Putovanje u izumiranje / Snežana Božić. – [U] Gradina, Nova serija, juli, 2011, br. 40-41, str. 267-269.
Čistilište u vlakovozu / Goran Lazičić. – [U] Danas (dodatak Knjiga), subota-nedelja, 25-26. jun 2011, str. X.
Ana na horizontu patnje / Mila Medigović Stefanović. – Letopis Matice srpske, januar- februar, 2011, knj. 487, sv. 1-2, str. 228-235.
Vrtoglavica paradoksa kao trajna oznaka identiteta / Željko Milanović. – Letopis Matice srpske, januar- februar, 2011, knj. 487, sv. 1-2, str. 225-228.
Trakat o rastojanju / Draško Ređep. – Književne novine. – Broj 1185-1186 (januar-februar, 2011). – str. 14.
Braća / Vesna Trijić. – [U] Blic, br. 4980 (21. decembar, 2010), str. 21.
Stvarnost i prošlost iz knjiga i živih sećanja / Gordana Vahović. – [U] Književne novine, br. 1183 (novembar, 2010), str, 16.
Srpsko-hrvatsko putovanje do srpskog izumiranja / Aleksandar Dunđerin. – [U] Pečat, br. 138.
O bratskoj ljubavi Srba i Hrvata / Vladimir Aresenić. – [U] E-novine, 17. 7. 2010.
Dragana Beleslijin / Putovanje u poznato.- [U] Polja, Novi Sad, br. 465 (septembar – oktobar 2010), str. 196-198.
Snovi iz noćnog vozovlaka / Teofil Pančić. – [U] Vreme, Beograd, br. 1029 (23. septembar 2010), str. 52-53.
Arhitektura imaginarnog putovanja / Goran Dakić.- [U] EuroBlic, Banja Luka, (15. jun 2010)
Panonska paralela / Jasmina Vrbavac.- [U] Politika, (27. maj 2010), str. 14.
Klupko i točkovi / Tihomir Brajović.- [U] NIN, br. 3099 (20. maj 2010), str. 66-67.
_________________________________________________________________
Snežana Božić
PUTOVANJE U IZUMIRANJE*
Prozni put kojim već dugo korača Mirko Demića doveo je, čini se nezaobilazno, do tačke koja je uslovila nastanak njegovog poslednjeg romana, Trezvenjaci na pijanoj lađi**. Kao da su, sazrevajući u procesima dosadašnjih stvaralačkih poniranja, promišljanja i obrade, tj. vremenom i konstantnim produbljivanjem, Demićeve opsesivne teme zahtevale da budu definitivno izražene i zaokružene jedinstvenom, autonomnom, kondenzovanom pričom, koju određuje jedan noseći lik i jedna dominantna tema. Na tu temu upućuje već podnaslov – „srpsko-hrvatski roman“, otkrivajući suštinski problem koji je istovremeno izvorište, žarište i uvir svih pređašnjih i aktuelnih tematskih preokupacija autora***. Takvo motivacijsko jezgro u novom romanu prošireno je ljubavnom pričom, koja se, sličnošću svoje prirode, sa njim savršeno složila: nužna, sveprisutna, ali sputana i deformisana mnoštvom ograničenja koja joj akteri svesno i nesvesno nameću, ona je problematična i razdiruća, sudbinska. Zato se i roman o putovanju glavnog junaka – naratora Pavla vozom na relaciji Beograd–Zagreb odvija na dva glavna narativna koloseka, prateći, na jednom, srpsko-hrvatski odnos između braće Pavla i Petra, i na drugom ljubavnu vezu Pavla i Ane. Obe su, najčešće asocijativnim putem, račvaju na nizove drugih, opet paralelnih tračnica kojima se, u svesti naratora, kreću tuđe, motivski bliske priče. Unutar sveprisutnih dihotomija, na kojima je zasnovan svet Demićevog romana, kao konstanta funkcioniše teskoba istovremenog privlačenja i odbijanja, koja neretko dovodi do rastakanja i poništavanja: „Sve se u mojoj glavi udvaja i uparuje, dvoji i razdvaja, umanjujući množi i množeći ništi. (145)
Izbor prevoznog sredstva („devetnaestovekovnog“), pozicija putnika u njemu (istovremeno mirovanje i kretanje), vreme putovanja (noć na prelasku iz starog u novi milenijum) – višestruko karakterišu glavnog junaka i njegov odnos prema svetu i životu. To su, takođe, i neki od uslova koji određuju vrstu puta: iako ga voz fizički premešta od tačke A do tačke B, od stanice do stanice ka konačnom cilju – do Zagreba, njegovo putovanje je prvenstveno unutrašnje. Kako stanice promiču glavni junak zalazi sve dublje i dublje u sebe, otkrivajući, kroz razmatranje odnosa sa bratom i odnosa sa voljenom ženom, sopstveni karakter i ceo svoj život, a mesta kroz koja prolazi i saputnici u kupeu samo su podsticaji, spoljašnji asocijativni impulsi i oruđa za otkrivanje unutrašnjih nemira i dilema koje su ga, u krajnjoj liniji, i pokrenule na put. Tako je putovanje na relaciji Beograd–Zagreb zapravo metafora, lične unutrašnje potrage za rešenjem muke sopstvenog identiteta, koji se rasplinjava i dematrijalizuje upravo po tačkama date maršrute, između Beograda i Zagreba, i obrnuto, celog njegovog života.
Stalna zapitanost nad svojim nacionalnim poreklom, opterećenost svakovrsnim granicama i ograničenjima, postalo je nešto što suštinski određuje Pavlovu ličnost. Njegova raspolućenost posledica je nemogućnosti da sebe postavi i čvrsto ukoreni samo s jedne strane, srpske ili hrvatske, da napravi definitivni izbor: osećajući da pripada i ovde i tamo, on večito (ali uzaludno) teži istovremenoj ukorenjenosti na obe strane. Konačno, njegovo prilagođavanje i naviknutost na takvu međutim-situaciju, čini da počinje da postavlja granice i raspolućuje stvari i tamo gde one ne moraju da budu postavljene, gde im mesta nema****. Zto retko može da savlada emocionalne barijere koje u njemu, bez htenja, neprestano nastaju, čineći ga nesposobnim da i u ljubavi sa ženom dosegne potpunu sreću. Kao da jedna, osnovna nepotpunost povlači za sobom sve druge, dovodeći u pitanje smisao svega, pa i ljubavi. Utoliko je odnos naratora sa Anom, ljubavna priča prezentovana iz njegove perspektive (kao očekivani i podrazumevani deo priče o sebi), samo još jedna velika i bolna potvrda lične promašenosti, nemogućnosti samoostvarenja.
Istovremeno, sa pozicije nekog ko nijednoj strani (ni srpskoj ni hrvatskoj) ne pripada do kraja. Pavle je u mogućnosti da kritički sagleda obe. Njegov pogled je strog i teži tome da bude realan, kao pogled roditelja kome ljubav prema sopstvenom detetu ne dozvoljava da zatvara oči pred njegovim manama. Upravo činjenica da mane toliko bole potvrđuje intenzitet ljubavi i, u krajnjoj liniji, pripadanje – i ovde i tamo.
Iako se bavi problemom postavljenim na nivou (dva) kolektiva, narator može jedino da pripoveda „svoju“, dakle „ličnu“ priču, potvrđujući je i osnažujući joj smisao i značenja nizom pripovesti o ličnostima iz srpske i hrvatske kulturne (najviše književne) istorije, čije sudbine nalikuju i bratovljevoj. Svojevrsnu paradigmu u romanu ostvarenog lika naratora i njegovog brata predstavljaju Miloš Crnjanski i Miroslav Krleža, prisutni gotovo kao glavni junaci, paralelno sa Krležinim Filipom Latinovićem i istinskim Savom Šumanovićem, kao i sa braćom Brankom i Ljubomirom Micićem; tu su i Antun Gustav Matoš, Grigor Vitez, Petar Preradović i dr. Ostvarena „analiza“ srpsko-hrvatskih odnosa može navesti na sledeći zaključak: s obzirom na to da kolektiv u stvari čini mnoštvo (apstraktni zbir) pojedinačnih sudbina, ni kolektivna svest i kolektivni karakter ne postoje kao takvi, već postoji samo lično, individualno viđenje/shvatanje te svesti i tok karaktera koje, u zavisnosti od čovekovog misaonog i emotivnog sklopa, oblikuje njegovo ponašanje i, sledstveno tome, njegov život. Za naratora ovog romana, ali i za sve likove/ličnosti koje u svojim mislima priziva i oživljuje u toku putovanja, pitanja nepripadanja naciji, kolektivu, od presudne su važnosti za život. Nemogućnost da se na ta pitanja pronađu zadovoljavajući odgovori proizvodi nesrećne ljude i – vredna umetnička dela.
Iz niza formalnih odlika putopisa koje ova proza poseduje, kao najinteresantnije izdvaja se to što ona zaista u velikoj meri „donosi iskustvo ‘drugosti’ i utvrđuje i osporava vlastiti identitet“*****: pored toga što narator sebe doživljava kao nešto drugo, drugačije u odnosu na pripadnike sopstvenog naroda u zemlji-matici (među Srbima on je Srbin iz Hrvatske), „drugost“ se možda najviše odnosi na njegovo drugo Ja, oličeno u liku brata koji živi s druge strane granice. U jednom trenutku, prisećajući se toga kako njegov brat uvek negde blizu granice sa Hrvatskom sponatno „menja jezičku matricu“ prelazeći sa ekavice na ijekavicu, narator to i sam čini, što upućuje na njegovu identifikaciju sa ličnošću brata, s kojim je, inače, godinama u intimnoj intelektualnoj konfrontaciji, doduše jednostranoj/monološkoj. Takvo poistovećivanje čini da postaje gotovo nebitno da li taj brat kome u susret glavni junak putuje zaista postoji, ili je ovo u stvari putovanje do sopstvenog, drugog, hrvatskog Ja naratora. Ovakvom rezonovanju ide u prilog i činjenica da čitalac na kraju ne dobija informaciju o tome jesu li se braća zaista i susrela na zagrebačkoj stanici.
Pavlovo putovanje je iscrpljujuće – njegovo odredište nije i njegov cilj, a nema ni povratka. Celonoćni pokušaji raščlanjivanja srpsko-hrvatske problematike nisu, naravno, mogli da dovedu do ukidanja postavljenog problema i razrešenja, već do „ukidanja“ onog koji pitanja i dileme otvara, samog naratora; posmatrano na ličnom planu, to rastakanje, disperzija njegovog bića u stvari je jedino moguće rešenje.
Jer, u Zagrebu, u ispražnjenom kupeu ostao je čovek koji nije sasvim budan/živ; on je u sebe zašao toliko duboko da više ne može da se vrati. Poslednje što ga je uljuljkalo i smirilo jeste dodir ljubavi, Anina ruka. Ipak.
* Citat iz romana, str. 175.
** Roman nije ostao nezapažen: pored velikog broja književnih prikaza koji su propratilo njegovo obajvljivanje (videti: www.mirkodemic.com), našao se u užem izboru za NIN-ovu nagradu i poneo nagradu „Dejan Medaković“ za 2010.
*** To se vidi i u načinu na koji je roman napisan, u stilu i jeziku koji godinama brušenu i iskristalisanu misao vrlo precizno izražava, u količini znanja i kompleksnosti značenja koji određeni delovi teksta nose, u zgusnutom, refleksivnom, na momente izrazito esejističkom pripovedanju.
**** Na primer, on svoju ljubav prema Ani deli i ograničava uvodeći u njihovu vezu izmišljenu ženu koja će Anu činiti ljubomornom: „Stvorio sam tog ženskog fantoma u samoodbrani od konačnosti koja se bila nadvila nada mnom. Iz straha da se ne svedem na jedno, pa ako hoćete i – na jednu ženu i time se dodatno ogradim od sveta.“ (31)
***** Vladimir Gvozden, „Kako čitati putopis“, predavanje održano maja 2004. godine, tekst preuzet sa sajta narodne biblioteke Srbije: htp://www.nb.rs/event
_________________________________________________________________
Goran Lazičić
ČISTILIŠTE U VLAKOVOZU
Nova knjiga Mirka Demića je roman-esej, ili tačnije roman/esej, s podnaslovom srpsko-hrvatski roman. Romaneskni okvir „eseja“ je putovanje junaka/naratora Pavla noćnim vozom od Beograda do Zagreba, krajem 2001, zbog ostavinske rasprave sa „predratnim bratom“. Fabula je potpuno svedena, a dominira takozvani monološko-asocijativni tip pripovedanja, ili rečima naratora, roman sačinjava „bujica asocijacija što me opsjedaju tokom putovanja“. Sa spoljašnjim okvirom „željezničko-romaneskne kompozicije“ (poglavlja romana su stanice kroz koje voz prolazi), Trezvenjaci su kontemplativna, eruditska „saga o našim, srpsko-hrvatskim otrovima koji nas truju čitav jedan vek, uz našu saglasnost i svesrdno učešće“.
Pavle je Srbin iz Hrvatske, sredovečni profesor istorije u jednoj školi na periferiji Beograda, u koji je stigao kao izbeglica početkom devedesetih. U centru autorovog interesovanja ostaju, dakle, sa nesumnjivim „udelom autobiografskog“ – „pričanja i razmišljanja o ljudima sa granice (fizičke i metafizičke), u graničnim i zagraničnim situacijama“. Zajedno sa prethodnom knjigom, Andrićevom nagradom ovenčanom zbirkom priča Molski akordi, Trezvenjaci se mogu posmatrati kao Demićev prozni diptih sa opsesivnom temom „rasplitanja srpsko-hrvatskih čvorova“, gde bi roman predstavljao „teorijsku sintezu“, a zbirka priča „praktične primere“. U formalnom pogledu, Akordi su najbliži borhesovsko-kišovskom novelističkom modelu, dok Trezvenjaci najpre podsećaju na Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice.
Postoji nekoliko tematskih linija u romanu, koje se naizmenično smenjuju, prema (ne)predvidivim asocijativnim tokovima naratorovih misli. Njih povezuje atmosfera neodređenosti i neizvesnosti, nejasna granica između sna i jave, koja se proteže duž čitavog romana (Preokret između „stvarnog“ i „fikcionalnog“ na samom kraju je suvišan i ne sasvim funkcionalan). Naizgled različiti tematski krugovi neizbežno se „čitaju“ i u metaforičko-alegorijskom ključu, s obzirom na Pavlovu „identitetsku“ izmeštenost i emigrantsku neukorenjenost. Jedan se odnosi na ljubavnu vezu sa Anom, koja onespokojavajuće pluta „na samoj ivici braka, odnosno – rastanka“. Kad je u pitanju Pavlov brat Petar („on je lice mog naličja“), radi se pre svega o metonimijskom, „antikomunitarnom“ prenošenju gde svaki od braće označava „svoj“ narod.
„Sve se u mojoj glavi udvaja i uparuje, dvoji i razdvaja, umanjujući množi i množeći ništi“ – saopštava u jednom trenutku Demićev junak. Podvojena, tačnije udvojena naratorska perspektiva i paradoksalno sagledavanje dva naroda i kao nepomirljivih suprotnosti i kao neodvojivih identičnosti, iskazuju se u romanu na više nivoa: jezičko-stilskom, kompozicionom, tematskom. Kada voz pređe granicu, pripovedanje prelazi iz ekavice u ijekavicu, a osim naratorove „dvojezičnosti“, „kompoziciono“ opravdanje za to je činjenica da voz do granice vuče srpska, a potom hrvatska lokomotiva. Tu je i niz kovanica nastalih uparivanjem: vlakovoz, brato(lj)ubica, Kavelj, Srbat, Hrvin, itd.
