ĆUTANJA IZ GORE

Ћ

(Iz Epiloga, koji je na početku)

Kraj ove priče seže, kako je i red, na sam izvor pamćenja, gdje su uskrsnuća obilježavala vijekove, rođenja i smrti – godine, dani i noći – bježanije, a sati i minuti – ridanje bolesnih i zapomaganje umirućih. Kraj priče je neuhvatljiv, a otuda i patetičan, kao i njen početak.

Sve, dakle, počinje – uskrsnućem, a ne rođenjem, kako se uvriježilo, jer sve što uskrsava zapravo nikad i ni je rođeno, već neprestano traje, mijenjajući obličja i mjesta objave, kao i načine na koji se ukazuje smrtnicima. Tako uskrsnuće ostaje jedini dokaz nezadovoljstva postojećim znanjem, stanjem i oblikom.

Ja, Lešo Dijaković, od naroda prozvan prorokom, dakle – čovjekom slijepim za sadašnjost a prozorljivim za sve ono što nas čeka – srećnik ili nesrećnik kojem je ukazana čast (presuda) da bude svjedokom i tumačem jednog od najvećih uskrsnuća.

Sa tim uskrsnućem – uskrsnuo sam i sâm, pa da tu čast ili kaznu dijelim sa svime što riječima pomenem i mišlju dotaknem.

Nažalost, nije riječ o Hristovom uskrsnuću, jer bi o njemu svako svjedočenje bilo izlišno. Riječ je o – uskrsnuću Knjige. U svom neoprostivo dugom životu sretao sam mudrace koji su vjerovali da je Knjiga drugo ime Hristovo, ali i one druge, koji su propovijedali da je Knjiga najveća prepreka Hristovog povratka.

Davao sam za pravo i jednima i drugima, u zavisnosti od ubjedljivosti iznesenih dokaza i sugestivnosti njihovih riječi, ne znajući da ću jednog dana i sâm biti u sličnoj ulozi.

Uzaludna će biti povjerena čast ili udijeljeno prokletstvo da mi se ukaže Knjiga, ukoliko ne budem umio da riječima smekšam sumnjičave a ćutanjem pridobijem ravnodušne.

ПОСTМOДЕРНА ЈЕ БИЛА КОРИСНО ИСКУСТВО (Разговор са Мирком Демићем)

Да бисмо Вас боље упознали, разговор можемо почети причом о Вашем детињству, па све до Ваших казивања да су Вам родитељи тамо а део фамилије у Загребу.

Рођен сам на селу и у њему живео до своје петанесте године. У недоумици слежем раменима кад ме неко пита да ли сам имао безбрижно детињство. Није било безбрижно ни бајковито. Подразумевало је игру и забаву, али уз обавезе у кући и око ње. Фудбал и стрипови су испуњавали моје слободно време, што за једног одликаша и није бог зна шта.
Средином 1998, након двоипогодишњег  избегличког избивања из завичаја, моји родитељи су се вратили у наше тешко девастирано село, где су многи повратници у међувремену помрли. На мој наговор прешли су у Србију 2014. године и од тада живе надомак Крагујевца. Од очевих најближих рођака у Загребу, у животу је само стриц. Са њиховим потомцима се све ређе чујем и још ређе срећем.

Ваша прва књига „Јабуке Хесперида“, писана је, условно речено, под утицајем постмодернизма, зар не?

Моје одрастање и стасавање одвијало се у периоду кад је део наше књижевности био под великим утицајем постмодернизма. Са ове временске дистанце, на своју прву књигу гледам као на каталог младалачких читалачких страсти и опсесивних тема које ме не напуштају ни данас. Али, за разлику од неких колега, не стидим се тог утицаја, поготово не књижевних поступака које је постмодерна учинила легитимним.

Поводом књиге „Сламка у носу“, реците нам: „како неки текст чита историју и како себе укључује у историју” о чему је писала и Мила Стефановић.

Та је књига писана у избеглиштву. Гледам је као покушај да се спасем од самоубилачких идеја које су ми се „нудиле“ у том понижавајућем положају. Био је то амбициозан покушај да се сажме биографија Наполеона Бонапарте, која је већ исписана кроз четрдесет хиљада књига, а да истовремено на ироничан начин буде и лична. Покушао сам да о најчувенијем победнику пишем из позиције пораженог и пониженог војника. Веома ми је драга та књига и привидна лакоћа са којом је написана.

На почетку романа „Ћилибар, мед, оскоруша“, записали сте „Данашња књижевност није ништа друго до дизајн споменика Крађи. Оспоравање духовног власништва постало је једино могуће занимање, а мајсторство у преузимању врхунац уметности.“ Можете ли појаснити, проширити ову занимљиву тезу?

