I OPET, posle ono malo svetla koje godišnje pada na ovu tričariju od književnosti, kojom se bavimo; iz ludila ili strasti, iz koristi ili častoljublja, kako ko i kako gde… I OPET, svejedno da li kao pasivni učesnik ili posmatrač, ostajem sa gorkim ukusom u ustima i osećanjem gađenja.
I OPET se svetla gase, reflektori montiraju na nekoj drugoj pustopoljani gde će se odigrati nova literarna cirkusijada, a mučnina u stomaku ostaje da tišti, kao kad se proguta neka teško svarljiva hrana.
I OPET smo registrovali tanani ekološki osećaj prema kojem je šteta onolikih šuma, stradalih samo zato da bi se štampala silesija srpskih romana. OPET smo doznali kako njihovi tvorci nisu vični romanopisačkom zanatu. OPET smo dobili poučitelne ćuške, mi koji se usuđujemo (bez valjane dozvole tribunala) da ih pišemo, a među nama su, čak, infiltrirani i bivši oficiri…
I OPET saznajemo kako bi sve bilo drugačije i bolje u ovoj zemlji kada bi se pisalo manje romana, jer nam se naš petočlani tribunal ne bi preko mere zamarao. Jer, dug je mandat, samoj večnosti nalik!
I OPET smo prisustvovali čuđenju nad “ljudskom potrebom ostavljanja traga u svom vremenu”. To je čuđenje, dabome, “sasvim kolegijalno” upućeno kolegama, piscima, sa kojima isti ti presuditelji jedu tanak književni hlebac, govore o njima po Serbijici, o njihovim ne-delima pišu i rišu, izriču im pohvale, zaokrugljuju stolove, zborare u zbornicima, uređuju i potpisuju “uzaludne” knjige.
I OPET to izgovaraju oni koji, takođe, nisu odoleli da, jednako kao i mi mučeni romanopisci, “ostavljaju trag u svom vremenu”. Štaviše, uvereni su da se tom njihovom tragu ne mogu naći prigovori ni manjkavosti, jer, bože moj, ti tragovi su emanacije božjeg dara, te im je dodeljen večni život, a njihovim sudovima trajan pečat. Odreda uvereni da njihov trag ne može biti sluzav, poput našeg.
I OPET – nigde ni zrnca mogućnosti, eventualnog nagoveštaja ili ograde da su se presuditelji – možda (ljudski je ne videti, odnosno grešiti) – negde, prema nekoj knjizi, mogli (božemioprosti) ogrešiti, nešto bitno u njima prevideti (ne bi bili ni prvi ni poslednji)… Ne, to je nezamislivo!
I OPET nam je, širokim potezima i dubinskim uvidima, održana lekcija (kako za vreme žiriranja, tako i posle dodele nagrade), da odreda nismo “zakoračili u maticu trećeg milenijuma”, već smo ostali “zabetonirani u tamnim vilajetima istorije”. Tako nam postaje jasno da zbog rečene “zabetoniranosti” od NIN-a postrada Andrićeva Prokleta avlija, Druga knjiga seoba Crnjanskog; dok je Desnica, verovatno, bio nedostojan zato što mu se Proljeća Ivana Galeba – nekako “rasipaju”… Ništa bolje ne bi prošla ni Margerit Jursenar, da je nesrećnim slučajem iz našeg vilajeta. Jer i ona je patila od famozne “zabetoniranosti”.
I (J)OPET, i opet!
Оставите одговор