Pavle je istoričar koji veruje da se prava „(h)istorija“ ipak nalazi u literaturi i umetnosti, pa zbog toga često razmišlja o piscima i umetnicima koji su na različite načine živeli i stvarali između dva naroda i dve kulture. Pre svih to su Krleža i Crnjanski, koji su, po Demićevom naratoru, izraziti antipodi. Naslov romana preuzet je od poznate slike Save Šumanovića, koja je za Pavla „repeticija Nojeve barke“, a istovremeno i „rajska ispostava“. Parnjak i antipod čuvenog slikara iz Šida je Krležin Filip Latinović. U vezi sa Šumanovićem, ali i sa zenitistima braćom Micić, jeste tema odnosa genijalnosti i ludila (jedna od glavnih Demićevih preokupacija u Molskim akorda). Tu su i Petar Preradović („čiji je on, u stvari, pjesnik?“), i Matoš, koji je proveo vek „uzalud mireći slavosrbina i starčevićanca u jednom tijelu“. U Pavlovoj vizuri, pruga kojom se voz kreće je „zmijolika neman“ koja leži na dnu nekadašnjeg Panonskog mora. Na prvi pogled reklo bi se da jedino Panonija nema u romanu svog dvojnika ili antipoda i da na neki način deluje izmiriteljski i ujediniteljski, ali ona je zapravo odsutno more, „nepregledni i neprelazni ponor“.
Dve reči su posebno bitne za strukturu romana i svojevrsne su lozinke za njegovo razumevanje. One su u tekstu dosledno pisane kurzivom: „putovati“ i „međutim“. Demiću se tu s pravom može prigovoriti suvišna artificijelnost, kao i prilično predvidljiva metafora putovanje: život. Ipak, „međutim“ dobro funkcioniše kao simbolička oznaka srednjeg puta i balansiranja između dve nepomirljive „istine“, a u autopoetičkom smislu i težnje ka književnosti koja bi ostvarila savršenu ravnotežu između etike i poetike. Naratorova emigrantsko, „transnacionalno“ iskustvo i rizomorfni identitet između slobode i „raskorenjenosti“, prirodno teže da pronađu „onu imaginarnu tačku, jednako udaljenu između jedne i druge krajnosti, u gustoj šumi isključivosti“. Imajući to u vidu, značenje Trezvenjaka najefektnije je iskazano u Pavlovoj misli: „putujem, vrebajući – međutim“.
Demićev stil nije esejistički „suv“, čak je pomalo arhaično poetizovan, podignutog tona i retorički afektiran. Iako savremenom čitaocu ta „prestilizovanost“ može ponekad da zasmeta, ona stvara jedan „patetičan“ okvir kao zgodan kontrapunkt za pokušaj „depatetizacije“ pripovedanja o Srbima i Hrvatima. Pavlovo „međutim“ otvara svojevrsni srpsko-hrvatski treći prostor i uobličava deesencijalizujuću svest o naciji kao apstraktnom, hibridnom konstruktu. Trezvenjaci demistifikuju etnonacionalne narative kao vladarske diskurse moći, gde je „utvrđivanje i očuvanje vlasti jedina strast i program“. Pozivajući se na Gombroviča, narator smatra da patriotizam mora biti oslobođen od „poslovične rigidnosti i emocija“. To je posebna, „otrežnjujuća“ vrednost Demićevog angažmana i hrabrost da se suoči sa neizbežnim optužbama za „anacionalnu jugonostalgiju“, s jedne, i „šovinističko velikosrpstvo“, s druge strane. Težnja ka objektivnom sagledavanju stvari, promišljena nezaoštrenost stavova i obazriva nedefinitivnost zaključaka, već je vrednost po sebi kada se radi o (književnim) rasuđivanjima na temu istorijskih, političkih i kulturnih odnosa pomenute dve „zamišljene zajednice“.
_________________________________________________________________
Mila Medigović Stefanović
ANA NA HORIZONTU PATNJE
Al zbilja, plakah suviše! Svaki je mesec okrutan,
Svako je sunce gorko, dušu razdiru zore:
Ljuta me ljubav opi mrtvilom i sputa.
O, neka trup mi prsne! Nek me proguta more!
Artur Rembo, Pijani brod
Literarni depo Mirka Demića skriva pisanje kao deo ljubavne tajne u ambivalenciji fikcijskih intervencija, međutim, iz druge ruke obelodanjujemo vidljivost muke stvaranja umetnosti i zavisnost tog čina od protagonista ljubavi. Narativne paralele ljubavi u doživljajima knjiga osnovni su elementi pročitavanja, a da bi to bilo bez ostatka neophodno je uključiti figure voljenja s bliske distance, ali i udaljenih kultura. Putovanje je izabrani hronotop, posebno, povratak izgnanika na Itaku. Razlistavanje nostalgije i utroška vremena u drugom ambijentu, kome smo morali da se prilagođavamo, popravljivo nas menja. Ostaju dve nedosegnutosti, nedostižni zavičaj i večna korona ljubavi. Između te dve konstante je obilje esejističkih elaboracija ugrađenih u temelje romana Trezvenjaci na pijanoj lađi, od kojih su naglašene: književne gromade i ini pisci s obe strane privlačnih eksterijera i enterijera Srbije i Hrvatske, srpsko-hrvatska pitanja i odgovori u čvorovima istorijskih i literarnih magli, putanje rata i mržnje uknjižene u spisateljsko iskustvo, logika krivaca i nevinih, kolektivna jadovanja i pojedinačna "raspevavanja nad tim jao", dvojnici i imitacije njihovih sličnosti i razlika i, kao važno, ali ne i poslednje, prividna nepomirljivost biblijske braće.
METAFIZIKA NOSTALGIJE
Izabravši putovanje vozom na jednoj fikcijskoj i stvarno osetljivoj relaciji, autor je romaneskno tkivo podelio je na pripovedne etape i narativna stajališta, označivši ih toponimima kopnenog i vodenog puta. Retoričnost izabranog naslova, Trezvenjaci na pijanoj lađi, simbolički povezuje slikare i pisce koji beže iz "porodičnih tamnica" i posle lutalačkih pohoda ponovo se vraćaju (najčešće kao neženje), posrću, stradaju i vaskrsavaju u fikcijskim svetovima. Na "pijani brod" (Le bateau ivre) ukrcavamo se i pre Remboa, identifikacija putnika broda bez posade i nas je da, kroz pročišćenje putovanjem do obnovljenog zgarišta zavičaja, spašavamo ljubav i sebe, afirmišući nevinost života stvaranjem. Opsesija zavičajem i vraćanje u ta nedra je traganje za sopstvenim identitetom. Zavičajni vozni red je ostavio Kiš naslednicima pisanja da putuju razgrćući sećanja na delirijume bezumlja i kasnija pomirenja. Sedef čežnje i karike nostalgičnosti ukrašavaju naše živote i povezuju sa večitim spevom o povratku. Odiseja i nove tragove prošlog po kojima hodimo, ovaploćuje Mirko Demić u svom romanu. Istu priču nalazimo i u Kunderinom romanu Neznanje: brisanje prošlosti nije moguće, ona se oživljava i sada, kao i u nasleđu književne tradicije. U Kunderinoj i Demićevoj varijaciji patnja je ishod svakom izgonu. "Što je Odisej više čeznuo, to je više zaboravljao. Jer, nostalgija ne potiče rad sjećanja, ne budi uspomene, sama je sebi dovoljna i vlastitom osjećaju, budući da je posve predana patnji." (Kundera Neznanje)
Prepoznavanja posle odsustva, efekte odsustva i razgovori sa bratom van uzvišenih rasprava, licitiraju autorske preokupacije života izvan (voljenog i istovremeno mrskog) zavičaja. Slične motive razrađivali su i drugi savremeni pisci. Kundera o svom boravku u Francuskoj kaže: "Tih dvadeset godina u Francuskoj deo su mog života, tamo sam postao svetski poznati pisac, ja sam jedan specifičan Francuz i neću da se vratim u Češku." Samo je jednom posetio Prag posle povratka demokratije, tada su mu nudili važan položaj u oblasti kulture.[1] Kundera neće da se vrati, ali vraća svog junaka, koji se sreće sa bratom i pri susretu oseća nelagodu zbog bratovljeve zabrinutosti za imetak koji će biti doveden u pitanje, jer je sve drugačije raspoređeno u uverenju da se odsutni nikada neće vratiti. Upečatljiv je dijalog dva brata, dve ličnosti, jednog koji je ostao u Pragu i drugog koji je izabrao dobrovoljni egzil. Taj val raznježenosti natjera ga da kaže: "Zaboravi tu priču oko kuće. Slušaj, stvarno, budimo pragmatični, ne zanima me posjedovati ovdje nešto. Moji problemi nisu ovdje."[2] Nešto za uspomenu, nešto nematerijalno motiviše i putovanja Kunderinog Josifa i Demićevog junaka Pavla, s tim što Pavlu predstoji rasprava o nasleđu.
Jezikom Itake to bi bila čežnja za voljenim prostorima i mirisima sreće, bele kafe ili ljubičica, finese su brojne. Ako se putuje noću i u prtljag "ukrcavamo fabulu" – onda je noć metafora za put ka sećanju, podjednako kolektivnom i individualnom, a fabula mimezis "tamo nečijeg" iskustva. Pisci ne žele i ne mogu da nas ubede da je bilo kakva sličnost sa stvarnošću komedijant slučaj. Gde se susreću Odisej (oženjeni neženja) i Demićev junak (večiti mladoženja)? Na liniji nostalgije, jer je Odisej utemeljitelj nostalgije, kako kaže Kundera, a druga spojnica je strast uživanja sa nestvarnim ili odsutnim ženama, posle kojih se muškarci uvek vraćaju kući. "U osvit starogrčke kulture rođena je Odiseja, spjev utemeljitelj nostalgije. Naglasimo i to: Odisej, najveći pustolov svih vremena, istodobno je i najveći nostalgičar. Otišao je (bez posebnog zadovoljstva) u Trojanski rat u kojemu je proveo deset godina. Potom se požurio vratiti na rodnu Itaku, no božje spletke produžile su mu putovanje isprva za tri godine ispunjene najnevjerojatnijim događajima, potom još za sedam godina što ih je, kao talac i ljubavnik, proveo kod božice Kalipso, koja ga od silne ljubavi nije puštala s otoka."[3] Pozajmljujući od začetnika nostalgije adresu zavičajne čežnje, ispovedanjem u prvom licu, autor nas priprema za putovanje pod kolektivnom senkom prethodnih i poslednjeg rata. Izostanak bratske ljubavi i nelagodnost susreta, dominantnih emocija tokom putovanja, su primarni sižei čije kulise štite metafore ljubavi u glazuri želja za begom od jedne ka nekoj drugoj Ani, ovaploćenoj u biću posebne estetike i poetičkih zahteva.
LjUBAV KAO POETIČKI KLjUČ
Putopisni senzibilitet u romanu Trezvenjaci na pijanoj lađi protiče u složenijim narativnim rasporedima, iz ponuđenih alternativa preferira se interpretacija ljubavi prema stvaranju ili stvaralaštvo ljubavi. No, moramo izdvojiti tačke u koordinatnom sistemu Demićevog romana. "Ja i Ana, brat – Petar Branitelj i ja – Pavle Rušitelj, Srbi i Hrvati – tri su koloseka, a u svakom od njih dvije naporedo postavljene šine koje se uzajamno prate a ne dodiruju. Do katastrofe dolazi onda kada se šine jedna drugoj nedopustivo približe, kao i onda kad se raziđu više od propisane širine."[4] Autorska optika prelomila je odnos glavne figure prema voljenoj ženi. Na momente ne znamo da li putuje i Ana ili putuje samo misao o njoj. Kakav je ona cenzor naratorovih promišljanja, je li ona mera i horizont glavnog lika i njegove patnje? Kakav je Anin estetski okvir iz koga vidi svet i svoju ljubav? Dovoljno izmaknuta sa mesta događaja, ali i prisutna pod maskom – autorskim lukavstvom odlično izabrana pozicija – ona je svojom samosvojnošću i pameću fatalnost novog doba. Junak se zavarava da je ostavlja, zapravo je ostavljen, mada mu je u tom izmicanju bliska kao izvanredan sagovornik u literarnim dilemama.
Figurina od slonove kosti, prerušena u Kineza, ostavlja vidljive tragove svoje odsutnosti u metafizici postojanja, ali kad god dodirivanje sluti potpuno predavanje – ona isklizne, nesaznatljiva do kraja. Andrićevim levitacijama u pričama Žena od slonove kosti i Jelena žena koje nema nije odoleo Mirko Demić. Nije li i na Pavlovom putovanju Ana pozicionirana kao i Andrićeva junakinja: "Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo."[5] Meandri Demićevih opsena Anom raznovrsni su tokom plovidbe Panonskim morem, a autorski senzibilitet ističe sekvence poput ove: "Ana, Ana i samo – Ana. Sve drugo je uzimanje vazduha, predah i hvatanje zaleta da bi se mislilo sve ono što stoji iza njezinog imena, što ga okružuje i skriva. Sve drugo su obični meandri, neznatne pritoke jednog velikog snoviđenja."[6] Kako je glavni ženski lik ušetao u roman i u naratorov život? Spojeni su slučajno tokom javnog demonstriranja, uvereni da će svako dobiti ono za šta je uskraćen. "Ona je bila ljuta što ne živi bolje, a ja što živim nepovratno loše. Jedno smo drugom prišli iz sažaljenja. Bila je iskreno dirnuta mojom neveselom sudbinom, kao i okolnošću da i među nama, izbeglicama, ima onih koji su protiv režima, dok je mene oživljavala veselost tih očajnih i nepokolebljivih ljudi, poput nje, punih duha i energije. Mome se cinizmu dopala njena vera." Ova pripovedna energija bila bi dovoljna za jedan relaksirani tok i srećan ishod ljubavne priče u plaštu sirove kolektivne istorije, bratske mržnje i stradanja. Startne različitosti su odličan motiv za približavanje i ljubavno uparivanje. Ali, kad su njihova književna interesovanja izazvala surevnjivost i podstakla takmičenje u ringu kompetentijeg znalca i tumača, umanjile su se šanse večitog neženje da svije "porodičnu tamnicu". Anino znanje o Šumanoviću i njegovom ludilu, pariskim danima Rastka Petrovića, braći Micić i sveznanje u predestiniranju proizvodilo je utisak da je neuhvatljiva gvozdena dama.
Na drugoj strani, neminovnost telesnosti u izraženim seksualnim razmenama između Ane i piščevog favorita komplikovale su njihov ljubavni slučaj. Relevantnost književne stvaralačke potencije crpi se u ljubavi, onoj koja podstiče i ne ometa. Autor se bavi kontekstom stvarnih i književnih slikara. Ova tema podvukla se pod tepih prepun teške istorijske prašine i prekrila dokaze motiva stvaranja. U razrešavanje ovog stvaralačko-ljubavnog klupka uključili smo Epštejnovu Filozofiju tela; "Prirodno je i ukrštanje privlačnosti: muškarca- kreativca privlači obična žena, zato što je u njoj organska punoća drugog pola, koju on samo intuitivno naslućuje u sebi. U njoj i kroz nju dublje dokučuje tajnu svog ženstvenog izlaska pred Tvorca. Isto tako kreativna žena nalazi u grubom zanatliji organsko ovaploćenje i razvitak muškog zametka svoje duše. On je za nju fizički ono što bi ona mogla i želela da bude u idealu svog poziva i zanata."[7]
Mirko Demić je okrenut novoj humanističkoj disciplini "jelenologija", njegovu Anu tumačimo na talasu hermeneutike pomenute "nauke", a da bismo se razabrali istaći ćemo predmet ove nauke, "Jelenologija je prva samostalna nauka o jedinstvenom stvorenju, koje zadivljuje time što jeste, a ne onim što je postalo ili moglo da bude."[8] Upućenost u umetničku produkciju, navodi nas na obalu mora knjiga gde su smeštene književne radionice, ispred svake stoji ime neke žene, one su ovaploćenja stvaralačke imaginacije, nikada se ne mogu potrošiti, u nedrima nose prozračnost nade i spasenja, budne lepotice koje drže žezla milosti i nadahnuća. Ana je firma Demićeve "sopstvene sobe", u prethodnim književnim iskušavanjima ličila je na Lilit, Evinu jabuku, Mariju Magdalenu, neku posnu čednicu, ili poželjnu raspusnicu. Zaveštanja svih tih žena nasledila je Ana, a da bi to pitkije savladali i razumeli u beletrističkom žanru, posežemo za činjenicama teksta u kome se razvija ljubavni odnos Ane i Pavla.