Она се може читати у више кључева, а један од њих је и опроштај од поменуте постмодерне и њених доминантних поступака, пошто је исписана у једној од мојих најинтимнијих и мени најдражих  књига. Међутим, не бих волео да се ово тумачи као одрицање, јер та књига као маску користи великог и несрећног пољског приповедача Бруна Шулца и његову интимну преписку. Можда изричем светогрђе, постмодерна је (пошто је данас у моди да се сваки књижевни полетарац с презрењем огради од ње), бар у мом случају, била корисно искуство.

Ко је Јежи Фицовски или Бруно Шулц?

Јежи Фицовски (1924-2006) је пољски писац и књижевни историчар који је неколико деценија скупљао све што је преостало од Бруна Шулца (рукописе, цртеже, писма, сведочанства и др), дакле упућен у пишчеву судбину и као такав идеалан лик у роману који ће бранити лик и дело писца од писца фикције, попут мене.

Ако кажете да је читав свет обремењен добром и злом, да ли, као што пишете, захваљујући нечијој вери, и да вера одржава живот литератури?

Да би ми књижевност нешто значила у животу било је неопоходно да верујем како ми она нуди оно што друге уметности својим изражајним средствима не могу. Дакле, без узајамне вере, тајно створеног савеза између писаца и читалаца књижевност не постоји, односно нема смисла.

А да ли је писање несрећа, бесмислени „и исцрпљујући аргат. А да се ни за читање не може рећи ништа утешније“?

Јесте и то. У њој се тражи утеха и тек понекад налази, али и кад се нађе, она тражи обнову, рекреирање. Књижевност је и несрећа када се у њу залута, заборављајући  на њену улогу и могућности. Толико има људи који товаре на њена нејака плећа терет који она не може понети. А тек колико има оних који од ње очекују дефинитивне одговоре и савете за лепше живљење? Нема озбиљног писаца који се не сусреће са питањем смисла оног што ради. Писање је више од задовољства. Оно се писањем настоји досегнути, али се зато пише само из немира и запитаности, само из жеље да се овај свет (а самим тим и аутор) (само)разуме и учини бољим.

Жељко Милановић је поводом романа „Слуге хировитог лучоноше“, рекао: „У роману, новинар Јован Канела истражује живот Милована Пантовића Гандија… али и пише репортажу о малверзацијама српских локалних команданата током рата у Хрватској.“  Да ли се у овом роману налазе зачеци Ваших основних тема у романима који ће уследити? (Кораци, 1-3, 2016).

Могло би се тако рећи. Новинар Јован Канела је новинар-избеглица којег занима један локални, крагујевачки новинар, необичне судбине. Кроз Гандијеве неспоразуме са својом средином и временом Канела покушава да разуме законитости заједничке професије  и времена у којем живи. Уосталом, у већини мојих проза провлаче се наговештаји тема које ће тек доћи, што само потврђује да су оне у мени дуго сазревале и таложиле се.

Милица Мирковић поводом „Молских акорда“ пише да улазите у подручје историјских прелома, ратних сукоба, емотивних, духовних и друштвених сломова и ожиљака („Поља“, новембар-децембар, 2008). Када сте осетили потребу да о томе морате проговорити?

Онда када сам се уплашио да нећу имати времена да их обрадим. Десетак година сам се суспрезао, сматрајући да нисам сазрео за њих, чекајући да се у мени слегне већи део јéди и незадовољства, који би могли да ме деконцентришу приликом писања. Успут, нисам жело да учествујем у оној силној послератној халабуци и потреби свих и свакога да оставе записе о рату.

Заједнички именитељ свих прича је политички контекст, и Ви сте обухватили око век и по српске, односно југословенске књижевности, од револуционарне 1848. до недавних мотива грађанских ратова и уличних протеста на самом крају XX столећа. Како савладате толику грађу?

Тешко и у мери властитих способности. Предуслов свему је да се колико-толико познаје тематски контекст из којег се користи грађа. Мене је занимао континуитет нашег самонеразумевања. Тражио сам га у личностима из наше културе и политике чије су биографије мање-више познате. Намерно су бирани они који су рођени или су живели на граници; територијалној, националној, психичкој, политичкој, емотивној, стваралачкој…

„Трезвењаци на пијаној лађи“ је прича о необичној љубави која је у сенци имагинарног путовања главног јунака Павла возом између Београда и Загреба. Да ли је остало још недоречености на Вашем путу и релацији супротних страна, на неком имагинарном возу? Неки компликовани односи између Срба и Хрвата, Београда и Загреба?

