(Odlomak)
…Iz ponoćne mrkline sam se ušunjao u voz poput slepog putnika. Za tih nekoliko koraka između staničnog prisenka i najbližeg vagona kao da sam, na trenutak, ustuknuo od trepćućeg neona i pucketavog glasa spikerke koja je iz napuklih zvučnika oglašavala polazak voza za Zagreb.
Iz jednog mraka uputio sam se u drugi, iz mastila u tintu, kao kakav kradljivac, na prstima i sa pogledom usmerenim prema tlu, usredsređen (kao Buda na svoj pupak) na vrhove cipela sa kojih se ljuštio lak, priželjkujući da sam avet koju ni najosetljiviji očni ili elektronski senzori ne mogu registrovati.
Sebi sam nalik na zmiju koja se migolji i upreda, kako bi što pre odbacila svlak i, tobože, podmlađujući telo – promenila identitet.
Beogradska železnička stanica mi je oduvek bila nalik na slepi kolosek na koji se ostavljaju neupotrebljive i rashodovane kompozicije. Neka vrsta muzeja železnice na otvorenom. Peroni su joj lišeni negdašnje vreve, usporene kretnje putnika i njihova bezizražajna lica odavali su utisak sablasne usporenosti i tupog iščekivanja.
Učinilo mi se da zajedno sa stanicom tonem u bezdanu dubinu, natopljenu maglom i dimom što svaki pokret usporava a zvuk i svetlost prigušuje.
– Sve je ovde devetnaestovekovno – čujem zluradi glas u sebi – od arhitekture do mentaliteta, od mutnih i lelujavih barica otopljenog snega po pločniku do neopranih vagonskih stakala i prozora na staničnim prostorijama.
– I sam pripadaš tom veku – javlja se iz mene drugi, još otrovniji glas – kad u ovo gluvo doba noći, na početku dvadeset prvog veka, za prevozno sredstvo biraš – voz.
Kajanje, isprepleteno sa strahom zbog odluke da putujem za Zagreb noćnim vozom, počelo je onog trena kad sam zakoračio na prvi stepenik vagona. To kajanje rođeni je brat onom ranijem, koje se javilo još kad sam, kao petnaestogodišnji školarac, bojažljivo dotakao zagrebački asfalt.
Međutim, naspram tog kajanja stajala je druga sila, ravna sumanutosti. Ona me jednog vrelog leta, koje je umiralo na svojoj raskošnoj i raskalašnoj paleti, kao na lomači, dovela na povocu u ovaj grad – kao što me sad iz njega, možda nepovratno, odnosi u mrak i studen.
Do sada sam na ramenu držao štap na čijem je kraju bio privezan lutalački zavežljaj prepun andromolja, a sada se bez kajanja lišavam i njega. Skidam ga s leđa i namenjujem onima koji su odbačeniji i grešniji od mene pri svom sve nesigurnijem i teturavijem hodu ka Kalvariji.
Kroz prozor svog kupea zurim na peron sa kog sam malopre ušao, strepeći da neko ne primeti moju nesigurnost i unutrašnje razdiranje. Bezbroj puta mi se desilo da spazim baš ono što izbegavam da vidim. A, kako izgleda, bez toga neću proći ni sada, jer omanji muškarac tamne puti, čije lice mi je odnekud poznato, netremice je zurio u mom pravcu, pa kad su nam se pogledi sreli i ukrstili – on se, kao osupnut, okrenuo i nestao van mog vidokruga.
Već godinama uobražavam da me neko prati, ali, osim bezbroj indicija – do nedvosmislenih dokaza nikad nisam došao. Priznajem, više iz želje da do njih ne dođem, nego zbog nesposobnosti. Uostalom, kome još manjka razloga za paranoju?
Međutim, kad neko uporno nešto uobražava – do potvrde takvog uobraženja neizostavno i dođe.
– Ako su me dosad pratili oni otud – slušam glas razuma u sebi – zašto me prate i ovi odovud?
– A što ako su ovo upravo oni odande – odgovara mu protivpitanjem razumov rođeni brat – dok su oni za koje si mislio da su otud, bili upravo ovi odavde?
Po svemu sudeći – strašljivcu u meni nikad nije dosadno!