Prethodne premise upućuju na zaključak da je ana(logija) analogna pomenutoj jelenologiji. Ovo nije hermeneutičko umišljanje, centriramo ga oko iskaza putujućeg junaka: "Stresam se zbog toga što uviđam kako se anujem, postajući Anina slika i prilika". Dvostrukost emocija prati Pavla pri svakom evociranju Anine ljubavi, nikad isto, neprekidno zatezanje i opuštanje, a krajnji ishod – neraskidivo povezani, dok god se broje novi izdanci književnih poroda. Krenuvši na put nostalgije pisanja ispraćen je mišlju o njoj. "Ana od koje odlazim, od čijeg pogleda kao da bežim, već me godinama davi svojim zagrljajima i nemim zaricanjima na zajednički život. Pasje mi služi i ugađa ne bi li me privolela za svoju ideju, ne znajući da me time samo odguruje od sebe i povećava moj prezir i oholost, ta ortopedska pomagala svakog neženje." Nema boljih dokaza od ovih Demićevih literarnih činjenica koje se odnose na mukotrpnost nošenja ideje o novom rukopisu, njegovom nastajanju, vezanosti tokom oblikovanja, odustajanjima i izdržljivosti, do "ženidbe" i rađanja tekstova. Pisanje kao uzvišeni fenomen života je posledica Erosa u nama, a nastala knjiga najpouzdaniji zaborav na smrt. Ana je na strani pisanja, ona je ruka piščevog uma. Egzistencijalni i poetički ključ stvaranja drže Svevišnji i Ana. Ona je spona između trošnosti i večite energije koja pretače reči i razmešta ih učinkom pisanja. Ona je ANUŠKA PAVLOVA.
EROSEMIOTIKA NEOBIČNOG PARTNERSTVA
Dinamici naratoloških konstrukcija u romanu Trezvenjaci na pijanoj lađi više doprinose sižei ljubavi i erotskih odnosa, nego silesija istorijskih strahota i registar učinjenih ljudskih pošasti na svakoj postaji putovanja. Rat je muška aktivnost koja u sećanju preplavljuje Pavlovo besano "dugo putovanje u noć", evocirano kao želja za brisanjem prethodnog životnog taloga. Kao nepriznati Drugi troši se u patnji i erotizuje je, moguću verziju objašnjava Julija Kristeva na sledeći način: "Patnja je prvi i poslednji pokušaj subjekta da afirmiše svoju ‘vlastitost’ koja je najbliža ugroženom biološkom jedinstvu i narcizmu stavljenom na probu".[9] Strepnja izaziva priviđenja, nad junakovim tunelom hodaju duše literarnih patnika. Umobolnih ima i u ovom romanu, nisu potrošeni u prethodnoj molskoj akordaciji štimera Demića. Toliko prisustvo zapisa o retorici spisateljskih i umetničkih ludila ne privlači Anu, ona to i otvoreno prigovara. Stoga je Ana izbavljenje u tom tekstu, Pavle je, kao i njegovi dvojnici, dopisivač putopisa po Hiperboreji, snežnim vrhovima Urala, Ararata, po Panoniji, Galiciji, Rusiji. Penetracija u tekstove začinje nove, otuda i seks sa Anom, jer u opštenju sa njom dobija književnost. Interpretativni ključ preuzeli smo od pisca. "Moja se ljubav pretače u ovaj putopis, pisanje po putu, opisivanje putovanja koga ne vidim i puta kojeg bi želio da ne gledam. Ana je jedini izvor mojih putopisanja i pisoputa. Ona me povlači kroz kaljugu najvulgarnijih riječi i uživa u mom osupnutom batrganju. Zato bježim tako da ne utečem." Lepljive nijanse ljubavne opčinjenosti Aninom nedokučivošću, uživanje u rečima koje se danas retko izgovaraju, a popravile bi živući propadljivi svet. "Niko mi se u mom vijeku nije toliko uvukao pod kožu, u svaki kapilar, kao što je to učinila – Ana. U stvarnosti me ponekad i napusti, ali me čeka u snu, sa pruženom rukom i licem na na kome istovremeno čitam i podršku i prekor, i radost i ljutnju. I tako, preko čitave noći, njeno lice svijetli poput baklje, uprkos svemu." Želja za pisanjem je temelj ljubavi prema Ani.
Razbacane eroteme[10] u funkciji su razbijanja puti teksta, opterećenog teškim bremenom srpsko-hrvatske "gusarske galije". Granice između čulnih odnosa i nagoveštaja kultivisanih prizora ljubavi mogu se nazreti unutar primarne priče; raspoređene su odmereno, ali ih tumačimo kao opsesivno stanje zavisnosti. Polna energija između Pavla i Ane postoji, troši se, a njen trag Pavle kontroverzno iskazuje. Upadljivo je da njihovom seksualnom činu prethodi neko polemičko "gušanje koje nas nekim čudom skoro uvek odvede do zagrljaja u krevet". Dozirano je i sećanje na orgazam: "Srećom, orgazam je nepodložan memoriji. Sem upečatljivih tehničkih kurioziteta koji vode do njega – on ostaje neuhvatljiv i neobuhvatan, kao i sam život. U seksu, kao i u životu, najveća sladostrašća sam dosezao u trenucima kad je neko drugi uživao u meni, u mom postojanju." Ambivalencija glavnog lika je prenosiva i na druge. Piščeva uobrazilja igra se i razdvajanjem Ane na dve različite žene, njegov junak beži, tražeći odmor od napornog dokazivanja onoj zahtevnijoj i uzvišeno aktivnoj. "Ona druga, satkana više od bolesnog sna i pohotne želje nego od stvarnosti, izmiče mi kao da me se gadi, koja pristaje samo onim ženama koje znaju o kakvom muškarcu je reč čim ga pogledaju. Dovoljno su samosvesne da ne dozvole da budu uvučene u tuđe igre, već same biraju i osvajaju brutalnošću toreadora i nadmenošću nepobedivih." Kontradiktornost ljubavnih odnosa komplikuje se novom emocijom, uzlaznu liniju voljenja prekida uvođenje fenomena ljubomore. Nagoveštaj o Drugoj (Drugom) remeti balans i obogaćuje energiju ljubavne fabulativnosti. "Stvorio sam tog ženskog fantoma u samoodbrani od konačnosti koja se bila nadvila nada mnom. Iz straha da se ne svedem na jedno, pa ako hoćete i – da se ne svedem na jednu ženu i time se dodatno ogradim od sveta." Erotski literarni profit usmerava ka onoj spisateljskoj ljubomori koja gleda na rang listu umetničkih stvaralaca. Zbog nesigurnosti, depresije i mrtvila melanholije sumnja se u sopstveno književno poslanje. "Uzalud je podsećam kako se ljubomora uvek pozivala na poštenje, moral, a, u stvari, impuls dobija od pukog sebičluka, odnosno od nesigurnosti u sebe, svoje snage, kvalitete i sposobnosti."[11] Formulisanje ljubavi i literarno licitiranje reči o njoj ispunjava, ali te reči ne mogu osloboditi ljubav iz čaure začeća, a potom i iza bedema koje nevoljno postavljamo. Opčinjenost dragom ne garantuje sreću, naprotiv, draži spisateljsku osetljivost i kompromituje stvaralačku kolebljivost.
Epštejn bi neophodnost uključivanja ljubomore u književni siže obrazložio tezom da se riznica ljubavi brzo iscrpi, pa "ljubomora omogućava da u siže ulazi neuporedivo više likova nego ljubav sama po sebi". U Trezvenjacima ljubomora je na višem nivou promišljanja, objedinjava dva koloseka priče o mržnji i ljubavi. "Ona vezuje ljubav i mržnju u jedan čvor i ne dozvoljava im da pobede jedna drugu, nego pobedu svake pretvara u njen vlastiti poraz. Pobeđuje jedino Ljubomora, kao čista energija svih cepanja i uzajamnih dejstava." Nije li to dovoljno motivacija za sve surevnjivosti, bratske razdelbe i ratove? Ljubavni rat ima najpovoljnije ishode. Bežeći od Anine ljubomore Pavle se pravda prepoznatljivom sentencom: "Ana kao da nikad nije volela mene, već moju fascinaciju njome… Ana je onaj luk koji me je odapeo, bez nišanjenja i bez mete, tako da još uvek letim, izbačen i vođen njenom voljom. Sve dok se ne strmoglavim." Pravo na dopisivanje napisanog daje nam za pravo da verujemo – dok se autor ne strmoglavi u izazove novih tekstova.
Trezvenjaci su još jedno delo priloženo književnosti zla, ali i književnosti ljubavi. "Književnost, kao i vrlina, ne napreduje u atmosferi u kojoj demon istovremeno nije prepoznat kao da postoji po sebi i kao dramatska nužnost potrebna piscu."[12]
[1] Киш је патио више од Кундере. Доступно на: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kish-je-patio-vishe-od-Kundere.lt.html
[2] Neznanje / Milan Kundera, Zagreb : Meandar, 2008. Roman je pisan na francuskom jeziku, prevela ga je Vanda Mikšić.
[3] Исто. – Стр. 8
[4] Trezvenjaci na pijanoj ladji / Mirko Demić, Zrenjanin : Agora, 2010. – Str. 174.
[5] Јелена жена које нема, На путовању / Иво Андрић, Сарајево : Свјетлост; Загреб : Младост, 1977.
[6] Trezvenjaci na pijanoj ladji. – Str. 208.
[7] Еротика стваралаштва. – У: Филозофија тела / Михаил Епштејн, Београд: Геопоетика, 2009. – Стр. 237-239.
[8] Јеленологија. – У: Филозофија тела. – Стр. 247-255.
[9] Црно сунце / Јулија Кристева, Нови Сад : Светови, 1994.
[10] "Еротема" је термин конструкт, извео га је Михаил Епштајн као структурно-тематску јединицу, следећи логику Лотмановог приступа уметности. Више. – У : Филозофији тела. – Стр. 116.
[11] Трезвењаци. – Стр. 69.
[12] Повратак барока / Ги Скарпета, Нови Сад : Светови, 2003. – Стр. 267.
_________________________________________________________________
Željko Milanović
VRTOGLAVICA PARADOKSA KAO TRAJNA OZNAKA IDENTITETA
Novi romаn Mirkа Demićа iznovа potvrđuje njegovo – trаjno zа sаdа, а verujemo i ubuduće – opredeljenje dа formа književnog delа omogućаvа rаzumevаnje bitnih znаčenjа tekstа. Dok je Demićevа prethodnа knjigа, zbirkа pripovedаkа Molski аkordi, temаtizovаlа polisemičnost grаnice u krugu (de)sаkrаlizаcije, njegov novi romаn u svojih 29 poglаvljа kreće se između prošlosti i sаdаšnjosti identitetа nаs/njih а dа pritom nijedаn od identitetа nije zаustаvljen u svojoj večitoj istosti, dаtosti nepromenljivoj od pаmtivekа. Kаo i kаd je reč o knjizi Molski аkordi, iznovа se može govoriti o grаnici kаo nаjvаžnijem motivu delа, аli i o nаcionаlnom kаo sveprisutnom motivu koji se problemаtizuje.
Putovаnje glаvnog junаkа romаnа (sredovečnog profesorа istorije sа literаrnim аmbicijаmа rаsutim u sopstvenoj brbljivosti) od Beogrаdа do Zаgrebа trаje ne sаmo u sebi sа-vremenom vremenu već i u istoriji kojа beleži dа su Beogrаd i Zаgreb nekаdа bili Alba Bulgarica i Agram. Putovаnje vozom od Beogrаdа do Zаgrebа tаko postаje putovаnje kroz istorijsko trаjаnje ovа dvа grаdа kojimа nešto od zаjedničkog početkа ostаje inherentno i dаnаs pа zаto i mogu dа se vrаte svojim stаrim imenimа. „Alba Bulgarica“ i „Agram“, nаslovi prvog i poslednjeg poglаvljа romаnа, izmenjive su tаčke nа vrtešci poistovećivаnjа i uvećаvаnjа rаzlikа između dvаju nаrodа. Prvo poglаvlje romаnа smenjuje „Fridericus“, dok poslednjem prethodi poglаvlje „Miloš od Czernje“. Nа tаj nаčin, iаko izа kriptonimа, Miroslаv Krležа i Miloš Crnjаnski predstаvljаju se kаo promenljive pаrаdigme hrvаtskog i srpskog piscа. „Oni“, treće poglаvlje, nаlаzi se nа početku putа, dok je „Mi“, treće poglаvlje pre krаjа romаnа, nа njegovom zаvršetku. Početku putа u Beogrаdu pripаdаju „oni“, zаvršetаk putа u Zаgrebu interesuju „mi“, а sve zаto dа bi se potvrdilo kаko se u identitet neizbežno upisuje Drugi.
U središtu romаnа nаlаzi se poglаvlje „Grаnicа“. Bežeći od svoje jednostаvne definicije krаjа sopstvenog i početkа Drugog, grаnicа postаje središnjа tаčkа romаnа аli i istorije dvаju nаrodа, presudnа linijа rаzdvаjаnjа i spаjаnjа, limb početkа i krаjа. U metаfori vrteške kojom bi se moglа predstаviti strukturа romаnа, grаnicа je osovinа bez koje bi bilа nemogućа mаšinerijа nerаzmrsivosti pojedinаčnih sudbinа njegovih junаkа, kаko onih poreklom iz životа, tаko i onih kojimа je poreklo u književnosti, podjednаko stvаrnih u životu glаvnog junаkа.
Put od Beogrаdа do grаnice i od grаnice do Zаgrebа obeležen je nаzivimа železničkih stаnicа koji u junаku-pripovedаču inicirаju rаzmišljаnjа o složenosti srpsko-hrvаtskih odnosа аli i o mestu tih odnosа u njegovom životu. Čitаocu, kаo i junаku romаnа, upućenijem u istoriju književnosti, nаzivi železničkih postаjа i nаvodi nа početku svаkog poglаvljа stvаrаju аsocijаcije burno-sklаdnih, mirnodopsko-rаtnih i rаzjedinjujuće-ujedinjujućih odnosа Beogrаdа i Zаgrebа, kаko onih književnih tаko i onih neknjiževnih. U odnosimа dvаju nаrodа je nemаlu ulogu igrаlа i trećа strаnа, sudeći po zаnimljivom tumаčenju ubistvа u Orijent-ekspresu iz čuvenog romаnа Agаte Kristi koje nude putnici Demićevog romаnа. Nаime, posle zаjedničke srpsko-hrvаtske dekonstrukcije stereotipа o Bаlkаnu kаo mrаčnom prostoru nа kome je jedini očekivаni scenаrio ubistvo u vozu, inspektor Poаro bivа prepoznаt kаo junаk koji je poreklom iz prestonice Evropske unije i koji dolаzi dа rаzreši ubistvo inspirisаno negde drugde аli ne i nа Bаlkаnu. Stаrcu u kupeu, jednom od junаkа Demićevog romаnа, delo Agаte Kristi nije poznаto аli mu je poznаtа mogućnost dа svi budu krivi i dа niko ne bude kriv!
Pаrаdoksаlni odnosi dvаju grаdovа sа početkа i krаjа putа sаgledаni su iz umnoženih perspektivа profesorа istorije i njegovog brаtа piscа i bivšeg čаsnikа koji gа moždа čekа u Zаgrebu, putnikа u vozu, Crnjаnskog i Krleže, Filipа Lаtinovićа i Sаve Šumаnovićа kаo i podužeg nizа pisаcа kojimа nije bilo moguće dа ne rаzmišljаju o odnosimа Srbа i Hrvаtа.