Није ми била намера да изнађем и побројим све вирове и странпутице српско-хрватских односа. Било ми је важно да само неке дотакнем; читаоцу сам оставио да понуђене продуби а изостављене «распева», да им се супротставља или их брани, темељећи то на сопственом искуству. Тај роман је био провокација; једнако су се узнемирили дежурни мрзитељи југословенства, као и самопроглашени познаваоци српско-хрватских веза и промотери „обнове региона“.

Наведена књига била је у ужем избору за НИН-ову награду, али сте потом били добитник других не мање значајних награда. Уобичајено питање, али не мање важано, шта мислите о наградама?

Нећу рећи ништа ново ако устврдим да су награде, нажалост, један од малог броја начина да читалац слуђен енормним бројем наслова примети постојање једног од њих. Нажалост, награде истовремено истичу један наслов на рачун десетине других, такође занимљивих. Писцу оне бар на час враћају наду да писање ипак има смисла и да у писању није узалуд страћено време.

„Створио сам тог женског фантома у самоодбрани од коначности која се била надвила нада мном. Из страха да се не сведем на једно, па ако хоћете и ₋да се не сведем на једну жену и тиме се додатно оградим од света“, веома занимљив цитат из истоимене књиге.

Тако мисли мој јунак. Као што знате, нису писци једини који имају потребу да стварају ликове и да кроз њих говоре и оно што пред другима никад не би рекли. Понекад обликујемо ликове из жеље да не будемо сами, али и из настојања да своје менталне и емотивне потенцијале умножимо. Писање је и удовољавање једном племенитом настојању да разумемо друге људе, а можемо их, између осталог, разумети кроз ликове. Није редак случај да се човек истински заљуби и у фантоме које је створио по мустри стварне/стварних особе/а.

Занимљиво је поменути и лик Кинеза из романа: „Док је наш писац све ове године Ху Сан Пеју упорно објашњавао ко смо то ми, а ко су они, какве нас сличности деле а какве разлике спајају, он се множио како и доликује типичном Кинезу, а под фирмом пажљивог слушаоца који ништа не разуме, ковао и ширио своје трговачке ланце, уздуж и попреко спајајући наше невеселе забити“. Ти споредни ликови одједном добијају прави смисао.

Ху Сан Пеј има дубоки подтекст. У роману се наводи како је то потомак једног другог Кинеза. Оног којег је створио Крлежа, као би покушао (углавном безуспешно) да му објасни сву сложеност хрватско-српских односа. Међутим, Кинезов потомак у мом роману има сасвим другу функцију – да ништа не разуме, јер, сви су изгледи, од толико муђусобних ирационалности, ту се и нема бог зна шта разумети. Иако дискретно, његова права улога се разоткрива на крају романа.

У једном разговору сте рекли да су „‘Трезвењаци’ замишљени као провокативан роман, провокативан, пре свега, спрам предрасуда које прате овако сложену тему.“ Да ли роман „ради“, иронично да питамо, на обнови „нове југословенске идеје“ у Срба?

Ту тезу је пласирао Александар Дунђерин у «Печату» и предстваља најобичнију глупост једног манипуланта и острашћене незналице (такве су ваљда све незналице овог света). Њему и сличним свезнадарима свака прича о српско-хрватским односима је сумњива, јер захтевају да се између та два народа повуче јасна демаркација.  Овај роман, између осталог, управо доказује како је то немогуће, јер повлачење демаркација гарантује бол и крв, у што смо се могли уверити. Коначно, овде није реч о географским демаркацијама, већ о оним сложенијим – душевним, емоционалним, од којих смо саздани, ми у бившем простору и времену.

Шта је о књизи писао „Глас концила“?

Није писао о овој књизи. Писао је о једном мом тексту (Ја, Срби и Хрвати) у којем се помиње фотографија за коју се верује да су на њој приказани Срби пре клања у глинској православној цркви. Глас концила је тврдио како је та фотографија фалсификат. О клању се није изјаснио. Оно му је ваљда било небитно. Ја сам, после, прокоментарисао како допуштам да је то могуће, како бих волео да је и то клање фалсификат, јер тада мој предеда по мајци не би био заклан.

Да ли у овом роману има доста аутобиографског?

То је неизбежно. Шест година сам путовао возом на тој релацији. Аутобиографско је неисцрпан зденац из ког настојим да заграбим што више, али аутобиографске су и моје лектире које су ме форматирале, као и све што ми је дошло под руке, а да се може користити при писању.

Да ли Ваша књига есеја „Под отровним плаштом“ казује да без ентузијазма али и згађености према књижевности и свему што је окружује ₋и нема прилике за настанак вреднијих дела?