Napolju promiče sitan sneg, ali se odmah topi po doticanju tla, ništa ne skrivajući, kao što se veruje da sneg uvek čini, već obrnuto – sve ogoljujući i lišavajući lažnog sjaja i svetlosne pozlate. Ličim na pokislu kokoš ili, bolje – gusku što besciljno gega svetom, slepljenog perja i do nelagode smanjenih gabarita, konačno zatečenu u svojoj lažnoj nadmenosti i kočopernosti.
U Zagrebu, kuda sam se uputio, trebalo bi da me čeka brat Petar. Ovde bi se za brata od strica reklo – bratić, ali ja namerno izbegavam da upotrebim taj deminutiv kako dodatno ne bih pojačavao i naglašavao tanak končić koji nas još drži u izvesnoj vezi ili odnosu.
Polazim na ovaj put sa zebnjom da li u obojici još postoji bratska esencija dovoljno jaka da premosti tolike godine neviđanja i obostranog ćutanja. Muči me i to hoće li se taj moj dojučerašnji, predratni brat, u poslednjem trenutku predomisliti i, pre nego što se voz (tada već – vlak) zaustavi na Zapadnom kolodvoru, udaljiti i izbeći naše sretanje.
Ako me dočeka – da li ćemo se bratski zagrliti i izljubiti (neoprezno triput ili obazrivo dvaput?), kao da smo se videli pre nekoliko meseci, ili ćemo se samo hladno rukovati kao površni ali učtivi znanci?
Mnogo toga se isprečilo između nas. Nisu to samo ova „famozna“ četiristo četrdeset dva kilometra između Beograda i Zagreba – nego državna granica, desetak godina neviđenja i odsustva bilo kakve komunikacije. Konačno, između nas se uzdiže i rat kao golemi polip, kao kancer koji se matematičkom progresijom širi i guta i ono malo preostalog zdravog tkiva, čak i sada, pet godina po njegovom zvaničnom završetku.
Između nas su se isprečili i svi nesporazumi Srba i Srba, Srba i Srbijanaca, Srba i Hrvata, Hrvata i Hrvata, Hrvata i Hrvaćana koji su postali, uprkos svim otporima, i naši lični nesporazumi. Sve je teže naći ono što nas spaja i što nam je zajedničko; kao da je i ono skriveno u onom što nas deli i razdvaja. Daleko na horizontu, od nas su se udaljili naši mrtvi očevi, rođena braća, nekoliko mutnih zajedničkih uspomena na detinjstvo i – ništa, gotovo ništa.
Tom ništa namerno pridodajem gotovo – nagoveštavajući njom nadu da i u ničem možda nije sve prazno i nepopravljivo, da ostavim mogućnost da među nama još ima nečeg, makar mu ne znao oblik ni smisao.
Šta nas to još spaja, sem krvi naših očeva, i da li nam je ta veza dovoljna?
Da li nas ista krv više sputava i udaljava, nego što nas zove i zbližava?
U našem narodu ustalila se predrasuda kako je „čin bratotvorenija“ ili „od nebrata – brata praviti“ veći izazov od normalne komunikacije između ljudi, pa i među braćom, preteći da postane nacionalna odlika i vrlina. Jer, bože moj, pobornici nacionalnog patosa smatraju da je spiritualno veće od krvnog srodstva. Ili nas upravo naši očevi dodatno razdvajaju i udaljavaju jednog od drugog?
Uostalom, šta je krv? Pogotovo ona dobijena transfuzijom, savremenijim oblikom bratimljenja?
Novi lepak među nama – potomaka onih kukavnih Jakšića iz narodne pesme – mogao bi da bude samo ovaj sudski poziv za ostavinsku raspravu koji nosim u unutrašnjem džepu sakoa. Predmet te rasprave je, ni manje ni više, nego naša rodna kuća, brvnara naših očeva i dedova, u kojoj se nalazi i soba gde smo se obojica rodili i iz koje smo po prvoj ukazanoj prilici odmaglili, glavom bez obzira i srcem bez kajanja.
Još je legendarni prota Begović, pisac Života Srba graničara, zapazio verovanje među našim svetom koje kaže da kad braća podele svoju kuću – prestaju da to budu, te postaju obični „rođaci“. Mi smo, kako izgleda, bili rođaci i pre nego što je došao red da podelimo rodni dom.
Odviše sam nagrižen sumnjom da bih poverovao kako ćemo, nakon što rodnu kuću i sudski rasparčamo, važeću logiku kršiti do kraja, postajući ponovo braća, rođeniji od najrođenijih.