Svаko od poglаvljа romаnа počinje stihovimа ili odlomkom proze stvаrаlаcа sа obe strаne grаnice. Zаvidno intertekstuаlno bogаtstvo romаnа u potpunosti je oprаvdаno jer svаko nаcionаlno poseže zа tekstom kаo svojim oprаvdаnjem. Pored uokvirаvаnjа izborom nekаdаšnjih imenа Beogrаdа i Zаgrebа, Demićev romаn je uokviren i rečimа brаće Micić, LJubomirа i Brаnkа Ve Poljаnskog, od kojih je prvi nаpustio Zаgreb а drugi Beogrаd. Pаrаlelizаm nаvodа nа početku svаkog od poglаvljа dodаtno uokviruje tri početnа i tri zаvršnа poglаvljа, а u pаžljivijoj аnаlizi i svа ostаlа. Brаćа Micić, Jаkov Ignjаtović i Petаr Prerаdović, Miloš Crnjаnski i Miroslаv Krležа sаmo su zаmenjivа licа i nаličjа sudbinskih pokušаjа prihvаtаnjа i odbаcivаnjа nаcionаlnog u sebi.
Koncentrični krugovi romаnа u čijem središtu je grаnicа vаrirаju teme zаmišljenih rаzgovаrа između pripovedаčа i Ane, njegove ljubаvi, biogrаfijа pripаdаnjа i odbаcivаnjа pripаdnosti stvаrаlаcа kаkvi su zаmišljeni Filip ili nedovoljno stvаrni Sаvа Šumаnović, odnosа Zаgrebа i Beogrаdа, putovаnjа kojeg čini noć, putnici i sećаnje. Jаsnа linijа putа privlаči putopis kаo žаnr u kome bi se ukotvilo Demićevo pripovedаnje, аli svet njegove proze obuhvаtа geogrаfiju kojа je pretežno književnа, mаnje istorijskа а fizičkа jedino dа bi prerаslа u simboličnost Pаnonije. Ako je srednjovekovni putopisаc u svom pogledu imаo isključivo mestа kojа trаnscendirаju u sveto, Demićev pripovedаč sveto i ne pomišljа dа dosegne. (De)sаkrаlizаcijа, moždа i nа presudаn nаčin prisutnа u Demićevoj zbirci pripovedаkа Molski аkordi, sаdа je usmerenа kа nedosegnutom i nepriznаtom nаcionаlnom junаkа koji priznаje dа grаnicа stečenа rođenjem uvek ide sа njim, dа je grаnicа on sаm.
Demićev romаn redefiniše žаnr u kome se sаmo prividno zаustаvljа i predstаvljа delo koje se može odrediti kаo putopisni romаn istorije književnosti jednog frаgmentаrnog prostorа. Sаmodefinisаn kаo „srpsko-hrvаtski romаn“, nаslovljen i orgаnizovаn u figurаmа protivrečnosti, romаn Trezvenjаci nа pijаnoj lаđi govori o odnosimа Srbа i Hrvаtа, Zаgrebа i Beogrаdа, zаborаvljenom srpsko-hrvаtskom ili hrvаtsko-srpskom jeziku, književnosti i književnicimа dvаju nаrodа i, prvenstveno, o glаvnom junаku kome identitet ostаje nepouzdаn u kretаnju аli ne i u lektiri koju nosi sа sobom. Dok su junаkovа rаzmišljаnjа o srpskim i hrvаtskim piscimа stvаr pouzdаno-opterećujućeg sećаnjа, u njegovim rukаmа je knjigа o Vitoldu Gombroviču, odnosno spаsonosnа Gombrovičevа misаo dа bаvljenje nаcionаlnim ne sme dа bude lišeno svesti dа je reč o drugorаzrednoj temi. Zа junаkа je ovo jedinа čvrstа grаđа sposobnа dа premosti srpsko-hrvаtsku provаliju kojа sve proždire.
Putovаnjem junаk stiže do misli o protivrečnostimа sopstvenog životа i životа junаkа njegovih neprekidno nаdolаzećih аsocijаcijа o Krleži i brаtu u Zаgrebu kаo nereаlizovаnih oficirа, sа jedne strаne, o Crnjаnskom i sebi kаo profesorimа istorije, sа druge strаne. Perspektive glаvnog junаkа i junаkа književno-umetničke istoriogrаfije se mešаju tаko dа možemo s prаvom pitаti ko putuje, kome u susret i odаkle putuje? Ne dolаzi li Krležа u Beogrаd i ne vrаćа li se Crnjаnski u Zаgreb? Dа li putuje brаt i dа li čekа glаvni junаk? Dа li se uopšte putuje u Demićevom romаnu?
Pored originаlno fingirаnog putopisа kroz istoriju srpsko-hrvаtske književnosti, Demićev romаn je i pronicljivа аnаlizа književnog stvаrаlаštvа Krleže i Crnjаnskog u kome su reči „međutim“ i „putujem“ prepoznаte kаo ključne. „Međutim“ i „putujem“ sа početkа romаnа zаvršаvаju u rečenici „Putujem u Međutim!“, dа bi pаrаdoks mogаo dа ostаne trаjno određenje životа između Beogrаdа i Zаgrebа а zаhvаljujući sećаnju nа Gombrovičevo iskustvo i drugde gde nаcionаlno formirа svet i njegovu sliku.
U frаgmentаrnom romаnu bez fаbule (svаkа fаbulа dovodi do brаtoubistvа, misаo je glаvnog junаkа), u beskonаčnosti repeticije pаrаdoksа kаo figure kojа nа nаjbolji nаčin opisuje svаko nаcionаlno, Mirko Demić je stvorio romаn koji nije nаklonjen jednostrаnim tumаčenjimа nаs ili njih već jedino otvorenosti misli zа sve što je ispunjeno protivrečnostimа. Kolebljivа uverenost glаvnog junаkа dа smo rođeni u senci pаrаdoksа i dа tаko trebа i dа umremo, može se preobrаziti u uverenje dа je svetlost koju donosi pаrаdoks suštinskа zа rаzumevаnje i nаs i njih.
_________________________________________________________________
Draško Ređep
TRAKTAT O RASTOJANJU
Knjiga Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi (“Agora”, 2010) dopušta i izričito izaziva različite pristupe. Ona, takođe, poseže za metafizikom različitih žanrova, i u svakom od njih specifična fenomenologija ima dimenzije pretrage, nove pojave, međuvremena. Autor je ponudio dve ključne reči kao kalauze ovog zagonetnog smisla. To su reči: međutim i putujem, u konotacijama koje donose sintaksa i stih dvojice prominenata naše Moderne, Miloša Crnjanskog i Miroslava Krleže.
Moj raport se bavi korelacijom dugog pamćenja i antimemoara.
Po mnogobrojnim istraživanjima, naše pamćenje seže u nepojmanu magmu još daleko pre našeg trećeg rođendana, skoro interuterisnko, proizvoljno, zaštićeno. Iskustven talas nasleđe nimalo ne ugrožava. Baš obrnuto, sugeriše mu atribuciju novog smisla, spojeva sasvim neočekivanih, neophodnih katkad.
Što se tiče antimemoara, u kojima prepoznavanje tzv. istorijskih zbitija nije prevashodni zadatak, oni se postvaruju bar na dvema razinama govora i uma. “Jednoga dana će se primetiti da se ljudi isto toliko razlikuju po oblicima svog sećanja koliko i crtama svog karaktera. I stalno variraju, i mreže, i lovinu…” Tako piše Andre Marlou koji je antimemoarsko iskustvo dokazao ne kao novi žanr, nego kao istinitost o sebi. Možda se baš u njima nastavlja onaj tajni dijalog sa budućnošću, ne sa prošlošću, do koga je tolikim autorima stalo. “Nazvao sam ovu knjigu Antimemoarima jer ona odgovara na jedno pitanje koje memoari ne postavljaju, a na pitanje što ih oni postavljaju uopšte ne odgovara”, dodaje Marlo. Da li je to važeće i u prisustvu Demićeve knjige? U pitanju je jednako XX vek koji je u Ničeovim nagoveštajima gusto naseljen ratovima? Ona maloroovska bizarna maštovitost, uostalom, ne poznaje granice. Mirko Demić je možda najstrasniji, ovisnički doveka zatravljen magijom reči, najveći čitač u svom spisateljskom naraštaju. Njegova obaveštenost je izričita, a odnos sa izvorima krajnje skrupulozan. Njegova ranija i po nekim osobinama izuzetna knjiga Ćilibar, med, oskoruša demonstrira to na način dostojanstvene uverljivosti i prolegomene za novi san Bruna Šulca.
Demićeva predanost ne mari ležernu igru ukrštenih asocijacija, a disciplinovana rečenica sa dobrim razlozima dotiče predeo smrti, te konačne jeseni njegove geografije bola. Stoga su i tzv. odstupanja od sive i jadne taštine skakodnevice ovde ozbiljno promišljena.
Demićeva knjiga se u osnovi bavi fenomenom slavne i nepojamne a u svakom slučaju doživotne bitke između Kaina i Avelja, i sve što je u njoj, sa pomalo atavističkim ali bogato osećajnim podnaslovom: srpsko-hrvatski roman, – napisano o našim ratovima u kojima braća stoje jedan prema drugom kao sudbinski neprijatelji, u hipertenziji naših nejasnih vremena, pokazano je kao traktat o rastojanju, potom i kao (raz)mimoilaženju. Ništa pogodnije nego da se, kao tamni i posuvraćeni paspartu za tu dramu u kojoj, dakako, lebdi i odsjaj jedne u biti neuzvraćene ljubavi, sve to zbiva u kupeu voza na relaciji Beograd – Zagreb, kao tipičnom, pokadšto romantičarski ponesenom rekvizitu XIX veka. Htelo se, bez ikakvih sumnji, i na taj način pokazati kako je taj isti vek, sa svojim zabludama i sirotim oduševljenjima, atentatima i zanosima, lažima i pokislim peronima, evropske zabiti, itekako prisutan, ako se baš hoće i u znaku one bizarne maštovitosti koja nas saleće.
No, pored toga što je u pitanju, recimo – roman o rastajanju, on je i seizmograf naših svakojakih otklona, svedok postojanja paralelnih svetova i sudbina napokon. Upravo u tom svetlu valja tražiti onaj visoko postavljen zahtev naše intime: umetnost je jedina kadra da predodređenu sudbinu posvoji, izmeni, izdvoji u svoje novo okruženje.
Čitav sindrom sprskohrvatskih odnosa ovde nije samo aktuelizovan i nije isprazan. Sve nižući, kao na brojanici, železničke stanice onih famoznih 420 kilometara koji su se, žučno i surovo, spominjali u polemici o Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša.
U Demićevom prepoznavanju starih priča, graničarskih legendi, o feldmaršalu Borojeviću fon Bojna, al i o autoru hrvatske himne Josifu Runjaninu, koji u Novom Sadu ima ulicu sa dva ili tri broja i koji leži na Uspenskom groblju, ima nečeg urokljivog, skrivenog. Više cenim Demićevu lucidnost nego iskrenost, to jest neprikosnovenu statiku činjenica. Unekoliko i putopisac, Demić je blizak Matku Peiću i njegovim Skitnjama, slavnom knjigom hrvatskog putopisca, koja je prenebregavala geografski atlas zarad drugačije istine romana prirode Turopolja, Lonjskog polja, Požege… (Uzgred: Taj isti Peić posvetio je jednu svoju monografiju slikarki Slavi Raškoj, koja je itekako povezana sa našim, sremko-karlovačkim miljeom.) Atavizam Panonije overen je i kod Peića o kod Demića dramatično, a na prvi pogled sve se svodi na lovčeve zapise i na vagonsko ćaskanje bez ikakvih obaveza. Na obema stranama se, naravno, preteruje. Raport postrojene austrougarske jedinice već i u 1918. U Beogradu poslednjem austrijskom caru i ugarskom kralju Karlu, zaslužuju tragikomični hronograf. Peroni su nam preostali.
Na Demićevoj pijanoj lađi razgovaraju neki od naših karakterističnih fantoma. Bežanije, izgoni, pogromi svake vrste. Šumanović slomljenih ruku pred ubistvo, Crnjanski sa svojom prvom knjigom, posvećenom Branku Radičeviću, kao zagrebački autor, a Krleža večito na putu u Beograd po ono prevažno, ne samo medicinski uvažavano drugo mišljenje, – to je takođe jedna od ribarskih mreža bačenih u okean reči naših zabluda i podrazumevanja u proteklom stoleću.
Onima koji odlaze tim legendarnim tračnicama jednako su beznadežni i zapravo očajni kao oni koji dolaze. Dve tajanstvene tačke naših pogaslih krčmi, besmislenih ratova, mitologije koja je i sama protravljena vaskolikim svojim otkrićima.
„Kako i Kolumbo koji je isplovio na sinje more da otkrije novi svijet tako i Prota Mateja plovi tihim Dunavom da nađe Rusiju o kojoj ništa ne zna samo to što je o njoj u pesmi čuo.“ Tako 1954. piše Krleža. U parafrazi, Demićev i stvarnosni i simbolični voz od Beograda do Zagreba javlja se kao novo otkriće navodno nam poznatih okolnosti i akcidenata.
„Šuljajući se mračnom vodom ispod beogradske tvrđave, Prota ne zna da s njime plovi čitava jedna flota nekoliko pokoljenja sanjara i slavenofilskih Argonauta…“ Kao i dan današnji, brige nadlijetahu Srbiju u njenoj osamljenosti kao čavke u jatima, – a ukletim vozom Mirka Demića putuje plejada putnika, sanjara, begunaca, samoubica. Sve se podrazumeva, maršruta je Matoša koji je bežao u Beograd kao brodolomnik. Svakako, Demićevo štivo ima moć predpostavljenog plamena inicijacije. Antimemoari se zaista pišu i o snovima a ne jedino i o uspomenama. A ako nanovo utvrdimo umetnost i nije ništa više nego neprekidno dozivanje antisudbine naših života i epoha, onda je taj osnovni, spiralni smisao da je moguće da se taj mladićki izazov postavi neobazrivo i neoprezno pred nas same. Antimemoari imaju sad i specifičnu težinu izgubljenog zavičaja. Demić piše i kao apatrid.
(Izgovoreno prilikom uručenja nagrade „Dejan Medaković“ za najbolji memoarski spis na srpskom jeziku 2010, u Novom Sadu, 10. 01. 2011)
_________________________________________________________________
Vesna Trijić
BRAĆA
Povratak junaka romana Pavla u hrvatski zavičaj nakon godina izbeglištva nije sentimentalan, već psihološki napet i intelektualno dramatičan. Njega ne pokreće nostalgija, već potreba da određivanjem odnosa prema bratu Petru, koji je u ratu izabrao suprotnu stranu, uspostavi vezu sa samim sobom i da kroz zbrku nacionalnog razabere konture ličnog identiteta; u krajnjoj liniji junak je motivisan grižom savesti zbog odsustva ljubavi prema bratu. On sujeverno sprečava razvoj fabule jer se prema zakonima umetnosti, koji su njegovo jedino “vjeruju”, svaka priča o braći završava bratoubistvom. Petar i Pavle su projekcije različitog načina odnosa prema nacionalnoj pripadnosti kao emotivnom problemu više nego stvarni ljudi povezani prošlošću. Dok junakov (preko svake mere spor) voz iscrtava mapu masovnih grobnica, stratišta i sramotišta oba naroda, sablasna pojava Orijent-ekspresa sve putnike čini i ubicama i ubijenima koji, poput razvrtanika sa Šumanovićevog “Pijanog broda”, bez tereta svesti i prošlosti veselo tonu.