Да парафразирам Андрића који је сматрао да је све што је написано, у ствари, отето од света. На једној страни мора стајати ентузијазам, без кога нема покретачке енергије, док на другој мора стајати згађеност, као мера опреза да све што је написано није и не мора да буде књижевност. У борби између та два принципа понекад настане понешто што може да претекне дан, а у најсрећнијим случајевима – један људски век.

„По(в)ратнички реквијем“ је „етно-роман“ али је и сторија о јунаку (негативном) као што је и плач ₋ јеремијада. Он је и поратнички и повратнички. Да ли је рат утицао на измењени идентитет?

Тај роман је написан из изнудице, јер сам се побојао да ће прекрити заборав ту постапокалиптичну атмосферу којој сам био сведок. Покушао сам кроз тај роман да покажем како рат није оно најгоре што се човеку може догодити, већ да прави пакао настаје тек кад се рат заврши. У класутрофобичној атмосфери почињу да владају сурови закони чији је једини циљ – преживети. Истина, тада се мењају идентитети, али се стварају и нови. Имао сам утисак да присуствујем стварању нових карактера и њихових варијанти, а сви су усмерени на кварење човека. Био је то мој вапај у нарастајућој пустињи. Дабоме да тај роман «није примећен» од критике. Изненадио бих се да јесте.

„Међутим, оно што се мора замерити аутору јесте недостатак женских ликова… постоји само један женски лик наспрам двадесетак мушких“, записао је Ненад Жупанц (Данас, 22-23. јуни 2015) и навео да књига нема заплета и да радња није довољно развијена.

Навели сте један од карактеристичних примера како се данас (и не само у Данасу) пише књижевна критика. Он је пластичан пример дубоког неразумевања књижевности. Ако се одстрани видљив анимозитет према теми (а можда и према писцу), онда добијемо пребројавање ликова и набрајање оног чега у књизи нема. Нажалост, не наводи се нити се раправља о ономе чега у њој има. Ето, усудио сам се да будем безобразан па да област која се некад звала Банија, преименујем у Бабанију због ћутљивих и у црнину забрађених старица), довољно сам охол да не прихватам налоге жанра, па уместо да заплићем „радњу“, ја је – расплићем и, уместо да покажем неку „радњу“, ја безобразно показујем како радње нема, како се све већ догодило, те исписујем њено одсуство. Какав диван неспоразум.

Јелена Марићевић је подвукла тезу ослањања на античку традицију, пре свега на Хомера (Поља, март-април, 2013).

У приповеци по којој је књига добила назив (Атака на Итаку) усудио сам се да кроз ликове певача Фемија и пса Аргуса испричам другачију верзију Хомерове Одисеје. У њој Одисеј није јунак и мудрац, већ ратни дезертер и убица својих комшија. Свака традиција се преиспитује и рекреира. У случају ове књиге покушао сам да проговорим о рату, гледајући на њега, између осталог, и кроз наочаре циничног комедиографа.

У књизи приповедака „Атака на Итаку ₋комедије бурлескне бесмислености“, је поново прича о завичају који наумољиво нестаје. Да ли ће та тема и даље бити присутна, да ли Вас прогоне недоречене слике?

У тој причи завичај страдава од оних који се у њега куну и призивају га, наговештавајући читаоцу да је пред њим прича и о самоубилачким импулсима у сваком од нас. Завичај је вечна тема књижевности и не видим начина да се она може избећи. Али што се тиче мог завичаја, мислим да сам ту болну тему поприлично „искоришћавао“, те да нема разлога да се понављам. То не значи да се нећу бавити туђим завичајима.

Да ли се 2016. година може означити као година када сте окружили своје завичајно петокњижје и своју коначницу велике епопеје: „Молски акорди“, „Атака на Итаку“, „Трезвењаци на пијаној лађи“ и „По(в)ратнички реквијем“?

Свакако. Са олакшањем сам ставио тачку на тај тематски круг, жељан да променим регистар и посветим се неким другим опсесијама. Све ове године имао сам утисак да пишем о теми која би се најрадије ставила под тепих, осећајући извесну нелагоду око себе. Обично се по поразима не пише на начин који сам ја изабрао. А ја пишем о једном страшном поразу; националном, политичком, војном, менталном… о поразу човечности, пре свега.

Да ли сте Ви, заправо, овим књигама сведок и учесник историјских догађаја које узимате као књижевни предложак?

Моја амбиција је била да будем искључиво књижевни сведок. Није ми стало до других облика сведочења. То раде други. И има их превише. Толико да извитоперују невеселу истину. Околност да сам био и невољни учесник није ни предност ни недостатак. Од дара све зависи.

Да ли се Петрова гора може сматрати јунаком, учесником, покретачем и узроком збивања?

