje iz rečenog, autor u čitavom delu pribegava jezičkim igrarijama, posebno u imenovanju, a u cilju postizanja univerzalnosti, pa je, na primer, Banija – Babanija, Srbija – Susjedstan, a Hrvatska – Komšilija, baš kao što dvosmisleni glagol iz naslova dela koji je protkan kroz mnoge rečenice možemo tumačiti kao neku  vrstu lajtmotiva. Simeon, koji je i narator, posle smrti žene, očajan i bez nade, odlučuje da se vrati iz Susjedstana u Babaniju, jer je u dubokoj depresiji i shvata da „živi samoubistvo“. U zavičaju se susreće sa ostalim izbeglicama-povratnicima, pa dok peku rakiju ili ubijaju vreme u svakodnevnim razgovorima i razbibrigama, pokušavaju da humorom, ironijom i anegdotama, ali često i jadikovkama, nadomeste i prenebregnu bol koji osećaju. Oni sugerišu da je izbeglica osoba koja se oseća kao „stranac u sopstvenoj koži“ i primorana je instinktom preživljavanja da opstaje iz dana u dan jer: „Živeti se mora i kad za to nema nijednog razumnog razloga.“

Celokupan roman koncipiran je kao repetativni susret Simeona sa izbeglicama-povratnicima (ratnim profiterima, smutljivcima, sitnim prevarantima, lakrdijašima i lopovima, ali i poštenim i čestitim ljudima), a svako poglavlje predstavlja priču o jednom čoveku i njegovoj sudbini. Svaki od njih se ispoveda pred seoskim učom Simeonom, koji kao nekakav srpski Sokrat pokušava dovitljivim pitanjima da sazna šta se sve promenilo u njihovim životima dok je bio odsutan. Zbog toga delo podseća na galeriju likova koji su se vratili u rodni kraj i zajedno očajavaju u kolotečini varošice dok pate za ranijim vremenima kad su živeli u staroj državi. Mnogi od likova neodoljivo podsećaju na neke od junaka tradicionalne srpske proze u delima Kočića, Matavulja, Ćopića, Andrića, što, uostalom, i autor navodi određenim reminiscencijama koje nije teško prepoznati. Međutim, ono što se mora zameriti autoru jeste nedostatak ženskih likova. Naime, postoji samo jedan ženski lik naspram dvadesetak muških! To se čak kosi sa logikom – ispada da su samo muškarci izbeglice, ali ne i žene.

Ali to nije jedini problem ove knjige. Struktura je problematična jer je fragmentarna i prilično udaljena od romaneskne forme, pa knjiga pre podseća na zbirku priča koje povezuje narator nego na roman sa radnjom na koju bi uticao glavni junak (ili obratno). Nema radnje koja bi povezivala plejadu zanimljivih junaka i njihovih sudbina a ni, recimo, klimaksa ili antiklimaksa, pa ni ozbiljnijeg zapleta. Roman se zasniva na zajedničkom osećanju likova i pripovedača Simeona, koji ih sintetiše. Jedino što ih povezuje jeste melanholija povratništva koja provejava kroz čitavo delo. Dobri romani se ne stvaraju od osećanja, rekao je jednom Sartr, a ovde možemo dodati da ne mogu biti ni romaneskni temelj (sem ako nije u pitanju izrazito poetska proza). Melanholični ton, iako ponekad prožet humorom i ironijom, često je preteran u jednoličnosti, a zbog svoje učestalosti, povremeno i patetičan. Ovo će biti mnogo jasnije kad naglasimo šta to determiniše izbeglice. Naime, oni su kao i drugi ljudi, sem što ih sržni nedostatak – konstantni pokušaj da pripadaju negde (opterećeni starim identitetom koji se meša sa novim) – onemogućava da žive do kraja i sasvim ispunjen život. Upravo zbog te dihotomije, njihova prošlost umnogome određuje tok njihove budućnosti koja se pak završava u prošlosti, a ona više ne postoji. Prošlost je duh koji se u budućnosti čak lako može pretvoriti u monstruma. Ovakav paradoks stvara patnju kod ljudi, ali kao što smo već naglasili, za dobre romane patnja nije dovoljna, a posebno smeta jednoličan način (najčešće anegdotski humor u dijalozima i melanholija u naraciji) na koji je ona predstavljena, jer se vrednost književnih dela ne zasniva na onome što je u delu predstavljeno, već na načinu na koji je to predstavljeno. Na primer, priču sličnu onoj o Raskoljnikovu možete pronaći i u hronici dnevnih novina, ali način na koji je to opisano čini da Zločin i kazna budu klasik književnosti.

Po(v)ratnički rekvijem solidno je napisan roman, na idejnom nivou povremeno izvanredan (uz određene rečenice koje su za pamćenje), ali delo je, međutim, moglo biti mnogo kvalitetnije da postoji više ženskih likova, da nije toliko prostorno ruralan i „opterećen“ u jeziku anahronizmima, kao i da je struktura bila celishodnija. Na koncu, zaključujemo da u romanu radnja nije dovoljno dobro razvijena, pa je ono o čemu čitamo zapravo samo prisećanje glavnog junaka (i ostalih likova); dakle, ništa se ne dešava, sve se već dogodilo, a čitaocima ostaju samo melanholični recidivi. Restlovi prošlosti ne znače mnogo u budućnosti, pa autor deli sudbinu svojih junaka koji su izbeglice u životu, a on je to u odnosu na savremene poetike 21. veka.

_______________________________________________________

Vesna Trijić
PROKLETA BABANIJA

„Mislio je hladno o svojoj nesreći i gledao je jasno

i nemilosrdno, onako kako čovek može da je sagleda samo kada je,

skriven i neviđen, čuje iz tuđih usta.“[1]

Već se na prvi pogled čini da je ovaj Demićev roman drugačiji od prethodnih: u „Po(v)ratničkom rekvijemu“ su gusta komentarska tkanja ustuknula pred dijalozima; junacima se dalo glasa, a oni kao da su to jedva dočekali i oteli se, brbljajući i ono što bi, parafraziramo li Nabokova, sam autor možda radije prećutao. Implikacije ovakvog postupka su dalekosežne: autor je dijaloge podredio posrednoj interpretaciji kulturnih i istorijskih fenomena čiji značaj premašuje regionalne okvire; dajući prednost „živoj reči“, on podseća da je roman jezičko-umetničko delo, a ne ideološki rekvizit (što se lako zaboravlja) i proslavlja samo pričanje, „tu ljudsku, toliko ljudsku i tako čestu manu“.[2] S druge strane, „Po(v)ratnički rekvijem“ je Demićev udeo u još jednom posrednom, ekavsko-ijekavskom dijalogu s čitavom srpskom književnošću koju je Andrić uporedio sa horom u čijem se pevanju forte i fortissimo smenjuju s piano-m; to je suštinski odredilo narativni ritam ovog romana.

Pripovedačka situacija Demićevog junaka, Simeona Malobabića, analogna onoj u kojoj je u „Prokletoj avliji“ bio fra-Petar: među ljudima koji pričom ubijaju vreme, on je jedini obrazovan, pa ih „sluša i gleda malo poizdalje“,[3] kao da je nad njima, čak, i blago uzdignut; pažljivo slušajući druge, i Simeon i fra-Petar samo čekaju pravi trenutak da progovore i da se od pojedinaca iz publike ili sabesednika pretvore u naratore i junake; obojicu će ih, takođe, njihove priče nadživeti, kao duhovni pandan naznatne materijalne zaostavštine.

Međutim, u Demićevom junaku postoji „višak“ koji nadilazi ovu lepu analogiju: iako su ograničene na školskim programom utvrđenu lektiru, pročitane knjige govore iz njega, a ponekad i umesto njega; u Simeonovoj svesti se za svakog čoveka pronašao književno-istorijski odjek, utemeljenje i dublji smisao, pa makar on ehom bio iskrivljen, komičan ili groteskan; dodamo li tome žensku lepotu Simeonovog lica, osmejke za koje se zbunjeno zaklanja, nedostatak majčinske ljubavi, postaje jasno da je u njega upisan još jedan junak „Proklete avlije“, Ćamil-efendija, „nesretni Džem“.[4]

Jedna od početnih pretpostavki Simeonovog pripovedanja jeste da je ono uzaludno i da nikoga neće zanimati. Junak, čak, nastupa samodestruktivno, hotimično narušavajući sopstveni autoritet (pouzdanog) svedoka: opisao je sebe kao lošeg čoveka, muža i oca, kao kukavca koji više ne vlada ni sopstvenim rečima, kao slepca „za sve što je novo i drugačije“,[5] egoistu kome se čini da se ono što ga se lično ne dotiče nije ni dogodilo. Međutim, valja biti obazriv prema ovim njegovim „priznanjima“.

Kao što je to i Ćamilov primer posredno pokazao, kolebanje oko granica sopstvenog identiteta podrazumeva povratak duhovnim stupnjevima arhaične svesti, potrebu za (samo)opravdanjem kroz poistovećivanjem sa drugima, ali i pokušaj izbavljenja od samoće, traganje za zajedništvom. Preuzimajući na sebe grehe svojih čitalaca („Svi smo razmažena i sebična deca. Priznajemo samo one priče koje nas se tiču. One druge doživljavamo kao dosadne muve ili sitne uvrede.“[6]) i jaz koji ga od njih deli svodeći na (benigne) generacijske razlike, Simeon te granice istovremeno briše, vršeći inicijalnu identifikaciju: „Navodno pišem o sebi, mada se sve češće pitam čiju to istoriju izlažem, koliko je mešam sa tvojom“, kao i „Ne slutimo da je upravo u tim nebitnim i dalekim pričama skrivena tajna postojanja koja živi uprkos našoj ravnodušnosti“.[7] Pun razumevanja i praštanja, ovaj junakov čin je, u stvari, inverzivan: on nastupa kao predak koji, uviđajući načine razmišljanja svojih potomaka, nastoji da im prenese mitsku mudrost da poistovećivanje s prethodnicima oslobađa od iluzija o sopstvenoj izvanrednosti i omogućava dublje zasnivanje života. Ne mogavši do kraja protiv sopstvene prirode, Simeon Malobabić i dalje podučava; njegov je govor povremeno i proročki.

Opisujući život u Timarhani, stambolskom zatvoru za umobolne, Andrićev Haim će primetiti da se na „bezopasna bolesnička maštanja niko ne osvrće“;[8] ona su, dakle, promašena i tretiraju se kao da ne postoje. Diskvalifikujući samoga sebe kao očajnika i neurotika, u izvesnoj meri čak i kao mirnog, bezopasnog ludaka, Simeon je vlastitu priču direktno suprotstavio diskursu vladajuće misli; to je osnova njegove „jurodivosti“.

Pokušavajući da se opravda što se, nedostojan, usudio da piše, Simeon će prostodušno priznati kako se plaši da će mu se sva iskustva i sećanja rasuti „u brzom smenjivanju“;[9] na taj način, on je samo pisanje odredio kao uzvišenu delatnost, a pripovedačku umetnost kao poseban napor da se pamti. U njegovoj interpretaciji, književnost je suštinski suprotstavljena povesti koja se, oličena u grotesknom Etnomeniju, namerila da ukloni sve tragove postojanja proteranog naroda; na sirenski zov (oksimoronskog!) istorijskog romana, junak odgovara načelnim opredeljenjem za protivistorijski i privatni, epistolarni oblik.

Upućujući ih neimenovanom „dobrom dalekom prijatelju“,[10] stanovniku drugačije zemlje i sveta (i fra-Petar se pred smrt obraća mlađanom fra-Rastislavu), Simeon Malobabić je svoje zapise istovremeno oslobodio sudbine „bezumnog“ teksta: njegove misli nisu samo mrtva slova na papiru, one su u pokretu, kazane su drugom ljudskom biću. Iako tragovi obraćanja postoje samo u prvom poglavlju romana, zbog čega ne bi bilo ispravno tvrditi da mu je forma zaista epistolarna (ona to, u stvari, i jeste i nije), i toliko je bilo dovoljno za ostvarivanje moćne aluzije na Ovidijeve poslanice i Andrićev Ex Ponto: Babanija je posredno poistovećena s tamnicom i krajem sveta, dok je životarenje povratnika dovedeno u semantičku vezu s progonom i okajavanjem greha, sa usudom iz korena iščupane biljke kojoj je ostalo još samo da uvene.

Sagledano iz ove perspektive, Simeonovo samoponižavanje dobija ritualni smisao: iznutra potpuno razoren ratom, izbeglištvom, skončanjem voljene supruge u najgorim mukama, nekadašnji se Narcis povlači u rodnu Babaniju kao u pustinju, daleko od sveta, ne bi li se povezao sa svojim bogom- samim sobom. Kako je sudbina s njega potrgala sva lična, porodična, društvena i nacionalna određenja, on je ostao kao puž bez kućice, golo i preneraženo, bespomoćno biće. Prihvatajući policijske šamare ravnodušno, kao samo jedno u čitavom nizu pretrpljenih poniženja, ali i sećajući se majčine pouke da su „batine uvijek zaslužene“,[11] Simeon govori kao da ga je sam Karađoz, svojom žalosnom i ludačkom vikom, ubedio da nema nevinog čoveka, da su svi krivi „makar se očešali o krivca“.[12] Zato se on štedro, pred svedocima okupljenim oko kazana, posipa pepelom, bufonske zulume Simeona Đaka preokrećući u očajničku ispovest prema kojoj je njegov najljući greh upravo to što je preživeo, što postoji.

Simeonovo poimanje sudbine posledica je njegove nemoći, ali i odsustva volje da se razabere među ukrštenim suprotnostima. Ograđen prema mesijanskim vidicima, on postaje kafkijanski iracionalan: preuzimajući na sebe krivicu zbog nečoveštava bivših učenika, zbog Maricine smrti i sudbine svojih kćerki, on gotovo da propada slavno, poput junaka antičke tragedije, usled titanskih ambicija, preuznošenja i hibrisa. Iako veruje u postojanje hladne i mračne sile kojoj je jedini cilj da ponizi i raščoveči, Simeon zaboravlja na sopstvenu nemoć (da i jednu dlaku učini crnom ili belom), pa boluje i jadikuje kao da se zaista nosio sa istorijom i smrću. Poput Džem-sultana koji „može biti samo jedno: sultan. Pobednički ili poražen, živ ili mrtav“,[13] a držeći se antropocentičnog idealizma, ni Simeon ne može da bude manje od čoveka, slobodnog i prosvećenog, „jer bi to značilo isto što i ne biti“.[14] Ali, u svetu u kome čovečiji život ne vredi ni boba, prometejska antropocentričnost odjekuje piskutavo, kao egocentrizam i (bezumno) nepristajanje na ljudsku meru; Simeona upravo njegov preostali idealizam, a ne odsustvo ideala, čini neprilagođenim i „ludim“.

Puštajući identitete da lelujaju između krajnosti (hrvatskog i srpskog, urbanog i seoskog, muškog i ženskog), paradoksalno određeni upravo svojom nepostojanošću, Demić je ponovo na Andrićevom tragu: i Ćamil i Džem su „mešane krvi“, žrtve sukoba između Istoka i Zapada, njima se bezdušno, političke igre radi, upravlja i rukuje, a svima na vidiku, što ih čini najnesrećnijima od svih ljudi; „Od Grka ga je delilo sve a sa Turcima vezivalo malo šta“,[15] reći će za Ćamila jedan od pripovedača pripovedač „Proklete avlije“, a isto se može primeniti i na povratnike, zatočenike tragičnog procepa između Komšilije i Susjedstana.[16]

Dovodeći u pitanje načine oblikovanja nacionalnog identiteta, Simeon Malobabić relativizuje sam njegov koncept, predstavljajući ga proizvoljnim i manipulativnim. Njegovo nepoverenje prema bilo kakvoj pripadnosti reakcija je na ratna svrstavanja, na opasno odsustvo svake sumnje. Zato je on nedoumicu između Komšilije i Susjedstana najpre podigao do etike kosovskog zaveta, da bi je (samo)ironično ostavio bez uporišta: o izbeglice/povratnike ni jedna se država ne otima, u obe su smetnja i višak, (a)nacionalna „mutnež“ i „gnjilež“[17], „sumnjiva po definiciji“.[18] Oduzimajući moralnu snagu opredeljenju za Nebesko carstvo, on ga je pretočio u lirski kvalitet, u utešno razmišljanje o skoroj smrti; na taj način je vera predaka „da negde postoji zemlja i mesto gde se može naći mir i spokoj, gde se konačno ne biva tuđim ni sebi ni drugima“[19] ostavljena bez eshatoloških implikacija: njena lepota je elegična i – samo na rečima.