Iako sebe predstavlja kao slabića u kome odumiru talenti, kao nadahnutu i pomalo komičnu mešavinu Petra Rajića i Filipa Latinovića, Pavle je moderan heroj koji premošćuje isključivosti i traži srednji put na čijem početku bratska omraza više nije istorijski i epski događaj, već intiman čovekov sukob sa samim sobom. Cilj njegovog kretanja je zamišljena sredina između Beograda i Zagreba, neko transcendentno međutim, u kome se paralelni svetovi međusobno određuju bez dodira.
Kroz osetno subjektivno prisustvo pisca ovaj roman u bodlerovskim tonovima definiše bolest našeg doba koje se, ostavivši epska poimanja za sobom i suočivši se sa plitikim posledicama bezobalnih sloboda, našlo pred bespućem.
_________________________________________________________________
Gordana Vlahović
STVARNOST I PROŠLOST IZ KNJIGA I ŽIVIH SEĆANJA
Reprodukcjom čuvene slike Save Šumanovića na naslovnoj strani nove knjige Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi, postiže se neverovatan efekat kojim autor zaintegrira čitaoca. Zato što slika (i reprodukovana) na kojoj je grupa mornara i nagih žena u barci na pučini, ostavlja utisak silovite, bujne, razmahnute putenosti, u plamenoj grozničavosti i odsustu stida. Ne da se zanemariti, ne može se zaboraviti. Probudi sumnju u postojanje ikakvih trezvenjaka, utoliko pre što podnaslov knjige glasi: srpsko-hrvatski roman.
U, možda, stvarnom, a moguće i imaginarnom putovanju na relaciji Beograd-Zagreb, glavni junak romana, Pavle, preispituje, pretresa i povezuje sopstvenu sudbinu sa likovima istorije i litarature. Kako sam kaže, mešanjem stvarnosti i prošlosti iz knjiga i živih sećanja. Nisu slučajno stihovi Miroslava Krleže i Miloša Crnjanskog uvod u roman (moto romana) jer predstavljaju simbole istih tavnih snova, krvi i suza. Istoriju stratišta i samrtničkog daha. Te je i vlak (voz) u kome se, nevoljno, našao glavni junak velika metafora životnog putovanja kao muke i nužnog zla, a čitaocu pokazatelj piščevog političkog angažmana uočen u Molskim akordima, Demićevoj zbirci pripovedaka.
Pripovedni tok bi se mogao pratiti na tri koloseka, naporednim šinama koje se ne dodiruju. Relacije su: Srbi i Hrvati, Petar i Pavle, Pavle i Ana (i to baš u tom obrnutom, gradacijskom nizu). Kada se šine nedopustivo približe, ili, katkad, ukrste, dolazi do katastrofe.
Reči koje glavnom junaku određuju život jesu: PUTUJEM, dakle snivam, pomalo i ludim, i MEĐUTIM, stanje koje razdvaja početak putovanja od njegovog kraja. Odlazak na ostavinsku rastavu sa bratom u Zagreb (za brvnaru svog rođenja) vodi ga preko Panonije koju doživljava kao sudbinsko određenje što na ponor liči, gde „niko ne dolazi k nama, nego prelazi preko nas ili nas mimoilazi“. Svaka stanica na putu kroz panonsku ravnicu, noću, kao mrak nepostojanja (a on, glavni junak, žrtva „grozomornih ribetina“), izmešano je istorijsko srpsko-hrvatsko klupko, uz asocijativno povezivanje sa literarnim junacima. (Literatura se, čini se, opire životu, ali život nadilazi literaturu.) Na primer, Hrtkovci jesu spona literarnih junaka Isakoviča i njihovog tvorca Crnjanskog u austrugarskoj uniformi, te u realnom, vremenski bliskom određenju (u poslednjim ratovima) izgon Hrvata; na tu asocijaciju nadovezuje se neizbežna olujna 1995. i nadasve nepreboliva Oluja. Pri trakaranju kroz Srem, uz ignorisanje mrzovolje kod nekih saputnika (što je samo predvorje mržnje), uz odbranu od verbalnih nasilnika, uz potiskivanje u podsvest viđenja opasnosti na sve strane i u svemu (posledica negativnih iskustava), uz snishodljivost pred hrvatskim policajcem, Srem se junaku romana u slikama privodi i odmiče: usamljeni svinjari, monasi, podrugljivi bećarci, Šumanovićevi plametći pejzaži ponavljani do ludila. U magnovenju dugačke noći u vozu javi se nevrovatni lik prote Begovića, zapamtljivom opaskom da su Srbi jedino umeli „da pjevaju svoje – jao“, te im je, kaže junak romana, zapevke – teško razlučiti od kukanja.
Autro kroz Pavlova kazivanja u prvom licu nastoji da traga za mestom na kome su dva naroda učinila prvu „grešku od koje se krenulo naopako“, ali je ne nalazi jer ona beži u „dubinu vremena“. Spoznaja o nacionalnoj i ljudskoj nesreći nestaje u „bezdani vir“. Prepletenost sudbina, istorijska, te i stradalačka, ostavlja za sobom Jasenovac, Glinsku crkvu, Staru Gradišku, Sremski front, Pakračku poljanu, Vukovar… Zločini činjeni u ime Srba ili Hrvata ispisuju dramatične, potresne stranice jedinki nerazumljive, koja je izgubljena, ne u prevodu, no u neprepoznavanju ljudskosti. Najtiša i najprometnija (paradoksalno a tačno) stanica je Jasenovac, u kojoj je i otpravnik vozova u junakovom viđenju avet. Ako je Panonija grobnica, Jasenovac je njeno dno. Teško istorijsko pamćenje izrečeno je kroz usta junakove dede, posle uznemirujućih događaja 1971: „Opet ‘oće da nas kolju!“ Autor zaključuje: „najveći pokolji nastaju baš onda kad su žrtve tog pokolja ubeđene u svoju nevinost, te niti pružaju otpor niti se sklanjaju pred silom.“ I niko ne može biti nevin, jer biti pasivan posmatrač ne čini posmatrača nevinim.
Za prikazivanje složenih odnosa dva naciona, Mirko Demić sastavlja naporednu priču o, takođe, složenim odnosima svetionika hrvatske i srpske književnosti: Krleže i Crnjanskog, njihova mimoilaženja u mladosti, pa i u zrelom dobu, samo sa promenom smerova (istorijska podilaženja drugoj strani). Filip Latinović, Krležin lik iz poznatog romana i Sava Šumanović, sjajni, zle sudbe slikar lepote i tamnine, sigurni su znanci u nesigurnim vremenima, kada Pavle, putujući u MEĐUTIM ne nalazi rešenje za svoje traume. Pisac dovodi u neobičnu, nesvakidašnju a ipak smislenu vezu nastanak Krležinog Filipa Latinovića sa fovističkom neurastenijom, i Šumnovićevu kolorističku paranoju. (Povod je Šid kao jedno od surih stajališta na mučnom putu Beograd-Zagreb.) Užasna je sudbina Save Šumanovića, uz paralelu: Savina Pijana lađa i Nojeva barka. Između njih je MEĐUTIM. U dramatičnom času, lek protiv nesreće, ravnodušnost spram njenih posledica, te bacanje u pirovanje i ekstazu.
Na imaginativno-meditativnoj ravni putovanja sreće glavni junak i pesnika, i carskog oficira Petra Preradovića, ni našeg, ni njihovog, a raspetog između. Te priziva braću Miciće, Branka i Ljubomira, zenitiste, i njihove literarne puteve; braću Pribićeviće i druge likove istorijskog, kulturnog života na obe strane deobama, usudom i udesom razrovane.
Druga tračnica naporednih koloseka je bratska, uz koju ide i izbeglička (tema obrađivana i u Molskim akordima). Pavle je profesor istorije u školi, na periferiji Beograda, uz čije ime ide i sintagma koja obeležava, „Srbin iz Hrvatske“. Suvišan teret i onoj državi iz koje je pobegao i onoj u koju je izbegao. Njegov zločin pisac je krstio „zločinom rođenja“, jer je rođen tamo gde je rođen, pa je svakoj vlasti sumnjiv. Petar je književnik, ostao u Zagrebu. I iz iste su kuće, ratom razdvojeni. Pavle putuje bratu posle niza godina i sve vreme vodi imaginarne razgovore sa njim. Problemsko pitanje koje sebi postavlja je: da li sam branio kuću od svog brata ili je on istu tu kuću oslobađao od mene. Nije li njihova odvojenost samo nastavak bratskih svađa i preganjanja: „Hoćemo li posjed dijeliti pošteno ili bratski?“ Srpski je izum pobratimstvo, otuda i razbraćivanje. Otuda i motiv ometnutog brata, s tim što je teško razlučiti na kojoj je strani odmetnik (ko je Kain, a ko Avelj). Pisac smišlja kovanicu: novostvorenu – oba Kavelji, rođeni i odrasli u senci paradoksa. Pavla opseda i uznemirava ponovni susret; sumnja i zebnja, te nepoznanica da li je što ostalo od onog što ih spaja, da li ništa, ili gotovo ništa. Ono gotovo daje izvesnu nadu. Zanimljiva je misao o najprimerenijem poklonu koji bi Pavle mogao uručiti bratu: knjigu o Gombroviču koji se rvao sa sopstvenim poreklom i nacijom.
Treća tračnica naporednih koloseka je preispitivanje emotivnog odnosa glavnog junaka sa Anom, voljenom ženom od koje se odvaja na svom putu ka bratu i izgubljenom zavičaju. Preispitivanje i povremeno pojavljivanje Aninog lika ne čini roman ljubavnom pričom. Taj muško-ženski odnos katkad protrne, ali se zaguši većim jadom (i ljubavna patnja je jad, uz sve žudnje i neispunjenja, ali ima i čemernijih). Pavlov odnos sa Anom, to je voljenje – u naletima, kako u trenutku priznaje glavni junak. A onda je to priča plime i oseke, uz sve što takva igra donosi: odbrana od konačnog statusa, namerno izazivanje ljubomore, izmišljanje druge koje nema… Koliko je onda ubedljiva tvrdnja Pavlova da bi za Anu menjao i zavičaj, i naciju, i prošlost… I brata! Sećanje na Anu usputno je. S obzirom na ozbiljnost tema koje opsedaju pavla, misao o Ani, beg od nje, nesuglasice, deluju (čak) kao predah, uzimanje vazduha za neke mučnije kolovrate. No, ne sporim i drugačiji čitalački doživljaj.
Ako je putovanje iz Beograda u Zagreb put iz jednog mraka u drugi, iz mastila u tintu, postavlja se pitanje razloga vraćanju. Težina povratka je i u piščevoj preformulaciji misli Embrouza Birsa: „Biti gringo bilo gde, a ovde pogotovo, ah, to je eutanazija!“ Zašto, onda? Je li to „teror zavičaja“, vir koji te uvlači, i luda težnja da su u blizini izvora potraži utoka?
Roman Trezvenjaci na pijanoj lađi nema klasičnu fabulu. Svako poglavlje ima sopstveni moto, citatno uvođenje u priču. (Dozvoljavam sebi da izdvojim uvodni citata za sedmo poglavlje.) roman je sav u refleksivno-asocijativnoj naraciji, sa poglavljima esejističkog karaktera. Nije napisan za puku letnju zabavu. Roman traži pažljivo i promišljeno čitanje, napisan je da traje. A kako će zaista biti? „Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo!“, podsetiće jedna od saputnica glavnog junaka u skučenosti kupea na reči velikog pisca.
_________________________________________________________________
Aleksandar Dunđerin
SRPSKO-HRVATSKO PUTOVANJE DO SRPSKOG IZUMIRANJAK
„Ne uzmeš je, moj po Bogu brate,
Sablja mi se sama vadi na te“
Iz hiperprodukcije ovogodišnje srpske i hrvatske proze koja tematizuje tragična dešavanja tokom prošlog veka na prostoru Balkana, prateći pre svega genezu odnosa između Srba i Hrvata, trebalo bi izdvojiti roman „Trezvenjaci na pijanoj lađi“. Najpre, zato što je u temu o srpsko-hrvatskim zanosima i zabludama, očekivanjima i razočaranjima, prijateljstvima i stradanjima, njegov autor Mirko Demić, mogao da utka i svoje lično izbegličko iskustvo, budući da je 1995. godine bio prinuđen da napusti Liku i naseli se u Kragujevac. Takođe, i stoga što je njegovo ostvarenje možda i najilustrativniji primer kako virus politički korektnog antinacionalnog književno-ideološkog iskaza može da ošteti jezgro teksta, usmereno na oporo, ali većim delom umetnički upečatljivo svedočanstvo o pogubnim posledicama jugoslovenskog zajedništva.
LEŠINE U PANONSKOM MORU
Sagu o otrovima koji više od jednog veka truju dva naroda, Demić će čitaocima saopštiti prateći tok svesti glavnoga junaka, naratora, koji putuje vozom iz Beograda za Zagreb, kako bi se susreo sa bratom povodom ostavinske rasprave. Motiv braće, koje prelomni istorijski trenutak ostavlja na suprotstavljenim stranama, pogodno je polazište za opisivanje i promišljanje krvavih balkanskih razmirica. Međutim, Demić u romanu ne insistira toliko na sudbini malog čoveka, uslovljenoj i trajno određenoj velikim istorijskim događajima, koliko na paralelizmu između pojedinačnih (bratskih) i kolektivnih (srpsko-hrvatskih) srodnosti i razdvajanja, koje raspolućenog junaka – razapetog između dve nacije, dva nasilno razdvojena jezika, dve rascepljene kulture, između krvave istorije i ništa manje zlom slutnjom obeležene sadašnjosti – dovode do šizofrene situacije.
Beznađe i neutemeljenost čoveka 21. veka, svesnog svih zala sa kojima su se tokom istorije suočavali narodi na Balkanu, ali i činjenice da tim narodima, krvlju i svešću, pripada, nije u „Trezvenjacima“ ispričana samo kroz prizmu bratske ljubavi i mržnje i srpsko-hrvatske prožetosti i netrpeljivosti, nego i kroz odnos naratora prema Ani, ljubavnici od koje junak jednako beži i od koje jednako strepi, kao što beži i strepi od brata ili nacije. Pojava Ane osvežila je stereotip žene u našoj literaturi, pošto njena fatalnost, zbog koje je narator uzdiže u svojoj svesti i iznad brata i iznad nacije, nije u njenoj (fizičkoj) lepoti, nego u njenoj samosvojnosti, samostalnosti i intelektualnoj nadmoći usled čega se „fabrikuje legija neženja“ i „povećava broj bojažljivaca i osamljenika na ovom svijetu“. Međutim, uloga glavnih junaka nije poverena ni njoj ni bratu, kao ni pripovedačevim saputnicima iz kupea, neodoljivo sličnim likovima sa čuvene slike „Pijani brod“ (varijacije Nojeve barke) Save Šumanovića, koja je iskorišćena i za naslovnu stranu knjige, kao upečatljiva metafora za mnoga dešavanja na prostoru svih Jugoslavija tokom proteklog veka. Oni u „Trezvenjacima“ imaju više dekorativnu ulogu, a njihovo prisustvo funkcionalno je samo na pojedinim mestima u romanu, kada je, zarad ritma priče, unutrašnji monolog naratora potrebno preseći dijaloškom formom, inače potpuno u skladu sa trenutnim razmišljanjima pripovedača, kao i osnovnom temom romana.
Junaci „Trezvenjaka na pijanoj lađi“ su srpski i hrvatski umetnici, čije su biografije sagledane u dvojstvu sličnosti i suprotnosti koje čine jezgro srpsko-hrvatskih odnosa. Demić se svesno odriče priče utemeljene u književnoj iluziji stvarnosti, oslanjajući se na književnost. Takav postupak, iako ubija pripovedanje, funkcionalan je jer je poslužio autoru da opravda tezu kako se istorija ne nalazi samo u udžbenicima i dokumentima, već i u literaturi. Otuda se „Trezvenjaci“ mogu tumačiti i kao jedna romansirana srpsko-hrvatska istorija, a ne samo kao istorijski roman o srpsko-hrvatskim lutanjima.