Да, она је центар света и књижевног универзума. Од ње и из ње све полази. У њу се све улива, на њој се све сабира. Пребогата временским, а отуда и наративним слојевима, пружила ми је обиље материјала из којег сам покушао да реконструишем корене наших међусобица, наших несрећа, наших трагедија. Претворио сам је у „распричано“ гробље из којег се наслућују (ако се већ не чују) бројни гласови, жељни да саопште сопствене приче. У тој књизи Петрова Гора је мој Даблин, Џеферсон, Дрохобич, Макондо…

Наталија Лудошки писала је о књизи Ваших есеја и једног путописа „На ничијој земљи“ у којој су сабрани текстови о ауторима чији опуси, али и судбине, трајно заокупљају и стваралачку имагинацију овог писца“. Било би занимљиво да нашим читаоцима кажете ко су, заправо аутори, који су у Вашем фокусу интересовања?

Увек су то писци „који ме се тичу“. Они заокупљају моју пажњу и запитаност, писци којима се дивим и у чијим делима налазим силнице који ме узбуђују и разгоревају интелектуалну и емоционалну глад. У поменутој књизи су то: једини Кишов путопис, Јаков Игњатовић као претеча, Крлежина конспирација у Дневницима, Андрићево „зрење“ у мариборској тамници, компарација судбина Винавера и Кракова (на начин како сам то урадио са Десницим и Кишом у претходној књизи есеја Под отровним плаштом)… Други сегмент ове књижице је откривалачки, односно покушај да нека имена из наше књижевне историје вратим у фокус интересовања, јер то својим делима заслужују. То су, овај пут,  Станислав Краков, Нико Бартуловић и Душан Срезојевић, док се моја посвећеност крајишкој књижевности огледа у покушају скретања пажње на готово заборављена дела Милана Будисављевића (коме сам приредио непознат роман Таласи) и Милана Прибићевића (коме сам приредио изабране приче Грке капи).

Ако цитирамо Александра Гениса: „књиге о другима се пишу када немаш шта да кажеш о себи“. Код Вас није тако? Киш, Јаша Игњатовић, Крлежа, Андрић, Винавер, Бруно Шулц и др.

Моје схватање књижевности подразумева да у сваком човеку, у сваком писцу тражим и препознајем делић себе. (Мислим да тако сматра и сваки озбиљан читалац.) Увек је то избор по сродности. Једна од литерарних слутњи Бруна Шулца, односно његовог јунака, била је да је свет који познајемо – дефрагментизован. Неважно да ли услед неког спољног праска или унутрашње катаклизме; на писцима и уметницима је да те расуте фрагменте скупљају и покушају да реконструишу бивши свет. Та ми се слика веома допада. Смисао се тражи и у себи и у другима. Сложићете се да нам никад није довољно смисла и утехе. Што више налазимо њихове опиљке, глад за њима се само увећава.

Да ли, писати о другима, значи писати и о себи?

И кад бисмо хтели, ми не можемо да пишемо о другима а да не пишемо о себи и из себе. Други су нам повод и алиби. Свако ново писање је копање по сопственој нутрини. Ако није тако, онда је у њему мало истинске књижевности. Тако сам, рецимо, разрађујући једну епизоду из Мемоара Јакова Игњатовића, доживео откровење, јер сам схватио да, у ствари, пишем један од најличнијих догађаја свог живота, са свим пикантеријама које је оно донело. Надаље, пишући о лудилу Петра Кочића, Саве Мркаља и Фридриха Хелдерлина – чачкао сам и по потенцијалима за сопствено лудило, било да је реч о политичком или неком другом, итд.

Ви сте „идеолошки непоткупљив“, не подилазите читалачким очекивањима.

То је ствар елементарног поштења према књижевности којој припадам и односа према писцима које сматрам за учитеље. Истина је да се пише за друге, али је још већа истина да од тих других очекујем разумевање и пажњу, јер сам се довољно узохолио самим чином штампања својих дела. На њима је да одлуче хоће ли ту пружену руку прихватити или одбити. Зато не пристајем да будем слуга било кога, поготово тако аморфне категорије коју називамо читалачком публиком.

Били сте уредник у „Корацима“?

Било је то драгоцено искуство. Дивна прилика да комуницирам и са великим писцима и са полетарцима, да упознајем тај свет „изнутра“, са свим својим врлинама и манама. С друге стране, то је позиција, ма колико то смешно изгледало, на којој поседујете „моћ“; од вас зависи који уреднички курс заузимате, које поетике и појаве протежирате, а у које сумњате. Неизоставно се неким људима замерате, али и стичете драгоцена познанства и пријатељства до краја живота. И све то у времену које оправдано поставља  питања улоге и сврхе постојања часописа. Поготово штампаних издања, пошто је дошло до праве експанзије електронских издања и блогова, док је  лакоћа јавног оглашавања неограничена.

