ĆUTANJA IZ GORE

Ћ

(Iz Epiloga, koji je na početku)

Kraj ove priče seže, kako je i red, na sam izvor pamćenja, gdje su uskrsnuća obilježavala vijekove, rođenja i smrti – godine, dani i noći – bježanije, a sati i minuti – ridanje bolesnih i zapomaganje umirućih. Kraj priče je neuhvatljiv, a otuda i patetičan, kao i njen početak.

Sve, dakle, počinje – uskrsnućem, a ne rođenjem, kako se uvriježilo, jer sve što uskrsava zapravo nikad i ni je rođeno, već neprestano traje, mijenjajući obličja i mjesta objave, kao i načine na koji se ukazuje smrtnicima. Tako uskrsnuće ostaje jedini dokaz nezadovoljstva postojećim znanjem, stanjem i oblikom.

Ja, Lešo Dijaković, od naroda prozvan prorokom, dakle – čovjekom slijepim za sadašnjost a prozorljivim za sve ono što nas čeka – srećnik ili nesrećnik kojem je ukazana čast (presuda) da bude svjedokom i tumačem jednog od najvećih uskrsnuća.

Sa tim uskrsnućem – uskrsnuo sam i sâm, pa da tu čast ili kaznu dijelim sa svime što riječima pomenem i mišlju dotaknem.

Nažalost, nije riječ o Hristovom uskrsnuću, jer bi o njemu svako svjedočenje bilo izlišno. Riječ je o – uskrsnuću Knjige. U svom neoprostivo dugom životu sretao sam mudrace koji su vjerovali da je Knjiga drugo ime Hristovo, ali i one druge, koji su propovijedali da je Knjiga najveća prepreka Hristovog povratka.

Davao sam za pravo i jednima i drugima, u zavisnosti od ubjedljivosti iznesenih dokaza i sugestivnosti njihovih riječi, ne znajući da ću jednog dana i sâm biti u sličnoj ulozi.

Uzaludna će biti povjerena čast ili udijeljeno prokletstvo da mi se ukaže Knjiga, ukoliko ne budem umio da riječima smekšam sumnjičave a ćutanjem pridobijem ravnodušne.

Beseda sa dodele nagrade „Meša Selimović“, 15. marta 2017.