Svi junakovi sagovornici, okićeni nadimcima koji su na njih pali iz (epske) večnosti, potvrđuju pravilo da banalnost uvek pobeđuje: Tešan nije, poput čuvenog Vukovog pevača, Podrugović zbog džinovskog stasa, već zbog ni malo junačkog pronalaženja utehe u ironiji i podrugljivosti, a Dušan Silni je osvajač ženskih srca i neprikosnoveni gospodar ovčijeg tora… Njihovi su nadimci, dakle, ispražnjeni od prvobitnih značenja, kao što su i ljudsko biće (Simeonovo) i nacionalni ideali (srpski) lišeni prvobitnog poslanja i smisla.

Ali, to nije ostalo bez posledica: Dmitrove šale na račun muškaraca koji se nakon šezdesete godine života „zbabe i usuču, pa često izgledaju babskije od pravih baba“,[20] dobrim delom se uklapa u opise Babanije kao opustele i jalove zemlje za umiranje; ali, prostodušno se kikoćući, kao da bi time mogao da umanji strahotu istina koje izriče, „arhangel“ Dmitar, u stvari, poručuje da „po našim selima i varošima“ više nema „pristala čovjeka“[21]; izgubljeni rat ih je, naime, sve simbolično kastrirao, učinio kukavicama i – ženama. Ni Simeon se, po običaju, neće tome suprotstaviti, sve gledajući u vrhove cipela: „Eto šta je ostalo od one naše puste bundžijske krvi! Naši se preci sad okreću u grobovima kao na ražnju“.[22] Osećanje da se preživelo, ali bez časti, poslednji je čin njihovog iskorenjivanja, odrođavanja od predaka čiju su sistemi vrednosti počivali na religioznim i epskim idealima čojstva i junaštva; u stravičnom preokretu, junak ovog romana će prebroditi istorijsku oluju, ali bez svoje žene Marice, čija će smrt, po ugledu na sentimentalnu storiju iz Uskokovićevih „Došljaka“, biti zaloga njegovog (sramnog, nemuškog) opstanka.

Demićeve reminiscencije na idealistički naraštaj srpskih pripovedača i pesnika koji su se, početkom 20. veka, opijali snovima o slobodi i evropeizaciji, izgarajući za opštenarodne ciljeve, ljudski su tople i dobrim delom subjektivne, privatne. On je izdvojio ponositu figuru Petra Kočića koji je svežinu humora umeo da preplete s estetikom bola, tvrdo verujući da se aneksirana Bosna da odbraniti Vukovim Rječnikom, kao i Milutina Uskokovića koji je, nepoverljiv prema mutnoj ideologiji sopstvenog naraštaja, tiho reformisao srpski roman i skončao u izbeglištvu pod nerazjašnjenim okolnostima, kao samoubica ili tragični utopljenik, u svakom slučaju od prepuklog srca.

Ali, koliko god da su sličnosti između ondašnjeg i ovog, takođe prelaznog i izgubljenog naraštaja slikovite, najbitnije je ipak ono što ih razdvaja: stavljajući ni divljeg ni pitomog vepra Miguda u ulogu ravnu Jablanovoj, dakle da zastupa i oličava nesalomivost duha (privremeno) porobljenog naroda, autor implicira da su gotovi ratovi, da više neće biti prilika za izravnavanje računa i junačke dvoboje, da su ostali samo obesni lovci i naspram njih- lovina koja svoju bespomoćnost nadomešta šepurenjem; moralne pobede više nemaju značaja, čak su možda malo i odvratne. Ponovo udružujući glas s pripovedačem iz okvirne priče „Proklete avlije“, Simeon Malobabić će zaključiti: „Nema više ničeg.“[23]

Babanijska „bezljudica“ je čemernija kada se uporedi s nekadašnjim životom u istoj dolini koju je sećanje učinilo idiličnom, rajskom. Nakon rata, u njoj su prestali da važe čak i zakoni prirode: nema više cikličnog obnavljanja, vaskrsenja nakon uvenuća i smrti; posuta trnjem, korovom i jalovicama „koje ne daju ni cveta ni ploda“,[24] pritisnuta „tišinom od nekog drugog sveta“,[25] poratna Babanija je začarana, prokleta zemlja. Ona se, dakle, ne otiskuje iz stvarnosti samo svojim domanovićevski naherenim imenom, već se preseljava u metaprostor, da lebdi između istorije i večnosti, postojanja i ničega; kao Prokletu avliju, i nju je odsečenost od sveta učinila bezvremenom i beskrajnom.

Pri kraju pojedinih poglavlja (V, XI i XII, na primer), pripovedač „ledi sliku“ i taj metaprostor postaje neposredno prisutan, očigledan: u nemim, produženim prizorima, ukipljeni junaci deluju kao puka priviđenja, najednom više „tamo“ nego „ovde“, i to ne kao prvi, iz Raja prognani ljudi, već kao neke beketovske, postapokaliptične aveti. Podrugljivi Todor će tu njihovu ošamućenost odrediti porazno i nedvosmisleno: „Mi smo živi mrtvaci; samo su nam mrtve naše besmrtne duše“.[26] Ova „dijagnoza“ ima „zemaljsku“ i „nebesku“ implikaciju: na satiričnoj ravni radnje, trgovci pod zastavama religioznih i humanitarnih organizacija kidišu na sve što je, beznadežno ili sitnodušno, spremno za prodaju; na simboličkoj ravni radnje, ljudi sa kojih su spali svi predznaci identiteta počinju da isparavaju i podsećaju na fantome. Nalikovanje malog Radojice na anđela, Vasilije i Dmitra na htonska bića, popa Arsenija na Čičikova,a Simeona na sv. Petra, čuvara tog raja/“veselog pakla“, ne znači da se Demićev svet uzdigao do metafizičkog obzorja; naprotiv, on je nadomak ništavila koje ga već usisava i- apstrahuje. Upravo se na to odnosi naratorova primedba da najstrašniji oblik zla nastupa tek pošto vojske i dželati odu, obavljenog posla; otuda, „s neke druge strane ljudske patnje“[27] dopiru i pokušaji smejanja mutavog Andrije, krici i krkljanje od kojih se ledi srce, a znoj na smrt prestravljenog curi niz kičmu.

Poput zatočenika carigradskog istržnog zatvora, Demićevi povratnici govore rado, mnogo i preglasno; oni su „dosadna pričala“ koja poput bolesnog Haima i na pogubljenje osuđenog Zaima, govorom nastoje da produže i osnaže iluziju života, od njega se istovremeno i opraštajući; nekima je od toga lakše, drugima teže. Ali, kao se „muka priči otima“, to je i njihovo pripovedanje koherentnije kada se bavi drugima; oni u priči traže leka, „malo zabave i razonode“,[28] zaborava. Iako ih to, između ostalog, čini „tuđim ljudima“,[29] oni nisu do kraja otuđeni: njihova suštinska komunikacija postoji, ali je pošteđena reči. Zato se povratnici nisu slili u kolektivnog junaka; naprotiv: svako od njih je zadržao vlastito ime, nadimak i- priču.

Bez deoba ljudi na dobre i loše, samo smenjujući njihove glasove i tačke gledišta, pripovedač je postigao utisak ne samo babanijske graje kao odraza punoće povratničkog života, već i pripovedačke polifonije; čak i ono „prebiranje po istoj žici“[30] doprinosi toj raznovrsnosti; poput Proklete avlije, Babanija „živi samo zvukom, kao džungla u tami“[31].Citirajući ciničnu Etnomenijevu primedbu na račun oronulih povratnika „Niste ni za ukras ni za upotrebu! Ostao vam samo pogan jezik“,[32] Simeon otkriva da i u njemu tinja Kočićevo uzdanje da je u jeziku tajna opstanka potlačenog naroda; činjenica da tu istinu izgovara neprijatelj, doprinosi njenoj dragocenosti. U tome su i uzrok i posledica udela koji živa reč ima u strukturi ovog romana: puštajući ljude da pričaju,svejedno šta, ali na toplom maternjem, nostalgično ijekavski, dok im svaka reč „ima po dve drške“,[33] a sa idioma pucaju vidici, pripovedač Simeon (autorov zastupnik u svetu umetničkog dela), ne obogaćuje svoju priču samo lokalnim koloritom, već poručuje da je jezik neotuđiva baština, da on može da nadživi narod, iako je obratno nemoguće; povratnici svojim govorom nadigravaju istoriju.[34]

Završni plač Simeona Malobabića nije u organskoj vezi s prethodnim poglavljima, ali jeste njihovo, emotivno povišeno, ishodište i razrešenje; ohrabren tiradom Miloša Kremića s konca Uskokovićevih „Došljaka“, on dopušta da do tada potiskivane i prećutkivane reči iz njega pokuljaju, jednostavno i nezadrživo. Uprkos eksplicitnom protividealizmu iz prološkog poglavlja („Čistim se, dakle, od pošasti preterane bliskosti, od tog smradnog zadaha krda.“),[35] junak je ipak učinio nesebičan, donkihotovski iskorak ka bližnjima: pronašavši sebi slične, on je i samoga sebe prihvatio, sveg razorenog i očajnog.

Plač njegov, međutim, ima još jedan, znatno širi kontekst; naslovom i motoom epološkog poglavlja aludirajući na starozavetni „Plač Jeremijin“, u prethodnom toku romana implicitne analogije i reminiscensije konačno su dobile čvrstu sponu: izdvajajući iz izbegličke kolone samo staru Evicu dok gužva ukopno odelo svog Adama, pripovedač je predratnu Babaniju poistovetio s Edenskim vrtom, a rat i progon s Božijom kaznom i ulaskom smrti u svet; poniženja koje je junak pretrpeo u matici su, preko Andrića i Tomasa Mana, dovedena u semantičku vezu sa sudbinom pravednog Josifa kojeg su, sopstvenog mira radi, prodala rođena braća; sama je, pak, pripovedačeva namera analogna onoj zbog koje je, uoči vavilonskog ropstva, sveti prorok Jeremija najpre oglašen ludim, a onda bačen u jamu. I on se, naime, usudio da bude glasan o „stvari opšte poznatoj, iako o njoj niko nikad ne govori“,[36] o propasti svog naroda.

Ograničavajući se na Stari zavet, autor još jednom implicira da su svet o kojem njegov junak svedoči, jezik kojim govori, knjige iz kojih je ponikao njegov idealizam, mrtvi, a da je nastupilo novo, nerazumljivo vreme koje se ne da ni opisati niti objasniti „starom“ logikom, kriterijumima i zakonima.

Pripovedač koji je još na rođenju plač zamenio smejanjem, pokušaće da situaciju sagleda sa što više komičnih strana služeći se, pri tom, mnogim rekvizitima „smešnog pozorišta“. U osnovi epizode u policiji, na primer, nalazi se motiv zamene identiteta, baš kao u „Sumnjivom licu“, Emil i Mile(ta) su burleskni dvojac poput Stanlia i Olia, dok „naivno“ Simeonovo tretiranje Fonda kao crkve podseća na satirično lukavstvo Davida Štrpca. Svaka od istaknutih epizoda, međutim, ima suprotno, ironično značenje: izgled i ponašanje Simeonovih islednika odjek su Ćamilovog batinanja do smrti, Emil i Mile(ta) nisu (samo) budale, već „stručnjaci za prodaju tuđih poseda“,[37] dok „humanitarne“ malverzacije pokazuju da se svirep može biti i bez noža i uniforme.

Ali, kako Demićev cilj nisu slivena, apsurdna značenja, to se ni u Simeonovoj interpretaciji tragično i komično ne slivaju, ali je izvesno da se međusobno truju: u suštinski tragičnoj situaciji nije preostalo (moralne) veličnine, a smeh više ne oslobađa, nego (iz)umiranje čini podnošljivim. Taj, fantastični ukrštaj komične frivolnosti i kosmičkog užasa, ukrštaj koji s podjednakom odlučnošću stremi simbolički protežnim i satiričnim, ubodnim značenjima, našeg autora dovodi pod Gogoljevo okrilje. Portretna poglavlja koja su ovaj roman učinila panoramskim i statičnim, likovi koji se kao veštice rađaju iz metafora i literarnih asocijacija i, apatični, oživljavaju tek kroz pomalo rableovski odnos prema hrani, piću i naročito prema govorenju, orgije preimenovanja koje su zahvatile ljude, nacije i države predstavljaju samo mali deo duga „Po(v)ratničkog rekvijema“ prema „Mrtvim dušama“; jer, i Demić je stvarnost, po starinski, očudio da bismo je odjednom ugledali iz neposredne blizine, u svoj njenoj strahoti.

---

[1] Ivo Andrić, Prokleta avlija, Prosveta, Sabrana dela Ive Andrića IV, Beograd, 1976, str. 103.

[2] Isto, str. 57.

[3] Isto, str. 19.

[4] Isto, str. 127.

[5] Mirko Demić, Po(v)ratnički rekvijem, Agora, Zrenjanin, 2012, str. 9.

[6] Isto, str. 10.

[7] Isto.

[8] Ivo Andrić, nav. delo, str. 114.

[9] Mirko Demić, nav. delo, str. 13.

[10] Isto, str. 12.

[11] Isto, str. 24.

[12] Ivo Andrić, nav. delo, str. 34.

[13] Isto, str. 104.

[14] Isto, str. 105.

[15] Ivo Andrić, nav. delo, str. 64.

[16] Džem-sultanov opušteni levi kapak, kao i Karađozov uostalom, izraz su nagonske potrebe inteligentnog bića da se usredsredi i prevaziđe udvajanja; u
„Po(v)ratničkom rekvijemu“ ima poluslepih i obnevidelih, ima zaslepljenih i onih koji žmure, ali je samo mutavi Andrija takve, jednooke sudbine. Međutim, tamo gde se kod Andrića suprotnosti sudaraju i komešaju, kod Demića su oprez i razmak; zato su Andrićevi junaci kontemplativni i patološki, a Demićevi nervozni i melanholični, mlaki.

[17] Mirko Demić, nav. delo, str. 58.

[18] Isto, str. 22.

[19] Isto, str. 29.

[20] Isto, str. 34.

[21] Isto, str. 32.

[22] Isto, str. 66.

[23] Mirko Demić, nav. delo, str. 58; Ivo Andrić, nav. delo, str. 133.

[24] Mirko Demić, nav. delo, str. 28.

[25] Isto, str. 27.

[26] Isto, str. 67.

[27] Isto, str. 158.

[28] Isto, str. 123.

[29] Isto, str. 182.

[30] Isto, str. 56.

[31] Isto, str. 18.

[32] Isto, str. 176.

[33] Isto, str. 123.

[34] Ali, iako Andrićevu temu priče koja kruži i raste poverava svojim junacima (Đurašku Mandinu, Milanu Balabanu, Ivi od Poslavine), na taj način je produžavajući i negujući, Demićeva sklonost apologiji pričanja ipak nije pretežnija od njegove čežnje za ćutanjem. Nezadovoljan, takođe, izražajnim moćima jezika, on sve češće reči piše jednu preko druge, razgraničavajući ih jedino zagradama, a puštajući da im se zvuci i značenja sudare, preliju ili dopune; to ovu prozu čini gotovo neprevodivom, ali i – ćutljivom, jer se neki od njenih najbitnijih delova, pa i sam naslov, u stvari ne mogu izgovoriti, već samo pročitati – u sebi.

[35] Mirko Demić, nav. delo, str. 12.

[36] Ivo Andrić, nav. delo, str. 68.

[37] Mirko Demić, nav. delo, str. 79.

 

_______________________________________________________

Jelena Marićević

REKVIJEM NAD KLADENCEM IMENA

Al’ je meni najmilije reći ime tvoje,

U kom blaga i darovi srpskom rodu stoje.