Којим језиком бисте писали да се којим случајем вратите у Хрватску? Ви кажете у интервјуу подовом „Трезвењака“: „Код многих мојих јунака тај језик је проблем, а мало виспренијем читаоцу може се учинити да је управо језик главни „јунак”, јер одаје оне који се њиме служе, компромитујући их, идентификује их припадношћу народима, регијама, градовима и селима“, (Просвјета, бр. 99, септ. 2010).

Касно је и за повратак и за мењање језика. Нажалост, у нашим срединама још горе ватре бројних атавизама. Тако и начин како говорите може да постане легитимација, а тиме и потенцијална мета. У првој фази то бива добар материјал за спрдњу, док свака наредна „запитаност“ може да доведе до елиминације из друштва, од симболичне до дословне. Ипак, стојим на становишту да је језик грађа, а књижевност – што рече Набоков – догађај у језику.

Шта рећи о сумњама и несигурностима писца? О Меши Селимовићу.

У свему што радим блиска ми је Мешина сумња и несигурност. У књижевности – поготово. Меша је доказ да се из те сумње може клесати Дело, уз све узалудне покушаје, одустајања и нова „отимања од света“. Ближи су ми они који тапкају у мраку и траже остатке светлости, него они који су сигурни у себе и у све што раде. У овим другима се увек неко јави ко би сопствена уверења и искуства канонизовао и покушао да нас натера да их сматрамо једино прихватљивим.

У једном интервјуу сте рекли: „И књижевност је политика. И она има амбиције да утиче на људе, а тиме и да влада.“

Чим је нешто упућено другим људима, оно има потенцијала да манипулише њима. Свеједно да ли јој је намера да „поправља“ или „квари“ људе. То је ваљда остало из времена кад се улога књижевности у друштву схватала озбиљније и представљала још један од начина индоктринације маса. Данас је другачије утолико што је значај, а отуда и утицај књижевности минимизиран, па покушаји да јој се врати „стари сјај“ изгледају комично. Код нас је још јака струја коју бих условно назвао – педагошком; од дечије до омладинске, за коју кажу да се подразумева та нота, до жеље да нас, у последње време, подучавају средњовековљу и такозваној „скривеној историји“. Ништа није мање перфидна теза која нас убеђује да је књижевност врста јефтине забаве и начин да се уз њу испуњава доколица или лакше заспива.

Како се сналазите са „Кочионим системом“?

Да, својевремено сам написао серију текстова о стању наше прозе, па, између осталог и тај, назвавши га „Кочиони систем српске књижевности“. Његов циљ је био да се бар мало наругам Госпожи Академској Критици и њеној склоности да анахроне појаве проглашава новинама или делом такозваног главног тока. Што се мене тиче, не жалим се. О мојим књигама се, упркос свему, пише. На моменте веома интересантно и аргументовано. Истина је да академска критика не срља у неизвесно; углавном чека да писац умре и буде канонизован, ако буде. Тек онда његово дело има шансу за «озбиљнију» рецепцију. Тај и слични текстови су остаци мојих младалачих буна и непристајања. Данас сам старији, што не значи и мудрији, већ пре равнодушнији и на похвале и на покуде.

Разговарала Радмила Гикић Петровић

Градина, бр. 80-81/2017, стр. 349-358.

IGRE S DUŠOM NEBOJŠE DEVETAKA

Bojim se dana kada više neću moći da je dozovem
dana od kog će početi samo sjećanje na nju
(N. Devetak: IGRE S DUŠOM)

Najveći deo nas rođenih na pustopašnim krajiškim stranama stvaralački je stasalo u vremenu paradoksa. U njemu, nažalost, i danas živimo. Nebojša Devetak je bio čovek upravo tog podneblja i vremena. A da nije paradoksa, on ne bi bio vanredan pesnik i mi danas ne bismo pokušavali da ga se setimo i pogledamo na ono što je njegovo među nama i u nama, savremenicima i prijateljima. Ne bismo ložili ovu vatricu od reči, niti bi se, u ovom tugovanju, okupljali u ovom časopisu* i grejali se žarom sećanja na otišlog prijatelja.

Dabome, teško je o njemu govoriti post festum, još teže nakon njegovog, za mnoge prebrzog, odlaska iz ove „doline suza“ i, pri tom, procenjivati ono što nam je ostavio i o svemu tome davati konačan sud. Ako ništa drugo, naveo nas je da iznova prolistamo njegove knjige i, na tren, prizovemo njegov glas, osmeh i po koji karakterističan pokret ili repliku. Priznajem da nikad više nije bio prisutniji u mojim mislima i osluškivan „unutrašnjim sluhom“ nego u ovim danima neverice i čuđenja.