Tako će u kupeu „vozovlaka“, kroz dvadeset i devet poglavlja romana (od kojih svako, osim prva i poslednja tri nosi naziv usputne stanice na pruzi Beograd-Zagreb), ponovo zaigrati srpsko-hrvatski ples smrti duhovi: Save Šumanovića, braće Ljubomira Micića i Branka V. Poljanskog, Petra Preradovića, Antona Branka Šimića, Matoša, Andrića, Skerlića, Rastka Petrovića… No, pre svih, duhovi dvojice, ako ne najznačajnijih, svakako najintigrantnijih predstavnika srpske i hrvatske književnosti – Miloša Crnjanskog i Miroslava Krleže. Izdvojeno mesto ovih književnika u strukturi romana, ne tiče se samo njihovih koketiranja sa nacionalnom ideologijom i ideologijom proletera. Crnjanski i Krleža povlašćeno mesto u „Trezvenjacima na pijanoj lađi“ imaju pre svega zato što autor, u njihovom stvaralaštvu i delovanju, kao ključne izdvaja glagol „putovati“ i rečcu „međutim“, glagol i rečcu kojima počinje i završava svoj roman. „Međutim, ja i dalje putujem“ i „Putujem u Međutim“, dva su iskaza koja na najbolji način opisuju Demićeve idejne i poetičke preokupacije. Ali, dok kod Krleže putovati znači umirati, a kod Crnjanskog ispitivati veze sa večnošću, kod Demića je putovanje svedeno na bežanje, kako od voljene žene, tako i od susreta sa bratom (do kojeg na kraju romana ni ne dolazi), ali i od prihvatanja bilo kakvog nacionalnog identiteta. Sa druge strane, ako rečca „međutim“ u stvaralaštvu Crnjanskog dobija ulogu reči razdelnice između dva sveta, onog u kojem živimo i onog u kojem bismo mogli živeti, a u Krležinom opusu izraz želje autora da se nalazi naspram svega i naspram svih, „goreći u vatri kvariigre i suprotstavljanja“, ona u romanu Demića ima funkciju antiteze svakoj tezi – tako „međutim“ poništava ljubav prema Ani, krvnu bliskost sa bratom, ali, takođe, relativizuje i razmere hrvatskog zločina prema Srbima, i srpski (jezički, nacionalni, kulturni) identitet u Hrvatskoj.
KOJE JE IME DEMIĆEVE SLABOSTI
Na ovom mestu, nažalost, moraju se uputiti i veoma ozbiljne zamerke „Trezvenjacima na pijanoj lađi“. One se isključivo tiču idejnog aspekta dela, odnosno poruke koju knjiga šalje čitaocima, i svedoče kako ni Mirko Demić nije imun na virus antinacionalne histerije suočavanja sa prošlošću, kojom je zaražen najveći deo nove regionalne BHS književnosti.
Tri detalja sasvim su dovoljna da onemoguće da se ova proza pretoči u jedan od značajnijih srpskih romana 2010. godine, bez obzira na dobro osmišljen i dosledno sproveden koncept i postupak, besprekoran stil i jezik, visoki nivo erudicije.
Prvi se, nažalost, uočava u možda i najuspelijem odstupanju od zacrtanog koncepta u „Trezvenjacima na pijanoj lađi“. Reč je o poglavlju romana koje nosi naziv „Jasenovac“. „Skretanje“ voza u najveće srpsko stratište u Hrvatkoj („Ako je Panonija grobnica, onda je Jasenovac njeno dno“) – jedini lokalitet u romanu kroz koje stvarna pruga Beograd-Zagreb ne prolazi – opravdano je potrebom da se ukaže na mesto u kojem se „dodiruju uzajamne nespojivosti“ Srba i Hrvata. Sasvim logično i umetnički upečatljivo data slika, koja, međutim, implicira da ne postoji ravnoteža u uzajamnosti srpsko-hrvatskih zverstava. I zbog tog Demićevog „međutim“, uz Jasenovac, kao primer srpskih zločina nad Hrvatima, ugnjezdio se Vukovar. Ovom „nasilnom simetrijom“ pripovedač je relativizovao monstruozne razmere ustaškog genocida nad Srbima, i, poistovećujući vojsku NDH i armiju Jugoslavije, u bitnoj meri revidirao istoriju, ponavljajući greške njegovih sunarodnika iz prošlosti koje i sam u romanu opisuje. To je ipak prevelika umetnička sloboda i nedopustiva istoriografska metafikcija, pogotovo kada su u pitanju delovi romana u kojima autor uzroke i posledice „srpsko-hrvatskih seoba i deoba“ objašnjava literarnom esejizacijom, a ne umetničkom fikcijom.
Drugi primer odnosi se na jezik kojim je roman pisan. Veoma efektno, u trenutku kada voz prelazi granicu, narator, jedva primetno, prelazi sa ekavice na ijekavicu. „Dvojezičnost“ „Trezvenjaka na pijanoj lađi“ još jedan je paralelizam, koji upotpunjuje dvodelnu strukturu romana, bilo da čitalac jezik u drugom delu romana doživljava kao nekadašnji hrvatski ili kao zapadnu varijantu standardnog srpskog jezika (u svakom slučaju to nije hrvatski novogovor), bilo da taj postupak tumači kao ideju autora da ukaže na jezičko jedinstvo Srba i Hrvata, ili kao na nijansu razlike među njima, nedovoljnu da izazove nerazumevanje i postane razlog za mnoge srpske pogibelji tokom istorije. Verovatno bi čitalac na jedan od pomenutih načina i tumačio Demićev postupak, da sam autor nije ponudio objašnjenje: „Tako je otužno i moje nesrećno ekvilibrisanje sa ekavicom i ijekavicom. Otužno i komično. Odnedavno ni jezik nije više moj.“ Naratorovo jadanje o gubitku jezičkog identiteta ne može se tumačiti izvan savremenih lingvističko-ideoloških tendencija, koje za cilj imaju raslojavanje srpskog jezika. Ali, suština problema je u sledećem: ako srpski književnik, poreklom iz Hrvatske, dozvoli sebi da makar i implicira mogućnost gubitka svog maternjeg jezika, kako će ga tek oni, kojima reč nije osnovno oruđe za život sačuvati? Nije to samo primedba koja se tiče društvene i nacionalne odgovornosti pisca – srpska literatura naprosto je umorila čitaoca samosažaljivim i apatičnim „lirskim subjektima“, pogotovo što su oni, gubeći tokom vremena i sopstvenu egzistenciju, i voljenu dragu i otadžbinu, naposletku, u Demićevom romanu, izgubili i jezik i naciju.
Treći primer je postojanje uljeza među junacima. Iako su svi umetnici u „Trezvenjacima“ Srbi ili Hrvati, u nekoliko poglavlja, nepotrebno za shvatanje kompleksnih srpsko-hrvatskih odnosa, pojavljuje se i jedan Poljak – Vitold Gombrovič. Gombrovičev „gorki patriotizam“, kao „najveću psovku u svetskoj književnosti“, niko među Srbima i Hrvatima nije uspeo da dosegne. Niko nije kao ovaj poljski pisac „oslobađao patriotizam od poslovične rigidnosti i emocija“, shvatajući to kao „glavnu misiju i način spasenja od svakog zastranjenja i stranputice“. U toj istini ogleda se i obaveza Demića – pisca koji želi da bude kodifikovan kao poželjan autor u novoj regionalnoj BHS književnosti – da svoj roman o srpskim i hrvatskim nacionalnim usponima i padovima, oplemeni antinacionalnim segmentima koji, na nesreću, prete da se pretoče u idejnu potku „Trezvenjaka“, svedenu na tezu kako je dominacija nacionalnih identiteta bila odgovorna za sve katastrofe koje su zadesile, pre svega srpski (autor uporno ispisuje srpsko-hrvatski) narod. Uostalom, možda bi u neka druga razdoblja provociranje srpske javnosti Gombrovičem bilo i prikladno, ali u trenutku kada je, pogotovo u elitnim slojevima društva, patriotizam, zajedno sa nacionalnim identitetom, praktično iščezao, ono je čak u neskladu i sa nakaradnom aktuelnom ideologijom, nametnutom kao „duh vremena“.
Ova tri, nasilno interpolirana segmenta, kvare utisak o romanu koji je u osnovi imao ambiciju da putovanje voza od Beograda do Zagreba predstavi kao „epski put od junačke pogibije predaka do kukavičke bežanije potomaka“, kao put koji vodi do samouništenja i izumiranja. Međutim, nevolja je u tome što „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ ne samo što opisuju to putovanje, nego daju i doprinos samouništenju i izumiranju; srpskom pre no hrvatskom.
_________________________________________________________________
Vladimir Arsenić
O BRATSKOJ LJUBAVI SRBA I HRVATA
Dane i Mane se svađaju oko toga šta spaja Srbe, preko leđa Ilije, čoveka koji, u tom ključnom trenutku razgovora, sedi pognut za stolom, glaba praseća rebarca i zaliva ih obiljem špricera. Zapenušani Mane zahteva: „Evo, sad će nam Ilija reći šta to spaja nas Srbe. ’Ajd Ilija reci nam!“ „Pa, pojest’ i popit’“, odgovara Ilija lakonski, ne dižući glavu od tanjira. „A crkva, a vera naša, crni Ilija“, uzvikuju Mane i Dane uglas. „I to, i to“, klimajući glavom odgovara Ilija i nastavlja da se bakće s prasetinom
Postoje teme koje neće interesovati veliki broj čitalaca, ali hoće, do fanatičnosti, određenu grupu. Tako nešto se dešava sa žanr-romanima, ali i među onima svrstanih u belles-lettres ima tematski suženih, koncentrovanih tekstova koji su namenjeni određenoj publici. Iako je tema srpsko-hrvatskih odnosa nešto što bi trebalo da nam škaklja maštu, njeni istorijski aspekti, ispričani iz ugla čoveka rođenog u Lici, verovatno nisu štivo kojem će pohrliti mlađi čitaoci – iako bi to verovatno trebalo to da učine, makar u onoj meri u kojoj im je „jasna“ identifikacija sa „ustašama“ i „četnicima“, „delijama“ i „bad blue boysima“ i sličnim paraformacijama urbane i manje urbane vojske i policije. S druge strane, svi oni koji su osetili rat između „nas“ i „njih“ (ma koji to mi, odnosno oni bili, ali i ma šta o sebi ili o njima mislili), a posebno oni „naši“ koji su žrtvovani u ime boljih „nas“, verovatno će poslednji roman Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi (Agora, 2010) prigrliti kao novi pokušaj odgovora na vekovnu dilemu Srbata i Hrva.
Međutim, pre nego što počnem da analiziram ovaj roman ideja, želeo bih da vam ispričam anegdotu koja nema direktne veze sa Trezvenjacima, ali ima sa odnosom prema problemu nacije, bratstva i junaštva. Slavi se Sveti Jovan. Jede se i pije u nenormalnim količinama. Dva čoveka, nazovimo ih ovom prilikom Dane i Mane, svađaju se oko toga šta spaja Srbe, preko leđa Ilije, čoveka koji, otkad je pre nekoliko sati seo za trpezu, nije prestao da jede i koji u tom ključnom trenutku razgovora sedi pognut za stolom, glaba praseća rebarca i zaliva ih obiljem špricera. Zapenušani Mane zahteva: „Evo, sad će nam Ilija reći šta to spaja nas Srbe. ’Ajd Ilija reci nam!“ „Pa, pojest’ i popit’“, odgovara Ilija lakonski, ne dižući glavu od tanjira. „A crkva, a vera naša, crni Ilija“, uzvikuju Mane i Dane uglas. „I to, i to“, klimajući glavom odgovara Ilija i nastavlja da se bakće s prasetinom.
Ovakav stav prema postavljenom pitanju je prirodan, jer kada se poredi sa konkretnim, svakodnevnim i potrebnim, apstraktni pojam nacije nema nikakvog smisla. Ipak, tu na scenu stupaju opsenari i mitomani, usijane i pijane glave, poput Daneta i Maneta iz poučnog skeča, i nastaje kurcšlus. A kada nastane kurcšlus, onda se uvek nađe neki melanholik koji će pokušati da analizira stvari i da im nađe smisao. Da li je moguće voleti Hrvate kao braću? Da li je moguće biti Srbin u Hrvatskoj, posle svih zala koji smo jedni drugima naneli? Ovo su pitanja koje narator Mirka Demića postavlja sebi, putujući iz Beograda za Zagreb na nesusret sa bratom, povodom ostavinske rasprave. Uporno pokušavajući da u istorijskoj magli nađe i iz nje izvuče odgovor na pitanje o motivima ponovne zavade međ’ braćom, narator se koristi istorijskim primerima umetnika čije biografije sadrže sličan (pre)beg iz Beograda ka Zagrebu, odnosno iz Zagreba prema Beogradu.
Labave narativne konstrukcije, u kojoj se asocijativni niz ređa zajedno sa kretanjem voza od stanice do stanice, na putu iz glavnog grada Srbije ka glavnom gradu Hrvatske, roman ipak ne odstupa od vrste kojoj pripada. Radi se o romanu ideja, kakve su pisali Man, Haksli ili Žid, s tom razlikom što u Demićevom romanu likovi nisu nosioci ideja, već su ideje dobile likove. Upravo u ovoj tački bi se mogla uputiti najžešća kritika ovoj knjizi. Njoj je bilo potrebno više života i drame da bi uspela da nametne svoju temu. Ovo, uzgred, ima veze i sa izabranom perspektivom. Držeći se naratorove svesti, autor nije mogao da jače i obuhvatnije oblikuje likove koji bi mu poslužili kao nosioci ideja. Zbog toga se on i koristi umetnicima poput Krleže, Crnjanskog, Šumanovića, braće Micić i drugih, koji su onda zastupnici suporotstavljenih ideja. A da bi o njima progovorio, odnosno da bi njihove ideje približio običnom čitaocu, Demić mora da esejizira, da analizira i prepričava. Drugim rečima, da se prepusti onome što ubija pripovedanje.
Roman zaista vozi sporim ritmom, verovatno presporim za čitaoca dvadeset i prvog veka, ali ima u njemu ukusa, stila, erudicije i „osamnaestkaratnog razočarenja“. Ako ništa, naći će se jedan divan narativni trik u trenutku prelaska granice, negde između Šida i Tovarnika, kada narator spontano pređe iz ekavice u ijekavicu i posle njom nevešto nastavlja da se služi, komentarišući sličan postupak svog brata. Kada konačno stignete na kraj, na kaptolski kolodvor, umesto očekivanog susreta sa bratom i razgovora koji će voditi nekom razrešenju, ne dobijate ništa. Rizikujući da vam pokvarim čitanje, moram da kažem da brat ne postoji i da nikada nije ni postojao. Brat je fikcija, proizvod rascepljene duše koja putuje u međutim. Odnosi Srba i Hrvata su, prema naratorovom mišljenju, stanje podeljene ličnosti koje ponekad zadobija oblik paranoidne šizofrenije. Brat je u nama i to je jedna od lepših poruka Demićeve knjige. Bežeći od ljubavi prema ženi i od ženske ljubavi, na sastanak s bratom koga nema, odnosno sa kojim nije morao da dođe na sastanak, narator ponovo pronalazi ženu i poput Fausta biva spašen od strane večno ženskog.