(Dositej Obradović, „[Grigoriju Trlajiću]“)

(Etno)roman(ijada) Mirka Demića, iako prozno ostvarenje, nosi naslov “Po(v)rat­nički rekvijem”, kao da hoće da rečju „rekvijem“ uputi i na nešto što se peva, pa i na velike epove koji najčešće govore o ratovima. Poslednje, XXIV poglavlje, „Simeonijada nad Babanijom“, naslovom koji predstavlja jedan od mnogobrojnih etimoloških poigravanja sa imenom glavnog junaka Simeona Malobabića, upućuje na antičku tradiciju (Homerov spev Ilijada, koji sadrži 24 pevanja). Međutim, Mirko Demić nije se oslonio samo na antičku tradiciju. Od važnosti je pomenuti i spev – Serbijanka, Simeona (Sime) Milutinovića Sarajlije, koji je prvobitno nosio naslov – Serbijada. Preimenovanje Serbijade u Serbijanku simbolična je oznaka prelaza sa srpskog klasicizma na romantizam, tj. sa antičkog na nacionalni stil. Šta bi to, zatim, moglo da znači za roman Mirka Demića? “Po(v)ratnički rekvijem” predstavlja epistolarni „oblik umiranja“ glavnog junaka jer je „tuđe sunce“ na horizontu koji je on nekada doživljavao kao „svoj“. Kako se „tuđe sunce“ zove i „komšilijansko“ (hrvatsko), a ono drugo „susjedstansko“ (srpsko), izbegla se eksplicitnost u imenovanju zaraćenih strana, a samim tim i opasnost eventualne banalnosti. Budući da “Po(v)ratnički rekvijem” nije (etno)roman(ijanka), niti Simeonijanka, deluje da se u određenom smislu Mirko Demić priklonio antici, kao univerzalnoj tradiciji koja bi kategoriju „nacionalnog“ – ne skrajnula, ali bi ostavila prostora za građenje jedne, možda, kulturne nacionalne storije. Na koji način? Upravo putem imena glavnog protagoniste, Simeona Malobabića iz Svračjeg Zakutka (Ba(ba)nija, okolina Zagrobja).

Ovaj „Simurda-Smijurda“ vratio se nakon rata iz izbeglištva u zavičaj, sahranivši ženu Maricu i ostavivši dve ćerke u Susjedstanu. Naišao je na zgarište, na zemlju koju nije prepoznavao, a koja nije ni njega više poznavala i bio je „sam kao gudac i go ko pištolj“. Šta takav čovek onda može da izgradi, kakvu tradiciju i ime da sačuva? Simeon Malobabić nosi, naime, ime, kojim se može opisati luk srpske kulturne i literarne baštine. Počev od sv. Simeona, oca Svetog Save (srednjovekovna tradicija), pa preko Simeona Piščevića (prosvetiteljstvo), a zatim Simeona Sime Milutinovića Sarajlije (romantizam) do Sime (Simona) Matavulja (realizam), na čija se dela manje ili više eksplicitno ukazuje, treba pomenuti i lik Simeona Đaka iz pripovedaka Petra Kočića, koji je ironijski postavljen u odnosu na Simeona Malobabića – Učitelja.

Nad moštima Sv. Simeona izmirila su se, naime, braća – Vukan i Stefan; Simeon Malobabić, međutim, nije kadar da pomiri zaraćene Komšilijance i Susjedstance, koji svojim imenima-sinonimima upućuju na „istorodnost“. Nadalje, „lutalačka sila naših predaka“, sintagma sa kraja romana, asocijativno, razume se, vodi ka “Seobama”, Miloša Crnjanskog, ali implicitno i ka “Memoarima”, Simeona Piščevića. Za razliku od Piščevića, Malobabić odlazi iz Babanije (otadžbine) u Susjedstan, ne kao ratnik koji vapi za napredovanjem u karijeri i ne svojevoljno. Ovde je, međutim, interesantno da Piščević odlazi u Rusiju (gde će se jedna oblast nazvati „Nova Serbija“), a Malobabićev Susjedstan (tj. Srbija) dobija obrise nekakve daleke Rusije, što se najpreciznije može sagledati iz preimenovanja naselja – Varvarin u demićevski „Varvarinovsk“. Na Simu Matavulja, pak, odnosi se XIX poglavlje – “Pilipendina siročad”, u kome se problematizuje pomoć baptističke crkve narodu, što predstavlja analogiju sa sličnom pomoći svojevremenih proklamatora unijaćenja u pripoveci „Pilipenda“. Ovaj odnos mogao bi se donekle ilustrovati i sledećim odlomkom iz poglavlja pod naslovom „Dobra kob u lovištima Babanije“: „Ljudska je nevolja što su se ugledali na pitome a ne na divlje svinje. Pitomu svinju sa šakom punom kukuruza možeš namamiti da ode pravo do mesara koji će je priklati, dok divlja svinja drži do svog svinjskog dostojanstva i ni čim se ne dâ potkupiti i učiniti neopreznom“.

Šta u stvari može da znači ime Simeon, sagledano iz ove perspektive? Ono možda može da u izvesnom smislu dâ validnost i kompetentnost epistolarnoj ispovesti Simeona Malobabića, pa i da čitaocima stavi do znanja kako mu se može verovati. Kad su „kuće i kućišta“ – zgarišta, a ničeg nema da podseća na ono „ko smo“, onda je „kulturi u nestajanju“ potreban jedan Simeon (Učitelj) da rečima iz gradi spomenik toj kulturi. To je verovatno jedan od razloga zbog kojih Demićev junak za svakog stanovnika Svračijeg Zakutka ima odgovarajući nadimak, koji ga s jedne strane sasvim precizno profiliše, a sa druge pozicionira u srpskoj kulturi i istoriji. Nadimak ili „spitzname“ je, kako se definiše u XVIII poglavlju romana, „dijagnoza i presuda, usud i opravdanje“, pa je tako važnije od imena, ponekad i prezimena. Stoga, treba pomenuti: Vasiliju (Ostroška), Maricu (asocijacija: bitka na Marici 1371. godine), Stevicu (Prvovjenčani), Todora (Tešan Podrugović, posle rata – Pogorelić), Iliju (Gromovnik, bezbrki Ilija Brkić), poštara Dušana (Silni), dete (Mali Radojica). U drugu grupu likova sa kojima se sreće čitalac “Po(v)ratničkog rekvijema”, spadali bi, svakako oni, opet, karakterističnih imena: Ivan Sr(e)b(r)oljub (radi u Fondu), Emil i Mile(ta) (asocijativno – Bopčinski i Dopčinski), Milan Balaban (Don Bloger), Turbo-pop Arsenije (svakako ne svešteno lice koje bi bilo kadro da vodi svoj narod, poput Arsenija III Crnojevića 1690. godine ili Arsenija IV Jovanovića – Šakabente 1738. godine). U treću grupu, pak, mogli bismo svrstati deda Nikolu i deda Andriju, likove koji nemaju nadimke, možda zbog toga što to po patrijarhalnom kodu ne bi bilo pristojno, s obzirom na starost, a i s obzirom na to da je deda Andrija prisutan u svom odsustvu („nestao je“, živi u pričama Zakučana).

Imenovanje likova, uz sve navedeno, može imati još jednu dimenziju. Primera radi treba pomenuti, recimo, Stevicu (Prvovjenčanog) i Simeona (Učitelja). Zanimljivo je, najpre, da je sv. Simeon otac Stefana Prvovenčanog, ali i da je otac Simeona Piščevića, baš Stefan Piščević. Ovoj koincidenciji, treba, međutim, dodati i situacije u kojima su se našli Stevan i Uča, lica drame „Ruženje naroda u dva dela” (1988), Slobodana Selenića; i to baš drame koja problematizuje konflikte, ali i unutarnacionalne podele i netrpeljivosti između Hrvata i Srba. Stevica je izvojevao svoje „(p)ob(j)ede na penale“ od narodnog značaja – potpis na ličnoj karti glagoljicom i registarsku tablicu – SK (Susjedstan Kingdom), dok se tog istog naroda, iako njemu pripada, Selenićev Stevan odriče, baš zbog ogromne „bratoubilačke energije“ koja je u ovom slučaju, u Drugom svetskom ratu oslobođena sa obe strane.

Nije li „bratoubilačka energija“ osnovni razlog za bol, jedino što je postojano u Simeonu Malobabiću, jer „odavno ne voli ljude“, a to u njegovom slučaju znači da „odavno ne živi“? „Čovek nit peva nit ćuti posle rata!“, kaže se u prvoj rečenici XV poglavlja. Defetizam iz pesme „Čovek peva posle rata“, Dušana Vasiljeva, za Demićevog junaka postaće najposle ravnodušje, „koje može biti i sama smrt“, no pre no što se pretvori u smrt, postaće Po(v)ratnički rekvijem, znak da „čovek priča posle rata“, poput junaka istoimene pripovetke Dragiše Vasića. Priča, tj. pisma Simeona Malobabića opela su nad ugašenim sudbinama ljudi koji više nemaju budućnost, pa tako ni mogućnost da nastave svoje tzv. „životne priče“.

Za razliku od Femija, koji u “Odiseji” peva tužne pesme o povratku i na kraju speva biva primoran da peva svatovsku pesmu u krvi (ubijenih prosaca) do kolena, Demićev Simeon, nagnut nad kladencem sopstvenog imena, priča „rekvijem“ o svom povratku kući. Srodan devojčici iz pesme „Ljuljaška nad kladencem imena“, Milorada Pavića, kojoj se vraćaju „potonula imena iz lekovitih voda“, „u isparenjima vrelim“, Simeon je uspeo (devojčica nije) da svako ime razume i pronađe reči kojim bi kao sveštenik, svakom imenu „očitao“ priču, odao „posmrtnu počast“ i „izlečio“ od zaborava. Da li onda i (etno)roman(ijada) “Po(v)ratnički rekvijem” ima književnu vrednost koja je može sačuvati od zaborava u koji pada velika većina književnih ostvarenja objavljenih kod nas? Treba reći da je Mirko Demić na jedan suptilno smišljen, umetnički i nebanalan način napisao ovo delo o kome vredi razmišljati i van okvira aktuelnih ocena i prikaza.

_______________________________________________________

Vladimir Gvozden
OVO NIJE KRAJ
Jedan pogled na srpski roman u 2012. godini

……

Roman Mirka Demića Po(v)ratnički rekvijem (Agora, Zrenjanin), u podnaslovu (etno)roman(ijada) ispripovedan je u znaku dva povlašćena parateksta. Moto romana su reči prote Nikole Begovića (1821-1895), autora važnog etnografskog ostvarenja Život i običaji Srba graničara (1887): „…Sve je tužno i žalosno. Živi se oplakuju / Tko ne zna što je žalost, neka u krainu dođe“; ali tu su i stihovi iz biblijske Knjige proroka Jeremije (funkcioniše kao svedočanstvo autsajderizma, slično kao kod Vukićevića): „Pogledaj, Gospode, i vidi kako sam poništen.“U skladu sa tim, roman pripoveda bivši seoski učitelj koji se nakon rata, izbegličke kolone i godina izbeglištva provedenih u Srbiji, vraća u zavičaj iz kog je pobegao, u selo Svračji Zakutak u opustošenoj Babaniji. Demić pokušava da dočara život gerijatrijske margine i pravih gubitnika velikih istorijskih poduhvata u ratu „Komšilijanaca“ i „Susjedstanaca“. Naravno, svaka sličnost sa pravim mestima i stvarnim ljudima je u ovom romanu
namerna, a pozivanje na ova izmišljena imena je na trenutke simpatično, a na trenutke odbojno. Kraj ove povesti navodno je nastupio pre njenog početka, jer glavni lik i pripovedač već u prvoj rečenici tvrdi da odavno ne živi, ali da još uvek poseduje sposobnost čuđenja.
Demić podvlači da je njegovo istrajno bavljenje ovom temom plod etike odgovornosti: „Pisanje o povratnicima, jednako kao i o prognanicima, smatram svojom moralnom obavezom.“ Književnost učestvuje u deobi čulnog, vidljivog sveta, i Demić je u pravu kada – kao i Vukićević, na primer – nastoji da podari reči onima koji su u praksi osuđeni na ćutanje. Naravno, bitan je način na koji on to čini. Pripovedač mi na trenutke liči na Selimovićevog derviša, jer je njegova osnovna emocija raspolućenost. Ali koliko je to tip, a koliko specifikum vremena i prostora? Meditativnost ne mora nužno da se sastoji od bola i sećanja, mada u književnosti to dobro zvuči, pogotovo kada su oni praćeni poverenjem u transcendecniju koja pripovedaču dopušta da bude izuzet iz stanja u kojem se nalazi (premda meni nešto govori da je i sam deo takvog stanja). Uvod je didaktičan i suvišan, jer unapred sprečava da glavni lik nastane, već nam je odmah dat gotov, ready made, po
principu uzmi ili ostavi – sve to prate smernice za čitanje koje ukidaju neizvesnost. Kompozicija je jednostavna, poglavlja se nižu po principu jedno poglavlje jedna priča, odnosno portret nekog od malobrojnih stanovnika babanijske pustinje. Utisak je da takva mreža istosti i razlike ima veće rupe nego što joj sleduje.
U romanu su kontrastirani hleb i priča, puki život i njegova estetizacija. Seoski učitelj – pozivanje na Rankovića i Uskokovića se podrazumeva – Simeon Malobabić je ratovao, izbegao i vratio se u svet izmišljenih toponima, u „zagrobnu memlu“ i „ustajalost“, među Zakučane, žitelje Svračjeg Zakutka u zemlji Komšiliji, čiji je glavni grad Zagrobje. Caruju samoća i pustoš koji zamućuju svaki mogući trenutak radosti, njegova žena Marija je umrla; ima unuke u Zagrobju, ali oni ga ne poznaju. Povrh svega, naratora obeležava nelagodan položaj ne-pripadanja (za jedne je četnik, za druge ustaša). Shodno tome, karakteriše ga mešavina opravdanog očaja, ali tu je povremeno i resantiman: „Prozlio sam se, iako sam bio od onih ljudi koji zlo nisu činili. Sve oko sebe gledam sa ozlojeđenošću i uvređenošću nevino optuženog, osuđenog bez krivice i presude.“ Pripovedač između redova sanja san o drugačijem svetu, mestu gde se ne biva tuđin ni sebi ni drugima. Od četvrtog poglavlja
upoznajemo, često kroz crnohumorne tonove, ali i anegdotski pristup, likove iz Babanije, a pripovedanje je na trenutke opterećeno dijalozima, oveštalim igrama reči i mudrovanjem u prazno. U sviftovskom diskursu razvijaju se neobične pozicije, dualnosti, linije moći: Komšilijanac, Susjedstanac, Kriptokomšilijanac, Nesusjedstanac, Pokomšijaćeni Susjedstanci, Velikosusjedstanci…, parodira se i popularni etnodiskurs („jebeš selo ako nije etno“), a odjednom se napada i istina (istorijska? politička? naučna?) doktorskih disertacija.
Meni lično ostalo je nejasno odakle pripovedač govori, a njegova intelektualnost mi ne deluje spontano, već nategnuto. O Babaniji je izrečeno mnoštvo zanimljivih iskaza, ali nijedan nije doveden do mogućih konsekvenci. Šta to ograničava ambiciozne antropološke uvide junaka-pripovedača? Prisutno je, naime, mnogo suđenja o svemu, a malo delovanja, tako da je konačni utisak plošnost, apatija, elegičnost i depresija oličena u pripovedanju crnog sunca: „Danas je tuđe sunce na tuđem nebu. A ispod takvog sunca i neba stojimo mi – tuđi ljudi.“ Raščišćavanje odnosa između dva naroda je verovatno uzaludan posao, jer je, kako Po(v)ratnički rekvijem pokazuje, teško ostvariti valjane kopče između ličnog i kolektivnog identiteta, čas je nešto istorija sa velikim I, a čas je porodični atavizam, čas je nešto izuzetak, a čas pravilo, u skladu sa tim da li to pripovedaču odgovara ili ne. S jedne strane, u najboljim trenucima romana sve postaje bolje, pošto shvatamo da govore suvišni ljudi, nelocirana margina. S druge strane, pripovedač Simeon je paradoksalan, jer veruje u sudbinu, a ipak sve čini da razume svet racionalno – to dvojstvo je njegov istinski rascep i on se kruni iznutra. Stvar, razume se, nije jednostavna, i za svaku je pohvalu što se Demić bori sa teškom temom – to je komplikovani rad nestajanja, samoubistva sopstvenog naroda koji je odustao bezmalo od svake politike, osim one povezane sa borbom za lični, materijalni interes.