Nalik sam neuspeloj replici Filipa Latinovicza, koji se, onomad, posle onoliko godina, kao odbačena krpa, vraćao u Zagreb, prizivajući ostatke sentimentalnih uspomena koje ga još vežu za zgrade i ljude, odbacujući svoj rodni grad jednako kao što je i on njega, samim rođenjem, izgnao i odbacio.
Filip u svom prezimenu ima to kompromitujuće cz, koje svako izgovara kako mu je volja, ne znajući koliko su mu ta dva slova pričinjavala nelagodnosti u školskim danima, kao što je meni ovo kotrljajuće r navlačilo na grbaču podsmeh i zadirkivanja školskih „drugova“, primoravajući me na ćutanje i onda kad mi se govorilo, kad sam imao šta da kažem.
Za razliku od Filipa, ne mogu reći da se odnekud vraćam, kao što ne znam ni kuda sam se zaputio. Već odavno samo odlazim i jednako nikud ne stižem. Putnik sam bez polazišta i odredišta. Na proputovanju kroz život, koji i nije ništa drugo do, takođe, jedno proputovanje, prozor sa kojeg sam, na čas, zablesnut nebeskom vatrenom kočijom kao blicom foto-aparata, da bih ponovo utonuo u mrak, još gušći od onog u kome sam bio pre ovog kratkotrajnog obasjanja.
A da bih video brata, potrebno je da ova čelična neman pređe provaliju između Beograda i Zagreba, između Srbije i Hrvatske. Tu bezdanku među Srbima i Hrvatima dugu sedam sati vožnje, a duboku na hiljade iskopanih grobova za one koji su pali za jedne, odnosno druge, protiv drugih, a za prve; za druge, a protiv prvih. Valja je pregacati, uprkos tome što tu provaliju i noćas, s obe strane, na hiljade ljudi proširuju i produbljuju samim tim što ništa ne čine da ona bude uža i plića. Svojim prelaskom priložiću grumen zemlje u njeno grotlo (kao što se baca na sanduk umrloga), usporavajući njeno dubljenje, kad sam već nemoćan da ga zaustavim i jamu zatrpam.
Treba da pregazim Savu koja sa Dunavom predstavlja mutno sećanje i tričavi ostatak monumentalnosti bivšeg Panonskog mora. Valja premostiti njegovo dno kojim sada teče talog Evrope i Balkana, postajući kloaka jedne civilizacije koja se nalazi u večnoj dilemi – da li se rađa ili umire, pošto jedino što iz sebe ispušta jesu sluz i krv, prljavština i izmet.
Posle dugog zvižduka otpravnika vozova, lokomotiva je cimnula čitavu kompoziciju, a glave putnika, koje sam tek sad registrovao u svom kupeu, zajedno sa mojom, složno su se trgle unazad, u suprotnom smeru od kretanja voza, kao da su sve do jedne privezane za isti konopac koji neko nevidljiv povlači iza kulisa. Otiskujem se sa avalske hridine u nemirno more ništavila, bez nade da će mi struje i vetrovi biti naklonjeni.
Čak ni toliko da moje utopljeničko telo izbace na neki sprud, podno Medvednice.
U Panonsko sam more ušao stidljivo, poput bojažljivog suvozemca, na način kako to rade stopostotni neplivači, napola već udavljeni od samog dodira gustog panonskog fluida. Nije to bio strelovit odskok od obale, izvijanje tela u vazduhu i elegantno, jedva čujno ulaženje u morski beskraj i skladno stapanje sa njim. Ne, pre je to pokret nekoga ko bi hteo da postoji, a da ostane neprimećen, kako na kopnu sa koga se ostiskuje, tako i u ništavilu u koje uranja.
Voz prilazi čeličnom mostu na Savi, bez zaleta, gotovo pomiren da će završiti na masnom dnu reke. Nije li isuviše mračno da bih ovoj kompoziciji video parnjakinju u Savi koja naglavačke klizi po rečnoj površini, bešumno, kao anakonda?
Ne, nije! Upravo nastupa trenutak kad se crni labud (na čijim leđima sedim) gnezdi u svom nevidljivom odrazu, neosetljiv na vodu koja, naizgled nehajno, ispod njega vreba, kao ni na Haruna, prerušenog u beskućnika koji tik do osvetljenog mosta, na obali, sedi nepomično na dnu prevrnutog čamca i bulji u mrak.
Оставите одговор