O RATU IZMEĐU SEĆANJA I ZABORAVA

„Nisam znao u kakvom zvjerinjaku živimo.“
Tvrđava

Već u prvim rečenicama Tvrđave Mešin junak Ahmet Šabo smatra da „ne vrijedi pričati o strašnom ubijanju, o ljudskom strahu, o zvjerstvima i jednih i drugih, ne bi trebalo ni pamtiti, ni žaliti, ni slaviti. Najbolje je zaboraviti, da umre ljudsko sjećanje na sve što je ružno, i da djeca ne pjevaju pjesme o osveti“. Ali, kako se romaneskna pređa odmotava, mi vidimo da je to pusti sanak svakog povratnika iz „tog čuda što se zove rat“. Tako će se hoćinska katastrofa i deset stradalih drugova u dnjestarskim ritovima vraćati glavnom junaku neprestano, dolaziće nezvani u sećanje, kao napast i mora što nastavlja da guši, da bez prestanka truje i progoni, godinama.
Isto tako, opisujući stradanje jednog drugog povratnika, od Meše saznajemo da zavičaj nije uvek ponos, već i – nesreća.
Tako sam i sam godinama okapao nad svojim umirućim zavičajem, tražeći odgonetku, objašnjenje, razlog, utehu, ne zadovoljavajući se pukim mirenjem i sleganjem ramenima. I nisam našao ništa što bi me umirilo. A ono što sam iskopao u sebi, nije mi donelo drugačije saznanje od onog Mešinog, po kojem „živimo u tvrđavama, ličnim, grupnim, nacionalnim, državnim i mrzimo se, prijetimo jedni drugima i ubijamo se s vremena na vrijeme, prenoseći mržnju potomcima“.
Čak i nakon ove spisateljske avanture, ostao sam uveren da ne treba zaboravljati, jer je zaborav gnezdo iz kojeg će se rađati novi nesporazumi i nove himere. Ne treba zaboravljati ni zbog toga što time ubijamo i ono vredno spomena, makar to bila priča, pesma, neobična slika, požrtvovanost, posvećenost ili hrabrost nekog pojedinca. Ako je sve prognano – nije i ne sme da bude zatrveno sećanje na prognani svet!
Nije mi bila namera da trgujem jeftinim sentimentima koje dodeljujemo imenovanim žrtvama, niti da se naprežem u pokušajima da razumem bezumlje, ma sa čije strane dolazilo. Najveća ambicija mi je bila da isključivo književnim sredstvima, bar na tren džarnem u nečistu savest, moju i vašu, našu i njihovu. Nisam padao u iskušenje da se uzoholim i poverujem kako se samo literaturom može sačuvati sećanje na jedno vreme, na ljude i krajeve u kojima su vekovima živeli. Uprkos tome što sam nadmenom tonu novozavetnih Besjeda sa gore pretpostavio mnogostrukost i nepretencioznost Ćutanja iz njene utrobe.
Tražio sam istinu o našem udesu, a kad kažem – „našem“ – mislim na sve aktere koji baštine tragediju. Da, „našom“ – uprkos tome što neki od nas ne znaju ili ne žele da priznaju kako je tragedija i njihova, bez obzira da li je nazivaju pobedom ili porazom.
I pokušao sam ono što svi posvećeni pisci ovog sveta nastoje. Tu mi je opet bio Meša od pomoći, jer je težio da na materijalu koji poznaje „izgradi opštiju misao o čovjeku, o životu, o svemu onom što može biti blisko čovjeku iz naših krajeva, ali možda i iz drugih krajeva svijeta“.
Zato sam nastojao da sa ovoliko prosedea konstruišem stvarnost koju će razumeti i neko ko do kraja nije upućen u temu, dakle – o delu bilo kog naroda sa granice, bilo gde na svetu, nad čijom se grbačom vode ratovi, trguje teritorijama, imovinom i životima, gde se brišu stare i iscrtavaju nove granice. Vidljivo je i to da se nisam bavio imenovanjem suprotstavljenih strana. Verujem da se one mogu zvati bilo kako, nezavisno od vremena i meridijana na kojima se sukobljavaju. Bio bih spokojniji ukoliko bi čitalac prepoznao da sadržajima svojih proza pokušavam da podarim univerzalan karakter i značenje, stalno vodeći računa da nijednog trenutka ne poletim previsoko, da se ne odvojim od rodnog tla.
Tražio sam, dakle, istinu od mrtvih, jer živi još nisu spremni da je sagledaju i vide u njoj i deo svog nemara, neznanja i krivice. Živi se radije kriju iza svoje ozlojeđenosti i žuči, a ponajviše iza svog licemerja.
O, koliko nas ima na ovom svetu koji spokojno živimo bez istine; spokojni, baš zato što je ne tražimo!
Zaronio sam u predanje, u mutne virove pisanog i usmenog nasleđa kako bih sa čitaocem podelio stid pred lepotom uništenog sveta, ali i da bih mu bar predočio obilje paradoksa na kojima je taj isti svet sagrađen, a otuda nagovestio i neke od mogućih razloga stradanja.
Možda će se čitaocu učiniti da je preobražaj kamena u knjigu tek jedna od preuzetih Borhesovih maštarija. Međutim, motiv sam našao u narodnoj tradiciji upravo tog prognanog dela naroda, objašnjavajući otkud mom junaku – Leši Dijakoviću – proročki dar. Dakle, postoji i takva slika, uprkos opštem mestu o prekoj naravi i ratničkoj tradiciji toga sveta – knjiga je bila ravna čudu, u hrišćanskom značenju!
Zato sam ovom knjigom, na koju je za trenutak pala svetlost autoriteta Meše Selimovića, pokušao da zaronim dublje u istoriju naših međusobica, koristeći sve do čega sam mogao da dođem: od arheoloških naslaga i njihovih interpretacija, preko istorijskih i pseudoistorijskih tumačenja, verovanja i predrasuda, uzajamnih negacija do idiličnih romantičarskih slika o prohujaloj slavi i herojstvu.
U mom spisateljskom fokusu, nacionalne ili etničke suprotnosti su predmeti književnog poigravanja, ne bih li u krajnjoj instanci, barem na simboličkoj ravni, otupio njihove otrovne strelice, razdro im mrtvo-ozbiljne ubilačke maske, a time i umanjio pogubnost njihove destrukcije.
I na samom kraju, što ne znači da je najmanje važno, želeo bih da se zahvalim mom drugom zavičaju – Kragujevcu – koji mi je pomogao da se pridignem od gubitka onog prvog i pružio mi šansu da uzvratim dobrim kroz sve ono što sam radio i radim.
Hvala osnivačima nagrade i kompaniji „Novosti“ koja iza nje stoji, hvala vama koji ste ovde, a najviše hvala kritičarima koji su podarili svoj glas mojoj knjizi i pružili mi retko zadovoljstvo i utisak da spisateljski napor ipak ima smisla.
Svi pisci ovog sveta, zajedno sa svojim čitaocima, stoje u međuprostoru koji deli Sećanje od Zaborava. Uprkos tome što znaju da je Zaborav nadmoćnija strana u tom ratu – ni jedni ni drugi se neće predati bez borbe.
Zato se sećajmo, makar ono bilo – sećanje na zaborav!