………

_______________________________________________________

Mladen Vesković
GOVORITI O TIŠINI

U prethodnih dvadesetak godina, s promenom životnih okolnosti, političkog i ekonomskog sistema, u našu književnost su ušle mnoge teme koje su pre toga bile marginalne ili naprosto nisu postojale. Jedna od mnogostruko najkompleksinijih i najtragičnijih je izbeglištvo i/ili povratništvo, kao lice i naličje jedne iste nesreće koju je sa sobom doneo građanski rat u bivšoj SFRJ. Desetak godina otkako su puške ipak zaćutale na zapadnom Balkanu, formirao se mali krug pisaca i dela koja pišu upravo o ovoj delikatnoj temi, koja je zasad najdublju umetničku interpretaciju doživela kod onih srpskih autora koji su poreklom iz Hrvatske. Među njima Mirko Demić je jedan od najtalentovanijih i najistrajnijih, onaj koji iz knjige u knjigu, više od deceniju, osvetljava po jednu od strana nesreće koju je sa sobom doneo srpsko-hrvatski sukob tokom raspada bivše zajedničke zemlje.

Čini se kao da je u toj spirali njegov najnoviji roman "Pov(r)atnički rekvijem" vršna, kuminatorna tačka, jer je tišina reč koja ga najbolje opisuje. Tišina u kojoj polaku umiri retki srpski povratnici na Baniju, tišina od koje beže i retki hrvatski pobednici koji pokušavaju da žive u njoj, tišina u kojoj divlje životinje polako osvajaju prostor koji su ljudi nepovratno napustili nakon rata.

Kroz 24 poglavlja romana, u kojima nam je putovođa bivši učitelj Simeon, susrećemo se sa nizom likova kroz koje Demić opisije mnoštvo varijeteta zapravo jedne te iste vrste ljudi: Srba izbeglica povratnika, ljudi koji su pred "Olujom" 1995. izbegli u Srbiju, da bi se nakon nekoliko godina potucanja, nesnalaženja i odbijanja u novoj sredini, kao nevoljnici vratili u svoj zavičaj i postali povratnici, koji se sada u jednoj novoj državi potucaju, ne snalaze i bivaju suočeni sa odbijanjem. Samo je prirodno okruženje u koje su se vratili isto, dok je sve drugo nepovratno promenjeno. Bez reči optužbe za ma koju stranu, Demić je ispisao stranice u kojima opisuje pojedinačne sudbine, iz kojih se može lako iščitati geneza, ali više od svega dubina tragedije koju je rat sa sobom doneo.

Rat čiji su uzroci možda još i bili jasni ili očekivani, ali čije posledice svakako to nisu, jer kako drugačije shvatiti tišinu banijske pustoši, u kojoj sada zapravo više ne žive ni pobednici ni pobeđeni, već samo divlje zveri? Brižljivo utkivajući književne, religijske i kulturne simbole i asocijacije u svoj roman, u njegov egzistencijalni predložak, upućujući nas na Kočića, Uskokovića, Andrića ili Ćopića, Demić je pisao knjigu koja uspeva da se odmakne od ovde i sada i koja molskim akordima izgovara rekvijem za jedan prostor (i sve njemu slične) i njegove mrtve i mrtve a žive ljude, koji će od sada barem u ovoj priči imati svoje mirno mesto za konačni počinak.

_______________________________________________________

Đuro Maričić

TIHO UMIRANJE

Izdanju „Agore“ iz Zrenjanina, izašao je roman poznatog banijsko-srpskog književnika Mirka Demića koji će donijeti uzbuđenje i nemir nacionalistički nastrojenim književnim duhovima izdresiranim osporavanjem i odlučnim da ne vide ono što vide, da ne znaju ono što znaju, nespremnim da pogledaju istini u oči, suoče se sa stvarnošću, prihvate historiju onakvom kakava jest, željnih i spremnih jedino da je prekrajaju i podešavaju prema svojoj zamišljenoj bajci, idili kakavu su bolesne emocije smjestile u svoj nestvarni svijet i njeguju je i pretvaraju u mit.

Nažalost, stvarnost je upravo onakva kakavu je vidi Mirko Demić, koji je osjetio svu surovost besmislenog prije bratoubilačkog, pljačkaškog i istrebljivačkog rata, nego domovinskog, oslobodilačkog i bog te pita kako ga žele prikazati oni koji su uništili jedan narod, oteli mu sve što se oteti može i vođeni nezajažljivom pohlepom nastavljaju pljačkati svoj vlastiti narod, i prema uputstvima raznih vanjskih lopova, probisvjeta i modernih kolonizatora, razaraju tu lijepu zemlju.

Umire Demićeva Babanija! Život joj zakonom zagarantiran, provedbom zakona na smrt je osuđena i nema toga boga koji to može spriječiti, Domovina i Evropa su tako odlučili i tako će biti. Nijemci trebaju sirovine i oni moraju doći do njih, bilo vojskom bili politički. Preustroj Evrope odvija se onako kako to hoće Nijemci i Amerikanci, jedna mala Babanija i njena sudbina, ma kakao okrutna i nemilosrdna, za mnoštvo Evropljana i ostalih žitelja svijeta, sasvim je nevudljiva, i nevažna!

U ovom romanu Demić se ne bavi ratom, nije on ni historičar, on je prije svega umjetnik koji vidi i odslikava posledice rata. Propadanja jednog dijela zemlje, Komšilije, sveo je na analizu pokrajine Babanije, pa na još uže područje, na selo Svračiji Zakutak i njegove do apsurda razrijeđene stanovnike, povratnike koji su se tu vratili da umru tamo gdje su grobovi njihovih očeva, djedova i pradjedova, gdje su nekada, u nedalekoj prošlosti, imali sve, a sada nemaju ništa.

Nista svijetlog nema u ovom rekvijemu, sve je obojeno sivim nijansama koje se pretvaraju u crnu boju konačnog nestajanja ostataka jednog naroda, Susjedstanaca, koji su zajedno sa Komšilijancima, zadnjih nekoliko stoljeća vojevali za zajednički opstanak. Sada su, zavađeni, poticajem izvana, nerazumno, upustili se u međusobni rat, čije su posledice strašne. Razorena zemlja, uništena privreda, opljačakan narod, opustjela ogromna područja Komšilije, odjezdili bez povratka valovi mladog dijela naroda, rasutog orkanom svjetske povijesti svuda po globusu.

Narator ove zle sudbine, svoje i svojih suseljana, je učitelj Simeon Malobabić, povratnik iz Susjedstana, kamo je izbjegao zajedno s familijom 1995. godine pred metlom „Oluje“. Tamo su ih bili naselili u južnu pokrajinu da „poprave krv“ anemičnom svom stanovništvu, koje je onemoćalo i ne može se oduprijeti agresivnosti onih koji nastoje prisvojiti taj dio zemlje. Simeon je doživio opću životnu harvariju, žena, Komšilijanka, mu je umrla, kćeri se poudale, on bez posla u svom zvanju, jedinog kojeg je znao obavljati, bio je prisiljen na fizički rad, tovario je đubar u traktorsku prikolicu i razgrtao ga na njivama seoskog bogatuna. Vrijeđan i ponižavan, usamljen, potražio je spas u povratku na Babamiju i crkavici, siromašnoj penzijici.

Na Babaniji Simeon Malobabić nalazi stravičnu pustoš, nešto malo usamljenih ostarjelih ljudi, podivljale zakorovljene njive, spaljene kuće, najezdu šuma na nekada cicilizirano područje, agresivnu divljač. Penzije povratnika su tako mizerne da ne mogu s njima ni živjeti ni umrijeti, a humanitarna „utanjila pomoć“. Takvu situaciju koriste vjerske organizacije. Osobito je agresivna Baptistička crkva, koja nudi pomoć, ali je uvjetuje prevođenjem u svoju vjeru. Pastor pronalazi odanog suradnika u bivšem šumaru Nikolu. Ovaj nije bježao, sklonio se pod okrilje međunarodnih snaga dok ne protutnji ono najgore, vrijeme pljačke. Nikolu su ljudi dobro poznavali pa uz njegovu pomoć nova Bapristička crkva lakše djeluje, najprije je u Nikolinu selu sagrađena Baptistička crkva, a zatim po Babaniji još sedam. Naravno, promućurni djeda Nikola, nalazi u svemu tome svoj interes. Danas kada je „sve utanjilo i umanjilo“, dobro mu dođe novac i hrana koju mu kao protuuslugu nudi pastor.

Kao što niko neće priznati da je kurvin sin, ni djeda Nikola ne priznaje da se pridružio onima koji na ovaj ili onaj način razaraju ostatke babanijskog susjedstanskog stanovništva.

„Posebno su zainteresovani za one iz mješovitih brakova, kojima krv ni svijest neda da se priklone nekoj od postojećih strana“, kaže Nikola, tajeći svoju ulogu u ovom procesu uništavanja Babanije.

Krčma, svratište „Kod Vasilije“, ili „Kamenjara“, je važan punkt u Svračijem Zakutku. Kada povratnici ne navrate u posjete jedan drugom, nađu se kod još usčuvane i neprestarjele novopečene krčmarice, Vasilije, bivše tajnice škole, u kojoj je prije rata radio kao učiteljski mješoviti bračni par Simeon Malobabić i njegova žena.

Vasilijin sin, čistokrvni Susjedstanac, koji je živio u glavnom gradu Komšilije, Zagrobju, našao se u njenoj vojsci, dok je majka ostala na području s kojim su zagospodaraili Susjedstanci. Tako je Vasilija uspjela sačuvati svoju imovinu od pljačke jednih i drugih. Od susjedstanskih pljačkaša je spašavala ona, od komšilijanskoh autoritet njenog sina, njihovog vojnika.

Kroz 24 poglavlja, svojevrsne kratke priče, Demić je provukao sudbine povratnika, upropaštenih ljudi, i onih malobrojnih koji su na razne načine uspjeli preživjeti „čišćenje terena“. Kroz njihove sudbine, vrlo uvjerljivo je ocrtao usud Babanije. Gašenje života! Njegovo nestajanje. Ono što nisu uspjeli vojska novih demokrata i rigidni ratni istrebljivački zakoni, prepušteno je, poslije rata, da učine priroda, starenje i nestajanje Babanije.

Na rat se Demić osvrće uzgred, kroz priče o sudbinama svojih junaka, onih koji su ga preživjeli i onih poput gluhonijemog Andrije koji je netragom nestao. Andrija u svom nesretnom životu kao da je proklet od boga i vraga, mogao je, kada je želio objasniti bilo šta bilo kome, ispuštati samo zastrašujuće krikove. Nije htio bježati, odlučio je zajedno sa stadom ovaca dočekati komšilijansku vojsku. Što bi njegovo stado bez njega? Andrija je „koleteralna šteta“ kako kaže idiotska sintagma moderne demokracije, za koju je zločin, po njenom „shvaćanju“ sasvim dozvoljen i opravdan ako se čini u njeno ime i njenu uspostavu.

Kroz Demićev roman defiliraju stradalnici raznih karaktera babanijskih izbjeglica. Već u ranoj fazi svog izbjegličkog života i stvaralaštva autor se počeo baviti tim karakterima kada je u listu PRAVI ODGOVOR imao svoju kolumnu. Kasnije je te svoje napise sabrao u knjigu SLAĐENJE GORČINOM. On ih sam ne podvodi pod književna ostvarenja iako oni bez ikakve sumnje imaju solidnu literarni vrijednost. U tim studioznim crticama došla je do izražaja piščeva sjajna moć zapažanja, čitaoci su ih pratili s velikim zanimanjem, prepoznavali su u njima sebe i poznanike.

Na lijep način, strpljenjem vajara, književnik približava čitaocu lik i ličnost naratora Simeona Malobabića. Preko objašnjenja imena i prezimena, nadimaka, te porodičnih nesreća, vrlo plastično se, kao iz magle izronila, ocrtava njegova silueta, da bi preko raznih detalja ona poprimila pouzdane obrise patnika, simpatičnog, bespomoćnog stradalnika.

Filigranski precizno, u lirski obojenoj prozi, Demić je ostvario poemu smrti kao kreščendo rata i sa posledicama tog uragana čiji se dosezi vremenski ne daju sagledati. Jednakao se ta ljudska bujica sručila na glave običnih ljudi, pobjednika, Komšilija i gubitnika, Susjedstanaca. Svi su oni u konačnom zbiru veliki „koleteralni“ gubitnici. Ni Ivo, Komšilijanac, ne nalazi ono što je očekivao da će dobiti ratom. Njegovo doselenje na Babaniju, iz Posavine, među povratnike Susjedstance, uselenje u praznu njihovu kuću, iako se činilo, uz svu mehanizaciju, i stado krava muzara, da ga je zagrlila sreća, životna zbilja daleko je od ispunjenja snova.

S vremenom su ga mještani Svračijeg Zakutka prihvatili, ali kada njega i njih, u „Kamenjari“ obuzme „rakijska nervoza“, ipak dolazi do varničenja. Tada, uz hvalisanje, progovore i uvrijede. Govoreći o bjekstvu Babanijaca Ivo reče:

– Bilo bi vam bolje da ste me dočekali sa buklijama nego sa karabinima. Ne biste svoje slavno struganje preko Unsa pravdali izdajom i našim svezništvom s Amerima.

– Čak i da smo vas tako dočekali, ne biste nam povjerovali da rakija nije otrovna – uvjeravao ga je Dmitar.

Nikada dođoš nije u potpunosti prihvaćen. Ivo nije izdržao u sredini gdje se „jedno govori, drugo misli, a treće radi…“, u kojoj je uvijek morao da „pokazuje samo jedno svoje lice, dok je sva druga krivotvorio.“ Nestao je bez pozdrava, ne nalazeći nigdje mira ni sreće, pucao je sam sebi u glavu.

Uvjerljivo je prikazana ličnost Stevice Prvovjenčanog, stihoklepca, koji se, kao povratnik, nastavlja boriti za svoja prava i ne priznaje poraze.

Susret u Fondu sa momkom iz mješovitog braka, mrtvih roditelja, donijet će Simeonu Malobabiću nova iskustva sa nevoljama. Momak se neprestano mora prilagođavati sad ovom sad onom, uz prikrivanje identiteta. Dotiče se autor i onih koji su promjenili nacionalnu pripadnost, Komšilijanaca bivših Susjedstanaca, kojima niko ne vjeruje, čija promjena nacionalnog identiteta nije ništa bitno promjenila. Donijela im je prezir bivših sunarodnika i nepovjerenje novih!
Ljudi koji se nisu snašli kao bjegunci u Susjedstanu, vraćaju se u svoj rodni kraj, za koji su vezani rođenjem, emocionalno, odrastanjem, školovanjem, nekadašnjim radom i drugovanjem sa rodbinom i prijateljima. Dolaze sa osjećajem da ne pripadaju tamo već ovdje, Babaniji i Komšiliji. Teško se mire s činjenicom da su ničiji ljudi, da su suvišni i tu i tamo. Bio neko od njih iz Svračijeg Zakutka ili nekog drugog sela iz okoline Varoši, svi su pritisnuti istim nevoljama. Mogu se samo nadati u bolje, a boljeg nema!

Todor, podrugljiv i nepomirljiv nastavlja svoj rat sa svima. On je i dalje prijavljen tamo u Susjedstanu i ovdje u Komšiliji. Svagdje je on prvi kada treba dobiti nekakavu pomoć, u hrani, odjeći ili bilo čemu drugom.

Ti ljudi su često uglavnom predmet manipulacije. Oni su potrebni vlastima obe ove države da se prikazuju pred međunarodnim organizacijama kao njihovi dušebrižnici. Oni kao da su presađeni ovamo u nemoguće uvjete, u pustoš Babanije, pokušavaju pustiti novu klicu života u nemogućnosti za opstanak.

