NIN, br. 3246 (14. mart) str. 83.
Objavio knjige proze Jabuke Hesperida (1990), Slamka u nosu (1996), Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Apokrifi o Furtuli (2003), Sluge hirovitog lučonoše (2006), Molski akordi (2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010)…, knjige eseja, publicističkih tekstova i priredio brojna izdanja.
Sve je počelo slučajno, ako je ta reč kadra da označi iznenadne, ničim nenajavljene događaje. Jedne večeri na mom Facebook-profilu, iznad menija na kojoj je bila stilizovana koverta – zacrvenela se jedinica, što je bio znak da sam od nekog dobila poruku. Bio je to on. Izvinjavao se, odmah na početku, a tek se onda predstavio.
U drugoj rečenici se nada da sam to ja, sestra njegovog najboljeg prijatelja.
U trećoj je već bio uveren kako tako zgodna žena na fotografiji na mom profilu može biti samo sestra njegovog druga, uprkos drugom prezimenu.
Izvinjavao se, dabome, i u poslednjoj rečenici. Tek kasnije sam shvatila da je izvinjavanje njegovo glavno oružje, mamac na koji su se pecale i obazrivije žene od mene. Otpisala sam prilično hladno, dajući mu informacije o bratu i njegovoj familiji, navodeći elektronsku adresu i brojeve telefona.
Posle prvog, usledila su sve nova i nova pisma, kao na traci. Naše svakodnevno dopisivanje pretvorilo se u nasušnu potrebu, maniju, ritual bez kojeg nije mogao da počne i završi dan. Iz njih sam saznala da živi na krajnjem severu Norveške, u jednom malom ribarskom mestu. Tu je sa ženom i dve kćerke. Oboje, kao bivši medicinski radnici, rade u tamošnjem gerijatrijskom centru, gde nije neophodno dobro poznavanje jezika.
Pokušavao je da tu, preda mnom i sa mnom, razmišlja o svojoj nezajažljivoj potrebi za ovom vrstom virtuelne hrane. Smatrao je da je to bio presudan razlog zašto se ovako grčevito zalepio za mene, okrivljujući „podzemni oblik nostalgije“.
Ne znam gde sam to i kad prešla „granicu površne učtivosti“. Bila sam uverena da me, prilikom naše virtuelne konverzacije, nijedan trenutak nije napuštao oprez kojeg mi, žene, nahvatamo tokom života, a u čiju ljušturu stane milenijumsko nepoverenje prema muškarcima.
Priznao mi je da ga usrećujem svojim odgovorima, ma koliko oni bili škrti, ma kakav sadržaj imali. Kaže, zaboravio je na postojanje sreće zbog nečijeg pukog postojanja.
I sama sam zaboravila na osećanje radosti i sreće zbog nečijeg pukog prisustva.
Njegove poruke su počele da u meni rasplamsavaju kajanje, čak stid zbog neznanja o postojanju bića koje sam nekad – iz nemara ili oholosti, sasvim svejedno – jedva primećivala.
Osećala sam nepoznatu silu koja me je neprestano vukla da pomišljam na njega. To me vraćalo u dane naše mladosti, na slučajne susrete, odnosno mimoilaženja. Pokušavala sam da lociram raskršće na kojem su se naši putevi nepovratno razišli. – Možda bi od nas nešto i bilo – prolazilo mi je kroz glavu, ali se nisam usuđivala da mu to i napišem. Kao da mi čita misli, on bi se sa setom prisećao kako nikad nisam bila u kući prilikom njegovih poseta mom bratu. – Neka nas je sila krila jedno od drugog, pa nas sad kaznila suočenjem – nastavljao bi on.
– Muškarac i žena se ponašaju kao takmaci; tu leži odgovor na pitanje otkud na ovom svetu toliko nerazumevanja. Mi se ne zasipamo uzajamnom ljubavlju, već jedno drugo ucenjujemo tom istom ljubavlju.
A onda su došle moje dileme, opiranja, samooptuživanja, kočenja i bežanja. Konverzaciju sa njim počinjala bih hladno, kao da sam na naučnom skupu čije su teme gole apstrakcije, izazivala ga i merila mu granicu strpljenja. Međutim, on bi to primao sa jednakom pažnjom i koncentracijom koja bi razoružavala moju nervozu i umanjivala nesigurnost.
U ovom dopisivanju sam spoznala svu nemoć reči, saznala mnogo toga o pogrešno shvaćenom kontekstu, o napisanom, ali ponajviše o onom nenapisanom, prećutanom ili podrazumevanom. I o onom što lebdi oko njega, neuhvatljivo i nesaznatljivo. Nazrela sam svu provaliju mogućih nesporazuma. U tom slepilu jasno sam videla koliko izbegavamo da jedno drugo pozleđujemo, ali mi se činilo da nam je upravo to nanosilo rane.
Plač je prejak gest koji vapi da ga neko vidi ili čuje. Danas, kad je naše dopisivanje okončano – iznenada, kako je i otpočelo – prepuštam se unutrašnjem šmrcanju, bez traga i svedoka. Onog zbog kojeg se stidim pred samom sobom.
Sve je bilo nalik na susret kapljice benzina sa neoprezno bačenom iskrom. Nije se upalilo, već eksplodiralo. Da bi muk nakon toga bio dublji i nesnošljiviji.
Priželjkujem da bar priča o iznova probuđenoj i nanovo ugašenoj vatri – bude duža od nje same.
Izvor: NIN
Оставите одговор