Šta razdvaja nas od njih, pita Dinko Vinka, a pošto ovaj ne zna odgovor, pitaju Hrvoja. Hrvoje im lakonski, ne dižući glavu od tanjira, odgovara da je to što nas razdvaja…
_________________________________________________________________
Dragana Beleslijin
PUTOVANJE U POZNATO
Zašto je Mirko Demić junake romana Trezvenjaci na pijanoj lađi (u podnaslovu: srpsko-hrvatski roman) ukrcao baš u voz, a ne, recimo, na kakvu lađu, na splav kod Iloka, na autobus sa autoputa „Bratstvo–jedinstvo”? Između preterane romantike i vernog podražavanja slike Save Šumanovića s jedne, te neinventivnosti slike puste ceste i vrućeg asfalta, slike koja bi nužno izazvala zgusnutije i intenzivnije pripovedanje s druge strane, voz, iliti vlak, nametnuo se kao idealan hronotop. O ritmičnom, uspavljujućem kretanju je reč, kao i o kamernoj atmosferi kupea, idealnog poprišta radnje, ali i okvira za ispovesti koje, u monotoniji jedne večeri i noći, šapatom pripovedaju polurasanjeni putnici. Dalje, niti jedno drugo drumsko, vazdušno ili vodeno plovilo ne zalazi poput voza/vlaka u naseljena i raseljena mesta diljem panonskog prostora. Putovanje, kao krucijalna metafora same romaneskne književnosti, kao dominantni hronotop od Gilgameša, naovamo, postaje ne samo nepresušni izvor susreta, poznanstava i razgovora, već i prilika da se pređena vremenska i prostorna putanja ispuni kontemplacijama, samorefleksijama i sećanjima.
Poput Venedikta Jerofejeva, koji u romanu Moskva–Petuški pređene etape uzima za naslove poglavlja, Demić od ukupno 29 glava romana samo njih šest (prve tri i poslednje tri) ne naziva po mestima zaustavljanja. Trinaesto poglavlje, „Granica”, nije samo puko savladavanje administrativne prepreke, već, što se očituje prelaskom na ijekavicu – na onaj govor koji je junak ostavio u svojoj prošlosti, ali kojem se iznenada i sa lakoćom vraća – dodirivanje rovitog ožiljka hirurškog reza kojim je, uz rizik od povrede vitalnih funkcija i bez mnogo brige za estetske posledice, presečeno zajedničko tkivo nestrpljivim srpsko-hrvatskim sijamskim blizancima. Tako će, u lamentiranju nad sudbinom jednog jezika, koja u kontekstu nasilnog razdvajanja i novih, veštačkih međa, sliči sudbini dvaju naroda, narator reći:
„Tako je otužno i moje nesrećno ekvilibrisanje sa ekavicom i ijekavicom. Otužno i komično. Odnedavno jezik nije više moj. Prilagođavam se sagovornicima, dok oni pažljivo osluškuju moja jezička ‘zanošenja’ i ‘iskliznuća’, sudeći po njima ko sam, šta sam i kakav sam.”
Ako bi se, između ostalog i na osnovu iskluznuća i zanošenja, koja, pri pokušaju prilagođavanja, imaju mnogo dublji smisao od puke potrebe za savladavanjem komunikacijske formule jedne noći u jednom kupeu, pokušalo štošta zaključiti o junaku ove povesti, onda bi se, upravo zahvaljujući mnogobrojnim kontrastnim parovima koje on formira sa dugim likovima, ali i neprestanim pokušajima identifikacije sa literatama i šire, umetnicima – predmetima digresija, moglo reći da se radi o junaku koji nema stabilni identitet, već luta od države do države, od nacije do nacije, od jedne životne uloge do druge, ne prihvatajući nijednu do kraja. On menja govor ne samo da bi ukazao na neznatne razlike između dva naroda, već i stoga što je i sam fluktuirajući, ranjivi lik. U odnosu sa bratom, Srbinom koji je, oženjen Hrvaticom, ostao da živi u Hrvatskoj i sa kojim se parniči, on je pre svega pripadnik nacije sa kojom je Hrvatska ratovala, dok je sudski proces koji vode metafora neraščišćenih srpsko-hrvatskih odnosa. Za Anu, ženu sa kojom živi u Srbiji, on je došljak, neprilagođeni stranac. Odnos sa bratom umnogome utiče na odnos sa Anom. Odnos sa Anom kroji neke dalje uloge i identifikacije. Sve je u vezi, i sve u nekakvoj mutnoj interferenciji, i sve nas podstiče da u junaku uočimo slabe rodne crte. Njegov je identitet u koliziji i sa stereotipom o graničarima, kao posebnoj vrsti gorštaka. Kao i umetnici o kojima razmišlja, on je pacifista koji, budući da nije upitan da se izjasni o odnosu prema ratu, čini to naknadno, godinama potom. Trezan među pijanima, iskošen i dalek, on je, ipak, dovoljno uvučen, umešan u ratnu priču i njene posledice da se nikada ne bi mogao nazvati distanciranim. Otuda rascep u koji se smestilo ono fatalno, neizbežno međutim, kao samosvest nedorečenosti.
Dok putovanje teče, junak-pripovedač istovremeno deluje na statičkom i dinamičkom planu: najpre, razmišlja, analizira svoj odnos sa bratom i sa Anom, a zatim (što jeste radnja romana, ali ne u strogom smislu), on razgovara sa čudnim srpsko-hrvatskim društvom u kupeu, kojeg predvode vitalni dedica i zavodljiva profesorica hrvatske književnosti. Prvi sagovornik, Srbin, prototip je životne snage, nesalomivosti, ali i izvesnog primitivizma; drugi je u isti mah i intelektualac/intelektualka i zavodnica. Lep gest etničke korektnosti od pisca, ne baš čest u ostvarenjima srpskih prozaista, jeste činjenica da ova junakinja budi pripovedačeve i čitaočeve simpatije. Međutim, i prema navedenim saputnicima junak je u nekakvoj oponirajućoj poziciji: dok ga okolnosti u vozu i činjenica da je druge nacionalnosti unekoliko distanciraju od lepe sagovornice, dotle ga od starca odbija sagovornikov preterano optimistički stav i izvesna prilagodljivost trenutku. Nju, međutim, posebno, čak pomalo vulgarno demonstrira Kinez, tipični stranac, gost iz daleka, čija je funkcija u procesu očuđenja više nego jasna: Kinez „nje razume” ništa od onoga što ostali likovi pričaju, ne razume ratna zbivanja, kao ni uzroke krvoprolića. On, pored toga, ne pokazuje ni mnogo interesovanja za njih: s jedne strane, prototip je poslovnog čoveka koji želi brzu zaradu i stoga se i bukvalno, u vozu, ali i u prenesenom smislu, kao slika sopstvene nacije, na prostoru Balkana, snalazi i širi, „lakta”. On je i vesnik materijalne degradacije, koja je zahvatila narode po okončanju rata, a koja je, dalje, produbila duhovnu i etičku krizu. Ipak, bezimeni Kinez, krležijanski kršten kao Hu San Pej, u pripovedačevoj svesti doživljen je i kao neko ko nehotice, idući za svojim ekonomskim interesima, spaja zavađene nacije:
„Dok je naš pisac sve ove godine Hu San Peju uporno objašnjavao ko smo to mi, ako su oni, kakve nas sličnosti dele a kakve razlike spajaju, on se množio kako i dolikuje tipičnom Kinezu, a pod firmom pažljivog slušaoca koji ništa ne razume, kovao i širio svoje trgovinske lance, uzduž i popreko spajajući naše nevesele zabiti.”
Radnje, videli smo, u tipično romanesknom smislu i nema: s određenom pravilnošću smenjuju se razgovori i razmišljanja. Prelazeći sa ispovednog tona, sa ličnog plana (odnos sa bratom i sa Anom), na refleksije o međusobnim odnosima dve nacije, junak često amplifikuje pripovedni tok ekskursima na temu istorijskih ličnosti (umetnika ponajpre), pri čemu biografske pojedinosti namerno podešava tako da se binarne opoziciije što više istaknu. Samo neki od oponirajućih parova su: Crnjanski–Krleža (prototip složenih srpsko-hrvatskih odnosa), Ljubomir Micić – Branko Ve Poljanski (prototip bratskih odnosa) i Rastko Petrović – Sava Šumanović (prototip prisnijih, nedovoljno osvetljenih, diskretno nagoveštenih ljubavnih odnosa između dve umetničke prirode). Ulazeći u Slavonski Brod, junak će se zapitati:
„Iako to faktički nije, Slavonski Brod mi je uviijek bio sinonim za sredinu puta. Tačka u kojoj sam uvijek u dilemi da li odlazim ili dolazim, kome sam bliže: ishodištšu ili utočištu, djetinjstvu ili starosti, Krleži ili Crnjanskom?
I ‘moji’ Micići su prešli čudnovat, mnogima se čini, istovjetan put. Ima, međutim, među njima velikih razlika. Ljubomir je prešao put od Manifesta zeniitizma do Manifesta srbijanstva, dok Branko polazi od bratovih programskih postulata i dospijeva do Manifesta panrealizma. Ljubomir produbljuje svoju isključivost i boniranost u stavovima, a mlađi brat postaje otvoreniji, stišaniji, širi i sveobuhvatniji.”
Srpsko-hrvatski roman, kakvim se roman Trezvenjaci na pijanoj lađi samoimenuje, pre nego što se jasno odredi ne samo prema fenomenu ove, po Gombroviču, vazda drugorazredne teme, već i prema, još uvek teško zamislivim, žanrovskim načelima koje bi takva tema eventualno mogla nametnuti, nažalost, samo je nova verzija arhetipskog sukoba između dva brata razgranata u mnogobrojnim literarnim i inim primerima. Jedna od posledica ovakvog uprošćavanja je redukovana radnja, koje se, budući da je predvidljiva, narator svesno odriče, pa se ona završava pre no što je i otpočela. Pravo pitanje zaista jeste: da li je Mirko Demić na putešestviju vozom, vlakom ili, ako Vam je draže, vlakovozom, želeo ali nije uspeo da ispripoveda stvarna priključenija svog imaginarnog rezigniranog junaka, ili da samo, ne upuštajući se mnogo u narativne strategije, beskrajno i beskrajno puta ponovi da se sentenca panta rei, barem kada su srpsko-hrvatske teme na dnevnom redu, još jednom pokazala kao isprazna. Ako bismo putovanje posmatrali kao povratak na staro, onda nam je lako da poverujemo da su Beograd i Zagreb, početna i krajnja destinacija, zapravo samo dva lica jednog istog grada, dva Narcisa koja su prema svom odrazu u vodi umesto ljubavi osetila ljubomoru, da se htelo, u međaškoj, pomalo inadžijskoj međutim-poziciji spram oba protagonista balk(l)anizacije, ukazati na frojdovski narcizam malih razlika. Konačno, da su i sami šablonizirani zaključci potvrdili da su ratovi i mržnje mnogo jači, ubedljiviji i istrajniji nego ljubavi i simpatije. I, ma koliko rizikovala da ovim što ću napisati budem pogrešno pročitana, pišem, dakle: sve je to moglo biti i na čitalačku sreću, jer su, bez sumnje, borbe i stradanja, kao i iskušenja koja junake prate u ovakvim uslovima plodnija tematska ishodišta piscima nego mirnodopske ljubavi i prekoplotske čarke. Ovako, čitalac ostaje fasciniran obiljem varijacija na poznatu temu, te pacifističkom zbunjenošću tipa zaštosmoseklalimatimojadraga, koju narator uporno zagovara, kao i apsolutnim odsustvom ostrašćenosti i svaljivanja krivice na jednu stranu, ali istovremeno ostaje blago ošamućen monotonim ritmom romana-vlakovoza, ritmom koji, nažalost, odudara od kompozitorske umešnosti autora Molskih akorda. Kao da je preterana briga o ravnoteži između esejiziranja i pripovedanja, ali i neizbežna patetika koja prati junaka od Beograda do Zagreba, žrtvovala uzbudljivost, napetost i sugestivnost mračne atmosfere kupea u kojem se moglo dogoditi nešto, ali se nije dogodilo ništa što već nismo znali ili predvideli. Teško je, nakon šumanovićevskog velikodušnog bacanja najintrigantnije figure u more, izazvati preko potrebna zanošenja i iskliznuća na lađi koja plovi u poznato.
_________________________________________________________________
Teofil Pančić
SNOVI IZ NOĆNOG VOZOVLAKA
Pre ili kasnije neko je morao napisati knjigu kakva je ova; to što je na koncu to učinio baš Mirko Demić nije nikakvo iznenađenje, još manje nepravda ili barem slučajnost. A kakva je to knjiga koja je, ovako ili onako, morala nastati? Za objašnjenje valja konsultovati njen podnaslov: „srpsko-hrvatski roman". To jest, roman koji je sav, bez ostatka, od prvog (d) do poslednjeg (m) slova posvećen toj privlačno-odbojnoj sili Srba i Hrvata, tih poluodraslih naroda koji dele jezik „kao zdjelu bravetine u sočivici", što bi rekao veliki p(j)esnik Ivan Slamnig; velik, a sav od životne običnosti i radosti. A zašto baš Demić, Mirko? Očigledni razlozi su biografske naravi – jer i Demić, od sredine devedesetih Kragujevčanin, pripada onom tankom, ranjivom sloju srpske inteligencije iz „ruralne Hrvatske", tj. onog njenog dela koji se neko vreme groteskno igrao samostalne države – ali važniji su razlozi oni dublji, sudbinski, oni kojih se ne možeš otresti ma kuda pošao, nego ih samo možeš nekako zatočiti u „kutiju olovnih slova", kako je i Krleža učinio raznim svojim ključnim knjigama, ponajviše Banketom u Blitvi i Zastavama.
Vrlo je zanimljivo Demić komponovao svoj roman: tako što mu se skoro sva poglavlja, osim nekoliko uvodnih i završnih, zovu po stanicama na kojima se zaustavlja brzi voz/vlak na relaciji Beograd-Zagreb. Njegov narator, krajiški izbeglica, od nevolje profesor istorije u zaturenoj periferijskoj beogradskoj školi, putuje noćnim vozom u Zagreb, prvi put nakon Deset Krvavih Godina. Jer novo je doba, urra, godina je 2001, i došlo je vreme kada se uspostavljaju oprezni, pipavi linkovi sa prethodnim životima, ili onime (i onima) što je od njih još ostalo. Zanimljivo, i vaš je skromni recenzent iste godine putovao tim vozovlakom, po prvi put u deset neopisivo dugih leta… Neposredan povod profesorovom putešestviju ostavinska je rasprava nad kućom njegovog odrastanja, rasprava koju ima p(r)ovesti sa (polu)bratom s kojim je bio više nego blizak, sve dok im se, U Sumrak Svega, putevi nisu nepovratno razišli, tako što je svako, je li, odabrao stranu… Znamo tačno šta je to tada značilo.
Naravno da je taj motiv (raz)bratstva više nego pogodan i podatan za svakojaka uopštavanja i naravno da Demić neće ni pokušati da odoli da ovu bratovljevsku relaciju – za koju do konca nećemo biti sasvim sigurni da uopšte postoji, tj. da je taj brat zaista nešto više od pripovedačevog konstrukta – transponuje u sveprimenjivu srpsko-hrvatsku metaforu, uz sve što uz to u svim porodicama ide: od ljubavi do brutalnog ubistva. Na drugoj strani, to je i roman nesigurnog, zbunjenog bekstva od ljubavi: tamo iza, u Beogradu, ostala je Ana, žena koju voli, ali nije siguran da ta veza ima budućnost. Mada, ko zna, možda i nije ostala u Beogradu, nego je tu, sa njim, u kupeu, maskirana u Kineza… Kakvog sad Kineza, WTF?! O tome ćemo kasnije.
Ceo je ovaj snoviti noćni roman zapravo veliki unutrašnji monolog našeg pomalo latinoviczevski rastrzanog i preosetljivog naratora, dočim su ostali likovi, njegovi saputnici u kupeu, više „tipovi", nego karakteri, sa svim pripadajućim ograničenostima takve pozicije. Utoliko je i fabulativni sloj romana zapravo relativno nerazrađen, u stalnoj defanzivi pred esejiziranjem, što načelno ne smeta kada je dobro; ta, šta rade ključni likovi velikog Sola Beloua nego stalno nešto „filozofiraju"?! Dakako, Demić nije Belou, ali svi ti silni literarstvujušči ekskurzi ipak ne otklizavaju u dosadu i gnjavež (osim verovatno za nekoga ko bi bio sasvim ravnodušan prema pripovedačevim opsesijama), jer Demić stvar uglavnom drži pod kontrolom. Odlična je i umesna „caka" i to što pripovedač prelazi sa ekavice na ijekavicu baš prispećem voza na granicu. Druga je stvar što ta podela nije sasvim dosledno sprovedena, a osim toga ima tu i malo previše problema sa „ije i je".