On, a zajedno i mi sa njim, imao je nesreću da se rodi tamo gde, kako je pevao, „ključa veliki Zaborav“. Zato njegova prva pesnička faza ima tu otkrivalačku, čak se može reći – pedagošku, budničarsku notu. Iz tog Zaborava, iz onog nepodnošljivog sna u kome smo se zaljuljali, budio je i sebe i sve koji su hteli da ga čitaju i slušaju. A igranje je podrazumevalo visoku cenu.

Neko će reći da je zaludan posao tražiti zrno smisla u opštem besmislu. Sam bi to  Nebojša prvi ustvrdio, jer se upravo sa tim pitanjem svakodnevno suočavao i od čije težine je podlegao. Svejedno, od njega smo mogli da učimo kako valja tražiti smisao i tamo gde ga naizgled nije bilo. I doista, u uzbudljivom životu Nebojše Devetaka bilo je i malih, separatnih pobeda smisla i kreacije nad beslovesnošću, uskogrudošću i opštim nemarom.

Kad bih nepoznatom čoveku morao da Nebojšu opišem u kratkim crtama, rekao bih mu da je bio (ovo bio – još uvek ispisujem s nevericom) umetnik koji je verovao, a to znači – čovek koji je izgarao za svoja poetička i ljudska (pa ako hoćete i – politička) uverenja. U jednoj pesmi on to, ne bez gorčine, i priznaje:

Pola veka sam verovao
Verovao
Verovao

(Zid – dvojnik 1)

A kako je snažno verovao, kako i koliko se davao, tako je, nažalost, prerano i sagoreo. Odlučnost i energija kojom se davao u svom pesničkom i ljudskom angažmanu bila je jednaka dubini njegovog razočarenja. A ono je bilo – bezobalno!

A sad sam kao i ti skamenjen
Stena
Dvorska luda od krečnjaka
Koja nikog ne ume da zasmeje

(Zid – dvojnik 1)

Svejedno, on je i iz te dubine progovorio glasom izabranog, iako duboko rezigniranog, skrhanog čoveka. I kad je poslednjih desetak godina bivao krajnje ličan, opet je svedočio o svom zavičaju i njegovom usudu, vraćajući se tako na svoje početke, u kojima je lični ton često podređivao zajedničkim strahovima, zabludama i dilemama.

Uprkos samosvojnosti koju je s mukom stekao, možemo reći da je u njegovom životu bilo i doslednosti. Otuda je njegova sudbina tipično naša, krajiška, raspeta između euforije i melanholije, između inata i bezvoljnosti, svadljiva, plaha, zaglavljena u procepu između psovke i šapata, „gola izvana i prazna iznutra“, odnjihana u kolevci krajnosti i umivana iz sasude bola.

***

Nebojšino pesničko delo u svojoj prvoj fazi polazilo je od činjenice da sve naše lične drame pripadaju kolektivu. Svesno je odlučio da vodi unapred izgubljenu bitku. Usledio je rat koji će, nažalost, potvrditi neke od njegovih pesnički prozorljivih anticipacija, i to će biti vreme u kojem se svako od nas iz temelja zaljuljao. Zaljuljali su se i poetički postulati na kojima je temeljio dotadašnje pevanje. Na sličan način došlo je i do njegove poslednje, najzrelije pesničke faze.

Ni ovom prilikom ne treba smetnuti sa uma da je, pored pesničke, dizao još jednu zadužbinu – Srpsko kulturno društvo „Sava Mrkalj“ i novine „Srpski glas“, čiju koncepciju je osmislio, kako pre rata, tako i po njegovom otpočinjanju, sve dok nije počeo da gubi veru, dok nije odustao od uređivanja lista. Okupljao nas je oko „Glasa“ kao siročad bez igde ikoga. Bio u njima ili ne, branio ih je do kraja od uzurpacije politikanata i špekulanata. Koncepcijski, lutao je i on i mi zajedno sa njim; od lista koji je bio glasilo Srpskog kulturnog društva „Sava Mrkalj“ do novina koje su početkom rata prerasle u ratno glasilo na način kako je on, kao glavni urednik, smatrao da treba delovati u novim okolnostima.

Znam, ni Nebojši ne bi previše značilo ako ustvrdim da je to Društvo (a u sklopu Društva i njegovo glasilo) bilo usamljeni svetionik u opštoj pomračini, nešto pred čim se ni on, ni svi mi koji smo u tome učestvovali, nemamo čega stideti. Naprotiv. S punim pravom se možemo pozvati na onu Andrićevu misao po kojoj „prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo“.  Jedino čime se možemo odbraniti jeste konstatacija da smo pokušali biti normalni, uprkos svemu i uprkos mnogima.