Ilija je jedinu svoju imovinu, kombi, registrirao, utemeljio je svoju prevozničku firmu „Ilija – trans“. Srijedom, kada je sajmeni dan, prevozi narod iz Svračijeg Zakutka u Varoš. Njegova je relacija i od rodnog sela do glavnog grada Susjedstana. Tamo mu živi i kćerka, profesorica književnosti, udana za tamošnjeg čovjeka, s kojim se Ilija ne slaže. Ilijina žena je ostala tamo s kćeri, ona i ne pomišlja da se vrati na Babamiju. Ilija je usamljen kao vuk u planini.

Po pustoši Babanije lutaju razni pustolovi, gotovani i moderni pljačkaši, traže, dovijaju se, poslije temeljite, sveopšte pljačke, ima li još nešto za opljačkati. I začudo, ljudski duh je bezgranično dovitljiv, on otkriva mogućnost i tamo gdje je ona, čini se, već sasvim iscrpljena. Udružili su se nekadašnji ratnici, ljuti protivnici, Emil i Mileta, svojevremene radne kolege. Oba podjednako sklona lopovluku. Emil, s dobrom penzijom ratnog komšilijanskog oficira, udovac bez djece, primio je Miletu u svoj skromni kućerak. Ovaj je sve napustio početkom rata, u Zagrobju je ostavio familiju, stan i posao, žena mu se preudala, kći odmaglila sa „antiratnim aktivistom“, sin se priženio udovicom s djetetom, Mileta ostao bez igdje ičeg. „Postoji nepojmiljiva solidarnost i prećutno razumijevanje“ između bivših suprostavljenih ratnika.

Njih dvojicu je vezivala rakija i lopovluk. Emil pronalazi kupce, a Mileta im prodaje tuđa imanja i sve što se može prodati, kao da je njegovo. Kaže kupcima, odlučio je da sve rasproda, jer mu je „dosta svega.“

Među tim šarenilom likova pojavljuje se i Don Bloger, mladić sa kompjuterom, iz Susjedstana, koji se služi sa internetom i vrši „propovjed ćutanjem“. Varošani ga optužuju da propovjeda veliki Susjedstan.

Demić često jednom jedinom rečenicom opiše neku od brojnih ličnosti, pronađe neku od esencijalnih karakteristika koja precizno ocrtava njenu osobnost, kao ovdje u „Čeprikalu“:

„Kako je u poslu bio mnogo manjkav, vijoglav i nedorečen, u razgovoru postajao je slatkorječiv i blagoglagoljiv“.

Tu posebnost pisac je nagovjestio već u knjizi „Slađenje gorčinom“, 2008. godine, u zapisima o svojim sunarodnicima, objavljivanim u listu „Pravi odgovor“. Ona je zadržana i u ovom romanu. Lucidno zapažanje detalja u karakterima, njihovo dočaravanje sa čim manje riječi, prosijavanje kroz gusto sito, odabir i lociranje na pravo mjesto, to su bitne karakteristike ovog rukopisa. Ličnosti su toliko plastično prikazane, čini nam se da ih možemo dodirnuti, da ti ljudi sjede s nama dok čitamo knjigu, uz rakijski kotao ili u „Kamenjari“.

„Iako i bez kučeta i mačeta Čeprkalo je bio pohlepan za čitavo selo“.

Zaista je priča o Čeprkalu majstorski ispričana, teško joj je naći premca u našoj savremenoj književnosti. Može se porediti sa Matavuljevim „Pilipedndom“ ili nekim Kočićevim pričama.

Nije u ovoj babanijskoj pustoši podivljalo samo ovo malo naroda. I ovce nekadašnjeg poštara, najvećeg švalera u Svračjem Zakutku, Dušana Silnog, bježe od učitelja Simeona Malobabića, a ližu sol iz ruku svog vlasnika. Čudak je i Turbo-pop, s kojim Simeon ne može progovoriti ni koju riječ, u stalnom je trku. „Taman što izdrži do kraja prisustvovati zatrpavanju jednog groba, a već stiže glas sa viješću o umrlom na drugom mestu…“.

Dirljiva je Simeonova priča o ženi Marici, životu s njom i njenoj smrti. Iako je ona bila Komšilijanka, protiv čije udaje za Susjedstanca su bili i njeni i njegovi, njihova je ljubav slomila sve otpore i po cijenu udaljavanja od jedne i druge rodbine.

Demićev je roman specifičan, sazdan od kratkih priča o nevoljnicima, povratnicima, od kojih bi svaka mogla stajati kao zasebna cjelina. Ipak povezuje ih jedna snažna međusobna veza prostora na kojem se radnja odvija i niti zajedničke nesreće, koje se međusobno isprepliću i tvore kompaktnu cjelinu.

Tu je i poštar Zlatko Komšilijanac, koji kod Đurička, na ulazu u selo, kada se ide iz Varoši, uvijek svraća dva puta. Najprije podijeli poštu, a zatim svrati na čašicu razgovora. Ćutljivi Đuričko živne kada dođe još neko treći. Sa Simeonom jedva protisne koju riječ. Sada je i Zlatko tu. Naiđe i razgovor o babanijskojn pustoši.

– Ali, Đuraško, dobro znaš da ih ja nisam otjerao…

– Ma, sigurno sam to učinio ja. Ili smo sami sebe otjerali? – nadmudruju se Zlatko i Đuraško.

Jedini svijetli trenutak u životu Simeona Malobabića, nakon njegovog povratka, je susret s dječakom Malim Radojicom, u Svračijem Zakutku, na Relić vrelu. Donijelo mu je pomisao da ipak nije sve propalo.

„Ovde, u ovoj bestragiji nestanak svakog božijeg stvorenja iz korena menja ustrojstvo postojećeg poretka i unosi teskobu. Čak i kada ugine mačka, iza nje ostaje praznina koju svako od nas može da opipa rukama.“

Pljačkaši nikada nemaju isto lice, ono je mnogostruko. Svaki pljačkaš ima svoju sklonost. Etnonimije je porijeklom iz Svračijeg Zakutka. Tu mu žive roditelji, on u Zagrobju. Dolazi ovamo svakog vikenda, pretura po napuštenim kućama i imanjima, pljačka sve etno-predmete: „srpove, preslice…konjsku ormu…brnače, plugove… radi sistematičnije nego gubar…sve te predmete spašava od propadanja… ako ih ne uzme on učiniće to neko drugi…“.

I sve to „prodaje ljudima koji su uspjeli da se kojekako domognu dobrih penzija, pa su, iz dosade pootvarali gostionice uz babanijsku magistralu.“

Domaćim Tošan, s kojim Simeon ispija po neku rakijicu, čokančić, upoznaje svog gosta sa Etnonimijevom strasti.

„To je bolest. Sjećam se da su u isto vrijeme ovi naši Zakučani u ratu preturali zgarišta komšilijanskih sela i otuda donosili čak i zarđale eksere vjerujući da će i oni jednom poslužiti nekoj svrsi.“

XXI poglavljem „Dobra kob u lovištima Babanije“, Demić je skrenuo pažnju, na veoma snažan način, ogorčen, optužujući još jedan oblik poniženja tih ojađenih, upropaštenih i obezljuđenih ljudi, povratnika. Radi se o lovištima danim u koncesiju novopečenim bogatunima.

„Gospodin Dotepenec je pre nekoliko odina od države kupio polovinu Babanije u obliku desetogodišnje koncesije, postajući tako gospodar života i smrti na celoj njenoj teritoriji, vlasnik sve pokretne i nepokretne imovine, čak i neba, Babanijski Gospod Bog.“

Živjeti u Zagrobju, a imati lovište na Babaniji nije moguće bez pomoći tamošnjih ljudi.

„Unajmljeni hajkači rade sve a po potrebi i laju i aportiraju, urlaju ne bi li se divljač digla sa svojih loga i iz kaljužišta, a onda prikupe lovinu i dovuku je do mjesta dostupnih džipovima lovaca.“

Gospodin Dotepenec, policija i drugi državni organi, zaduženi da „remetilački faktor“, susjedstansku bijedu, drže pod stalnom kontrolom, lako pronalaze među bijednicima svoje suradnike, doušnike, kao i vjerske sekte koje se agresivno ubacuju na Babaniju. Čovjek koji je u ratu pomognut genetskom komponentom, stekao nagon ubice, voljom države, došao im je na prag da ih drži u vječnom strahu i pokornosti, da mu služe, pojavio se novi, srednjevjekovni vlastelin.

Suprotnost Gospodinu Dotepencu, u odnosu prema životinjama je Simeon Malobabić, koji se sprijateljio sa veprom Migudom. Nije moguće prijateljstvo između životinje i Dotepenca, koji je svoj nagon ubice ljudi zamjenio nagonom ubice životinja, ali je moguće sa povratnikom i divljači, možda zato što dijele nešto zajedničko, odstrijel i strah od njega.

Možda je, u čitavoj patnji, najbolji opis stanja u kojem su se našli povratnici, misao na kraju XXIII poglavlja . „Danas je tuđe sunce na tuđem nebu. A ispod takvog sunca i neba stojimo mi – tuđi ljudi.“

Čitavu patologiju međusobnih odnosa i suživota, Babanijaca, Susjedstanaca i Komšilijanaca Demić je izrazio kroz misli Simeona Malobabića na kraju knjige:

„Na budućnost ne pomišljam, pošto je nemam… Ovdje su se tuđi hramovi prezirali više nego što su se voljeli vlastiti, tuđa vera unižavana tvrdokornije nego što se svoja uznosila. Svoja se visina gradila na tuđoj niskosti, sopstveni se gâd pravdao tuđim, svoje sadašnje zlo samo je izgovor za tuđe jučerašnje…“

Najbolje je Simeon Malobabić opisao današnje stanje na Babaniji;
„A najteže je čuti tišinu koja sipi ispod našeg žrvnja ljudskog odsustva, sasvim različitu od svake druge tišine i svakog drugog nepostojanja.“

_______________________________________________________

Aleksandra Drakulić

PO(V)RATNIČKI REKVIJEM – MUZIKA (ETNO)TIŠINE

Ratovi traju večno. Pregrađujemo ih i odvajamo jedan od drugog samo pričama o njima. Da nije priča, ne bi znali kad je jedan rat završio, a drugi počeo.
Mirko Demić

U izdanju zrenjaninske Agore nedavno je objavljena (etno) (roman)ijada Mirka Demića „Po(v)ratnički rekvijem“. Iako se i u ovom romanu bavi jednom od određujućih tema svoga književnog stvaralaštva – sudbinom Srba iz Hrvatske (u kontekstu regiona) u po(v)ratnim godinama, Demiću uvek iznova polazi za rukom da pronikne izvesne konstante istorije koja se neretko otima svakom smislu iz perspektive savremenog posmatrača, a koja nastaje gotovo istovremeno s književnim delima koja stvara, te da je, kao da je sagledava s izvesne distance, transponuje u književnost visoke umetničke vrednosti. U romanu je prikazana sudbina povratnika u Babaniju, savremenu srpsku Stradiju, gotovo više mitsku nego postojeću zemlju koja se „nigde više ne drži čvrsto za tlo, nema pouzdanog uporišta o koje može da se ankeriše, već plovi nekoliko centimetara iznad površine“ i koja je „sablasna divljina, ruševina prezasićena uspomenama“, zemlju koja je za njihovog života, u istorijskom smislu zanemarljivo kratkom vremenskom periodu, odjednom, izgubila obrise geografskog pojma, gotovo preko noći postala istorijski termin, a zatim i fiktivni, književni toponim. Zato i ne čudi brzina kojom se stanovnici Babanije za života sele u istoriju koja im jedino preostaje kao vreme u kojem žive jer su c gubitkom zemlje izgubili i mogućnost da žive u sadašnjem trenutku. Retki povratnici u Babaniju suočavaju se sa svojom krhkošću i nemoći kako u biološkom tako i u istorijskom smislu. Književni toponimi Susjedstan, Komšilija, Zagrobje, Tirlindija, kao u Domanovićevim satirama, asociraju istovremeno na svoje geografske pandane, ali i na porozne granice među njima na ovim prostorima na kojima se, uprkos tim granicama, ipak ne zna gde to tačno susjedi postaju komšije i obrnuto. Izbeglička sudbina junaka romana posmatra se šire, ne samo iz perspektive skorijih događaja, već joj se pripisuje neka vrsta fatuma: Malobabićevi preci su predodređeni na lutanje i prokleti „za veru po kojoj negde postoji zemlja i mesto gde se može naći mir i spokoj, gde se konačno ne biva tuđin, ni sebi ni drugima“. Pripovedač na jednom mestu kaže kako razlozi njihovog kretanja sa svojih ognjišta ne leže samo u nečemu što ih je pokrenulo spolja, već da je u pitanju „lutalačka sila naših predaka koji ni mrtvi ne miruju u nama“.

„Po(v)ratnički rekvijem“ je roman koji se bavi jednom od velikih književih tema, temom povratka i povratnika. Povratnička odiseja glavnog junaka romana Simeona Malobabića i njegovih sunarodnika svoju literarnu konzistenciju i simboličku snagu dobija zahvaljujući tome što je isprepletena sa sudbinama mnogobrojnih književnih povratnika (koji su, kao i Simeon, prethodno iskusili sudbinu došljaka i došljaštva), obeskorenjenih i neuklopljenih junaka srpske i hrvatske književnosti. Vraćajući se uzvodno, ali više ne nalazeći ono što su ostavili, junaci ovog romana su se u rodnoj Ba(ba)niji (literarni toponim kome se dodavanjem zagrada značenje potencijalno menja u geografsko) „nasukali“ na istu „tišinu“ na koju su se, vraćajući se, nasukali mnogobrojni literarni povratnici koji su u zavičaju postali stranci među svojima. Odlazak i povratak Simeona Malobabića, penzionisanog učitelja, intelektualca, odvija se na fonu svih literarnih odlazaka i povrataka koji se u vidu manje ili više otvorenih aluzija i citata utkivaju u roman tako da se u njegovoj sudbini ogledaju sudbine Filipa Latinovića, Gavre Đakovića, raskorenjenih i neukorenjenih junaka Veljka Petrovića i Milutina Uskokovića, Svetolika Rankovića, sudbine junaka Crnjanskog, Andrića, Kočića, Ćipika, Ignjatovića, Slobodana Novaka… U isto vreme u ovom romanu koji je „knjiga o samoćama mnogih emigranata i prebjega“ možemo pratiti i motiv bezzavičajnosti savremenog čoveka tako čest u savremenoj srpskoj književnosti. „Kad nema tačke od koje se udaljavamo, svaki put je podjednako dobar“, kaže se u jednom Albaharijevom romanu koji govori o emigrantima. Za Demićeve junake u ovom romanu ne postoji mogućnost da taj put biraju jer postoji samo jedan – put ka tački od koje su krenuli, od koje se udaljavaju, a koja se polako, iz sfere realnog postojanja, seli u prostor metafizike. Pokušavajući da se snađe u rodnoj Babaniji koja mu sada izgleda čudna i nepoznata (jer „može li čovek da se vrati u prostor – a da to isto ne učini u vremenu?“), glavni junak podseća na malog princa koji se obreo na planetama na kojima žive stanovnici koji svoje poslove i život obavljaju bez smisla i suštine, mehanički, i koji pokušava da nađe put do svog asteroida i vrati se svome izvoru.