Ono što ne mogu da ne zamerim ovom romanu ne tiče se, dakle, „celine", ali se tiče bezbrojnih mikrodetalja. Zašto li premnogi naši pisci misle da se romani koji bitno referiraju na prostorno-vremenske aspekte stvarnosti mogu pisati bez malo istraživanja i obazrivosti prema „trivijalnim" činjenicama?! Ako je roman komponovan po stanicama BG-ZG pruge, onda se tu mora biti elementarno pažljiv. Okej, „skretanje" voza u Jasenovac – kroz koji stvarna pruga uopšte ne prolazi – ima književno opravdanje u referiranju na najtraumatičniji topos ukupne srpsko-hrvatske istorije; i „relociranje" prispeća voza sa Glavnog na Zapadni kolodvor možda se može shvatiti kao hommage Krležinom (inače nepostojećem) Kaptolskom kolodvoru; ali, šta će Inđija u ovoj priči, kad voz BG-ZG uopšte ne prolazi kroz Inđiju?! Dalje, hrvatska lokomotiva ne smenjuje srpsku u Tovarniku, nego u Šidu, hrvatska policija i carina ne kontrolišu putnike tokom stajanja u Tovarniku, nego dok se voz kreće od Tovarnika ka Vinkovcima (važi i obrnuto, u povratku). Ili, znameniti Krležin Kinez je Vu San Pei, a ne Hu, kako je u Demića (da, to je onaj naratorov neobični saputnik…); godine 2001. ajpoda još praktično nije ni bilo (tek je u jesen izbačen prvi, interni i eksperimentalni „tiraž"), a ni internet forumi ovde još nisu bili jače zaživeli, ili se bar nisu tako zvali…
Izobilno se i znalački poštapajući motivima iz dela niza bitnih „srpsko-hrvatskih" pisaca i umetnika, od Matoša, Krleže i Crnjanskog do braće Micić ili Save Šumanovića, i vešto inkorporirajući njihova stremljenja, zablude i sudbine u tkivo romana i razmišljanja njegovog naratora, Demić Trezvenjake na pijanoj lađi trezveno vodi ka zagrebačkome kolodvoru, gde će u svitanje prispeti, ali mi nećemo biti tamo da vidimo taj trenutak, da razrešimo jednom zauvek dilemu postoji li uopšte taj famozni Brat, kao što ti srpsko-hrvatski neurastenici i inače već nekoliko vekova nikako da se opasulje šta su jedni drugima, a šta jedni drugima nikako nisu… Naravno, ni Demić ne gaji iluzije da je ponudio odgovor; kao što znamo, važnije od odgovora je postaviti prava pitanja, i postaviti ih na pravi način.
_________________________________________________________________
Goran Dakić
ARHITEKTURA IMAGINARNOG PUTOVANJA
Starozavetna, arhetipska slika posvađane braće, koja se u velikim delima svetske i nacionalne književnosti prepoznaje kao „tačka oslonca“ oko koje je nakalemljeno povesmo priče (Braća Karamazovi, Prokleta avlija), u romanu Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi predstavlja jedno od mnogih čvorišta snažnog i upečatljivog pripovedanja o degeneracijama različitih provenijencija, među kojima je ona nacionalna i bratska, koja se ukazuje kao posledica vekovnog patološkog, bizarnog odnosa (između) Beograda i Zagreba, Srba i Hrvata, „naših“ i „njihovih“, ujedno i najjača. Na kompozicionom i strukturnom planu ta degeneracija se oslikava u upotrebi jezika koji je kodiran kao srpski dok „vlakovoz“ putuje od Beograda do granice kod Šida ili kao„hrvatski“ dok kompozicija klopara od Tovarnika prema Zagrebu. Ekavica i ijekavica tako stvaraju novi, panonski Vavilon sred kojega su pali i narodi koji su se našli zarobljeni između dva ista, a različita naciona.
Demićev roman je ujedno i esej o Crnjanskom, Krleži, Matošu, Savi Šumanoviću, Petru Preradoviću – stvaraocima koji su, sticajem neumoljivih istorijskih prilika, ili ekvilibrirali između ova dva nacionalna pola ili su bili nacionalne determinante, dok se, u pojedinim monološkim partitutama, priziva lik poljskog pisca Vitolda Gombroviča, koji postaje„paradigma intelektualca koji se neprestano obračunavao sa sopstvenim poreklom i njegovim prokletstvom“. U tom balkanskom karakazanu, u kojem se ljubav i mržnja smenjuju neverovatnom lakoćom, Demićev junak Pavle pokušava proniknuti u tajnu srpsko – hrvatskih sudbina i odnosa: „Doista, ko je to i šta je to – Hrvat? Onaj koji nije ja? Onaj koji ne želi da bude ja? Ili onaj koji bi potajno voleo da je ja, ali zbog nečeg još tajnovitijeg nije i ne sme? Ili je to onaj koji me preči da budem i ovo što sam sada, makar bilo dostojno prezira? Ono što me teralo da odem i ono što me, evo sad, vraća?“
Spomenuta priča o posvađanoj braći u eksplicitnom je dijalogu sa starozavetnim mitom o Kainu i Avelju, a ujedno je i poetički okvir za ustrojstvo cele knjige. Pavle „vlakovozom“ putuje iz Beograda u Zagreb da bi se susreo da bratom kojeg nije video desetak godina, jer su se za vreme poslednjeg rata našli na suprotnim stranama – on na srpskoj, a njegov brat, Petar, na hrvatskoj. U takvom „odnosu snaga“ nastaje preispitivanje njihove kentaurske veze koje se okončava stvaranjem čudovišnog neologizma – Kavelj, koji definiše oba naličja novčića. „Da ne zaboravim jedan stari mit, koji mi je, evo, nezvan odnekud banuo. To je mit o složnoj braći, pretvorivši tu sintagmu u prostrano gradilište na kome se vekovima gradi – tako što se ruši i razara. Pravi se buka, udara se čekićima i lopatama, kopa se i zakucava, dižu se skele i meša malter, a od građevine– ni traga ni pomena. Ona jednako raste i propada u svoje temelje.“ Taj mitski Skadar na Bojani trajna je karakteristika i piščeve veze sa devojkom Anom u čijem liku nalazimo krhotine ženskog demona Lilit čiji je duh ispunio i Demićev raniji roman Ćilibar, med, oskoruša. U tom susretu sa sopstvenom animom koja je i senka, nastaje ono najumetničkije delo visoke literarne vrednosti u kojem se preispituju raznovrsne devijacije naroda koji su uronjeni u blato i kal nekadašnjeg Panonskog mora.
__________________________________________________________________________
Jasmina Vrbavac
PANONSKA PARALELA
Večita tema, dva brata na suprotstavljenim stranama, nametnula se domaćoj knjževnosti kao pogodna metafora za opisivanje zapravo neopisivih krvavih razmirica bliže i dalje istorije. Samo u poslednjih godinu dana sličnu zamisao dele, inače veoma različiti, romani Ž. Komanina i S. Stankovića, kao i novi, on the road roman, Trezvenjaci na pijanoj lađi, Mirka Demića, koji prati putovanje jednog brata ka drugome, od koga ga deli više od decenije nevidjanja i jedna novostvorena granica.
U dužini trajanja putovanja vozom od Beograda ka Zagrebu, kroz dvadeset i tri poglavlja, naslovljena železničkim stanicama ove maršrute, i još šest simetrično postavljenih poglavlja s kraja i početka kojima dominiraju naslovi Mi i Oni, ovaj kontemplativni roman se odvija u ritmu sporovoznog klackanja „vozovlaka“ kroz predele Šumanovićeve Panonske nizije. Nacionalno mešoviti likovi, saputnici u kupeu, samo su brojčani pandan šestorci sa Šumanovićeve slike „Pijana lađa“, iskorišćenoj kao pogođena metafora za ex-Yu dogadjanja, dok trezvenjačka misaonost pripada ispovednoj priči glavnog junaka. On u sećanje priziva sudbine ovih prostora sagledanih u dvojstvu sličnosti/suprotnosti i otkrivanih u biografijama braće Ljubomira Micića i Branka V. Poljanskog, Krleže i Crnjanskog, Miletića i Preradovića, Andrića, Šumanovića i Rastka Petrovića i drugih dominantnih figura naših/njihovih/zajedničkih kulturnih uzvisja i pogibelji.
Naglašeno dvojstvo pažljivo, da se nikome ne zakine, odabranih dvojnika i biografskih, literarnih i jezičkih dubleta, prisutno je i u jeziku. Kako roman/voz odmiče, ekavica se neprimetno preklapa sa ijekavicom, jezik izmiče nasilnom razdvajanju i na isti način na koji se putovanje doživljava kao celina ili prostor Panonije kao jedinstveni toponim, tako se i razlike i sličnosti naciona, kulture, istorije i sadašnjosti, nenasilno stapaju u jedno, sa punom svešću da razlike postoje, ali da ne bi morale biti i krvavim granicama razdvajane. Na zamišljenoj geografskoj karti ne dominira više meridijan razdvajanja d ve nacije, već paralela prostiranja puta koji povezuje te iste nacije.
Demićeva književna i lična tema izbeglištva, prognanstva, zagraničnih ljudi, nepripadajućih ni jednoj precizno određenoj i deklarisanoj strani, nagoveštena u prethodnoj pripovednoj zbirci Molski akordi, u Trezvenjacima nahrupljuje u konkretizovanoj ich formi junaka predstavljenog kao sudbinski prokletog rođenjem s one strane granice sa zemljom maticom.
U limbu odbijanja i neukorenjenosti, u vremenu gde su jasna opredeljenja i odrednice postali nametnuti zahtevi obe sredine, smešten je raspolućeni junak koji obema stranama istovremeno pripada i nepripada, voli ih i ne voli, želi i od njih beži. Ovaj odnos najbolje se očituje kroz paralelno razvijanu priču o voljenoj ženi u kojoj se, zbog dominantnog osećanja straha od vezivanja, prema naciji ili ženi, svejedno, junak odmiče umesto da se prepušta, kontemplira umesto da oseća, odlazi i vraća se umesto da se skrasi.
Visoko postavljeni na lestvici vrednosti, suspregnutost i odmerenost sa kojom Demić prilazi temama jada i očaja ljudi na razmedju nepripadanja, kao i trud da se ispravno bude shvaćena čestitost pozicije u kojoj nema žuči, osvetoljubivosti, ratničkih pokliča ni zakrvavljenih pogleda, ispošćuje prozni postupak teksta koji svoj oslonac kao skrovište opsesivno traži u književnosti, a ne u sirovoj stvarnosti. Trudeći se da se razumom ostane iznad situacije kojoj zapravo neracionalna emocija kroji sudbinu, Demić možda propušta da otvori utrobu i na videlo iznese smrad pomahnitalih emocija. Duboko očajanje koje nastaje kao posledica tudjeg gubljenja glave, ostaje zatomljeno, utuljeno pred zahtevom za narativnom i jezičkom preciznošću analiziranja. Da ni racio, analiza ni književna baština ne pomažu, svedoče pobrojane biografije znamenitih koji su se i sami otrzali, ali ne i do kraja otrgli bauku nacionalnih trvenja kao i košmarna patnja koju Demić ispisuje u pozadinskom planu na stranicama ovog romana bez pravog i konačnog odgovora, ali i bez mogućnosti za pravu katarzu.
_________________________________________________________________________
Tihomir Brajović
KLUPKO I TOČKOVI
Podnaslov “srpsko-hrvatski roman“ imaće za čitanje nove knjige Mirka Demića sasvim sigurno veću privlačnost od naslova, iza kojeg se pak krije naziv jedne od slavnih slika Save Šumanovića, inače reprodukovane i na koricama izdanja. Trezvenjaci na pijanoj lađi su, dakle, prozna fikcija o onom nerazmrsivom klupku stvarnosti i zamišljanja, interesovanja i ignorancije, privlačnosti i odbojnosti, koje se najmanje sto pedeset godina unazad intenzivno namotava i razmotava na “vrućoj“ relaciji između dva najkočopernija južnoslavenska naroda.
Nadovezujući se na politički angažman svoje, Andrićevom nagradom ovenčane, pripovedne zbirke Molski akordi (2008), Demić je ovoga puta odlučio da ne piše “epizodno“ i “fragmentarno“, iz pojedinih aspekata i o pojedinim momentima, nego da pomenutu, moglo bi se reći nepreglednu problematiku na neki način predstavi u celosti. Ovo smeranje realizovano je paraboličnom naracijom o putovanju vozom iliti vlakom od Beograda prema Zagrebu, i to u vidu „stanične“ kompozicije, koja fizički i mentalno prati doslovno sve njegove železničke postaje, beležeći u asocijativnom mimohodu ono što se vidi i ono na šta se pomišlja, i bivajući začinjena autorovom-pripovedačevom porodičnom i ljubavnom pričom koja je i sama dovedena do mogućih alegorijskih dimenzija.
Zaintrigirani čitalac pronaći će, zaista, u Trezvenjacima više nego dovoljno „materijala“ za rezonovano pothranjivanje srpsko-hrvatske kontoverze, počev od dokonanja o Šumanovićevoj paradigmatičnoj sudbini, preko nedoumica o uporednom razumevanju životnih i literarnih sudbina Crnjanskog i Krleže, odnosno braće Micić-Poljanski, pa sve do jasenovačko-vukovarskih trauma i frustracija. Mirko Demić dodirnuo je, naravno, i problematizovao još mnogo šta, ne prezajući povremeno ni od kulturoloških pljuski i šamara vladajućem društvenom ukusu ovde i tamo. Mentalna i psihološka pozicija (polu)autobiografskog naratora ovog izrazito meditativnog romana „na točkovima“ mogla bi stoga da bude označena kao šizo-refleksivna, s izvesnom dozom spektakularnosti, ali i ekskluzivističkog egzibicionizma u sebi.
Žustro kotrljajući srpsko-hrvatsko “klupko“ tamo-amo, Trezvenjaci pri tome ipak ne odmiču predaleko. Ovakav utisak ne dolazi toliko, čini se, od statičnosti pripovedanja, koje je neprestano potiskivano esejističko-polemičkim porivima, koliko od same prirode njegove ambicije. Težnja za sistematičnim prikupljanjem i predstavljanjem srpsko-hrvatskih afiniteta i animoziteta morala je, jednostavno kazano, da bude praćena i plaćena svojevrsnim rasplinjavanjem romansijerskog napona u širokoj imaginarnoj pari njegove “putujuće“ kompozicije. Ako su Molski akordi uspevali da se pripovedno životvorno usredsrede na bolne tačke prošlosti i sadašnjosti, ovde to naprosto nije bilo moguće već zbog zahteva same zamisli. I mada autor pribavlja posredan, ironijski alibi za takvo stanje (“ova je tišina i nastala zbog velikih priča koje kruže oko nas i nesnosnog brbljanja u njima“), Trezvenjaci se ipak ponajviše čitaju kao naratizovana rasprava i svojevrstan post-roman “bez romana“, koji svoj pravi “roman“, tj. zaplet, uzbudljivost, odnosno ljubavno-rivalsku intrigu, ili sve to skupa, pronalazi možda tek u polju produžene refleksije i pretpostavljene koceptualizacije tekstualno ispoljenoga. A budući da su sprsko-hrvatski odnosi neka vrsta omiljenog nacionalnog sporta s obe strane granice, to znači da će različitih, ponekad nepomirljivih razumevanja i konceptualizovanja onoga čega se tiče ova knjiga i posle nje po svoj prilici da bude onoliko koliko i njenih čitalaca. Trezveno rečeno: ista meta, isto odstojanje.
Оставите одговор