Navešću ovde i jedan krajnje ličan odnos. Ostao sam mu dužnik zbog mnogo čega. Između ostalog, krajem oktobra 1991. godine primio me je u redakciju „Srpskog glasa“, bez ikakvog novinarskog iskustva, i time bar privremeno zaštitio od novopečenih vojskovođa i državotvoraca-amatera. Usred rata me je vodio po pesničkim festivalima kad god je mogao. Dakle, verovao je u mene u vremenu kad sam najviše sumnjao, kako u sebe, tako i u svet oko nas.

***

Svojim preranim odlaskom Nebojša Devatak postaje istinska metafora krajiškog slobodnomislećeg čoveka i umetnika poslednjih četrdesetak godina i paradigma svih naših pokušaja da učestvujemo u izazovima vremena i svedočimo o podneblju u kojem smo rođeni i o ljudima sa kojima smo i među kojima smo živeli. Kao svaki istinski umetnik, bio je nesnađen, preosetljiv, impulsivan, krajnje iskren i nepotkupljiv, jer je samo takav mogao da svojom preosetljivom dušom beleži treptaje, slutnje i stranputice našeg vremena i deli ih sa svojim čitaocima.

Da, igrao se sa dušom, kojoj je oduvek bilo tesno u njegovom telu. U tom neprestanom gubljenju i nalaženju duše utrošio je čitav život. Bio je, kao i naš zavičaj, kao i svi mi otuda, prepun krajnosti, o čemu najbolje svedoči njegova Krajiška tužbalica:

Uvijek skrajnut
Uvijek na kraju
U kraju
Pri kraju
U vijeku
I na kraju vijeka
Ili se prikloni
Ili se pokloni
Ili se ukloni
Uvijek iz prikrajka
Makar krajičkom

Okrajčen sjekirom
Maljem
Metkom
Više kraj groba
Nego kraj doma
Kraj očevine bez očevine

I tamo
I ovamo

Trebalo je imati lične hrabrosti  da se kolektivna drama postavi u centar svoje pesničke zapitanosti. Jednako u vremenu pre raspada bivše zajedničke zemlje, tako i tokom rata, a naročito posle njega, kada je krajiško stradanje brže-bolje stvaljeno ad acta. I za tu doslednost mu se, danas i ovde, duboko klanjam.

I sad, kao da čujem njegov glas koji dobacuje kako je sve bilo uzaludno. I življenje i pisanje. Priznaćete, teško je za ovakve tvrdnje naći protivargument, kao što je protiv njegovog cinizma bilo teško naći lek.

Uprkos svemu, mislim da je vredelo, jer je upravo o toj uzaludnosti i ljudskoj nemoći pevao. Vredelo je i vredi, a da li će vredeti onima posle nas, mi, srećom, nećemo saznati. Možda je doista bilo uzalud sve što je radio, i mi zajedno sa njim, ali bar nije bilo besmisleno. Čak i uz pretpostavku da smo svi zagrizli prevelik zalogaj. I da nam je svima život zastao u grlu.

Od rođenja do smrti Nebojša Devetak je bio okružen zidovima nerazumevanja. On je u njih beskompromisno udarao, najčešće sam, nekad rukom, a nekad bogme i glavom, mutnom rečju, usput pevajući svoje najbolje pesme.

A pošto sam se kroz ovaj jalov pokušaj sinteze jednog života dosad obraćao vama, živima, dozvolite mi, na kraju, da se obratim i njemu, ili njegovoj odbegloj duši:

Dragi moj druže, ako si već morao i ako drugačije nije moglo, voleo bih da si, kao u svakoj ozbiljnoj igri, održao obećanje iz svoje pesme i da si samo – umro od smeha.

* Časopis TRAG, Vrbas, br. 52 (decembra 2017), str. 15-18.

Veliki školski čas, 21. oktobar 2017.

Veliki školski čas, Šumarice, Kragujevac, 21. oktobar 2017.

Mirko Demić: „Igre brojeva“

Adaptacija: Branislav Pipović i Marko Misirača 
Reditelj: Marko Misirača
Scenograf: Boris Maksimović
Kompozitor: Branislav Pipović
Kostimograf: Daca Ilić
Pomoćnik reditelja: Saša Pilipović

Izvođači: Miodrag Krstović, Bojan ŽirovićČedomir ŠtajnMiloš Krstović Krle, Jasmina Dimitrijević, Pejković MiodragNikola PejkovićRelja MarkovicSanja Matejić, Ivan Vidosavljević, Nikola Milojević, Saša Pilipović.