Junaci ovog romana stranci su u zemlji u kojoj su „najviše porasle jalovice, stabla što ne daju ni cveta ni ploda“ i suočavaju se s neprepoznavanjem prostora u koji su se vratili i ljudi koji sada u njemu žive. Zemlja „gdje se konačno ne biva tuđin“, dok su iz nje izbivali, postala je „mala kombi civilizacija“. Međutim, stvari ne bi bile toliko složene da Babanija za njih još uvek nije mesto „iz koga se uvek odlazi silom, ali se dobrovoljno vraća i u njoj zauvek ostaje. Neko telom, a većina – srcem“. Svračiji Zakutak, kao i cela Babanija, odjednom su izgubili obrise geografskih pojmova i postali na neki način metafizički pojmovi. U duhovnoj (ili nebeskoj) dimenziji ovih mesta žive uspomene Simeona Malobabića i njegovih sunarodnika, a u zemaljskoj dimenziji njihova zemlja je neka vrsta rezervata u kome ljudi polako (iz)umiru, a žive i množe se divlje zveri, kojom krstari Pan, jer je ostavljena i od Boga i od đavola, i gde se skučeni život odvija u jasno omeđenim granicama „od ambulante do apoteke, od pekare do pošte, od opštine do suda“. Malobrojni stanovnici ovog rezervata usled raznih suočavanja i osujećenja svedeni su na najosnovnije egzistencijalne potrebe, a u prikazivanju njihovog života, karaktera i načina na koji međusobno komuniciraju uočava se naturalistička svedenost, izvestan proces „poživotinjenja“. Čini se kao da borba za golu egzistenciju na koju su svedeni Malobabićevi Zakučani podrazumeva i njihovu međusobnu borbu do istrebljenja. Jedak humor u portretisanju ovih junaka izvire iz prikazivanja različitih vrsta prilagođavanja na nemoguću situaciju u kojoj su se našli: prilagodljivosti Vasilije Ostroške koja oko rakije okuplja sve i sarađuje sa svima, verbalne hrabrosti Stevice Prvovjenčanog koji u svojim stihovima kroji istoriju po svojoj meri, snalažljivosti profesionalnog sr(e)br(o)ljuba Ive kome je dihotomija između dvaju naroda koji žive na istom prostoru u venama, upornosti Tešana Podrugovića koji je nadimak stekao zahvaljujući podrugivanju i koji večno isteruje pravdu na sudu, ekonomskog duha prevoznika Ilije Gromovnika, koji krstari Babanijom kao neki savremeni Belerofont koji luta tražeći pusta mesta posle rata, i prevozi retke putnike između dve države u babanijskoj verziji kultnog filma „Ko to tamo plače?“. Tu su i Emil i Mile(ta) koji dolaze iz Zagrobja i kruže „veselim paklom“ Babanije kao Vergilije i Dante, tražeći materijalne ostatke na napuštenim imanjima koji bi mogli da se unovče, zatim babanijski Don Bloger Milan Balaban koji obznanjuje pojavu novog sveca, svetog Ćutija ili Šutija koji ćuteći ukazuje ljudima na njihove greške, zatim Čeprkalo, koji je kao dekadentni junaci Ignjatovićeve proze od kojih se urušava porodično ime, sin nekadašnjeg majstora, koji živi na kraj sela „kao avet“, pomalo popravlja i skuplja stvari, turbo-pop Arsenije koji je u večitoj jurnjavi između dva parastosa, deda Nikola koji prati baptističkog pastora na putu na kome prikuplja duše malobrojne Pilipendine siročadi, poštar Dušan koji je nadimak Silni dobio usled mnogobrojnih ljubavnih avantura, gluvonemi Andrija, babanijski Ćorkan, koji je najverovatnije poginuo jer nije napuštao selo i čiji je fizički nedostatak mogao da bude shvaćen kao neposlušnost i hrabrost, Dotepenec, koji organizuje lovačka pirovanja „u svijetu medvjeda i leptirova“, dečak Mali Radojica koji unosi retku nadu u život u svetu sveopšteg umiranja, Ivo od Poslavine, koji je želeo da se njegova domovina prostre do zavičaja, ali ga je snašla sudbina da mu zavičaj krene put domovine, Etnomenije koji na talasu opšte pomame za svim što je etno prikuplja i preprodaje „svedočanstva o bivšem životu“. Cela ova galerija likova zbirka je zakučastih psihologija babanijskih osobenjaka, koji su istovremeno individualci, ostrva svako za sebe, ali, bez obzira na to koliko su neobični, istovremeno su i tipovi, u čijem portretisanju postoji onoliko otklona u odnosu na puteve njihovih nacionalnih i književnih predaka, koliki je stepen prilagođavanja imperativu preživljavanja u traganju za izgubljenim vremenom.

Dok u Demićevom romanu „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ ironija čini jedan od konstitutivnih elemenata, u ovom romanu viđenje sveta junaka romana, ali i samospoznaja glavnog junaka Simeona Malobabića počiva na sarkazmu kao njenom zaoštrenijem vidu. Komunikacija među Zakučanima počiva na „zajedljivosti i potprdu“, „što sve oko sebe umanjuje i ruži, prezire i ništi“, „smeh se izrodio u podsmeh, a ozbiljnost u prividno cerekanje i obešenjakluk svake vrste“. Ova svedena komunikacija posledica je „nesreće i studeni, one studeni koja ne dolazi spolja, već iz duše i koja je još strašnija i ledenija“. I sam glavni junak Simeon Malobabić (koji svoje prezime na jednom mestu razmatra kao nekoliko mogućih aptronima s različitim značenjima) kao babanijski mračajski proto „u izvjesnim časovima (…) bijaše tuđ samom sebi“ i u jednom od mnogih introspektivnih pasaža priznaje da se i sam „prozlio“ i da se, za razliku od većine ljudi koja se „urušava naočigled svih“, on „kruni iznutra“. On spoznaje da su ga prelomni događaji toliko menjali i da je toliko obremenjen iskustvom da ima više identiteta: da je jedan čovek bio pre rata, drugi po njegovom završetku, treći po odlasku iz zavičaja, a potpuno neko drugi po povratku u njega: „Jedan ja bio je u ratu, drugi ga je preživeo. Treći je izbegao iz zavičaja, a ovaj, četvrti se u njega vratio“. U uvodnom poglavlju romana „Pričaću ti o svemu, osim o otmenosti bola“, koji je jedna vrsta uvertire (prologa), glavni junak, pripovedač, najavljuje da će svoju životnu priču izneti u epistolarnoj formi obraćajući se nepoznatom prijatelju u centru nacionalnog prostora, od koga je odavno „tamo daleko“, u nekom drugom hronotopu, ali s kojim mu je istovremeno mnogo toga zajedničko uprkos prostornoj i istorijskoj distanci (što svedoči o cikličnosti vremena). Obrisi Malobabićevog autoportreta uokvireni su iskazima koji konstatuju odsustvo njegovih ranijih osobina: „Odavno ne živim! (…) Odavno ne volim ljude. (…) Odavno ne tražim da me iko voli“. Ispovedajući svoje „zulume“ malobrojnom društvu preostalom u selu okupljenom oko rakijskog kotla, on govori o tome da su među njegovim najvećim „zulumima“ različita „herojstva“: prilagođavanja i odstupanja od životnih vrednosti koje su nekad bile njegova svojina. Sve je „zulum“, od rođenja i izbora profesije, do zatvaranja očiju pred istinom, do pravdanja onoga što se pravdati ne može i priželjkivanja neostvarivog, ali je najveći zulum što „i dalje živi“. Simeon Malobabić svet oko sebe (ili njegove ostatke) posmatra s čuđenjem, kao da ga prvi put vidi. Svet koji se kroz to očuđenje rekreira na ruševinama njegovog nekadašnjeg sveta, svet je koji počiva na snu o ljudima (od kojih se, u strahu od mržnje prema njima, emotivno zatvara) i na sećanju na ono što više ne postoji i na one kojih više nema. Minus prisustvo odsutnih ljudi i događaja iz njegove prošlosti, ali i pokoljenja koja se nisu ni rodila snažno se oseća i intenzivno boli na fonu onoga što trenutno jeste i s čim se samerava. Roman „Po(v)ratnički rekvijem“ roman je o onome čega nema i što nedostaje: nema, konstatuje pripovedač, ni zemlje, ni života, ni zvuka, ni đavola ni Boga, ni apokalipse, ni uskrsnuća. Pevajući o onome čega nema ovaj roman postaje lirika nove, babanijske Itake u kojoj se život povratnika konstituiše iz pepela svega što je rat razorio i iz negacije svega što je postojalo ranije. U mnoštvu utišanih i redukovanih emocija jedino preživljava bol, kao jedina postojana emocija, „jedina svrha i poslanje na ovom svetu“, kao pročišćenje, nosilac identiteta glavnog junaka i njegov određujući činilac. Na jednom drugom mestu Simeon Malobabić će reći kako su se i jedna i druga strana „ugnezdile u stidu“ i da su uzaludni svi pokušaji da se taj akumulirani stid otkloni mržnjom.

Najveći deo ovoga romana ispripovedan je retrospektivno – pripovedač se seća najznačajnijih epizoda svoje izbegličke i po(v)ratničke sudbine koji završavaju fizičkom i duhovnom samotnošću: izbegličkih kolona, života u izbeglištvu, iskušenja, poniženja, bolesti, patnje, smrti supruge, otuđenja od dece, povratka i novih poniženja koje je on doneo sa sobom, zgarišta, osmeha koji se zauvek povukao. S druge strane, čini se da se u ovom sarkazmu i cinizmu na neki način krije i žiška pritajenog vitalizma koji svakoga časa prosvetljava ispod pepela beznadežnosti kojim su prekriveni oni „koji priznaju svakojako čudo i privid, ali vlastiti poraz nikad, nikako i nikome“. S obzirom da žive u nekoj vrsti istorijske ili književne (fiktivne) naseobine, u kojoj su istorija i literarizacija stvarnosti brže od života junaka, stanovnici Babanije na izvestan način predstavljaju leksikon manje-više inverznih istorijskih ličnosti i literarnih junaka: Dušana Silnog, Vasilija Ostroškog, Stefana Prvovenčanog, Malog Radojice, Tešana Podrugovića, Kočićevog Simeona Đaka, Matavuljevog Pilipende, Gogoljevog Čičikova… I junaci i pripovedač i autor (i čitaoci) ovog romana suočeni su s nužnošću revizije vrednosti različitih segmenata istorije, nacionalnog mita i njegovih ključnih mesta i ličnosti, ali i književne tradicije (naročito rodoljubive lirike) iz perspektive po(v)ratnih godina koje donose spoznaju „da nam je nebo visoko, makar ga gledali i kroz granje, da nam je svaka jama preduboka, a nije nam blizu ni „daleka nam lepa kuća“. Sledi suočavanje i s onim što nakon te revizije preživljava i preostaje i kako preostaje, jer veliki sudbonosni događaji kao što je rat sa sobom osim uništavanja istovremeno nose i neku vrstu katarze, pročišćavanje na istorijskom, etnološkom i duhovnom planu. Izgnani u geografskom smislu, stanovnici Babanije sele se u prostor književne geografije i u svet književnih junaka jer istovremeno dok žive svoje poslednje dane traje paralelni proces literarizacije i nastaje književnost o njima: u njihovim pričama i u pripovedačevoj ispovesti uspomene se konstituišu u obilje različitih književnih oblika, visoke i niske mimetičnosti, od biblijskog plača do ciklusa priča kazanskog (i rakijskog) nadgornjavanja, od antičkog mita i srpske epike, istoriografskih i etnografskih i književnonaučnih opisa i citata, do kolokvijalnih iskaza i fingirane banalnosti, od citata iz oblasti filmske i muzičke umetnosti do dosetke i aforizma, od skaza do književne polemike, uz obilje paradoksa i oksimorona. Vrednost ovoga romana komponovanog kao niz ulančanih epizoda (koji, čini se, kao i „svako od nas živi u epizodama između kojih nema dodirnih tačaka i smisla“) – od (etno)portreta Zakučana povezanih u celinu pripovedanjem glavnog junaka, u tome je što se može čitati na mnogo različitih nivoa i što priziva i aktivira različite segmente čitaočevog iskustva, njegovo istorijsko i književno pamćenje i nasleđe. Po(v)ratnički rekvijem je roman koji je svojom pripovedačkom tehnikom i smislom za detalj na tragu vrhunske srpske realističke proze, a svojim psihološkim poniranjem i divergentnim misaonim tokovima na tragu moderne proze, delo čija dinamika počiva između ostalog na velikom morfološkom bogatstvu: možemo ga doživeti i kao zbirku pripovedaka, ali i zbirku etnografskih zapisa i kataloga oruđa, prezimena, nadimaka, geografskih opisa mesta i kraja koji se do sada više pojavljivao u istoriografskim i etnografskim delima, a koji, zahvaljujući u novije vreme Demićevoj prozi, ali i tome što postoji više u prošlosti nego u sadašnjosti, postaje značajno mesto srpske književne geografije. Čitaoce istorijskih i etnografskih dela koji se odnose na krajeve u kojima žive Srbi u Hrvatskoj moderna nit Demićevog pripovedačkog tkanja dovodi do „Života i običaja Srba graničara“ Nikole Begovića, čije su reči jadikovanja nad sudbinom svog naroda moto ovoga romana. Čini se da je delo smešteno između dva plača: Begovićevog i Jermijinog.

Međutim, bez obzira na redukciju egzistencijalnih potreba junaka romana i njihovo svođenje na minimimum, ostaje potreba za pričanjem i pričom koja gori nesmanjenom žestinom: uprkos tome što su sve priče „već ispričane“, one se „svejedno s nesmanjenim žarom i upornošću pričaju“, jer „i zlo postoji da bi se o njemu pričalo“. Pritom je za „čuvare seoskih legendi“ pričanje važnije i od istine koja je „nepotrebna šara u njihovom sitnom pletivu“. Priča je neka vrsta vezivnog tkiva među ratovima koji traju večno. Ona je tu, da parafraziramo jedan aforistički iskaz iz romana, da odvoji ratove, da im se zna početak i kraj“. Iako „čovek niti peva niti ćuti posle rata“, on priča jer priča na neki način amortizuje posledice velikih događaja koji usleđuju posle dugog ćutanja. Najopasnija je ona priča koja prekine muk jer „zlo dolazi onda kad se taj prekaljeni muk prekine, kad se progovori, a govor posle dugog ćutanja uglavnom nalikuje – urlanju, koje, opet, nije daleko od ubijanja“. U uvodnom delu romana, najavljujući svoju bolnu ispovest u vidu pisama, pripovedač u obraćanju svom nepoznatom prijatelju izražava sumnju (možemo pretpostaviti da ovu sumnju sa svojim junakom deli i autor i možemo je doživeti kao autopoetički iskaz) da ta njegova ispovest može nekoga zanimati jer „ljudi vole jednostavne priče, čiste i ravne biografije koje ne naprežu misli i ne bude snažna osećanja“ i jer smo svi mi „razmažena i sebična deca. Priznajemo samo one priče koje nas se tiču. One druge doživljavamo kao dosadne muve ili sitne uvrede. Ne slutimo da je upravo u tim nebitnim i dalekim pričama skrivena tajna postojanja koja živi uprkos našoj ravnodušnosti“. Iz straha glavnog junaka da će njegove priče, njegova muka koja se „otima svakoj priči i pričanju“ ostati bez čitaoca (slušaoca) provejava svest o nehomogenosti srpskog nacionalnog bića, o nezainteresovanosti centra za periferiju i nacionalna strujanja u kapilarima i o međusobnoj udaljenosti koju ne može ublažiti ni prisni ton koji sa sobom nosi ti-forma: „Ne znam koliko te zanima bol periferije, a koliko bol odumirućih ekstrema ili ekstremiteta. Pogotovo ne znam koliko ovo što sledi može da interesuje ljude oko tebe među kojima je poprilično ratnika i po(v)ratnika“. Svestan da je deo velikog procesa nestajanja svog naroda koji je razapet između tamo gde „nikako ne pripada“ i ovde gde „nije pristao“, glavni junak ima potrebu da zabeleži ne svoje postojanje, već „tragove svog nestajanja“ znajući pritom da je „lakše (…) nestati nego svedočiti o svom nestanku“. Sumnja u to ima li smisla beležiti svoje uspomene javlja se i u poslednjem poglavlju i na taj način uokviruje Simeonove ispovesti: „ne znam šta me je nateralo da beležim ovu zamenu za život, taj suvišak koji je odsustvo, ono odsustvo od čijeg se obilja zagrcnuh“. Ispod prividnog nepomeranja na površini događaja sve vrvi od aktivnosti u tolikoj meri da pripovedač jasno oseća da je jezik nedovoljno istančan i brz da se njime iskažu i stignu događaji koji se vrtoglavo smenjuju u jednom životnom veku koji je sinhronijska ravan na kojoj se odvijaju „daleka prošlost“ i „malopređašnji trenuci“: „Mučim se sa ovim jezikom, a s njim, valjda, i sa jezikom književnosti, pošto pišem iz straha da će mi sve što vidim i osetim nestati u brzom smenjivanju. Jasno vidim veliku banalnu otrcanost i bljutavost jezika za koji sam, sve donedavno mislio kako je svemoćan. Borim se nevešto da razumem razmere dvosmislenosti pisanja, onoga što hoću u njemu da prepoznam i uhvatim, a pogotovo onog pred čim ostajem nem i nemoćan“. Glavni junak romana konstatuje da su razlozi za beleženje ovih priča „umu nedostupni“ i da kroz njih do njega dopire „đavolski kikot“ koji je dopirao i iz priča i postupaka njegovih zemljaka, te da je ovo pripivedanje, u stvari, oblik njegovog umiranja. Na jednom mestu priznaje da „truje sadašnje prošlim“ „nadajući se da je otrov dovoljno ubojit da omekša ono što dolazi i učini ga podnošljivijim i svarljivijim“. Iako živi svoje samoubistvo, ono nije cilj, već ga zanima „lepeza uzroka, spektar razloga, niska povoda koji do takvog kraja dovode“. Pripovedač i svi junaci ovoga romana su svesni svog graničnog položaja i u geografskom i istorijskom smislu: samo nisu sigurni da li su i istorijski i geografski na početku sveta ili na njegovom kraju.