U Beogradu, 15. marta 2017.

O romanu „Ćutanja iz Gore“

Adrijana Cvetanović / Fantazmagorija o nama.- [U] Mons Aureus, br. 54 (2016), str. 93-96.


Adrijana Cvetanović
FANTAZMAGORIJA O NAMA

Petoknjižje koje čine Molski akordi, Ataka na Itaku, Trezvenjaci na pijanoj lađi i Po(v)ratnički rekvijem Mirko Demić upotpunjava svojim  novim romanom Ćutanja iz gore. U svojevrsnoj fantazmogoriji čiji je glavni junak Petrova gora autor kroz dijaloge prvih ljudi, Adame i Adama, koji otkrivaju karaketr odbačenog koji jedino sanja da postane dovoljno ohol i odbaci onog koji ga je odbacio, neuporedivim i razornim prezirom odbačenog,  nikoga i ničega sa onim ko je neko i nešto, kroz koji se pak otkriva defetističko osećanje jedinke koja je u savremenom svetu pokušala da promoviše pomirenje i razumevanje, a spoznala da je apsolutni poraz, ostavljena da pati od viška razumevanja za sve, kako za istomišljenike tako i za one sa čijim se stavovima nikad nije slagala, te patrijarhove glave i trupa, braće po materi i braće po ćaći ispunjava iskonsku dužnost umetnika. Pred svakim umetnikom stoji jedan zadatak- prodreti u suštinu značenja pojava koje su istovremeno arhaične i aktuelne, savremene i svevremene. U Ćutanjima iz gore nema tradicionalne motivacije, pripovedanje oscilira između objektivnog i subjektivnog, dok se narativni identitet formira kao ishod tumačenja pripovesti i čitanja, ukrštanjem čitaočevog i sveta teksta. Naracija je nelinearna, ali samo pripovedanje ima antropološko svojstvo, što nadilazi sve formalne odlike svakog teksta. Umetničkom konkretizacijom Demić nas upoznaje sa likovima koje prepoznajemo i u svom okruženju i svom čitalačkom iskustvu, a kojima je zajednička crta tragičnost združena sa groteskom.

Piščevo ja konvergira se u proroka koji je čovjek slijep za sadašnjost a prozorljiv za sve ono što nas čeka i koji ne govori o onome što ga opseda kao o pojedinačnom fenomenu, veća kao prorok koji u njemu otkriva opšte, dublji i stvarni odraz savremene krize. Profetski glas tako već na prvim stranicama Ćutanja iz gore poručuje da sve tajne svemira mogu da se sažmu u jednu rečenicu- apokalipsa se dogodila.

Prihvatimo li da je tematska okosnica Demićevog pripovedanja u ovom romanu demografska katastrofa koja je zadesila srpski nacion videćemo da on sve vreme na umu ima osećanje istoričnosti koje ga kao čoveka prisiljava da piše ne samo sa svešću o svojoj generaciji u vlastitoj koži, već sa mišlju da i ukupan korpus literature njegove nacije ima simultanu egzistenciju. Upravo to osećanje istoričnosti, koje je i osećanje bezvremenog i osećanje prolaznog,  Demića kao pripovedača čini tradicionalnim. Uvek aktuelna tema animoziteta na nivou nacije ili društva kao takvog za Petrovu goru, za koju se kaže da je neuspeli simbol pomirenja, povod je reosmišljavanja temelja sveta kakav je postao danas.

