Збирка приповедака „Молски акорди“ донела му је „Андрићеву награду“ 2008, а роман „Трезвењаци на пијаној лађи“ Награду „Дејан Медаковић“ две године касније. И у свом најновијем роману „По(в)ратнички реквијем“, објављеном код зрењанинске „Агоре“, Демић се бави темом којој се често враћа: узалудним судбинама избеглица, ратника и повратника трајно обележених српско-хрватским неразумевањем.
* Радња ваше најновијее књиге смештена је у Бабанију која недвосмислено асоцира на завичајну Банију. Колико је, међутим, место дешавања „По(в)ратничког реквијема“ литературна фикција, а колико стварност?
– Бабанија је довољно фиктивна да би отворила простор за „опрезна домишљања“, али и довољно стварна да се поменута домишљања не отму контроли, каже Демић.- Она је стварна безљудна пустош у коју насељавам успомене, лектире, сећања, не би ли јој повратио који део заувек изгубљеног сјаја и смисла. У напуклом огледалу Бабанија се огледа у родној Банији. И обрнуто.
*Може ли се рећи да је Бабанија, на неки начин, метафора и данашње Србије?
-Може бити, али без моје експлицитне намере. Уосталом, живот добро сачињене метафоре нико не може да контролише. Био бих почашћен ако се она „прелива“, тежећи универзалности.
*Ваши јунаци, предвођени некадашњим учитељем Симеоном Малобабићем, не скривају сумњу у смисао говорења, приповедања, па се намеће питање да ли се слично осећање, у неким околностима, јавља и код вас, као писца?
– Сумња је увек присутна. Истовремено им завидим и сажаљевам писце који су поштеђени сумње. Како сумње у свој дар, тако и сумње у смисао сваког посла, па и приповедања. Сумња нас тера да будемо бољи, прецизнији и тачнији. Коначно – поштенији према својим читаоцима.
*Критичари указују на тишину као примарни утисак који карактерише атмосферу „По(в)ратничког реквијема“.
– Надам се да доминира женска тишина, ако таква уопште постоји. Неколицина критичара замера мом роману на „одсуству женских ликова“, упркос томе што сам простор на коме се радња одвија назвао Бабанијом, са јасном алузијом на Банију, али и на предео у којем живе углавном старије жене – бабе. Оних неколико мушкараца непрестано брбљају (често и бесмислице) и покушавају да буду активни (најчешће комично). Међутим, они су окружени женским мучањем, заглушујућим и оптужујућим. Жао ми је ако се то не види. Још ми је жалије уколико то не жели да се види.
* Из позиције ствараоца који је, и биографијом и делом, био упућен на проживљавање и проучавање ратова на простору бивше Југославије, сматрате ли да коначно, после свега сукобљени народи нашег региона могу доживети неку врсту катарзе?
– Нема катарзе. Нити верујем да је она могућа. Не знам случај где се катарза појавила у „пуном сјају“. Победници углавном претерују у величању своје победе и прикривају крваве трагове, док побеђени изналазе начине да оправдају свој пораз и тихо шкргућу зубима, сањајући будућу освету.
*Упркос нормализацији односа и протеклом времену, понекад се стиче утисак као да рат између Хрвата и Срба још увек није одложен „ад акта“.
– Нажалост, он још увек траје, јер нам је од стране ратних пропаганди сервирано да то и није био рат између Срба и Хрвата, већ рат између поборника западних и источних вредности, између унитариста и сецесиониста, антикомуниста и комуниста, рат између четника и усташа, католика и православаца… Обострано је рат помињан као измирење старих рачуна и наплаћивање још старијих дугова. Једном речју, ми живимо ту српскохрватску шизофренију. Песимиста сам да тој бољци има лека.
Душан Видаковић
http://www.dnevnik.rs/kultura/demic-sumnja-nas-tera-da-budemo-bolji
Оставите одговор