Roman „Po(v)ratnički rekvijem“ na prvi pogled je delo izuzetne leksičke jednostavnosti, neretko svedenog gnomskog izraza u dijalozima koji podsećaju na usmenu književnost, u kojima se više saznaje iz prećutanog nego iz rečenog i istovremeno roman izuzetne smisaone višeslojnosti koja omogućuje da se ovo delo, premreženo aluzijama na motive i dela koji su deo autorove književne i šire kulturne tradicije i obiljem autopoetičkih iskaza, čita i doživljava na različitim receptivnim nivoima. Smisao svih iskaza, od naslova poglavlja do celine romana formira se u sazvučju s različitim vrstama citata iz srpskog i svetskog književnog i kulturnog nasleđa, u poigravanju „lektirnim kolažima“. Iskaz Simeona Malobabića s kraja romana o tome kako je zamislio svoje epistolarne ispovesti može se uzeti i kao autopoetički iskaz koji govori o stvaralačkom postupku u ovom delu: „Naseljavao sam Babaniju ovom jadikovkom i bogatio je napabirčenim saznanjima iz pročitanih knjiga“. Posebnu draž romanu daju pažljive izmene visokomimetičnih i niskomimetičnih iskaza čijim se kombinovanjem uspostavlja distanca u odnosu na nacionalne mitove ponikle na ovim prostorima i ključne događaje i konstante nacionalne istorije. Njihovo intelektualno i književno pretresanje koje podrazumeva detronizaciju nameće se kao nužnost. U pripovedačkom postupku autorovom ima nečega od pripovedačke veštine njegovih likova u čijim se gnomskim iskazima (s)misao krije unutar zagrada rečenog i „brbljaju“ „da ne bi progovorili, da ih ne bi zaposela i progutala vlastita priča“. Česti oksimoronski spojevi, paradoksi, kontrasti, izvedenice korespondiraju sa sadržajem romana i sudbinama likova čiju su životi spoj nespojivog i čija jedinstvena životna priča traži nove reči. Kao što je, na primer, „bezljudica“. Taj spektar nepomirljivih različitosti u životima „živih mrtvaca“, stanovnika „veselog pakla“ kojima su „mrtve (…) besmrtne duše“ dobija svoj ekvivalent na planu izraza: „Ovde su mrtvaci življi od živih ljudi, ćutnja rečitija od svakog govora, a besmisleno svako traženje smisla“. Ovakvi leksički spojevi nisu retki ni u Demićevim delima ni u njihovim naslovima, počevši od zbirke novinskih tekstova objavljenih pod nazivom „Slađenje gorčinom“.

Ostaje nam na kraju da kažemo nešto o muzičkoj dimenziji ovoga romana. Onaj ko prati zvuke Demićeve proze mogao je u njenim molskim akordima naslutiti obrise budućeg rekvijema. Međutim, „Po(v)ratnički rekvijem je u prvom redu muzika tišine koja je lajtmotiv celog romana i rezultanta svih oblika postojanja jednog naroda i jednog kraja. Glavni junak razlikuje različite nijanse tišine kao „sveprisutne odsutnosti zvuka“. Ako muzika i zvuk asociraju na život, tišina i muk su pesma smrti i umiranja. Babanija nije akustična, „pustoline“ ne prenose zvuk, a zabasali zvuk je „ispunjen sumnjom kako nema uha koje bi ga moglo čuti“. Kao što je u sećanjima i životu Malobabićevih Zakučana najprisutnije ono čega nema, tako se u romanu najviše čuje nepostojeći zvuk – tišina koja „zuji“ „kao voda u badnju“ i kao neka stihija „bez prestanka nadire u talasima“. Zvuk ne postoji zato što nema ko da ga čuje: „ ta babanijska akustika (…) dobijena je odsustvom adresata“. I kao što je Babanija zemlja tišine, ovaj roman je pesma tišine, pesma o „obezljuđenoj zavičajnoj akustici“. Kao što mu nedostaje život u Babaniji, Simeonu Malobabiću nedostaju i zvukovi i priznaje kako jednostavno guta te „retke zvuke“, te da je „najteže (…) čuti tišinu koja sipa ispod teškog žrvnja ljudskog odsustva“ u zemlji u kojoj je „bilo previše rata, a sad je previše mira“. Nekadašnje Babanije više nema. To je bio zvuk.

_______________________________________________________

Jasmina Vrbavac
MITSKO MESTO – BABANIJA

Opustela Banija u koju se tiho i sporadično vraćaju njeni izbegli stanovnici, postaje mitska Babanija već prvom rečenicom romana Po(v)ratnički rekvijem Mirka Demića – “Odavno ne živim”. I drugi će po(v)ratnici, kako ih Demić naziva ispisujući kovanicu koja označava ne bilo kakav povratak već onaj koji se odvija “posle rata”, često naglašavati: “Mi smo živi mrtvaci… samo su nam mrtve naše besmrtne duše”, izokrećući motiv živih mrtvaca Huana Rulfa u motiv onih koji sebe doživljavaju kao da im je život već okončan i čija se “svakodnevna jadikovka” zaista pretvara u rekvijem, molitvu za mrtve iz čistilišta, kome Babanija odista i sliči.

Prvi roman o izbeglicama i povratnicima u nas pokušava da na delikatan način prikaže očajanje onih za koje su rat i promene koje je on izazavao predstavljali kraj njihovog života u simboličkom smislu, kao da je uopšte moguće o očajanju i smrti pisati delikatno. Demić zato želi da ličnu priču Krajišnika uzdigne na opšti nivo menjajući imena Srbije i Hrvatske u Susjedstan i Komšiliju, a Baniju u Babaniju (na jednom mestu čak ironično nazvanu Babilend), zemlju naših baba (i deda). Nevoluju da se u romanu o zemlji Babaniji, gde ne samo da se u korenu reči aludira na žene već se i eksplicitno naglašava da je to postala “zemlja baba”, nalaze isključivo muški likovi, osim jednog ženskog, pitoresknog lika izvesne Vasilije, koja je zaslužila čitavo poglavlje, dok ih je dvadesetak posvećeno gotovo isključivo muškim likovima pored kojih promine poneka starica. Demić pokušava da prevaziđe čestim opaskama das u se u selu svi “zbabili”, ali u pripovesti ostaje izvesni vakuum i osećaj da joj nedostaje ženska vizura po(v)ratničke nesreće. Roman je, ako zanemarimo nedostatak ženskih aktera, raskošna izložba upečatljivih i tanano pročitanih portreta i tipski prepoznatljivih likova ratnih profitera, novih bogataša, smutljivaca i lopova, snalažljivih, duhovitih i prznica, , ali i dostojanstvenih, prefinjenih, snažnih karaktera. Tako da među čitavim plejadom Matavuljevih, Kočićevih, Ćopićevih tipova, nijedan lik nije ostao bez trunke onog specifičnog, ličnog i stoga osobenog što ga izdvaja od ogoljene tipologije, uključujući tu i samog pripovedača, lik učitelja (biblijskog Jeremije čiji plač osluškujemo), rezonera i hroničara sopstvene i sudbine ljudi svoga kraja.

Demić piše epistolarni roman u prvom licu, naglašenih emocija i ispovednog tona, realističkog diskursa u obzorju Petra Kočića na koga direktno upućuje imenom junaka Simeona i poglavljem “Zulumi učitelja Simeona”. Upravo intertekstualne veze sa domaćom književnom tradicijom direktno pominjanje, između ostalih i Matavulja, Šantića, Vasiljeva, ili indirektne spone sa Ćopićem, Selimovićem, Andrićem, pa i Gogoljem i srpskom narodnom epikom, Uspevaju da relaksiraju dah i duh epohe realizma koja se ovde ne priziva slučajno, već namerno da bi potencirala nevolju ovih prostora gde se istorija prečesto ponavlja.

U samoj mitskoj Babaniji, ponavljanje kao osnov svakog mita, pravila mitološke cikličnosti, kruženja koja bi trebalo da održi simboliku smene rađanja i smrti gde noć smenjuje zora, zimu proleće, a starce mladi naraštaj, kao da prestaje da važi . Seljani, “živi mrtvaci”, samo simuliraju ispražnjeni mitološki obrazac poštujući obrede poput okupljanja oko rakijskog kazana koje se i samom Simeonu pričinjava kao pozorišna scena gde svi izgovaraju davno naučeni tekst zdravice misleći na sopstvenu propast i tiho umiranje za života. Ove, “odavno suvišne ljude”, uglavnom starce bez žena i bez obnoviteljske snage, nema ko da smeni, čak i ako se uzme u obzir poglavlje posvećeno jedinom detetu u selu, dečaku sa nadimkom “Mali Radojica” u koga polaže istovremeno i nadu i bojazan da će se nada izjaloviti.

Bol, tuga, jad, mržnja, starost i simbolička smrt ispunjavaju prostor Babanije za koju pisac sugeriše da je mesto ispražnjeno od ljudi, kuća, normalnog života, nade i radosti, pa čak i od nostalgije za prethodnim životom. Ali smisao ovog romana i jeste u tome da ovim prostorima podari neka druga značenja, pre svega izgovorenu reč, svedočenje kao zalog da se i glas poniženih i uvređenih može čuti.

_______________________________________________________

Anđelka Cvijić
PREOSTALE KAPI ŽIVOTA

Postaje li zlo razumljivije ako se smesti u koordinate izmišljene geografije jedno je od glavnih pitanja sa kojima se suočava Po(v)ratnički rekvijem, najnovija knjiga jednog od naših najboljih proznih pisaca Mirka Demića.

Da li u nepostojećim granicama zlo dobija svoju, možda utemeljeniju, univerzalnost ili tako ograđeno pojmovima izmaštane terotorije uistinu pokazuje svu ranjivost i tegobu onoga koji to zlo analizira?

Demićev Po(v)ratnički rekvijem (izdanje zrenjaninske Agore, 2012), pored ove dileme i žanrosvki lavira, mada je pisac podnaslovom – (Etno)roman(ijada) – precizirao svoje delo. Reč je, naime, o epistolarnoj prozi koja i pored neujednačenosti može odlično da funkcioniše i kao snažno tematski određena zbirka priča ali i, u povelikom vremenskom rasponu, kao mozaički utemeljena romansirana povest, od Homera pa naovamo, o večnoj nemoći i teskobi poratničkog povratništva na rodnu grudu.

Čitanje ovog dela u ključu romana daje, ipak, mnogo snažniji konačni efekat ali i precizniji uvid u atorovb talenat da zakorači u veoma teško pristupačne lavirinte ljudske svesti u situacijama kada je, istovremeno, razdiru ambivalentna osećanja: strah – hraborst, kajanje – uznesenost, poniženje – samoveličanje ili ponos – stid.

Neobičnu pomoć, međutim, Mirko Demić u ovome imaod, kod nas ne tako često viđenog, jezičkog bogatstva uz čiju je darežljivost Po(v)ratnički rekvijem uobličen u prvi izbor uglavnom uspešnih (u mnogo su manjem obimu nedelotvorne i uočljivo falš-nategnute) i bolno preciznih sentenci o čovekovom postojanju, sudbinski ironičnim preokretima i razlozima borbe za to postojanje, pobedama, porazima i, najzad, o onome zapravo najvažnijem – o smrt koju smo obgrlili još za života.

U svojim filozofemama, nazovimo tako ove misli kojima je Po(v)ratnički rekvijem krcat, Demićev roman nas u nekim odjecima podseća na Derviš i smrt Meše Selimovića, delo prepuno unutarnjih sučeljavanja, suočavanja i dilema kako u odnosu na svoje oduhovljeno Ja tako i na istorijski , socijalni i politički milje u čijim se zamkama, meditaciji sklon, glavni junak koprca.

Milje u kojem se kreće povratnik Demićevog romana, učitelj Simeon Malobabić, je i simbolično i aluzivno sasvim proziran: iako je autorov „izabranik“ smešten u izmišljenu Babaniju koja geografski pripada Komšiliji ali je po većinskom nacionalnom sastavu čine Susjedstanci, jasno je da je u delu reč o Baniji, Hrvatskoj i Srbiji. Pisac ovo prepoznavanje kao da i priželjkuje: i krajnje površnom čitaocu, ako ne do sada, , otvoriće se oči kada u Po(v)ratničkom rekvijemu sazna da je glavni grad Komšilije Zagrobje.

Mirko Demić daje i tačne vremensko-istorijske međe: babanijici (Banijci) su 1995. godine, u želji da pobegnu od ratnog pakla u koji su ušli Komšlijanci i Susjedstanci (Hrvati i Srbi), u nepreglednoj izbegličkoj koloni krenuli u Susjedstan (čitaj Srbiju), koji je, potom, 1999. bombardovan… Neki su se snašli, neki ne, tek – posle bombardovanja, naš glavni junak se vraća u rodni kraj i stiže na zgarište svoje kuće u Svračjem Zakutku.

Odatle, čekajući da mu kao povratniku Komšilijanci izgrade novu kuću (sada manju jer mu je, u međuvremenu, u Susjedstanu žena umrla a ćerke mu se udale u susjedstanska sela i ne pada im na pamet da da se vraćaju), Simeon Malobabić epistolama svome najboljem prijatelju svedoči o po(v)ratnom vremenu i ljudima
po(v)atnicima.

Jedna, glavna tema sa izobiljem podtema i likova za proznog pisca prava poslastica. Dilema zašto je Demić izabrao simboliku umesto pravih naziva može se objasniti time što bi, u suprotnom, dobio čisti realistički roman čiji bi efekat, po posledicama ovog (i svakog) rata sudeći, najverovatnije delovao kao dranje kože sa živog čoveka. Može li se, dakle, kao da se pitao, drugačije svedočiti o mržnji i ubijanju a da se mnogo ne odmakne od stvarnosti i, pritom, postigne „mekši“, „svarljiviji“, univerzalniji a po sklapanju korica pročitane knjige, usudimo se da kažemo, književnim kriterijumima mereno, čak jači efekat?

Iz toga što je u Po(v)ratničkom rekvijemu prevagu odnela simbolika roman je svojim najvećim delom dobio kratkotrajni otklon, predah od svakodnevice; istovremeno, lakim prepoznavanjem koordinata sačuvan je dah za mukotrpni, tegobni uzlet ka još jednom iskustvenom, ali i romansijerskom svedočanstvu sa ovog tla na kojem nam se, sa svim preživljenim tokom vekova, čini da i ne živimo, već da smo negd edrugde, u izmišljenom prostoru i vremenu.

Simeon Malobabić je iz Babanije izbegao u punoj životnoj snazi; u nju se vratio, po završetku rata, kao skrhan, slomljen čovek, koji ponekada i ne zna da li živi život ili živi smrt. Njegovi monolozi su gnomični; takvi su, dobrim delom, i dijalozi Babanijaca. Sve njih, uglavnom starce i starice, Mirko Demić je svojim izborom simboličnog teritorijalnog rama pretvorio u mitološke junake koji, nesrećni i nemoćni da se u duši svrte, tumaraju Babanijom, nadgornjavaju se između sebe i sa Komšilijancima , cedeći iz onoga što im je preostalo još poneku kap životnog soka.