Demić pak vešto zaobilazi društveni angažman u svom pripovedanju, svestan da odgovarao on ili ne aktuelnim tokovima političke ili ideološki napredne misli u aktuelnom trenutku , ma u kojoj formi saopšten, angažman nije deo umetnosti. Otud tanka nit politike ili kritike društva koju pronalazimo u pojedinim dijalozima u romanu nisu deo piščevog socijalnog bunta, već zabrinutost nad sudbinom društva sačinjenom od pojedinaca čiji karakteri, koji su sartrovski izabrani ishodi, odlučuju o nama. Pokušavajući da se u dijalozima koje vode njegovi nekonvencionalni junaci apostrofiraju humanistički stavovi Demić kao da piše roman sa tezom. Onaj koji je doživeo da se protiv njega okrenu njegovi glasači, da najviše postrada onaj deo naroda čiji je čitavog političkog života bio predstavnik i dosledni  branitelj, koji na kraju balade postane tvrdoglav zaštitnik onoga što je nekad osporavao, pravdajući se takozvanim novim okolnostima, sinegdohijski je prikaz našeg savremenika, onih koji odlučuju, a čiji karakter je zbir pogrešno donesenih odluka i činova koji nisu za ponos. Umetnikčkim uobličavanjem takvog pojedinca te konkretizacijom ideje koju otelovljuje Demić pripoveda o dubinama ljudske duše, večitom traženju bez ishoda. Iz reči Braće po materi saznajemo šta je to selo i kako ono opstaje u pojedincu koji od njega pokondireno beži kao trajna veza sa podzemnim silama, koja opominje da je seljak izdanak stoletnog zlopaćenja, u kome je sabijena čuvena šutnja, dok Braća po ćaći odgovaraju da je selo ono što od rođenja guši, ono od čega se beži. Taj koji želi da pogospodi seljaka kako bi mogao da vidi novog sebe u ogledalu na kraju postaje onaj koji više ne može da razume sopstvene potrebe, ali zato upoznaje lažno svedočenje, ideale, izneverena očekivanja, progonstvo, postajući melanholični otpadnik, naš savremenik.

U eri kada se posebno u redovima mladih, pogođenim anarhijom duha,  vulgarizuju ideje, ili se usvajaju njihove negativne strane, kada su u iako u društvu pojedinci pogođeni samoćom uloga književnosti je i da pronađe korene takovog stanja. Demić preispituje instituciju kao takvu. U revolucionarnim lomovima koji istina jesu neizbežni, ali koji ništa ne tvore, već stvaraju nov način života, evidentno bezočan u svojoj samodovoljnosti stradaju istinske ideje. Kao jedan od krivaca navodi se institucija, konkretno crkve. Lik Pavla, koji u Demićevom oblikovanju postaje groteskno- apsurdna figura čije reči od proročkih postaju puko brbljanje, otkriće da upravo crkvena mašinerija kastrira u nama i vjeru i razum. Krajnja konsekvenca svakog vjerovanja je jeres, koja je u stvari posljednji plamen vjere. Molitva je razbibriga, traćenje vremena u čekanju onog što će se desiti ili onog što će izostati.

Demić minuciozno ukazuje i na još jednu pošast društva, ne samo savremenog. Naime, iako svakodnevno čitamo, pišemo, raspravljamo na temu sudbine čoveka i krize humaniteta svedoci smo  bestijalne surovosti čoveka prema čoveku. Posebno na trusnim balkanskim područjima, postoje predjeli predodređeni da se zbog njih ratuje, predjeli koji svojom konfiguracijom i rječnim tokovima svojim vodenim i kopnenim raskrsnicama podrazumijevaju granične karaule, rat je razotkrio laž civilizacije. Ono što je još strašnije je to što i nakon rata čovek ostaje mobilisan, jer je rat vaspitao nasilnike. Pokrov civiliziacije od sukoba načinio je borbu za slobodu, nacionalnu ideju. Nacionalizam gotovo idolopoklonički preobražava naciju u vrhovnu i apsolutnu vrednost, a čovek podjarmljeno postaje materijal istorije koja će tek biti ispisana. Bespomoćno batrganje malog čoveka u moru velikih ideja i pokreta i Demić potcrtava, formulišući tako i osnovnu ideju svog dela, te opsesiju koja ga i navodi na stvaranje malo šta čovjek na ovom svijetu bira. Uglavom ga biraju. Nepoznato je i čijim ciljevima služi. Čovječanstvo uvijek žrtvuje čovjeka.

Ostaje pitanje da li je Demićev junak ili Demić kao stvaralac, Ja koje ostaje izvan stranica njegovog romana rascepljen, određen sudbinom istorijskog trenutka u kojem živi, duhom vremena, zakonima društva ili je poražen saznajnom nemoći. U samo pripovedanje utkana je na mnogim nivoima Sartrova filozofska misao, a posebno pitanje da li je ljudska stvarnost po prirodi nesrećna svest bez ikakve mogućnosti da savlada svoje nesrećno stanje!?

Realistički postupak za Demića kao pripovedača nije primat. Stvaranje je proširivanje samoga pojma realnosti, stvarnosti koja obuhvata i suvisle i nesuvisle postupke. Njegov roman ne zahteva upućenog čitaoca koji će razotkrivati palimpseste ili mreže hronotopa, već tumača u čijim rukama ostavlja reči svog proroštva.

Večernje novosti, Beograd

ПОЛИТИКА МЕ ЈЕ ПРВО ПРОГНАЛА ИЗ ЗАВИЧАЈА (редакцијски наслов)novosti_i

Koja je od nesigurnosti koje ste pominjali, govoreći o Meši (i sebi), najpogubnija: sumnja u sopstvene snage i sebe, sumnja u jezik, u reči i njihovu moć tumačenja, nesigurnost u ljude, ideologije, države, vlast?

Pišući u jednom eseju o Meši pre šest-sedam godina pokušao sam da pokažem koliko je njemu nesigurnost, kao i svima nama, bila sputavajući faktor koji ga je pratio kroz život, naročito na početku spisateljskog puta. Sve do momenta kada je intuitivno shvatio da je nesigurnost jedna od njegovih uporišnih tačaka, sve dok nije zagrebao u samu njenu suštinu. NJegova najuspelija dela svedoče o nesigurnosti kao pokretačkoj sili, preduslovu svakom stvaranju; spisateljskom –pogotovo.Nesigurnost je ključno osećanje njegovih junaka, a sumnja – misao vodilja. Sumnja je u isti mah lekovita i opasna „igračka“ u rukama svakog od nas. Opasna, jer rađa nove sumnje, u nedogled, lišavajući nas svake vere, a time i nade. Uveren sam da bez nade nema humaniteta, a bez njega ni budućnosti ove civilizacije. Lekovita je, jer isključuje slepu veru u svaki autoritet, navodeći čoveka na budnost i oprez, ne dozvoljavajući mu da bude ophrvan luksuzom površnosti i povodljivosti.

– U svom petoknjižju tematizujete sudbinu Srba iz Hrvatske, složene hrvatsko-srpske odnose, vazda interesantne kako ovde, tako i „tamo“. Nije li to pomalo nezahvalna tema i smatrate li da bi vas bavljenje njom (npr. sad kad ste se sticajem okolnosti našli u središtu medijske pažnje) moglo na neki način „svrstati“, „odrediti“ (što se prečesto desi i bez piščeve želje a gotovo uvek od strane onih koji rečene knjige ne pročitaju)?

Literatura kojoj težim ne kalkuliše ni jednog trenutka. Ne gledam u kalendare, ne obeležavam jubileje, ne obazirem se za takozvane naloge tržišta. Vođen sam unutrašnjim impulsima i savešću, ukoliko ta reč nije deplasirana u našem vremenu. Ne brinite, hteo ja ili ne, umiljavao se, dodvoravao se ili ne – već su me smestili u odgovarajuće rubrike. Kako oni „tamo“, tako i oni „ovde“. Valjda je lakše kad mi dodele etikete i ubace u unapred spremljen pretinac ili fioku, kad povuku granice i okolče prostor u kojem mi dozvoljavaju da se krećem. Ako mi dozvoljavaju. Jednima sam suviše nacionalan, pošto pripadam „tankom, ranjivom sloju inteligencije ‘ruralne Hrvatske’“, koji se „groteskono igrao samostalne države“, drugima sve to zaudara na izdaju, trećima je moje pisanje anahrono, četvrtima sam krležijanac, a po petima, čak, restauriram jugoslovenstvo… Sveznadarima je teško ugoditi, uprkos tome što je literatura izgubila bilo kakvu važnost za takozvanog običnog čoveka.

– U vezi sa prethodnim pitanjem, ima li mesta književnosti u politici, politici u književnosti, piscima u dnevnoj politici? Koja je funkcija književnosti danas?

I književnost je politika. I ona ima ambiciju da utiče na ljude, a time i da vlada. Ona prava, podstiče čoveka da misli svojom glavom, da bude kritičan i prema sebi i drugima, kao i prema društvu u kojem živi. Meni se najviše dopada kada je politika predmet književnosti. Jedino je književnost može svesti na pravu meru – golu manipulaciju i zlopotrebu ljudskom (ne)srećom. Osećam politiku na svojoj koži, intenzivno od 1991. g. Zbog nje danas živim u Kragujevcu, jer me je baš ona prognala iz zavičaja. Funkcija književnosti se nije promenila. Ona i dalje treba da humanizuje čoveka i učini ga boljim, odnosno – manje zlim. Uprkos svojim malim snagama i minornom uticaju.