Zato su epistole koje Simeon Malobabić odašilje iz Babanije svom prijatelju uglavnom posvećene, poimence, u naslovu, svakom od ovakvih junaka; u tom smislu, roman Mirka Demića ima pored Malobabića više glavnih ličnosti. Među njima se izdvaja Vasilija, udovica koja drži kafanu i svojim je zdravljem, fizičkom jedrošću i psihičkom pripremljenošću na nedaću predstavnik onih žilavih boraca koji ne prestaju da se snalaze. Tu je i Stevica, predratni radnik u rafineriji nafte, zakleti kontraš koji traži – kad ne daju, a kad nude – ne uzima, i koji se, svom inatu zahvaljujući, izborio da se na ličnoj karti potpiše glagoljicom. Pa, onda, i Todor, koji se pravi Toša i tera svoju pravdu uz lukavo geslo „svi me znaju ali me niko ne poznaje“, i ratni profiteri Emil (Komšilijanac) i Mile(ta) Susjedstanac koje je rat smestio na suprotne strane a mir spojio u lopovluku…

Babanija ne može ni bez turbo-popa koji je u večnoj žurbi, koji ne stiže ni da popriča sa pastvom ali stiže da iz njenih ruku primi pare ili nešto u naturi; a ne može, izgleda, ni bez baptističkih misionara kojima Babanijci veruju dok pomoć daju a kada ona nestane, sve su manje vernici…

Svakom od ovih junaka Mirko Demić je posvetio po priču: i svaki je oličenje jedne pod-teme koja se obrađuje u romanu.

Svu tugu i svu nevolju pisac je, tako, reklo bi se na ravne časti, preraspodelio po ličnostima Po(v)ratničkog rekvijema pa se kroz njih u knjizi govori o uzrocima rata, o naravima sukobljenih naroda. o sudbinama mešovitih brakova, o ratnim profiterima, sitnim i krpnim, komšilijiskim i susjedstanskim, o preziru prema ibeglicama i u Komšiliji i u Susjedstanu – u prvu ih niko nije zvao da se vrate, iz druge ih niko nije terao da izbegnu pa ih čak nazovu i ustašama…

U celom tom vrtlogu ljudi iz Babanije, po(v)ratnici, sudaraju se u prolazu, jer vere za duže druženje a kamoli prijateljevanje nemaju niti žele da se druže; nepoverljivi, cinični, podrugljivi, uplašeni, zastrašeni, povijenih glava, pokunjeni, umorni od svega… govore kratko, brzo, više prećute nego što kažu, a što ne kažu nagađa se.

A Mirko Demić ni Komšilijance ni Susjedstance , pa ni njih, Babanijce, ne štedi u svojoj knjizi. Čemeru uprkos.

I ne treba.

Jad i bol sa svih strana, sa one pobedničke i sa one poražene, iz kojih odjednom ali nezaustavljivo jurne nada za opstanak, konstante su Po(v)ratničkog rekvijema. One proističu iz banalnosti zla koje je, , kao uvek i kao svuda, i ovde ostavilo svoje devastirajuće stope.

U jednoj svojoj epistoli Simeon Malobabić će stoga zaključiti da su svi akteri deo „zajedničke susjedstansko-komšilijanske tragedije. Ili tragikomedije?“

Ko je, međutim, njen autor, njen dramaturg, njen scenograf i njen režiser? Da bi se koliko-toliko dobio odgovor na ovo pitanje, baš i treba pričati, i pisati, o zlu. Jezik, ipak, nije tako bespomoćan kako glavni junak Demićevog Po(v)ratničkog rekvijema misli. Iako škrt, i ne najbolji hvatač naših misli, on ipak govori da se, kada se jednom spozna njegova banalnost, sa zlom mora uhvatiti ukoštac. Makar to bilo i u Komšiliji i u Susjedstanu.

_______________________________________________________

Ranko Milosavljević
TRAGEDIJA IZBEGLIŠTVA

Život često, posebno na Balkanu, može da nadmaši i najbogatiju književnu fikciju, uverio nas je Mirko Demić svojim najnovijim romanom „Po(v)ratnički rekvijem“. Kojim se ne samo poduhvatio jedne od najtragičnijih tema kraja prošlog veka, izbeglištva, već i snagom stvaraoca koji do detalja zna o čemu piše i ima moći da se suoči sa oporim ukusom, duboko zaronio u tu tragičnu priču. Roman je, zato, veoma slojevit, sa vešto naslaganim nanosima književno prerađenih ćinjenica, plastično izvajanim likovima i karakterima, neizbežnim, ali za ovu priliku neophodnim, istorijskim refleksijama. Potrebnim za razumevanja konteksta u kome se dešava tragedija jednog naroda. Koji se mimo svoje volje, a opet kao vođen nevidljivom rukom kreatora novih geopolitičkih odnosa na ovim prostorima, našao u dugačkoj koloni. Na putu u nizvesnost. U nigde. Na putu u novi povratak. Tragični krug, koji se samo tako čini. Srpska književost, ovim delom dobila je zaista, kvalitetan roman koji je dramu izbeglištva sagledao u svoj punoći umetničke imaginacije. Vešto se suočio sa dojučerašnom stvarnošću. Onom što je je tokom radnje, ali i paradoksalnim postupcima učesnika, nadilazila čak i najbujniju maštu.

Pisan stilom rasnog pripovedača, ovaj roman heraklitovski potvrđuje sumornu istinu da nema povratka. Jer, i kada se vratimo- sve je novo. Uspomene su mrtve, iako živahno titraju. Sablasti i iluzije. Strašan san i nimalo prijatnija java. Život nije stao, tragedija se ne briše, niti se njen povodanj otklanja vraćanjem. Predeli jesu isti, ali neumitni tok vremena nemilosrdno je promenio sve. Demićev roman, zato, uprkos vedrini i duhovitošću koja karakteriše književne stvaraoce iz podneblja koji je srpskoj književnosti darovalo Matavulja, Desnicu i Radulovića, čitaocu saopštava istinu o tragediji jednog naroda koja se nije završila nestajanjem izbegličke kolone. Niti povratkom pojedinaca, koji su sumorno nebo izbeglištva pokušali da zemene suncem rodnog kraja. Kome su se, onemoćali, oboleli, ostarelai i ranjivi, vratili. Autor vešto čitaoca uvodi u priču, promišljanjem o „otmenosti bola“, „odlasku u povratak“, tragajući za početkom tragedije koja je zadesila glavnog junakla, Simeona Malobabića, učitelja, koji se u rodni kraj, Babaniju, vraća iz izbeglištva /(u romanu je to Susjedstan, naziv za istočne krajeve preko Save i Drine). Penzionisani učitelj je u izbeglištvu izgubio sve: zanimanje za koje se spremao i koje je s ponosom obavljao sve do izbegličkog pogroma, veru u svoju profesiju (crv sumnje ga grize, da generacije učenika ničemu nije naučio, jer kada je planuo rat, bivši đaci slušali su neke druge „učitelje“), suprugu sa kojom je radio, koju je voleo, a zbog njenog Komšilijanskog porekla, čak se udaljio i od većeg dela svoje familije. U izbeglištvu su mu se i ćerke udale, a onoga dana kada ga je pijana baraba sa flašom piva ispred seoske prodavnice nazvala „ustašom“, odlučio je da se vrati u rodnu Babaniju. Baš tamo gde su ga nekada, takođe, neosnovano nazivali „četnikom“. Prvi susret sa zavičajem, posle toliko godina izbeglištva, završio se ispitivanjem i šamaranjem („zli policajac“), i objašnjenjem („dobar policajac“) da je posredi greška, jer je „zli policajac“ zamenio učitelja za nekakvog komandira minobacačke baterije.

Umesto povratka u život, Simeon Malobabić se vratio u Babaniju kojoj se ne vidi budućnost. U kraj koji je jedan duhoviti junak ovog romana nazvao Babilend. Asocirajući na starosnu dob njegovih stanovnika. Naravno, romanu ne manjka duhvotosti. Njegovi junaci vrcaju od dosetki, sarkazama, slikovitog pripovedanja. Kao da pokušavaju da odagnaju istinu, da je sa izbegličkom kolonom nestao i jedan pulsirajući život. A da je ovaj povratak u Babaniju, dolazak na „groblje slonova“, snatrenje u uspomenama na život koji je iščileo. Demićev pripovedački stil, prepoznatljiv još od njegovog prvog dela „Jabuke Hesperida“ (1990), imao je tokom protekle dve decenije uzlazni tok. Sazrevao je svakom novom knjigom. A poniranjem u tragične učinke „bratske rasprave“ Susjedstanaca i Komšilijanaca, kakvo ih nazva u najnovijem romanu, svoj kniževni dar i ništa manji trud, posvetio je suočavanju sa neprijatnim događajima, čije tragične posedice traju i danas. Ako je Demiću u „Trezvenjacima na pijanoj lađi“ (2011), da ispriča pripovest o hrvatsko-srpskim odnosima bilo potrebno samo jednom imaginarno putovanje izbeglog profesora (h)istorije na ostavinsku raspravu sa „bivšim bratom“ u zavičajni sud, čini se da je najnovjim romanom, kroz 24 pripovesti o životu izbeglice koji se vratio u zavićaj, ta tema još dublje zahvaćena. Kroz jednostavan život povratnika na zgarište kuće u Babaniju, odnosno selo Svračji Zakutak, vešto je ukršteno mnošto sila koje su dovele ne samo do izbegličke kolone, već i bile uzrok sveopštoj tragediji naroda na području koje je neko nazvao zemljom „krvi i meda“. Defiluju ovim romanom živopisini likovi, koji su u ratu izgubili sve, ali i oni kojima je rat „najbolji brat“ i koji znaju da se vešto dočekaju na noge i u ratu, ali i u stvarnom ili nametnutom miru. Vredni „Ilija trans“, koji traga za prošlim životom prevozeći ostarele stanovnike Babanije. Ali i profesionalni „sr(e)b(r)oljubi“, mrtva duša Todorova, Emil i Mile(ta) koji su toko rata bili na različitim stranama, a u miru druguju, dolaze u Babaniju i bave se poslovima za koje mnogi sumnjaju da su nečasni. Ne samo kroz kafanu u varoši, u koju Simeon svraća jednom nedeljno, kada siđe iz sela da iz pošte pozove ćerke i (po)razgovara telegrafski, već i u seoskoj birtiji kod legendarne Vasilije, nije manja galerija. Tu je i duhoviti Ivo od Poslavine, Komšilijanac, dragovoljac, koji je došao da živi među Susjedstance, koji je nenadano, bez pozdrava otišao, kao što je iznenada i došao. Ovo vreme nema svog Bakonju fra Brna, ali ima Pilipendinu siročad. Autor jezgrovito opisuje domišljatost ostarelih stanovnika Babanije da se domognu svega „što se negde dijeli“, pa i pomoći koje daju baptisti, čijem je pastoru penzionisani šumar postao vodič kroz ove krajeve koji, ni u bolja vremena, nisu baš mnogo marili za crkvenu disciplinu. Tu je i Etnomenije koji sakuplja stare stari u Babaniji i prodaje novopečenim bogatašima i vlasnicima etno-kafana u prestonom Zagroblju, ali i tajkun koji dovodi slične sebi da ubijaju divljač po brdima Babanije.

Uzimajući plać Jeremijin kao moto, u završnom poglavlju romana, glavni junak, kao da drži posmrtno slovo nad Babanjom , ali i nad sobom. Tragedija jeste biblijska, otuda i biblijski lelek za nečim što je nestalo. A iz tog nestanka, drugačije postalo. Ne plače, kaže, za Babanijom kakva nekad bejaše, već nad sadašnjom, što je baš ovakva, kakva jeste. Što nije drugačija. Babanija, sasušeno korito, kroz koju je protutnjao povodanj mržnje. Ovaj krik, dubok jauk čoveka koji plače nad nestalim zavičajem, u dubljiv slojevima ovog dela, glasan je vapaj za uskrsnućem. Da opet Babanija buja životom. Jer, tragedija nije sama sebe svrha, niti joj je obesmišljavanje života jedini cilj. Posle kiše rađa se sunce, a posle tuge, što bi rekao Njegoš, „veselije poješ“. Uostalom, vaskrsenja nema bez smrti!

Zato je Demićev plač nad Babanijom, najjasniji poziv na život, koji se dubinski provlači kroz svaku stranicu ovog romana, koji će, bez svake sumnje, biti toplo primljen kod čitalačke publike.

_______________________________________________________

Vesna Trijić
MREŽA

lako nije teško odgonetnuti u koju se državu i posle kog rata njegov junak vraća, značenja ovog romana su se samo okrznula o lokalne, društveno-istorijske probleme uspinjući se ka, Isidora bi rekla, „sfingi života". Zigošući i ljude i mesta simboličnim imenima, koja oni posle tegle kao neizlečivu bolest ili prokletstvo, pripovedač je svoju Babaniju oslobodio od stvarnosti, ne ostavljajući joj uporišta ni na nebu ni na zemlji; taj „veseli pakao" naselila je šaka (jada) povratnika (kojima je od života preostalo još samo očekivanje smrti), što naglašava muk i čemer ovog ispražnjenog, obezljudenog i podivljalog mesta; opterećeni krivicom što su, raskućeni, nadživeli najmilije, oni brbljaju da ne bi govorili i preglasnim smehom nadjačavaju ridanje koje ih sve iznutra razdire. Iskra koju unosi pripovedač, u Babaniji nalazeći Pilipendu, Podrugovića, malog Radojicu i Čičikova, ali nekako smanjene i izokrenute, nedovoljna je i pomalo smešna u svojoj nameri da osvetli sav ovaj mrak u kome „ničeg više nema", baš ničeg.

Oslanjajući se na Uskokovića i Rankovića (o, živi li su?!), u stalnom dosluhu s Andrićem, Demićeva delikatno patetična proza, posvećena „dalekim i nebitnim pričama", iskušenje je za ravnodušan i preziru sklon duh našeg doba. Poigravajući se rečima, ukrštajući ih i ispisujući jednu preko druge kao da u njihove mreže nastoji da uhvati ono što se migolji i isparava, on piše prozu koja se ne može čitati naglas, zbog čega mu pripovedanje zaista ponire u samoporicanje, a čitanje u ćutanje i samotinju.

_______________________________________________________

Đorđe Pisarov
PO(V)RATNIČKI REKVIJEM

OVO JE (ETNO)ROMAN: koji po književnom postupku prati najbolju tradiciju srpske realističke pripovedne proze, verno slikajući junake koji naseljavaju gorštačku, opustošenu Babaniju, tu oporu i nesrećnu gerijatrijsku zemlju samo zato što su tu rođeni, a istovremeno kroz sudbine ovih izbeglica-povratnika prelama i njihovo stradanje u netom okončanom ratu „Komšilijanaca" i „Susjedstanaca".

ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE? Retki stanovnici nastanjeni u krajini bola i čemera, izgubljenih identiteta, a bez nade da nađu nov, svojevrsna su braća mrtvih seni iz čuvenog romana „Pedro Paramo" Huana Rulfa; jedino što izgleda niko ovim stanovnicima Svračjeg Zakutka nije saopštio jeste da su već mrtvi. Naravno, vešt i kultivisan pisac poput Demića ukrasio je ovu prozu i istovremeno postavio nužnu distancu brojnim književnim aluzijama koje pomažu i da bolje shvatimo komplikovanost i traume srpsko-hrvatskih, izvinite, komšilijanaco-susjedstanskih odnosa – Pilipendina siročad, poštar uvek svraća (dvaput), ko to tamo poleće, čovek niti peva niti ćuti posle rata.. – a da i ne govorimo o kmetu Simanu, direktnom literarnom pretku naratora-junaka učitelja Simeona Malobabića.

PRVA REČENICA GLASI: „Odavno ne živim."

POSLEDNJA REČENICA GLASI: ,,U sopstvenom pepelu sam se palio, a u vatri poniženja se evo – gasim."

KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: bili bi to snažni, omamljujući (ne)ugodni mirisi koji se šire iz dobro podloženog rakijskog kazana oko kojeg beznadni „pijanci po nuždi" ispredaju stare priče.

PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE. Pripovetke Kočića (kao osnovno jezgro) i Andrića (kada se bavi psihologijom svojih likova i sažima fenomen odabrane teme). Naravno, i Ćopića u sumornom izdanju (tehnika dijaloga i zaumna ironija).

PREPORUKA ZA ČITANJE: Majstorski pisano, dirljivo i upečatljivo.