– Da li je zaključivanje petoknjižja „zaključilo“ i vaš odnos sa zavičajem i promišljanja o njemu, ali i o egzilu? Da li ćete se nakon ovoga okrenuti novim temama ili ipak imate još toga da ispričate na ove teme?

Mislim da jeste. Deset godina je proteklo u intenzivnom bavljenju tom bolnom temom. Treba u svemu imati meru, pa i u robovanju zavičaju. Iscrpio sam svoju, možda pretencioznu potrebu da „neke stvari kažem na drugačiji način“,da osvetlim temu o kojoj se ćuti ili izbegava da se priča. Nisam „pevao“ o moralnim pobedama, već o porazu, velikom porazu svoje i prethodnih generacija. Već se uveliko bavim drugim i drugačijim temama,drugim junacima i vremenima – i unapred im se radujem.

– Kako se vi, kao pisac, neko ko živi „od reči“, osećate u novoj sredini, novom narečju?

U Srbiju sam došao rano,kao petnestogodišnjak, i ostao šest godina. Pa otišao. Ova jezička varijanta mi nije strana. Moje prisilno iseljenje iz Hrvatske nije me dovelo u nepoznat svet. Smatram da je korišćenje obe jezičke varijante prednost, nikako hendikep. U pisanju – pogotovo.

Romani su ispisani tamošnjim dijalektom, ali najavljujete da ćete od sada preći na ekavicu? Da li je narečje u ovom slučaju određeno i temom nekog dela, i prostorom kojim se ono bavi, ili na kom nastaje?

Ijekavicu ne smatram dijalektom, već varijantom srpskog jezika. Ovde živim preko dvadeset godina. Nove teme i životno iskustvo traže novi i drugačiji izraz, novi jezički pristup. I neće mi to biti prvina. Nekoliko knjiga pre ovog petoknjižja napisano je ekavicom. Obe varijante smatram svojima; koristiću ih relaksirnao, od prilike do prilike, onako kao nalaže kontekst.

– Da li je ćutanje odista zamenilo govor, ikada? U čemu je moć ćutanja? A govora?

I ćutanje može biti rečito, bogato značenjima, ali u ćutanju nije rešenje. Ni uteha. U ovoj knjizi dao sam priliku mrtvima da progovore, pošto od živih retko kad možemo da čujemo nešto mudro. A kako će mrtvi da se obraćaju živima – nego ćutanjem. Uostalom, ćutimo li dok čitamo?

– Kakva je ta Petrova Gora, „glavna ličnost“ romana, kojoj kroz svoje pripovesti pripisujete bezbrojna značenja? Kakva je bila, kakva je sad?

Petrova gora je u mojoj percepciji mitska planina. U njenoj utrobi se kriju vremenski, arheološki i metafizički slojevi ljudskog postojanja. Kao i na površini. Mnogi žele da osvoje Goru, potčine je i prisvoje. Zbog nje se konfrontira, na njoj se rađa i gine, u njoj se sahranjuje. Ona je divovski grob; po jednima – kraljev, po drugima – kaluđerov. Petrova gora je predmet i mesto sporenja. Dakle – paradoks po sebi. I zato je večna i neosvojiva, dok pretendenti na nju dolaze da umru i nestanu.

– Dosledno se držite izuzetno istančanog jezika, u vremenu kada se on i u književonosti svodi na fukciju najnužnije komunikacije, saopštavanja priče ili činjenica. Mislite li da možda na taj način sužavate svoju čitalačku publiku – ili je samo, namerno i svesno, „probirate“, tragajući za onima koji mogu i žele da čuju ono što saopštavate?

Možda je moje shvatanje književnosti zastarelo jer smatram da se umetnički tekst treba razlikovati od publicistike, osim ako ga karikira. Nastojim da moj iskaz bude komprimovan i precizan. Moje se knjige ne „čitaju u jednom dahu“ i ne koriste se „za lakši san“. Pre će biti da su namenjene najupornijma i onima koji od književnosti traže više od opuštanja i bežanja od surove stvarnosti. Ne patim za hiljadama čitalaca, već za odabranima. Svestan sam da je sve manje onih koji utehu traže i nalaze u literaturi. Zato se obraćam ljudima od integriteta, usamljenicima kojima je čitanje isto što i disanje.

24. februar 2017.
(razgovarala Marina Mirković)